Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

  Alexanthorn

 Dnevničke beleške

Beleška 24

 

 Razgovori s povodom

  Senke Glasnika

 Javna predavanja

 Autobiografske beleške

  Magijski Dnevnik

 Lice i naličje

  Kontakt

 

 

 

Nehargil

 

DNEVNIČKE BELEŠKE

 

 

Beleška 24 - 05.09.2010

Kako žive životinje u Srbiji


Veći stepen nasilja, namerno zlostavljanje i okrutnost prema životinjama sve su prisutniji u velikim gradovima, dok je u selima više zastupljeno zanemarivanje. Odnos ljudi prema životinjama je katastrofalno loš, skoro isto kao i prema jedinim životinjama koje pričaju - ljudima.

Postoje, naravno, i ljudi koji svojim ljubimcima pristupaju s toliko pažnje da ih čak smatraju članovima domaćinstva, te se prema njima tako i ophode, kao prema ostalim članovima porodice.

Ova vrsta pažnje i odgovornosti ipak nije tako raširena među vlasnicima pasa. Mladunci se sve češće izbacuju iz kuće ukoliko se ne nađe niko ko bi ih usvojio. Kućni ljubimci izbacuju se i zato što neko od članova porodice - najčešće glava - izgubio strpljenje jer su pas ili mačka napravili neku štetu. Postoji nebrojeno razloga koje navode kao razlog zbog kojih se ljudi lišavaju svojih ljubimaca, od nedostatka novca za izdržavanje do protesta komšija, a samo jedan je osnovni: ne vole životinje.

U Beogradu ima između pet i šest hiljada napuštenih pasa. To je stanje stvari od pre godinu dana. Reč je napuštenim životinjama, među kojima je mnogo napuštenih rasnih pasa. Ima i sterilisanih, ali je stalni priliv novih. Svakodnevno se nalaze kartonske kutije sa kučićima i mačićima kod kontejnera. Nedavno sam i sam video mladu ženku psa koje su moje komšije iz susedne zgrade čuvali u svom stanu, a izbacili su je napolje kad je dobila prvo teranje.

Loše je slaba reč: napuštene životinje su gladne, tuku ih, gađaju kamenjem, ubijaju, kasape, rade šta god im padne na pamet. Javnosti su poznati najdrastičniji slučajevi nasilja prema životinjama: psa Mile, kojoj su odsečene šape, psa Garija, koga je vlasnik pre dve godine bacio sa mosta u Moravu, slučaj nemačkog ovčara koga je vlasnik u Leštanima pre tri godine vukao vezanog za automobil sve dok pas nije uginuo. Poslednjih dana avgusta pronađena su četiri psa i dve mačke koji su otrovani, najverovatnije kreozanom. Mnogo je stravičnih prizora gnusnog iživljavanja. Takav odnos prema životinjama karakterističan za sve sredine u kojima ugrožene kategorije, od hendikepiranih do manjinskih zajednica, žive loše. Tamo gde nema para, psi i mačke ne samo da su na poslednjem mestu, nego se na njima još i sav bes iskaljuje.

U Srbiji ne postoji samo problem odnosa prema napuštenim psima i mačkama, već prema životinjama uopšte. Odnos ljudi prema životinjama je isti kao i prema ljudima: katastrofalan. To su povezane stvari. Ima divnih ljudi, koji su za primer, ali generalno odnos je vrlo, vrlo loš. Ako neko može u svom dvorištu da drži životinju koja pati, a ne vidi da pati, to znači da se na taj isti način odnosi prema svojim bližnjima, prema svojoj deci i ostalim članovima porodice. Neprimećivanje patnje ili namerno nanošenje patnje je tragično. A što je najgore, u našem društvu nema sankcionisanja i nesavesnog držanja životinja i nasilja prema životinjama. Vrlo retko ljudi odgovaraju zbog nasilja nad životinjama i vrlo blago se kažnjavaju. Grubost je posledica nedostatka empatije, odnosno saosećanja prema svim živim bićima kod naših ljudi. Stepen empatije prema drugim živim bićima nije uvek direktno u vezi sa stepenom siromaštva nekog društva ili države. Primer su, recimo južnoameričke zemlje u kojima i pored toga što je tamo trećina stanovnika siromašna, i to krajnje siromašna, nivo svesti i odnosa tih ljudi prema životinjama i prema životnoj sredini je na takvom nivou koji je ne samo viši u odnosu na Srbiju, nego im mogu pozavideti i mnoge, takozvane, evropske demokratije.

Odnos prema životinjama se razlikuje u gradu i na selu. Generalno, veći stepen nasilja, namerno zlostavljanje i okrutnost prema životinjama prisutni su u velikim gradovima, dok je u manjim mestima prisutnije zanemarivanje životinja, u smislu loših uslova smeštaja, ishrane, nege i lečenja. Na selu se više pažnje obraća na životinje koje se gaje u komercijalne svrhe, nego na na pse i mačke, kojima se, na primer, vrlo retko priušti lečenje, za razliku od, recimo, svinja ili goveda. Međutim, ni to što su u nekim slučajevima od koristi u domaćinstvima nije spaslo životinje od okrutnosti.

U izvesnom procentu ima i ekstremnih slučajeva, da su životinje, recimo, zaostale u rastu jer žive u užasnim uslovima, u đubretu koje se taloži godinama. Postoji slučaj gde su vlasnici svinje držali u rupi nalik septičkoj jami. Dvoje ljudi, brat i sestra, šezdesetak godina stari, fakultetski obrazovani, drže goveda koja su bukvalno kost i koža. Štala u kojoj se nalaze je od tvrdog materijala, ali to je ostalo još od njihovih roditelja, a goveda se nalaze na metar i po od đubreta koje nije čišćeno godinama.

Goveda i svinje se inače drže u vrlo nehigijenskim uslovima u malim domaćinstvima sa malim brojem životinja: štale su nehigijenske, goveda su okrenuta glavom ka zidu, bez dovoljno dnevnog svetla, udišu isparenja sopstvene mokraće. Vrlo je diskutabilan kvalitet mleka i svega što se dobija od životinje koja živi u takvim uslovima. Kod svinja i živine najveći problem je masovni uzgoj na velikim farmama. Svinje su tamo uklještene bez dovoljno dnevnog svetla, živina je potpuno bez dnevnog svetla, žive u svojim izlučevinama i postoji mogućnost prenošenja bolesti, kako sa životinja na životinje, tako i na ljude. Veliki broj epidemija koje su se kod nas pojavile imaju veze sa farmama za masovni uzgoj.

Život pasa na selu je zaista, kako to narod kaže, pasji. Neki psi su pušteni u dvorištu, ima ljudi koji ih lepo čuvaju, ali ima seoskih domaćinstva gde su psi postali divlje životinje kojima sami vlasnici ne mogu da priđu. To je posledica dve stvari: jedni nemaju ni vremena, ni želje da brinu o njima, a drugi se drže kod nas prisutne misli da je batina vaspitni metod i za decu i za životinje. Mnogo ljudi drži pse na lancu i to su tako kratko vezani da ne mogu ni da legnu, i to je najstravičnije što se može videti. Oni su u prljavštini, đubretu, često nemaju odgovarajući zaklon od vremenskih prilika, a često je to samo oboreno bure.

I na selu i u gradu ima ljudi koji su sažaljivi prema životinjama i onda počnu da ih skupljaju, naprave neku vrstu azila, a da nemaju dovoljno uslova ni za hranu ni za lečenje. I to je vrsta zanemiravanja životinja, jer čovek treba da zna o koliko životinja može da brine.

Oko 60 odsto kućnih ljubimaca živi pristojno, a ostali žive loše. Za slučajeve keruše Mile, kao i mačke kojoj su otkinute noge postoji sumnja da bi to moglo u velikom stepenu biti povezano sa lovačkim udruženjima. U nekim sredinama lovačka udruženja kažu svojim članovima da neće morati da plate članarinu ako donesu određen broj nogu pasa i mačaka. A to je zato što lovci pse i mačke smatraju štetočinama u lovištu. Lovačka udruženja predstavljaju veliki problem jer ubijaju životinje preko dozvoljenih kvota, a često se dešava da su njihove mete zaštićene vrste. Lovci su uobrazili da oni treba da regulišu brojnost vrsta koje treba da postoje. I time remete prirodnu ravnotežu. Šta se dešava? Pobiju veliki broj lisica i šakala, kojima su glavni plen glodari. Onda glodari naprave veliku štetu u poljoprivredi, poljoprivrednici zbog glodara koriste mnogo veću količinu otrova, koji na kraju završe u našim tanjirima. Taj otrov, takođe, nekontrolisano rasipaju, pa on potruje i veliki broj srna, fazana i drugih životinja.

Sve u svemu, uobičajena predstava o životinjama kao nižim bićima, dovodi do ovakvog odnosa prema njima. Nesumnjivo jeste da je čovek uzvišenije biće životinje, ali otuđenost čoveka od poimanja života je u kulminirajućem usponu. A to neminovno vodi u degeneraciju svesti, koja stvara izvitoperen i sublimiran odnos prema drugim bićima, uključujući čak i prema drugom čoveku.

Nasuprot vladajućim predstavama, životinje imaju svest i samosvest, mogu da misle, mogu da pate i budu srećne, baš kao i ljudi.

Predstava o životinjama je otprilike sledeća: one ne pate onoliko koliko pate ljudi, one ne misle, ne brinu se, nemaju predstavu o budućnosti i svojoj smrtnosti, mogu da uspostave vezu sa nekim, ali ne mogu da vole, možda čak nisu ni svesne sebe. Nauka, međutim, dokazuje da te predstave nisu tačne.

Da ljudi nisu jedine životinje koje govore dokazuje primer majmuna Kanzija iz Skloništa za velike majmune. Kanzi zna 384 reči, verovatno i na desetine više. Da bi komunicirao, on koristi tri tablice na kojima su stotine simbola u boji koji predstavljaju sve reči kojima su ga naučili njegovi čuvari i koje je sam pokupio. On može da oblikuje svoje misli i rečenice, pa i da ih vezuje, tako što pokazuje prstom. Tablice ne uključuju samo jednostavne imenice i glagole kao što su „lopta" i „bombone" ili „trčati" i „golicati", već i reči kao što su „od" ili „kasnije", a ubacuje i gramatičke elemente koje koristi da iskaže pravo vreme. Kanzi je „progovorio" zahvaljujući novom pristupu Skloništa: ono ga je odgajalo od rođenja sa govornim i simboličkim jezikom kao nečim što ga okružuje čitavog dana. Uz takvu uronjenost u jezik, majmuni uče da bolje i brže komuniciraju.

Da li druge vrste poseduju svest? Većina naučnika se slaže da svest o okolini verovatno kontroliše neka vrsta kognitivnog reostata, gde svest najsjajnije blista kod ljudi i drugih životinja na višem stupnju razvoja, a bledi do odsjaja i tame kod životinja na nižem stupnju razvoja. Bilo bi perverzno osporiti svest sisarima. Ptice i drugi kičmenjaci su gotovo sigurno takođe svesni. Kada su u pitanju školjke i pauci, stvari nisu više tako sigurne s naučne strane, ali nauka Svete Magije kaže da svako biće poseduje svest i moć osećaja.

Među životinjama koje su svesne svog postojanja intelekt takođe pada na skali, a na to se često gleda kao na funkciju veličine mozga. Ljudski mozak je veliki - ima oko 1.400 grama. Mozak delfina dostiže do 1.700 grama, a mozak kita ubice ima 5.600 grama. Mozak etrurske rovčice ima samo 0,1 gram, pa ipak, u odnosu na njeno sićušno telo, mozak joj je veći od ljudskog.

Iako veličina mozga ima neke veze sa inteligencijom, važnija je njegova struktura. Viši procesi razmišljanja odvijaju se u moždanoj kori, delu mozga koji je najviše evoluirao i koji nedostaje mnogim životinjama. Što je taj deo mozga veći i kompleksniji kod sisara, to je životinja inteligentnija. Na primer, ljudi su vrlo vešti sa alatima, dok su majmuni šeprtlje. Međutim, ako kreativnost stanuje u moždanoj kori, zašto korvide, klasa ptica u koje spadaju vrane i čavke, bolje koriste alat od gotovo svih vrsta osim čoveka? Vrane su, na primer, dokazale da mogu da saviju žicu i naprave kuku tako da mogu da dođu do košare sa hranom na dnu plastične cevi. Zoolog sa Kembridža Kristofer Berd je otkrio da gak, član familije vrana, može da dođe do zaključka da treba da baci kamenje u bokal delimično ispunjen vodom i da na taj način podigne nivo vode u dovoljnoj meri da može da pije iz njega. Štaviše, gakovi su prvo birali najveće kamenje, očigledno shvatajući da se tako nivo vode brže podiže.

To što ptice koje nemaju moždanu koru mogu da izvode takve stvari dovodi se u vezu sa delom mozga koji dele sa sisarima: bazalnim ganglijama, primitivnijim strukturama koje se bave učenjem. Bazalne ganglije kod sisara sastoje se iz više struktura, dok su kod ptica one svedene na jednu. Zajednički tim sa MIT-a i Hebrejskog univerziteta Jerusalima otkrio je da specijalizovane ćelije u svakom delu bazalnih ganglija kod sisara rade podjednako specijalizovan posao, a da u mozgovima ptica one obavljaju sve poslove odjednom. Rezultat je isti - informacija je obrađena - ali ptice to rade mnogo efikasnije.

U slučaju korvida i drugih životinja, ono što može povećati njihovu inteligenciju jeste struktura njihovih društava, a ne mozga. Životinje se posebno u lovu ponašaju najpametnije. Primer su lavovi: jedna životinja se postavi u zasedu, a druga navodi plen u tom pravcu. Još impresivnija je hijena. Jedna hijena sama može da ulovi bivola, ali potrebno je nekoliko njih da obore zebru. Zato planiraju veličinu čopora unapred, a onda idu u lov na određeni plen. Postoji jedan eksperiment o saradnji među hijenama: parovi hijena so stavljani u bokseve sa čije gornje platforme su visila dva konopca. Ako bi životinje vukle konopce zajedno, i to samo zajedno, platforma bi se prevrnula i dobile bi hranu. Prvi par hijena koji je ušao u boks, ukapirao je šta treba da radi za manje od dva minuta.

Suptilnije kognitivne sposobnosti je teže mapirati. Jedna od najvažnijih veština koju deca moraju da nauče je nešto što se zove teorija uma: ideja da nije sve znanje univerzalno znanje. Beba koja posmatra kako bebisiterka krije igračku negde u sobi pretpostaviće da svako ko uđe u sobu nakon nje takođe zna gde je igračka. Sve negde dok ne napune tri godine, deca ne shvataju da ukoliko ona znaju nešto, ne znači da svi moraju da znaju isto to. Teorija uma je centralna za komunikaciju i samosvest. Psi urođeno znaju šta znači pokazivanje prstom: da neko ima neku informaciju koju hoće da podeli i da se njegova pažnja usmerava tako da i on može to da sazna. Ovo izgleda jednostavno, ali samo zato što se ljudi rađaju sa ovom sposobnošću i imaju prste kojima mogu da pokažu stvari.

Majmuni nisu stvoreni za pokazivanje prstom. Međutim, možda samo nemaju prilike da to vežbaju. Kanzija, koji je odrastao u zatočeništvu, ljudi su često nosili u rukama i to mu je ostavilo slobodne ruke za komunikaciju. Pre nego što je Kanzi napunio devet meseci, već je pokazivao prstom na stvari.

Pokazivanje prstom nije jedini indikator pametne vrste koja shvata teoriju uma. Plave čavke skladište hranu za kasnije i veoma paze da li u okolini ima drugih životinja koje gledaju gde im je sklonište. Ako neko posmatra čavku, ona će sačekati da druga životinja ode, a onda će pomeriti hranu. Ne samo da razumeju da druga životinja ima razum, već i manipulišu njenim mislima.

Standard koji pokazuje uočavanje distinkcije između sebe i drugih je test sa ogledalom: da li životinja može da primeti svoj odraz i prepozna ga kao takav. Slonovi, majmuni i delfini se nalaze među malobrojnim životinjama koje mogu da prođu test sa ogledalom. Sve tri vrste se ponašaju na odgovarajući način kada pogledaju u ogledalo nakon što im se malo farbe nanese na čelo. Majmuni i slonovi pokušavaju da dodirnu mrlju prstom ili surlom, a ne da dodirnu odraz. Delfini pokušavaju da pronađu što bolji položaj kako bi uočili mrlju. Ako stavite narukvicu orangutanu i postavite ga pred ogledalo, on neće gledati samo u narkvicu, već će je podići do lica i protresti je.

Sa ili bez sposobnosti razumevanja ogledala, neke životinje takođe mogu da razumeju apstraktne pojmove, pogotovo ideje sličnosti i razlike. Mala deca razumeju da je slika na kojoj su dve jabuke različita od slike sa kruškom i jabukom. Za njih je teže da nauče sledeći korak - a to je da tačno povežu sliku sa dve jabuke sa slikom sa dve banane umesto sa slikom na kojoj su narandža i šljiva.

To se zove odnosi unutar odnosa i to je osnova inteligencije. Sprovedeno je jedno istraživanje koje je dokazalo da su neke životinje započele razvoj ovakve osnove. Tokom ovog istraživanja, pavijani i golubovi shvatili su ove odnose unutar odnosa, tačno identifikujući odgovarajuće parove uz pomoć džojstika kada su slike stavljene na ekran.

Da li životinje mogu da osećaju? Utvrđeno je da slonovi žale za svojim mrtvima, zadržavajući se nad mrtvim telom člana svog krda i iskazujući neko osećanje koje liči na tugu. Oni pokazuju slično interesovanje - čak nešto što podseća na poštovanje - kada naiđu na kosti slona, pažljivo ih ispitujući i poklanjajući posebnu pažnju lobanji i kljovama. Majmuni se takođe danima zadržavaju u blizini uginulog majmuna iz svoje grupe.

Isti biološki činilac koji određuje prisustvo svesti kod životinja treba da rukovodi ljudskim razumevanjem načina na koji te vrste doživljavaju svoj život. Običan majmun u našem svetu je možda učenjak u njegovom sopstvenom svetu, a prost život bilo koje životinje je možda izvor dubokog zadovoljstva same životinje. Kanzijev rečnik je pun reči kao što su „rezanci", „šećer", „slatkiš„ ili „noć", ali među njima su takođe i „dobro", „srećan", „biti" i „sutra".

I šta još da kažem? Zaista, pre bih pomogao bilo kojoj unesrećenoj životinji nego čoveku.

 

 

 

 

 

Vrh strane >>>

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2010 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 25-01-2013 02:23