Stranice

 

  Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

  Alexanthorn

  Dnevničke beleške

 Razgovori s povodom

  Senke Glasnika

 Javna predavanja

Autobiografske beleške

 

  Magijski Dnevnik

 Lice i naličje

  Kontakt

 

 

 

 

 

Crna Svetlost

 

AUTOBIOGRAFSKE BELEŠKE

Roman koji to nije

 

 Sećanja, istrgnuta sa Staze Života,
od trena kada izronih iz Crne Svetlosti i sebe uneh u Beskrajnu Tamu...

 

 

Alexandar Thorn

 

 

 

 

© 2012 Copyright: Alexandar Thorn

 

 

Prvo sećanje

 

 

Prvo sećanje seže davno, mislim da sam tri godine imao. Ciglu dohvatih, sećam se da je teška bila veoma, ali je namera bila jača. Svom silinom, trogodišnjaka, bacih je na glavu svoga brata... Povreda je bila prilično ozbiljna. Njega su odvezli u bolnicu, a ja sam ostao zaključan u sobi.

A razlog ovog mog nasilja neumerenog i nije bio u mom starijem bratu. Sećam se prilično neodmerenog odnosa roditelja prema nama. Da, bila je tu i sestra, najstarija. Oni su dobijali sve, a ja ništa. Tako je započeo buntovnički opus u magnovenju jednog novog života. Bila je to prva, velika prekretnica u mom životu. Ubrzo, dan ili dva posle, došli su neki ljudi i odveli me... Jedino što je još o tom zbivanju ostalo u sećanju urezano, bile su reči majke:

- Samo mi sklanjajte s očiju tog crnog đavola. Đavo ga napravio, đavo neka ga i nosi.

Tek koju godinu kasnije saznadoh da ona mi i nije bila majka. Ni otac nije bio onaj kojeg zvah tako, ni brat, ni sestra. Beše to porodica koja je trebalo da me usvoji, ali eto, ne dade se da tako bude. Drugačiji je put za mene bio pripravljen.

 

 

 

 

Đavolje dete

 

Đavo ga napravio, đavo neka ga i nosi. To jesu reči koje se pamte, a i nisu mogle doći niotkuda. Mala je to sredina, brzo se sve sazna, rasčuje. I kad se čemu ili kome ime nadene, ni Morava ga saprati ne može. Gde ima dima, tu je sigurno i neka vatra bila. I jeste.

Junski vreo dan, izuzetno vrelo. No ništa neuobičajeno, jer su u to vreme vrućine bivale već u aprilu i maju. Gospođica D. ili bolje rečeno devojčurak, rano je tog jutra ustala. Bolovi u stomaku su bili već nepodnošljivi. Trpela je. I morala je, jer niko još znao nije. Vešto je skrivala stomak steznicima, a komentari su bili - ugojilo se dete malo, pa šta. Tek joj je petnaest godina i upravo osnovnu školu završava. Nekoliko drugarica, ako je imala, a dečka - taman posla. Seosko dete, mirna, tiha, bruka bi bila u tim godinama. Tek poneka gradska frajlica se šetala s momkom, starijim naravno, ali tek posle šesnaeste. A i za takve se žamorilo - tek stasala, a već kurva. Šezdesete, provincija.

Subota je. Nema škole. Još je sinoć došla kod babe u drugo selo. Poduže već tako boravi kod babe, da joj se nađe pri ruci. Sama je, sedamdeset drugu već gura, mada još živahna ipak ne može sve sama i treba joj malo ispomoći. D. je kod nje dolazila petkom i ostajala do nedelje naveče.

Baba ustala još pre prvih petlova, namirila stoku, pomuzla kravu, koze, ovce i već sedi kraj šporeta, džara vatru. Mleko je podsirila, stoji na kraj šporeta. Druga šerpa na kamenu pod severnim prozorom, hladi se. Sa tog se skida kajmak. Krčka se lagano i licvara za doručak, miriše.

- Dobro jutro nano - nazdravi mala D.
- 'Bro jutro 'ćeri, nešto si mi uranila.
- Joj nano, sve me nešto probada po stomaku, sve ko da me nešto seče po sredini.

Baba je gleda, na jedno oko žmiri, a na drugo podigla obrvu, vuče dim iz lule. Zna baba još poodavno da je D. u drugom stanju, iako to ova vešto skriva i niko još ne zna. Gleda je baba i zna da je i taj dan došao. Gleda je i misli - dobro je da se porodi ovde kod mene, muško nosi sigurno. Ćuti baba, neće tajnu da oda.

- Ma da ti nisi što loše poj'la, kad mi te tako stomak muči, a dete moje?
- Ne znam nano, vrućine su ove sad, možda sam kod kuće popila uskislo mleko.

Ustade baba, na štap se podboči, a usna gornja oće sva u smeh da se iskrivi. Okreće baba glavu da se ne oda, zna baba šta malu D. muči. Okrete se i ode ka sobi, tu odmah do kuhinje.

- Sad će tebi nana jedan čaj da pristavi, ima da mi bidneš za tren ko nova.
- Daj nano šta bilo samo da prestane.
- Ništa se ti ne brini blago nani. Da popiješ ovo što ti skuvam, na štinu, pa posle da se napucamo licvare, ima sve merak da nas bije.

Baba već u sobi i smeje se, raduje se, praunuka će danas da okupa, pupak da mu seče. Stala baba, gleda po sobi, povuče dim pa se uhvati za jednu teglu. A u sobi na stotine, ma hiljade, tegli. Svaka puna. Ne piše ništa ni na jednoj, a zna baba svakoj mesto i na oko šta je šta. Toliko trava, korenja i još koje čega, ni jedna apoteka joj nije ravna. Institut "Josif Pančić" bi mogao da joj pozavidi.

Nosi baba lonče s korenjem, preliva ga vrelom vodom koje uvek ima na šporetu, poklapa i stavlja u kraj.

- Deder 'ćeri postavi sto da se doručkuje, sad će i čaj, malo d' odstoji samo.

Ovaj čaj su i vile pripravljale da se glatko porode - misli baba u sebi. Mala D. postavila tanjire i kašike, donela iz mlekara hladno mleko od juče, s njega baba već skinula kajmak. I licvara je na stolu, puši se, miriše. Baba cedi čaj u šolju.

- Ajde ti, blago meni, popi ovo dok je toplo, pa da se jede. Biće ti odma' bolje. Danas nećemo ništa da radimo, vrućina će da bude velika. Samo ćemo oko stoke, ako šta bude trebalo.
- Dobro nano, kako ti kažeš.
- Ajde pi', pi' dok je toplo.

Dan već odmakao. Negde oko sat pred podne steže opet bol malu D. U sobi je sama, leži, savija se grči. Jastuče zagrizla da ne bi jauknula. Srce joj se uzlupalo. Drži stomak jednom rukom, drugom napipava međunožje - mokro. Vodenjak je pukao. Počelo je. Zna ona sve o tome. Baba joj, još pre dve godine kad je prvu menstruaciju dobila, objasnila sve o tim stvarima. A jednom je i gledala babu kako je porađala jednu ženu u selu. Pomagala je babi, nosila toplu vodu, peškire. Zna ona sve o tome. Samo ne zna ko je otac detetu što nosi. Seća se samo da je zaspala na seniku, negde u ranu jesen predhodne godine. Zaspala je obučena, a probudila se gola skroz, malo krvava među nogama. Šta se dogodilo, ne zna. Ali od tada više nije bilo menstruacije. Nije to smela da kaže čak ni babi. A kad je u četvrtom mesecu i stomak počeo da raste, znala je.

Bol je malo utihnuo. Obrisala se, presvukla pa izađe na trem. Baba sedi, vuče dim iz lule, gleda je. Zna baba, vidi.

- Odo' ja nano malo da se prošetam.
- 'Ajde, 'ajde, al nemoj daleko.
- Neću nano, tu ću malo oko kuće, do bašte i da vidim jel' kokoškama treba vode.

Podne je. Ustade baba, oseća nešto. Ostavi lulu na sto pa skide srp što stajaše tu pod tremom zadenut. Ode do šporeta te ga stavi u vatru. Paprikaš se krčka za ručak. Iz kredenca uze svilen konac, odmota jedno metar i baci ga u vrelu vodu na kraj šporeta u loncu što stoji. Iz šifonjera u sobi uze čist peškir pa se vrati do šporeta. Ljutom komovom rakijom istrlja ruke i namoči jedan ćošak peškira. Na tacnu uze konac iz vode, srp izvadi iz vatre, peškir preko ramena prebaci.

- U štali je sigurno - šapuće. Ide baba, kao da leti čini se. Stade na vrata. Krava zamuče, gleda babu, gleda malu D. Porodila se. Dete se ne čuje. Ona mu gura šačice u usta, davi ga.

- Šta to radiš nesrećo - vrisnu baba. Zalete se, šamar joj zalepi.
- Nemoj nano!
- Šta nemoj! - Pa ispravi s druge stane još jednu šamarčinu.
- Ko te to naučio, lebac ti se ogadio, te li ti se lebac ogadio, da bog da.

Istrže joj dete iz ruku i položi na peškir, na balu sena. Pljusnu ga i zaplaka mali.
- O! Ho! Tako kuronja babin! Uh, kakav si mi samo, Raviojla da pozavidi. Malo si mi sitan, al' neka, neka.

Podvezuje pupak, pa srpom odseca. Uze ga u naručje. Mala D. sedi na senu i plače.

- Polazi za mnom u kuću, nesrećo li jedna, da s' opereš.
- Ti si nano znala.
- Jašta sam znala. Odavno sam znala. Nisam ja od juče, a bogme ni od preključe. Ako si od sviju mogla sakriti, znaš da od mene nisi mogla.
- Nano...
- Ćuder more! Idi da se opereš, pa posle lezi tamo u sobu dok ja ovde uradim šta treba.

Mala D. posluša, a baba spusti čeljade na otoman, da pripremi šta treba. Usula vodu u lavor za prvo kupanje. U dva prsta uze nekog praha iz teglice, pa u vodu i koren jedan, kao čovečuljak izgleda, njime vodu meša. Baje baba, nešto mrmlja sebi u bradu. I još peškir veliki spremila, beo sa obrubom crvenim, pelene i gazu, zavoj, jod, pa ulje od smirne, činiju zemljanu sa korenjem i travama, smolu i sveće četiri.

Kupa ga, a on mali, jedva dve i po' kile, smeje se, mlatara rukama. Gleda babu u oči pravo, a ona pevuši nešto, da je čuješ ni reč ne bi razaznao.

- Ko li mi te tak'og napravio, da mi je znati samo. Crne oči ko ugarka dva, a kosa ko sneg bela - tiho se ona s njim razgovara.

I tako okupanog, najpre mu uvi pupak u gazu s jodom, pa zavoj preko. Na sto ga spusti, na čaršav crveni. Na svakom ćošku stola sveća jedna gori. Na severnoj strani činija s korenjem travom i smolom. Žar iz šporeta vadi, u činiju ga stavlja. Gori trava, gori korenje i smola, dim se širi, cela kuća miriše. Moči prste baba u ulje od smirne. Maže mu oči, maže mu uši, maže usta. I ruke, i noge premaza mu. Baje baba:

 

Oke moje crne
ko ugarka dva sjajne
što ne vidi niko
jedno neka zri.

Uvanca moja mala
dve školke biserne
jedno čuljavo nek bude
nemušti jezik da razume.

Ustašca moja rumena
kao med medena
kad vreme stane da progovore
nek im Svarog Boga rog mudri daruje

Ručice moje bele
krila 'tice žarne da bog da srele
što sastave niko da ne rastavi
što rastave niko da ne sastavi

Nožice moje mile
kao hrast mi čvrste bile
sve puteve znane i neznane pohodile
i sva blaga poda se stavile


Zamotuljak neki uze iz kutije na kredencu što međ' kutijama mnogim stajaše. Odmota gvožđe, kao žica neka da je, u vatru ga stavlja. Usija se brzo. Na ručicu levu beleg mu stavlja. Plače mali na sav glas.


Plači sine
na sav glas viči
rogom Svaroga ti kitim
levu ruku da po njemu sliči.

Na se ne daj nikom
za se uzmi svakom.
Ko ti kaže pravo ti u stranu idi.
Ko ti kaže desno ti u levo okreni.
Ko ti kaže sedi ti na noge ripi.
Što na uvo čuješ ti kroz drugo baci.
Rod je ljudski kano stoka grdna
zato stoku teraj kano ovce čoban.
Ne daj dušu nikom ni srce što bije.
Levom uzmi kol'ko desna ište.

Plači sine
na sav glas viči
rogom Svaroga ti kitim
levu ruku da po njemu sliči.

 

 

 

 

Cigla

 

Tako mi je baba pripovedala o mom prvom danu, o danu kad ugledah svetlost prvi put, o danu kad za malo da svetlost i ne ugledam. A pričala je prababa još mnogo puta, mnogo priča koje ću, nadam se, vam ispričati. Neke od tih priča potpuno su izmenile tok mog života i ostavile neizbrisiv trag.

Već sledećeg dana nakon rođenja, majku i mene, baba nas odvela nazad u kuću gde je mala D. živela, u  roditeljski dom. Ali to beše samo za kratko. Jedan dan i jednu noć jošFamilija u selu viđena, kako se kaže, na dobrom glasu, bogata kuća, ali ne ide sve tako.

 

 

Nastaviće se...

 

 

 

 

 

<<<       O       >>>

 

 

Sva prava rezervisana

Copyright © 2010-2013 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 22-01-2013 02:15