Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

  Alexanthorn

 Dnevničke beleške

Beleška 34

 

 Razgovori s povodom

  Senke Glasnika

 Javna predavanja

 Autobiografske beleške

  Magijski Dnevnik

 Lice i naličje

  Kontakt

 

 

 

Nehargil

 

DNEVNIČKE BELEŠKE

 

 

Beleška 34 - 15.10.2010

Između pustinje i raja

NOVI PRILOZI TEORIJI POBUNE ZEMLJE I NEBA - IV

Šta nas čeka u bliskoj budućnosti

 

Do sredine veka Zemlja bi mogla postati planeta na kojoj je gotovo istrebljen biljni i životinjski svet ili mesto žive ljudi poboljšani uz pomoć "supertehnologije”.

Čovečanstvo je na prekretnici, i od toga kako se odnosi prema globalnim izazovima sa kojima se suočava, pre svega klimatskim promenama, zavisi da li će do kraja ovog veka nastati „zlatno doba” za život na Zemlji, ili ćemo našu planetu preobraziti u pusto i sumorno mesto, smatraju naučnici.

A način da osiguramo onaj prvi, a izbegnemo potonji scenario jeste da poštujemo protokol iz Kjota (stupio na snagu februara 2005. godine) i dogovor iz Kopenhagena (iz decembra 2009) o smanjenju emisije štetnih gasova, i da ispunimo takozvane milenijumske ciljeve razvoja koje su u septembru 2000. prihvatile sve članice Ujedinjenih nacija (UN).

Tih je ciljeva osam, i pored ostalog predviđaju da se do 2015. godine prepolove glad i siromaštvo u svetu, uspostave ekološka održivost, univerzalno osnovno obrazovanje i jednakost polova, smanji smrtnosti kod dece i poboljša zdravlje majki…

Na samitu svetskih lidera u Njujorku posvećenom milenijumskim ciljevima, koji je održan sredinom septembra u Njujorku pokazalo se, međutim, da je postizanje dogovorenog teže nego što se činilo pre deset godina.

Čuveni američki ekonomista Džefri Saks, koji je učestvovao u izradi Milenijumske deklaracije, optužio je vlade država potpisnica da nisu dovoljno radile na njenom ostvarenju: razvijene zemlje su bile obuzete ratovima i na njih potrošile hiljade milijardi dolara, dok su vrlo malo investirale u mir.

Donatori su 2002. obećali da će početi da izdvajaju 0,7 odsto bruto nacionalnog dohotka za pomoć zemljama u razvoju, ali dali su tek polovinu toga. Godine 2005. obećali su da će povećati pomoć Africi za 30 milijardi dolara godišnje, a obezbedili su samo 15 milijardi. Prošle godine su se obavezali da će izdvojiti 22 milijarde dolara za pomoć poljoprivrednicima i ponudili dodatnih deset milijardi dolara za prilagođavanje klimatskim promenama, pa ni to nisu ispunili! Problem nije u novcu, već u načinu na koji se on troši. Samo SAD, na primer, ove godine će potrošiti 100 milijardi dolara na Avganistan, a najviše 10 milijardi za osamsto miliona ljudi u Africi.

Na skupu u Njujorku je ocenjeno da, iako većina milenijumskih ciljeva nije ostvarena, (još) postoji realna mogućnost da se do 2015. godine prepolovi broj siromašnih u svetu. Od 1990, od kad se meri napredak u borbi protiv krajnje nemaštine, 46 odsto stanovnika zemalja u razvoju živelo je sa manje od dolara dnevno, a već 2005. ta suma je pala na 27 odsto. Ipak, procenjuje se da oko milijardu ljudi na planeti, a najviše na afričkom kontinentu, svake večeri ide gladno u krevet (ako uopšte ima krevet), da su čista voda za piće, najnužniji lekovi i osnovna pismenost mnogima i dalje nedostupni.

Oporavak planete zavisi od ponašanja najvećih, najmoćnijih i najbogatijih država sveta, koje su istovremeno i najveći zagađivači životne sredine, pre svih SAD (na koju otpada 36 odsto svetske emisije ugljen-dioksida), kao i onih koje pokušavajući da ih (pre)stignu ubrzanim industrijskim razvojem, u čemu prednjači Kina. Njihove mnogobrojne fabrike, automobili, postrojenja za grejanje i hlađenje… najzaslužniji su za prekomerne emisije štetnih gasova, narušavanje ozonskog omotača i stvaranje takozvanog efekta staklene bašte koji je doveo do globalnih klimatskih promena.

Usled nekontrolisanog povećanja nivoa pre svega ugljen-dioksida, Zemljina atmosfera se ubrzano zagreva. Porast temperature topi led na polovima, menja pravac okeanskih struja (kao što je ona Golfska koja omogućuje Britancima da imaju blage zime i ne previše vruća leta), isušuje zemlju, smanjuje zalihe pijaće vode i uništava biljke i životinje koje se ne mogu prilagoditi novim uslovima. Za ljude, kojih je u međuvremenu sve više, to će značiti glad, žeđ i oštru borbu za opstanak ne samo naše civilizacije, već i samog čoveka i celokupnog živog sveta.

Do sredine veka, ako se nastave sadašnji trendovi, broj stanovnika biće uvećan za polovinu i dostići će oko deset milijardi, dok će se raspoloživi prirodni resursi, hrana i voda, prepoloviti. Krajem ovog stoleća bi, tako, bilo dovedeno u pitanje preživljavanje ljudske vrste, a ovaj period u kojem se sad nalazimo, i na koji se toliko žalimo, tad bi se mogao smatrati poslednjim i najlepšim danima "zlatnog doba” čovečanstva.

"Katastrofični scenario” nije jedini niti najizvesniji, ali je i sama činjenica da je sve verovatniji kako vreme prolazi bez odgovarajućih "protivmera“, dovoljan razlog da se o tome piše i drže predavanja, u nastojanju da se političari, intelektualna elita i najšira javnost uveri u ozbiljnost problema koji su pred nama i koji traže brzo rešenje.

U Srbiji se o ovome malo razmišlja, ne prati se globalna slika, elita prepušta sve "na brigu stručnjacima” koji se, pak, većinom oslanjaju na prevaziđene stavove i zastarela saznanja, dok je uticaj ekoloških organizacija građanskog društva, mada veoma aktivnih i mnogobrojnih, u Srbiji još nejak. Nezainteresovani za ono što je pred nama i što se dešava svetu oko nas, zagledani u sopstveni pupak, obuzeti traumama iz prošlosti, kao da idemo u budućnost unatraške. Imamo 200 istoričara koji se bave istoriografijom, i svega nekoliko futurologa. A šta je to što definiše 21. vek? Globalne klimatske promene i razvoj nauke i tehnologije. Oni su međusobno povezani.

Prošli vek je iznedrilo više od 95 odsto novih stvari i ideja u odnosu na celokupnu prethodnu istoriju čoveka, a u ovom bismo mogli i taj neverovatno ubrzan razvoj da nadmašimo i da značajno poboljšamo život svih ljudi na našoj planeti, pod uslovom da ne dopustimo njeno dalje pustošenje. A ono, uprkos svim dogovorima svetskih lidera i prognozama naučnika, sve brže napreduje.

Još je naš istaknuti klimatolog, geofizičar i astronom Milutin Milanković (1879–1958), naučnik svetskog glasa, ukazao na prirodne cikluse varijacija u Zemljinoj orbiti ("Milankovićevi ciklusi“) usled kojih se smenjuju periodi zagrevanja i hlađenja planete (teorija ledenih doba), ali on nije uzeo u obzir dodatni uticaj globalnog zagađenja za koji su u celini krivi ljudi. Svojom nebrigom i sebičnošću doveli smo do toga da nam holivudski filmovi o dolasku novog ledenog doba i istrebljenju života na Zemlji više ne liče na plod bujne mašte, već na sutrašnjicu koja će dočekati ako ne nas a ono naše unuke…

Protekla godina je bila peta najtoplija od 1850. otkako su naučnici počeli da beleže ove podatke na globalnom nivou, a Svetska meteorološka stanica, među mnogim klimatskim ekstremima i rekordima koje je lane zabeležila, navodi najgoru sušu u Kini za poslednjih pet decenija, treću najtopliju godinu u Australiji i najviše ikad registrovane dnevne temperature u Kanadi!

U Srbiji se može očekivati da će prosečne temperature porasti za oko šest stepeni do sredine ovog veka, smanjiće se prirodna vlažnost tla, a time i poljoprivredni prinosi, povećaće se erozija plodnog zemljišta i umanjiti rezerve vode za piće, ali ćemo ipak i dalje biti u boljem položaju od nekih drugih zemalja, prvenstveno Afrike, Azije i Bliskog istoka. Zato ćemo, kao i ostatak Evrope, morati da budemo spremni za veliku najezdu iz tih krajeva.

Posle više svetskih samita o klimatskim promenama na kojima je razmatrano kako da se spreči, ili barem ograniči globalno zagrevanje, kao da smo još dalje od prvobitnog cilja. Tako je, na primer, namera da se smanji prosečan rast temperature svedena na pokušaj da ona ne pređe dva stepena godišnje. Da podsetim, povećanje temperature od šest stepeni znači nestanak polovine biljnih i životinjskih vrsta, a u nekim delovima sveta ono je već premašeno. Ovim tempom moglo bi se dogoditi da do kraja veka temperatura poraste i do 30 stepeni. Tad bi jedino severne oblasti Kine i Rusije ostale pogodne za život.

Svedoci smo svakodnevnih posledica globalnog zagrevanja: dok su u nekim delovima sveta nezapamćene suše, drugi su pogođeni strašnim poplavama. Zato opadaju prinosi od poljoprivrede, na berzama poskupljuju kukuruz, pirinač i žito, smanjuje se nivo podzemnih voda. U Srbiji je već prepolovljen u odnosu na period od pre dve, tri decenije. Kad uzmete u obzir pojavu viškova metana u močvarnim oblastima, uz istovremen rast temperature u dotle hladnim šumskim područjima i na lako zapaljivim tresetištima, eto otkuda onih hiljadu požara koji su letos plamteli u Rusiji.

Naučnici u svetu su ponudili više različitih složenih kompjuterskih modela budućnosti, i svi se slažu da imamo najviše desetak godina da ograničimo posledice globalnog zagrevanja (već je kasno da ih zaustavimo), posle će šteta biti nepovratna. Ukoliko bismo na vreme osigurali bezbednost planete i života na njoj, mogli bismo da uživamo u rezultatima revolucionarnih naučnih otkrića i novih tehnoloških pronalazaka, na kojima se već radi, kao što su ultrabrzi i moćni kompjuteri (ne više digitalni, već fotonski - svetlosni, a onda i kvantni, 4.000 puta jači od današnjih) koje će zameniti proteinski procesori. Oni će omogućiti prelazak sa "mašinske” na "biološku” veštačku inteligenciju.

Razvoj nanotehnologije već vodi ka stvaranju mikroskopskih robota koji će moći da "popravljaju” čak i oštećene lance DNK u ljudskim ćelijama ili da nam pomognu da trenutno ovladamo znanjem iz cele jedne oblasti. Umesto fosilnih goriva i relativno nebezbedne atomske energije preći ćemo na korišćenje biomase, fuzione i solarne energije.

Najzad, tu je i ono čemu sam veliki protivnik, rad na biološki "poboljšanim” ljudima. Već za desetak godina oni najimućniji planiraće decu sa boljim preduslovima za učenje, pamćenje i fizičku spremnost. Posebno modifikovani ljudi bi jednog dana mogli... ovo neću da kažem!

Pored smanjenja emisije gasova zaslužnih za efekat staklene bašte, za spas planete se moraju preduzeti i druge hitne mere, kao što je uklanjanje ugljen-dioksida iz atmosfere, obustavljanje prirasta stanovništva, očuvanje biodiverziteta, ozbiljna pomoć siromašnima, zamena modela gramzivog kapitalizma konceptom održivog razvoja...

U Srbiji bi trebalo odmah povećati površinu zemljišta koja se navodnjava (sada je to svega dva odsto), sprečiti dalje zagađenje rečnih tokova i podzemnih izvora vode za piće, kao i eroziju zemljišta, pre svega pošumljavanjem. Dugoročno, strancima i domaćim monopolistima ne bi se smelo dopustiti da poseduju izvore vode za piće i vodotokove (kao i veće procente poljoprivrednog zemljišta), već samo licence za korišćenje, i to pod strogim uslovima, a posebno bi trebalo pomoći održanje seljačke poljoprivredne proizvodnje i razvoj sela.

Jedini način da čovečanstvo odgovori na izazove moderne civilizacije jeste da svaka država investira u nauku, inovacije i obrazovanje u sinergiji sa oduhovljenom politikom i ekonomijom. Koliko, međutim, Srbija brine o svojim naučnicima najbolje pokazuje to što većina naših mladih "mozgova” odlazi u svet.

Mnogi posebno talentovani i pametni mladići i devojke iz Srbije, nekadašnji polaznici čuvene Istraživačke stanice Petnica (ISP), koja se i sama bori za finansijski opstanak, sada su u najprestižnijim istraživačkim centrima u SAD (Olgica Bakajin, fizika i hemija; Nataša Pavlović, matematika; Zvonimir Bandić, nanotehnologija; Nenad Božinović, astrofizika i biologija; Ivan Vilotijević, hemija; Dušan Kereš, astronomija...), u Engleskoj (Marija Sarić, medicina), u Nemačkoj (Marko Sabovljević, biolog), u Holandiji (Olivera Rakić, astronomija; Andrej Mesaroš, astrofizika), u Grčkoj (Nenad Vesić, arheologija), u Kanadi (Ivan Pašić, molekularna genetika)... Kroz ovu ustanovu je u protekle gotovo tri decenije prošlo više od 30.000 mladih iz Srbije i drugih bivših jugoslovenskih republika i gotovo niko nije ostao u Srbiji.

Kobne posledice globalnog zagrevanja na Arktiku su daleko gore od predviđenih i mnogo će ozbiljnije uticati na globalne klimatske promene nego što je to bilo predviđeno procenama pojedinih institucija i međuvladinog panela za klimatske promene iz 2007. godine, kaže se u najnovijem izveštaju Svetske fondacije za zaštitu prirode (WWF). Dramatično otapanje leda će prouzrokovati promene temperature i režima padavina u Evropi i Severnoj Americi, utičući pri tom na poljoprivredu, šumarstvo i vodosnabdevanje. A kako zaleđeno zemljište i močvarne površine na Arktiku sadrže dvaput više ugljenika u odnosu na njegovu koncentraciju u atmosferi, daljim zagrevanjem i otapanjem sve veće količine ugljen-dioksida i metana odatle će dospevati u atmosferu.

U poslednje dve godine već je došlo do porasta nivoa atmosferskog metana, izrazito snažnog gasa sa efektom staklene bašte, pretpostavlja se zbog zagrevanja tundri na Arktiku. Topljenjem leda na Severnom polu nivo mora bi se mogao povećati za jedan metar do kraja veka, što bi izazvalo poplave u područjima uz obalu, utičući na više od četvrtine svetske populacije.

Topljenje polarnog ledenog pokrivača je povod i za drugačiju vrstu "uzbune“: kako time postaju dostupniji arktički podvodni resursi, procenjuje se da četvrtina svetskih rezervi nafte i gasa leži na dnu Arktičkog okeana. Zemlje koje smatraju da polažu pravo na Arktik (Rusija, Norveška, Kanada, Danska i SAD) sada se nadmeću za isključivo pravo da raspolažu tim resursima, pre svega podvodnim planinskim vencem poznatim kao Lomonosovljev greben. Svaka želi da dokaže da je on nastavak njene kontinentalne ploče. Odlučiće, za neku godinu, komisija UN nakon što pregleda sav dokazni materijal.

I dok oni raspravljaju čiji je Arktik, Zemlja je sve toplija...

 

 

 

Vrh strane >>>

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2010 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 25-01-2013 02:21