Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

  Alexanthorn

 Dnevničke beleške

Beleška 33

 

 Razgovori s povodom

  Senke Glasnika

 Javna predavanja

 Autobiografske beleške

  Magijski Dnevnik

 Lice i naličje

  Kontakt

 

 

 

Nehargil

 

DNEVNIČKE BELEŠKE

 

 

Beleška 33 - 13.10.2010

Deca sa kapuljačama

 

Brutalnost i destrukcija na ulicama Beograda pokušavaju se u javnosti objasniti uglavnom dihotomnim viđenjima: huligani ili heroji, deca socijalne žrtve ili deca "bolesnog uma”, strogo kažnjavati napadače ili "promeniti bolesno društvo”, politička manipulacija ili "opravdani gnev”, devijantnost ili politički bunt, proba političkog prevrata ili akutni nekonformizam. Svaka vrsta generalizacije i pojednostavljivanja onog što se desilo samo služi političkom ili analitičarskom populizmu. Ali nedeljna brutalnost ima svoje dublje i slojevite poruke.

Društveni događaji nisu sazdani u crno-belim slikama. Kakve su to poruke, ne samo one manifestne, oličene u 1.000.000 evra štete?

Prirodno je da država i svaka vlast na uličnu destrukciju prema sebi šalje poruke o zaštiti države i kažnjavanju. I to bi činila svaka vlast. U nedelju se i jeste desio napad na državu. Ipak, mladi ljudi u kapuljačama treba da znaju i da "svaka ideologija jede svoju decu”. Svaka vlast, pa bila zasnovana i na sistemu vrednosti "očuvanja ognjišta tradicionalne moralnosti”, uvek će težiti da raspolaže silom i privilegijama. Neka pogledaju razočarane "petooktobraše”. Dve reči su zato bitne: manipulacija i utopija. Zato ovakav događaj ima politički kontekst i političku upotrebu, pa i da (ni)je bilo političke organizacije iza nasilja.

Iako većina građana Srbije osuđuje nasilje na ulicama, rekao bih da izlaganje javnosti kroz "paradu” osoba drugačije seksualne orijentacije jeste tema izražena u osećanju moralnog straha i odbijanja. Ali to je samo simptom nečeg šireg. A to je da mi preživljavamo krizu društvenog identiteta. Vratiti se autoritarnoj "toploj” prošlosti ili ići ka trnovitoj evropskoj budućnosti. Putovati ka "domaćinskoj” ili "neoliberalnoj” Srbiji. Srpsko društvo se nalazi u izraženoj društvenoj dezorijentaciji koja se najbolje odslikava osećanjima mnogih građana da "naziru šta nestaje, ali ne znaju šta nastaje”. Odnos prema jednoj društvenoj manjini, a naročito sa seksualnim predznakom je pokazatelj vrednosnih turbulencija i podela. Anomija rađa nasilje.

Srbija se nalazi u prelaznom periodu između konfliktnog i postkonfliktnog društva. Dugo je živela u "ratnoj kulturi” koja se hranila proizvodnjom neprijatelja i izdajnika. Ako je poruka da su "oni drugi” neprijatelji, a ne ljudi koji su različiti i koji imaju pravo na tu različitost, onda nema dijaloga. Ova "kultura” ne poziva na dijalog i toleranciju.

Neumoljiv je utisak da se u srpskom društvu oseća i visok nivo socijalnih napetosti. Socijalne napetosti lako proizvode strukturalno nasilje. To je nasilje koje nastaje kao posledica materijalne osujećenosti, društvene inferiornosti, lične neadekvatnosti, loše socijalne promocije. Nasilje može biti odgovor dela onih koji se osećaju poniženo i odbačeno, inferiorno i neadekvatno, naročito kada je politički (zlo)upotrebljeno.

Porast nacionalizma i averzija prema imigrantima i "drugima”, kao i protestna muškost, toliko su očigledni u svim razvijenim postindustrijskim društvima, pa i u Srbiji. Oni jesu manifestacija sveprisutnog hroničnog straha od gubitka životnih šansi i socijalnog isključenja. Socijalni strah stvara kontekst za nasilje koje se najčešće usmerava ili ka manjinama ili ka vlasti.

Velika očekivanja od političkih promena i osećaji besperspektivnosti širokih slojeva stanovništva stvaraju stanje socijalne rezigniranosti. "Deca sa kapuljačama” koja gađaju policiju kamenjem dominantno su iz miljea takvih socijalnih slojeva. Prisutan je i osećaj nacionalnog poraza i nedostojanstva koji je velikim delom proizveden i međunarodnom ciničnom politikom. Na to se nadovezuje i veliki problem suočavanja sa nasilničkom prošlošću. Ovo nije opravdanje nedeljne destrukcije nego njegov kontekst.

Nasilje u nedelju imalo je elemente primitivnog izraza socijalnog bunta. Videli smo u direktnom prenosu jednu konfliktnu supkulturu i neopaganizam na delu. Grupno nasilje je i pokušaj da se izađe iz anonimnosti, a u grupi se dobija osećaj snage i moći. Uništavam i mrzim, dakle jesam - to je unutrašnji "smisao” destrukcije i bezumlja.

Ključni problem za Srbiju, ipak, jeste da nema sposobnu političku elitu u vlasti i opoziciji koja bi se suočila sa stvorenim socijalnim razlikama, vrednosnim raspuklinama, institucionalnim nedovršenostima i zahtevima Evrope. Apatija i nasilje građana su najlošiji načini traženja smisla za jedno duboko oštećeno društvo. Odgovorni su svi: pojedinačno i kolektivno.

 

 

 

Vrh strane >>>

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2010 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 25-01-2013 02:21