Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

  Alexanthorn

 Dnevničke beleške

Beleška 5

 

 Razgovori s povodom

  Senke Glasnika

 Javna predavanja

 Autobiografske beleške

  Magijski Dnevnik

 Lice i naličje

  Kontakt

 

 

 

Nehargil

 

DNEVNIČKE BELEŠKE

 

 

Beleška 5 - 09.06.2010

Krivi krastavci i dijalektika "krive drine"

 

Ponekad i sasvim obična slika može da vas navede na neka ozbiljna razmišljanja. Na jednoj pijačnoj tezgi, u ovo kišovito proleće puno nade da će ipak najaviti leto, leže dve gomile lepih, svežih krastavaca. Domaćih, ili kako bi poštovaoci nijansi rekli, srpskih. Pored leve gomile prodavac je istakao cenu od sto dvadeset dinara, kraj desne samo šezdeset. Okupljaju se ljudi, sumnjičavo razgledaju obe gomile. Zašto su ovi toliko jeftiniji, upita neko? Zato što su krivi, glasio je ogovor. Krevelje lica, čude se, odmahuju glavom i kupuju sa skuplje gomile.

A krivi krastavci su baš simpatični, oblika "c" ili  ćiriličnog „s” kako je kome po volji, ali sve je to džabe kad nisu pravi, kako dolikuje krastavcima. Niko da ih pogleda. Jedan gospodin pun zaključaka objašnjava supruzi koja prevrće po jeftinim krastavcima: ovi nikad ne bi prošli u Evropskoj uniji.

I stvarno ne bi. Šta će Evropskoj uniji krivi krastavci kad ona preferira prave i jednake? Dosta joj je toranj u Pizi, a mi u Srbiji i te kako znamo da se nosimo sa našim krivinama. U savremenim hipermarketima voće i povrće mora da bude istog oblika i veličine, sve uz dlaku prirodi koju baš briga za jednakost. Čak su i genetičari, čitah negde, na putu da naprave kockastu jabuku koja bi se lakše pakovala u gajbice.

Ovaj pijačni prizor me je podsetio na večiti nesklad i sukob svega sa svačim. Dijalektičari su u pravu kad ukazuju na stalnu borbu suprotnosti, ali, bogami, i istih stvari, koje ne pristaju da budu iste. A gde je sukob, tu je i nasilje sa pratiocima nesrećom i bedom, koje ostaju kao književna zadužbina pesnika.

Nasilje je civilizacijska tekovina. Ono ne postoji u prirodi, jer niko ne kaže da je vrabac izvršio nasilje nad crvom kad ga je progutao niti da je hobotnica, pustivši mastilo, krabi nasilno oduzela pravo na ličnu slobodu kretanja. Svet je ovaj tiran tiraninu i teško mogu da zamislim kako ga vide oni koji se bore za društvo bez nasilja. Svi to žele, ali još niko nije ponudio razuman recept za takav svet  koji izgleda nećemo dočekati.

U međuvremenu, dok ipak čekamo, digla se halabuka oko Grčke i njenog neumerenog ekonomskog sirtakija, trošenja kredita, koje dovodi evro u opasnu situaciju. Naučili smo nešto novo i o dijalektičkom skoku, da se iz grčke mudrosti Kir Janjinog brojanja slatkih malih dukata može lako upasti u rasipništvo. Grci koji su izmislili filosofiju, pozorište, poeziju, uzo i caciki, fiziku i metafiziku, čak i demokratiju, zbog koje, po zapadnim merilima vode ispred kineske civilizacije, potpuno neosetljive na ovu pojavu, doveli su sebe u situaciju da odgovaraju pred evropskim sudom časti i to na prosto pitanje: gde su pare? Ne pomaže ni to što se grčke vaze, statue i reljefi šepure u mnogim svetskim muzejima koji, zahvaljujući antičkoj kulturi, ubacuju u svoju kasu prihod od turizma. Neki dokoni statističar mogao bi da izbroji koliko ih je samo došlo u Luvr da vidi Niku sa Samotrake pa da izračuna koliko je to para i procenata od evropskog duga. Melina Merkuri, slavna glumica i nekadašnja ministarka grčke kulture, do smrti je u svojoj mukotrpnoj kampanji kumila i molila da se njenoj zemlji vrati veliki friz s Partenona, koji su radnici lorda Eldžina, britanskog ambasadora 1802. godine u Grčkoj pod otomanskom okupacijom, odvalili s hrama i ukrcali na brod, umalo ga ne potopivši.

"Nikad nedeljom”, tako se zvao Melinin najpoznatiji film. Put friza do Britanskog muzeja dug je i bolan, jer je lord, u stvari, želeo da ukrasi svoju kuću u Škotskoj. Zašto kopije i kojekakvi gipsani odlivci? Zašto ne prave skulpture kad ih ima već toliko? Gospođa Merkuri uporno je objašnjavala šta za Grke znači Partenon: "on je naš ponos, simbol naše otmenosti i plemstva, atribut demokratske filosofije.” Mermerna skulptura nikad nije vraćena, ali su zato Englezi dali Grcima na takmičenju za pesmu Evrovizije dvanaest poena. Sreća je bar u tome što možemo da ga vidimo u londonskom muzeju, za razliku od naše bronzane statue dečaka sa Čukur česme, koju su našeg roda nasilnici iskasapili i prodali budzašto u staro gvožđe.

I tako, nikad kraja pričama o "krivim drinama” na koje me ponukaše krivi krastavci, a naš nobelovac je u pravu kad kaže: "jeste da su krive, ali ne odustajemo da ih ispravljamo".

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Vrh strane >>>

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2010 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 25-01-2013 02:41