Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

  Alexanthorn

 Dnevničke beleške

Beleška 26

 

 Razgovori s povodom

  Senke Glasnika

 Javna predavanja

 Autobiografske beleške

  Magijski Dnevnik

 Lice i naličje

  Kontakt

 

 

 

Nehargil

 

DNEVNIČKE BELEŠKE

 

 

Beleška 26 - 08.09.2010

Vae victis

BRAK KAO PUT U DEPERSONALZACIJU

 

Naša civilizacija je naučena da ceni samo pobednike, podiže im monumente, slavoluke ispod kojih marširaju s dostojanstvom, dok je poraženima namenila ulogu zaborava u roptarnici istorije. Kao vrsta, preživeli smo tokom evolucije baš zahvaljujući pobednicima u bilo kom vidu. Iako je konačni pobednik uvek priroda, kratkotrajne pobede Davida protiv Golijata hrane sujetu i izazivaju osećaj radosti i sreće. Ispunjenost osećanjem pobede jedan je od najskupljih psihičkih kvaliteta i zato ne može dugo trajati, ali se zbog intenziteta i kvaliteta dugo pamti.

Moramo razlikovati borbeni duh (fighting spirit) od pobedničkog duha (victorious spirit). Prvi nastaje tokom prvih pet sekundi reakcije, dok još nije uključena kora mozga nego stari, reptilni mozak, dok drugi uključuje razmišljanje, predviđanje, procenu situacije i sopstvenih sposobnosti, primerenu reakciju, te buduće posledice delovanja. Pobednički duh se stvara od trenutka rođenja, posledica je vaspitanja i zavisi od stava roditelja i šire okoline. Svako vaspitanje deteta pored svesne, ima i značajnu nesvesnu komponentu na koju ne možemo uticati. Zbog toga je tako malo pobednika uprkos svesnim željama mnogih roditelja da svoje dete usmere u tom pravcu. Najvažnija je dobra procena detetovih sposobnosti, to jest onih komparativnih razlika u kojima on ima preimućstvo pred drugima i što treba tokom života negovati i podsticati.

Ako bi sudili po broju spomenika podignutih u čast pobednika mogao bi se steći pogrešan utisak da su oni omiljeni. Stvarna istina je da svaki pobednik, prvak u bilo čemu, izaziva zavist, zlobu i zbog toga ima podmetanja raznih vrsta od strane savremenika, dok spomenike obično podižu zahvalni potomci. Kao što kaže narodna mudrost: "Svako priznanje u životu dolazi prekasno”.

Vajari rimskih imperatora ostavili su nam neprenosivi trijumfalni osmeh na njihovim licima, kao vrhunski znak pobedničkog mentaliteta. Na toj osobini vrednovanja pobedničke psihe nastalo je i trajalo carstvo od Inda do Britanije, i do danas neprevaziđeno u kontinuitetu vremena i prostora.

Plenom sa osvajanja usrećivali bi svoje majke i žene, ljubavnice, obasipajući ih egzotičnim, raritetnim luksuznim predmetima opljačkanim od poraženih plemena, svesni važnosti uloge koju su one imale u njihovom formiranju. Bez majke, a kasnije žene, koja će pravilno usmeravati svog sina ili muža, nema pobednika.

Istovetan je biohemijski proces u mozgu i za osećanje pobede i za erekciju, bez koje nema (muškog) orgazma. Nažalost, emancipacija je unela izvestan paradoks u muško-ženske odnose. Mnoge žene se udaju "protiv” muža, iako matičar ili pop razgovetno pita: "Uzimaš li... tog i tog za muža” i ona glasno odgovori "da”, a u stvari se udaje "protiv" tog voljenog. Šta je tome razlog da se žena okreće protiv muža? Najveći deo tih postupaka dolazi iz nesvesne sfere psihičkog, ali ima i svesne surevnjivosti, ljubomore, zlobe, zavisti nastale kao deo pogrešnog vaspitanja i nepripremljenosti za brak. Kako reče Tolstoj: "Sve srećne porodice su iste, a nesrećne svaka na svoj način” E, tu nesreću prenose ćerke u svoj brak, ne shvatajući koliko su robinje roditeljskih grešaka. Šta rade te nesretnice? Svaku inicijativu svog muža-pobednika seku još u zametku, seju nepoverenje i defetizam u njihove aktivnosti. Posprdno se odnose prema njihovim uspesima, spremne su pred prijateljicama ogovarati "svog srolju, koji opet nešto umišlja”... Nadmeću se sa rođenim mužem, ne dopuštaju mu da se razmahne iz neke podsvesne potrebe da on ne bi nadmašio njenog idealizovanog oca, koji nikad nije bio ono što one o njemu u fantazmima zamišljaju. I jadan muž, premda ima sve predispozicije pobednika, sve više liči na Don Kihota u borbi s vetrenjačama. Mnogi na tom putu posustanu i tako nehotice daju za pravo ženi koja je oduvek sumnjala u njih, nesvesna da ih je sama, svojim izvitoperenim karakternim osobinama, uvela u to stanje. Savremena žena je na suprotnom polu od onog efikasnog rimskog pravila: "Ubi Gaius, ego Gaia”, "Gde je moj muž, tamo je i meni mesto”

Žena ovih osobina nesvesno radi u korist svoje štete, jer negde u dubini duše i ona bi želela da živi uz uspešnog muža s pobedničkim duhom, ali nadmećući se s njim, ubija mu inicijativu, avanturizam, testiranje sposobnosti u koje veruje i odbija da ga podrži da postigne sreću-trijumf.

Sreća zrači i prenosi se na okolinu. Setimo se postignutog gola na stadionu kada golgetera grle, bace na zemlju i prekriju ga telima, dok stadion urla u delirijumu. Ima i muževa koji stalnim potcenjivanjem ne dozvoljavaju svojim ženama da se razmahnu, kao da će njihov uspeh umanjiti njihovu uvek nategnutu sliku o sebi. Treba izbegavati brak s takvim osobama, jer se s njima ne ostvaruje zajednica duha i tela, nego se živi u vreći rogova gde je na trpezi konflikt, dok kao što poslovica kaže "pametniji ne popusti”. Preporučujem pametnijima da prestanu da budu toliko pametni da popuštaju. Neka slede svoju zvezdu, uprkos svemu, jer ako pamet ne pobedi, ostaće nam uzvik: "Vae victis”, "Jao pobeđenima”.

Zato sam ja protivnik braka kao institucije koja razara individualizam. Brak je tvorevina tradicionalizma i to pre svega onog religijskog. Jedna od najvažnijih potuljenih formi kolektivizacije individualnog duha i u krajnjoj meri depersonalizacije. Brak, da bi bio ono što šira tradicionalna zajednica očekuje, zahteva obostrana odricanja i obostrano trpljenje, koje vremenom prerasta u sukob sa ishodom daljeg obostranog trpljenja, samo što pobednik trpi manje, a pobeđeni više. Da ne spominjem tragične krajeve kojih je sve više...

Brak je mučenje i duše i tela. Tradicija to mučeništvo proglašava vrlinom i još na venčanju vam određuje sudbinu dok vam pop peva tropar (bajalicu) "sveti mučenici i stradalnici". Manje-više, slično je u svim tradicijama. Dakle, brak je put u odricanje od sopstvene punoće i temelj prirode trpljenja i tlačenja. Uzdignut na pijadestal "vrline" proizvodi mazohiste, spremne da se odriču, trpe, povinuju, povijaju, slušaju... Takvima je lako vladati, lako ih je usmeravati...

Svaki muškarac i svaka žena su zvezde. Zato zvedo, blistaj u punoći sjaja svog!

 

 

 

 

 

 

 

 

Vrh strane >>>

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2010 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 25-01-2013 02:23