Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

  Alexanthorn

  Dnevničke beleške

Beleška 48

 

 Razgovori s povodom

  Senke Glasnika

 Javna predavanja

 Autobiografske beleške

  Magijski Dnevnik

 Lice i naličje

  Kontakt

 

 

 

Nehargil

 

DNEVNIČKE BELEŠKE

 

 

Beleška 48 - 26.01.2011

Sumrak Bogova

Antihrišćanski prilozi - I

TEORIJA NAJVEĆE OBMANE U ISTORIJI CIVILIZACIJE

 

Pripremajući arhivski tekst Bogovi Severa za elektronsko publikovanje, naišao sam na jednu rečenicu koja se onako baš duboko urezala u sećanje: Kada je hrišćanstvo stiglo do Severa razvoj nordijske mitologije je naglo prekinut a mitovi u koje se nekad verovalo, isčezli su iz pamćenja. Ovo me je podstaklo na razmišljanje koje sada delim sa vama, kao prilog razotkrivanju najveće obmane u istoriji ljudske civilizacije i jedine svetske religije koja je izrasla na laži i čistom filosofsko religioznom sinkretizmu.

Hrišćanstvo, kao religija, razorila je prirodnu čistotu ljudske duše, a crkva kao istitucija nosi odgovornost za nejveće počinjene zločine u istoriji...

Ono što je dobro u jednoj knjizi sjedinite s onim što je dobro u drugoj. I sve što bude tako sjedinjeno nazvaće se Knjiga nad knjigama. To će biti doktrina mog naroda. Ovim rečima Konstantina, imperatora Rima, najbolje se može opisati ne samo nastanak onoga što se naziva hrišćanskom Biblijom, već i sama suština nastanka nove religije - filosofsko religiozni sinkretizam. Hrišćanstvo je već u prva tri veka postojanja toliko bilo razjedinjeno i rastočeno na mnogobrojne sekte, pravce i učenja da je teško moglo doći do formalnog ujedinjenja u jednu crkvu. Ali običan neobrazovan i nepismen narod nije mnogo mario za filosofske i teološke rasprave među verskim vođama. Hrišćanstvo se širilo kroz bedni puk rimske imperije obećanjem boljeg i pravednijeg života kada Isus ponovo dođe na Zemlju kao kralj i sudija. U to vreme hrišćani su bili proganjani kao nepriznata i opasna religija u carstvu.

Počev od II veka, odbijanje da se slavi kult imperatora postalo je osnovni povod za proganjanje hrišćana. Na početku, sa izuzetkom pokolja po naredbi Nerona, antihrišćanske mere su bile podsticane pre svega neprijateljstvom javnog mnenja. Tokom prva dva veka, hrišćanstvo je smatrano kao religio illicita; hrišćani su bili proganjani jer su ispovedali tajnu veru, bez zvaničnog odobrenja. Godine 202, Septimije Sever je objavio prvi antihrišćanski dekret, zabranjujući prozelitizam. Ubrzo potom, Maksimin napada crkvenu hijerarhiju, ali bez uspeha. Sve do vladavine Decija, Crkva se razvija u miru. Ali, godine 250, jedan Decijev edikt obavezuje sve građane na prinošenje žrtava bogovima Imperije. Progon je bio kratkotrajan ali vrlo okrutan, čime se mogu objasniti brojna odricanja od vere. Međutim, blagodareći pre svega svojim vernicima i svojim stradanjima, crkva je iz ovih iskušenja izišla kao pobednica. Represiju po odluci Valerijana 257/58. godine prati dug period mira od 260 do 303. god. Hrišćanstvo uspeva da prodre u sve oblasti Imperije i u sve društvene slojeve, sve do imperatorove porodice.

Poslednji progon, onaj pod Dioklecijanom (303-305), bio je najduži i najkrvaviji. Uprkos dramatičnom položaju Imperije, javno mnenje, toga puta, nije bilo toliko neprijateljski raspoloženo prema hrišćanima. No, Dioklecijan je doneo odluku da uništi tu stranu i antinacionalnu religiju baš u cilju učvršćenja ideje o Imperiji; on je želeo da oživi stare rimske religijske tradicije i pre svega da obnovi predstavu o kvazibožanskom Imperatoru. Ali uticaj Avgustovih reformi se postepeno već izgubio. Kultovi Egipta i Male Azije stekli su neobičnu popularnost; štaviše, oni su uživali i zaštitu Carstva.

Još pre velikih progona, negde pred kraj II veka, mnogi hrišćanski teolozi i polemičari pokušali su da ozakone i zaštite svoju veru pred vlastima i mnogobožačkom inteligencijom. Ali, njihovi pokušaji su bili osuđeni na propast. Naivni i nevešti, neki od ovih apologeta (Tatijan, Tertulijan) žestoko su napadali helenistički paganizam i kulturu. Najznačajniji među njima, Justin, pogubljen oko 165. a kasnije kanonizovan kao svetitelj, u nameri da dobije ozakonjenje crkve služi se neverovatnim lažima i obmanama nastojeći da dokaže kako hrišćanstvo ne prezire mnogobožačku kulturu: hvalio je grčku filosofiju, no pri tom je podsećao da je ona inspirisana biblijskim otkrovenjem (laž nad lažima). Prihvatajući argumente aleksandrijskog judejstva, Justin je tvrdio da su Platon i drugi grčki filosofi znali za propovedanu doktrinu mnogo pre njih preko "proroka" Mojsija. Poraz apologeta ipak se mogao predvideti. U očima vlasti hrišćanstvo je bilo krivo ne samo za ateizam i vređanje veličanstva, nego su mu pripisivane i mnoge druge vrste zločina, orgije, incest, ubijanje dece i antropofagija. Za mnogobožačku elitu, osnovno u hrišćanskoj teologiji - inkarnacija spasitelja, njegove muke i njegovo vaskrsenje - bili su naprosto neshvatljivi. U svakom slučaju, fanatična nepomirljivost ove nove religije spasenja činila je iluzornom nadu da će moći u miru da koegzistira s politeističkim religijama. Ovo će se kasnije, nakon Milanskog edikta 303. godine pokazati kao ispravna tvrdnja i strah građana imperije, oličena u bespoštednom, rušilačkom i zločinačkom poletu hrišćanske crkve.

Za hrišćane najveću opasnost su predstavljali progoni, ali to nije bila i jedina opasnost koja je ugrožavala crkvu. Misterije Izide i Mitre, kult Sol invictusa i solarni monoteizam, predstavljali su opasne protivnike, tim pre što su uživali zvaničnu zaštitu. Uz to, mnogo skrivenija opasnost pretila je crkvi iznutra: razna učenja, u prvom redu gnosticizam, kasnije okvalifikovanikao jeresi. Jeresi i gnosticizam pojavili su se već na samom početku hrišćanstva. U nedostatku kanona, jedini način da se verifikuju autentičnost verovanja i ritualnih obreda bila su apostolska predanja. Oko 150. godine svi apostoli su bili mrtvi, ali prenošenje njihovih svedočenja bilo je obezbeđeno izvesnim brojem tekstova koje su oni redigovali ili inspirisali, kao i usmenim predanjem.

Međutim, oba načina prenošenja apostolskih predanja, i pisani i usmeni, bili su podložni prihvatanju manje ili više sumnjivih inovacija. Pored četiri Jevanđelja i Dela apostolskih, prihvaćenih od svih hrišćanskih zajednica, i drugi tekstovi su kružili kao apostolski: Jevanđelje po Tomi, Jevanđelje Istine, Jevanđelje po Pseudo-Mateju, Dela Petrova, Dela Jovanova i dr. Sva ta dela kasnije su od strane prezbitera okvalifikovana kao apokrifi.

Prezbiteri su bili crkveni službenici, svetovna lica koje je birala verska zajednica. Origen iz Aleksandrije ih je sa gnušanjem opisao kao "krajnje priproste, koji su otvoreno izjavljivali da su za slušanje njihovih predavanja prikladni samo neuki ljudi. Oni ukrašavaju svoje tanke, jalove knjige frazama iz starih priča, a opet, malo razumeju...“ Postojale su i brojne verske sekte, svaka sa drugačijim doktrinama. Prezbiterske grupe su se često sukobljavale oko brojnih bogova.

Konstantin je uvideo da postoji nekoliko frakcija kojima je trebalo udovoljiti, i on je tokom te bogohulne konfuzije počeo da gradi sveobuhvatnu religiju. Zapravo, u 4. veku nije postojala hrišćanska religija i Vatikan priznaje da je priča o Konstantinovom "preobraćenju" i "krštenju" zasnovana na legendi. Savetnici su upozoravali cara da su prezbiterske religije lišene temelja i da im je potrebna službena stabilizacija. Konstantin se složio da bi bilo dobro da stvori novu državnu religiju koja će biti neutralna i koju će zaštititi zakonom. Odmah posle osvajanja Istoka, 324. godine, izdao je dekret kojim je naredio svim prezbiterima da doputuju u Nikeju, grad u rimskoj provinciji Betaniji u Maloj Aziji. Rečeno im je da sa sobom ponesu testimonije koje su kazivali svetini, i da ih po dolasku predaju. Njihovi spisi sadržali su ukupno 131 svitak i mitsku priču o bogovima i spasiteljima, zajedno s tekstovima učenja koje su iznosili. Tako se okupio prvi crkveni skup poznat kao Nikejski sabor. Na tom skupu rođeno je hrišćanstvo.

Konstantin je zatim naredio Evseviju da uredi kompilaciju jedinstvene zbirke novih spisa razvijenih iz glavnih aspekata verskih tekstova predatih na koncilu. Rekao je: Pretražite knjige, i sve što je dobro zadržite, a što je zlo - odbacite. Ono što je dobro u jednoj knjizi sjedinite s onim što je dobro u drugoj. Sve što bude tako sjedinjeno nazvaće se Knjiga nad knjigama. To će biti doktrina mog naroda...

Evsevije je izmešao mitske priče svih verskih učenja sveta u jedno učenje, koristeći standardne mitove o bogovima iz prezbiterskih rukopisa. Spajajući priče o Mitri i Krišni sa britanskim verovanjima, delotvorno je ujedinio besede istočnih i zapadnih prezbitera i načinio novo, univerzalno verovanje. Zatim je dao da se napravi pedeset raskošnih primeraka, čitko napisanih na pergamentu i u obliku prikladnom za nošenje. Konstantinu su poslali prelepo doterane i uvezane sveske. Bio je to Novi zavet.

Kada je sve završeno, car je proglasio da će se Novi zavet od tada pa nadalje zvati "Reč rimskog Boga Spasitelja" i biti obavezan za sve prezbitere koji obavljaju bogosluženja u Rimskom carstvu. Zatim je naredio da se raniji rukopisi i beleške s koncila spale i zapretio da će svako kod koga se pronađe da ih skriva biti pogubljen.

Od tada pa do kraja IV veka od Mesopotamije pa sve do Severne Afrike počinje da se širi talas nezamislivog nasilja počinjenih od strane monaha: godine 388. oni spaljuju sinagogu u Kalinikumu kraj Eufrata i terorišu sirijska sela u kojima postoje mnogobožanski hramovi; gođine 391. poziva ih aleksandrijski patrijarh Teofil da "očiste" grad Serapeum, u kome se nalazio veliki Serapisov hram. Istovremeno, oni nasilno ulaze u domove mnogobožaca, tražeći idole. A 415. godine, jedna grupa fanatičnih monaha predvođena Kirilom, počinila je jedan od najgnusnijih zločina u istoriji: razoren je hram i spaljena aleksandrijska biblioteka; kasnije su linčovanjem usmrtili Hipatiju, uzvišenu ženu-filozofa iz Aleksandrije, koje se njen učenik, episkop Sinesije seća kao "majke, sestre, učiteljice i dobročiniteljke". Inače Kiril, koji je predvodio ovu razularenu rulju, kasnije je od strane crkve kanonizovan za svetitelja sa prefiksom, rekao bih krajnje licemernim, "zaštitnik crkve",a nije bio ništa više od obićnog ubice i zločinca. Sve je ovo, po učenju crkve, predstavljalo kaznu božju za neznabošce, a da bi učvrstili sopstveni položaj, episkopi su, štitili monahe-ratnike koji su silom nametali novu veru i uništavali sve nehrišćansko. A gde god je kročila noga hrišćanskih "misionara" tu je sva čovečnost i ljudskost bivala uništena zajedno ca celokupnim kulturnim nasleđem i tradicijom. To je slika crkve koja je trajala od njenog nastanka pa sve kroz čitav period, koji se ne bez razloga zove "mračno doba crkve", do novog veka, preporoda, humanizma i renesanse...

"Hrišćanstvo je umrlo sa Hristom" - izustio je Niče. Bio je potpuno u pravu! Nema istorijskog događaja koji bi mogao bolje poslužiti da označi "zvanični" kraj paganstva, od spaljivanja svetilišta u Eleusini, koje je izvršio 396. godine Alarik, kralj Gota. No, s druge strane, nema boljeg primera za ilustraciju okultacije i kontinuiteta mnogobožačke religije. U V veku, istoričar Eunapije, i sam upućen u Eleusinske misterije, navodi proročanstvo poslednjeg legitimnog hijerofanta. U prisustvu Eunapija, hijerofant je prorekao da će njegov sledbenik biti nelegitiman i bezbožan; neće čak biti ni Atinjanin. Što je još gore, tu ličnost, "posvećenu drugim bogovima", zakletva će obavezivati "isključivo na rukovođenje njihovim ceremonijama". Zbog tog profanisanja, svetilište će biti uništeno i kult Dve Boginje će iščeznuti zauvek.

U stvari, nastavlja Eunapije, hijerofant je postao jedan visoki posvećenik u misterije Mitre, koji je imao rang Patera. On je bio poslednji hijerofant u Eleusini, jer su ubrzo potom Alarikovi Goti prošli kroz Termopilski tesnac, a za njima "Ijudi u crnom", hrišćanski monasi, i tako je najstariji i najznačajniji verski centar u Evropi bio konačno pretvoren u ruševine.

Međutim, iako je inicijacijski obred iščezao u Eleusini, Demetra nije napustila mesto svoje najdramatičnije teofanije. Istina je da je u ostalim delovima Grčke njeno mesto zauzeo sveti Demetros (kod nas sv. Dimitrije), koji je tako postao zaštitnik poljoprivrede. Ali u Eleusini se govorilo, a i danas se govori, o svetoj Demetri, svetici za koju se ni na jednom drugom mestu ne zna i koja nikada nije bila kanonizovana. Sve do početka XIX veka, u selu je postojala statua boginje koju su seljaci ritualno prekrivali cvećem, jer je ona poljima davala plodnost. Međutim, uprkos oružanom otporu stanovništva, statuu je 1820. godine uzeo E. D. Klark i poklonio Univerzitetu u Kembridžu. Godine 1860, opet u Eleusini, neki sveštenik je ispričao arheologu F. Lenormanu istoriju svete Demetre: bila je to jedna starica iz Atine, neki Turčin joj je oteo ćerku, ali je jedan hrabri palikar uspeo da je oslobodi, a 1928. godine Milonas  je čuo istu priču od jednog devedesetogodišnjaka iz Eleusine.

Najuzbudljivija epizoda hrišćanske mitologije Demetre odigrala se početkom februara 1940. godine i o njoj se veoma opširno pisalo i raspravljalo u atinskoj štampi. Na jednoj od stanica između Atine i Korinta, u autobus je ušla neka starica "mršava, kao osušena, ali s velikim i veoma živim očima". Pošto nije imala novca da plati kartu, kondukter ju je naterao da na sledećoj stanici siđe iz autobusa. Bila je to baš stanica u Eleusini. Ali vozač više nije mogao da pokrene autobus. Na kraju su putnici odlučili da se udruže i plate staričinu kartu. Ona se opet popela u autobus koji je, ovog puta, odmah krenuo. Tada im je starica rekla: "To je trebalo da učinite ranije, ali ste vi sebični. I kad sam već među vama, reći ću vam još nešto: zbog načina na koji živite, bićete kažnjeni, nećete imati čak ni trave, čak ni vode!" Još pre nego što je dovršila svoju pretnju, nastavlja autor članka u listu "Hestija", starica je nestala. Niko je nije video da izlazi. Gledali su jedni druge, pregledali su karnet s kartama kako bi se uverili da je karta zaista izdata.

Kao zaključak, naveo bih mudru opasku Šarla Pikara: Verujem da će helenisti, uglavnom, teško smoći snage da laka srca odbace ovu noviju pričicu koja izaziva sećanje na slavnu Homersku himriu u kojoj Korina majka, prerušena u staricu, na dvoru eleusinskog kralja Keleja, proriče budućnost i u jednom nastupu gneva, prebacujući Ijudima da su bezbožni objavljuje još onda strašne katastrofe po celoj oblasti. Ali, često pitam sebe, ima li još među ljudima onih koji imaju uši da čuju i oči da vide? Ima li ikog sa Srcem da oseti tu tananu nit koja nas s Večnošću vezuje? Malo ih je zaista. Oni koji sebe danas hrišćanima zovu, samo misle da su vernici, ali vere tu nema nikakve. Staru su zatrli u dušama ljudskim, a novu izvitoperili tako da se ni jednoj svari ne zna mesto ni u prostoru ni u vremenu. Ostavili su samo bezvredni konglomerat verskih sećanja i aluzija izmešanih sa osećanjima nacionalne ili kakve druge pripadnosti. Duša čovekova je izgubljena, putevi su skriveni, a istina "negde tamo". I danas kada takozvani "neopagani" pokušavaju da vrate u život stare religije, najčešće sebi čine "medveđu uslugu". Ne nazivajte sebe paganima jer je to pogrdni izraz kojim hrišćani nazivaju pripadnike starih vera, kojima su uskratili pravo da sebe zovu "pravoverni", "pravoslavni" i uzurpirali imena ova za sebe. A hrišćani niti "veruju", niti "slave", a još manje ono "pravo" i Istinsko. Znanje je jedini put oslobođenja ovog ropstva duše. Zato: čitajte, učite, istržujte, otkrivajte, tragajte - probudite svoje uspavano Ja, da može zasjati iskonskom Svetlošću!

 

 

 

 

Vrh strane >>>

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2011 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 25-01-2013 01:25