Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

  Alexanthorn

  Dnevničke beleške

Beleška 59

 

 Razgovori s povodom

  Senke Glasnika

 Javna predavanja

 Autobiografske beleške

  Magijski Dnevnik

 Lice i naličje

  Kontakt

 

 

 

Nehargil

 

DNEVNIČKE BELEŠKE

 

 

Beleška 59 - 17.03.2011

Bogu Perunu u Salvu i Čast

Antihrišćanski prilozi - II

TEORIJA NAJVEĆE OBMANE U ISTORIJI CIVILIZACIJE

 

Ne pišem, a i ne govorim tako često o drevnoj religiji i magijskoj praksi slovenskih naroda. Međutim, pročitah jedan novinski članak i zgrozih se! Potpuno nebitno ko je autor i još manje u kojim novinama, ali je važno da tekst pretenduje naučnost, stručnost i validnost. E, to me je potaklo na pisanje ovih redova. Činjenice koje se iznose, fakat su i pitanje njihove validnosti se ovde ne postavlja. Ono čega se gnušam u ovom tekstu, ono čega se gnušam u prirodi svakog čoveka, jeste tendencioznost u predstavljanju i tumačenju činjenica. I više od ovoga, užasavam se tendenciji sagledavanja svari onakvim kakve jesu s namerom zakrivljavanja faktičkog smisla kroz prizmu jednostranosti jednog spram drugog. Subjektivizacije, spram objektivizacije stvarnosti. U ovom slučaju, hrišćanskog poimanja stvarnosti spram faktičkih istorijskih činjenica sagledavnja duhovne zaostavštine jedne kulture, jednog naroda. I što je još gore, sopstvenog naroda.

Zar nije tendenciozno, kada se odrednica Bog, izražena suština jednog Uzvišenog Bića, napiše malim slovom, a ta ista odrednica se velikim slovom napiše samo kada stoji isped imena Boga kojem se klanja, u kojeg se veruje? Nije li tendenciozno "svojeg" nazivati Bog, a sve druge idolima? Da li to možda nije tendenciozno kad se kaže: "moja" vera je istinska, a svi ostali su nevernici? Uzgred, samo u hrišćanstvu, koje ovde spomenuh, danas ima nešto više od 1.500 "istina". Ili možda nije ni to tenciozno, nazvati sebe "vernikom", a sve ostale idolopoklonicima i paganima? A paganin je pogrdna reč kojom hrišćani nazivaju "nevernike". I baš zbog ovoga, neopaganima zameram što sebe paganima zovu, pogrdnim imenom koje su im pripravili, odredili i nadenuli hrišćani, prvi i najveći im neprijatelji. I baš zbog toga, skidam kapu i pozdravljam ljude pravoverne i pravoslavne u Belorusiji koji su veru predaka svojih, drevnu slovensku, oživeli nenazivajući sebe paganima već pravoslavnim. A Pravoslavlje je reč koju je crkva preuzela od naroda slovenskih i sama sebi nadenula, ne bi li hi lakše prevarila i brže pokorila. Ali, da se vratim na temu.

Srbi su postali hrišćani u devetom veku, ali sećanja na staroslovenske Bogove i dalje su prisutna u narodnim običajima. Za jedne je to paganska zaostavština, dok drugi u tome vide dokaz da su Srbi jedan od najstarijih naroda. A Srbi se često hvale da su hrišćani i pravoslavci. Ponose se krsnom slavom, jednim Bogom i jednom crkvom. Slave svetog Jovana i Nikolu, slave arhanđele i malu Gospojinu, ali zajedno s njima i mnogim drugim praznicima, iako toga nisu ni svesni, slave i Bogove Peruna, Svaroga ili Svetovida. Iako je prošlo punih 11 vekova od zvaničnog prihvatanja hrišćanstva, sećanje na veru negdašnju i dalje tinja u narodu.

Srbi jesu kao narod znatno stariji nego što se to u istoriografiji pominje i što su mnogi u svetu spremni da priznaju. Uvođenjem hrišćanstva napravljen je samo istorijski diskontinuitet, jer su se, kao i ostali slovenski narodi, praktično odrekli svega što je postojalo ranije. Niko više ne spominje Srpski kalendar, koji kaže da živimo u 7519. godini, koliko je prošlo od stvaranja novog sveta, odnosno od prve pojave "crnoglavih", koji se i u drevnom Sumeru spominju i o kojima zapisi na glinenim pločicama postoje. Staroslovenska, a s pravom se može reći i starosrpska religija, starija je i od grčke, ali za razliku od Grka, Srbi o svojoj veri predaka znaju veoma malo ili čak ne znaju ništa. Širom zemlje postoje izvori lekovite vode koje narod i danas zove Zmajevac ili Zmajeva voda, što nas vraća u vremena pre hrišćanstva. Postoje i drugi tragovi nekadašnje religije, ali su Srbi skloniji pre da obeležavaju puteve rimskih imperatora nego, na primer, da dokazuju vezu Srba i vinčanske kulture.

Širom Srbije se i danas mogu videti dodole, obožavanje i strah od zapisa, ostavljanje hrane na groblju, klanje petla na Svetog Iliju ili kićenje cvećem uoči Đurđevdana. O prenošenju mlade preko praga, gađanju jabuke ili prebacivanju sita, značaju kuma pri sklapanju braka i prevođenju stoke preko vatre, svega onog čega nema ni u Starom ni u Novom zavetu, suvišno je i govoriti. I pored protivljenja crkve i apela crkvenih velikodostojnika da se treba ponašati u skladu sa pravilima vere, drevni običaji, i danas su duboko ukorenjeni u narodu, baš kao i sećanja na nekadašnje Bogove. Pa opet, pitanje je koliko se uistinu poznaje slovensko i srpsko verovanje i predanja koje se prenose s kolena na koleno i koje po svojoj raznolikosti, obilju etnografskog materijala i mnoštvu Božanstava i drugih bestelesnih sila, nimalo ne zaostaje za religijama drugih naroda, starih Grka, Asteka, Indusa, Kineza, Egipćana...

Stari Sloveni pripadaju grupi indoevropskih naroda, ali postoji više verzija kako su dospeli na područje današnje Evrope. Najuvreženije je shvatanje da su se iz Indije preko Persije i Mesopotamije prvobitno doselili u okolinu reke Dnjepar, Crnog i Baltičkog mora, a zatim da je jedan deo, usled ratova i najezde drugih naroda iz Azije, krenuo ka jugu i zapadu Starog kontinenta. Prvi pisani izvori o Slovenima potiču iz pera vizantijskih misionara, u vreme kada na Balkanskom poluostrvu i na čitavom području srednje Evrope uveliko misionare hrišćanski sveštenici. Novu veru najpre primaju Slovenci (još u sedmom veku), a dva veka kasnije i Hrvati, Česi, Bugari i Srbi. Sto godina kasnije pokrštavaju se i Poljaci i drugi istočni Sloveni.

Iako se često može čuti da su novu veru Srbi prihvatali masovno, dobrovoljno i sa radošću u srcu, istorijske činjenice, s namerom prećutane, svedoče da je "nova vera" nametana "od vrha na dole", odnosno od vladara ka narodu uz obilnu pomoć i uputstva misionara. Da bi neki slovenski knez ili župan uopšte mogao da se proglasi kraljem, odnosno da bi od pape ili patrijarha mogao da primi krunu, najpre je morao da se pokrsti. Vladari su se i tada više brinuli za ugled i moć, i nisu se preterano bavili duhovnim pitanjima, ali je sa podanicima bilo znatno teže. Narod nije želeo da se odrekne starih Bogova, mnogi su se opirali, a zbog toga često su i bez glave ostajali. Istorija beleži primere da su čitava naselja nepokornog naroda paljena i rušena do temelja, pri čemu su se prvi na udaru našli upravo kipovi i svetilišta nekadašnjih Bogova. Nebrojeni su zločini počinjeni za i u ime crkve, ali ne zarad vere, već zarad, i samo zarad, širenja vlasti i uticaja.

I pored svega, Srbi su sačuvali uspomene na slovenske Bogove i način života. Mnogi hrišćanski sveci dobili su osobine Bogova, a dane posvećene starom Božanstvu preobratili su u dane posvećene svecu. U skoro svim slučajevima "zamene" izvršili su i kalendarsko pomeranje, ne bili na taj način onemogućili razvoj duhovnog kontinuiteta. Stoga i ne čudi što se u dane praznika i dalje praktikuju običaji koji sa hrišćanstvom, u suštini, nemaju dodirnih tačaka. Tako je, na primer, sveti Ilija Gromovnik odavno dobio osobine Boga Peruna, zaštitnica žena - sveta Petka, preuzela je osobine Boginje Mokoši, dok je tradicionalno polaganje badnjaka uoči Božića zapravo podsećanje na slovenskog Boga Svaroga. I dan danas se u mnogim krajevima o ovom prazniku pevaju narodne pesme "Božiću Svarožiću": "Oj badnjače, badnjače, ti naš stari rođače, dobro si nam došao i u kuću ušao." Ali sve ovo kazuje nešto sasvim drugo: Srbi su nevernici! Odrekli su se starih Bogova imenom i delom, prihvatajući "novu veru". Hrišćanstvo su prihvatili zadržavajući stare običaje. Tako sad nisu ni tamo ni ovamo. Zapravo nisu nigde. Ne može se biti malo ovo i malo ono, jer od svega po malo, ne ostane ništa.

A kako je bilo..?

Perun, Gromovnik

Perun je najmoćniji slovenski Bog, sličan vrhovnom Bogu Zevsu, koji će se kasnije pojaviti u grčkoj civilizaciji. Bio je Gospodar Oblaka, a slovio je i kao Nepobedivi Ratnik, Tvorac munja i gromova. U njegovoj nadležnosti su bile i zvezde, Sunce i Mesec, a na zemlji je Gospodar Vatre. Tako su, praktično, sve Sile koje su u drevnom vremenu izazivale strahopoštovanje, bile Njegove.

Perun kažnjava krivokletnike, kao i sve ljude koji su zli: "A Perun kažnjava zle i neposlušne zatvarajući im Nebeske Kapije". Krivokletstvo kažnjava još za života, a u izvršavanju kazne najčešće upotrebljava munje. U mnogim spisima iz ranog srednjeg veka, pa čak i u ugovorima o miru, Sloveni su se zaklinjali na poštovanje ugovora upravo Perunu.

O posvećenosti Perunu ukazuje i činjenica da, do danas, mnogi toponimi i biljke nose Perunovo ime (Perunov vrh i Perunova obala u Rusiji, Perunja ves u Sloveniji, planina Perin u Bugarskoj, cvet perunika). I dan-danas postoje izreke i kletve na nekim slovenskim jezicima koje sadrže Perunovo ime. Na poljskom reč "piorun" znači grom, a srpska kletva "grom te ubio, dabogda", potiče upravo od Boga Peruna.

Za Peruna su vezane i duhovne pojave, stvorene pod uticajem kulta vatre, kao što su, na primer, ale ili ognjeni petao. Od životinja, Peruna je simbolizovao jarac, a od biljaka hrast, perunika, žalfija, pšenica, kopriva, jabuka i čuvarkuća. Pred Njegovim kipom, vernici su obavljali zavete, uz biljne i životinjske žrtve. Tamo gde nije bilo izgrađenih hramova, Sloveni su se molili Perunu u Svetim Gajevima, trebištima ili ispod hrasta, od čega je u hrišćanstvu opstalo obožavanje drveta - zapisa. U većim naseljima gde su postojali hramovi, vernici su, predvođeni žrecima, održavali krstonosne obhode (litije u hrišćanstvu) pronošenjem Perunovog Krsta kroz celo naselje sa zaustavljanjem i pevanjem hvalospeva na svakom raskršću.

Kako je Perun bio najmoćniji Bog kod Slovena, a životinja simbol mu je bio jarac, tako su ga hrišćani povezali sa samim Đavolom. U slovačkom jeziku i danas se "do Đavola" kaže: "do Paroma". Zbog ovoga su hrišćani osobine Boga Peruna razdelili, ne bi li tako Silu unizili, pa atribute Perunove pokrivaju sveti Ilija i Pantelija, Ognjena Marija, a delimično i sveti Petar Bogišar, sveti Nikola, sveti Spas, Arhanđel i sveti Jelisije. Vreme slavljenja Peruna padalo je tačno na dan sredine (kulminacije) leta. To je 7. avgust, a izmešteno kao tradicionalni praznik 2. avgusta na današnji Ilindan.

Svarog, Sunčani

Bog Svarog nije moćan kao Perun, Svetovid i Triglav, koji se služe prirodnim silama i koriste oružje ratnika, ali ih nadmašuje Božanskim odlikama. Svarog je Sunčani bBg, Stvoritelj svega na Nebu i Zemlji, a nazivan je i Višnjim. Po jednom zapisu, Svarogova žena Vida zamolila ga je da stvori čoveka po svom obličju. Svarog je izeo drvo hrast, oblikovao čoveka udahnuo mu dah životni. Tako je postao prvi čovek, Dubravko, a od lipe beše oblikovana prva žena kojoj je dah životni podarila sama Vida, nadenuvši joj ime Ljubljenica.

Kipovi Svaroga u hramovima bili su u sedećem položaju, poput kralja na prestolu. Na prsima je imao orla, a na glavi kapu s bivoljim rogovima. Držao je dva žezla sa figurom Sunca na svakom. Uz hramove, kultno mesto bilo mu je i porodično ognjište. U čast Svaroga, Sloveni su ritualno stavljali na ognjište hrastov badnjak, koji je predstavljao duh predaka, duhove što razgorevaju vatru Sunca. U čast Svaroga žreci su pravili velike kolače, koje su kao žrtvu obilja prinosili i vernicima želeli da takvo obilje bude i u narednoj godini (kolači se i dan-danas spremaju uoči krsne slave). Za Svaroga su vezani razni fetiši protiv uroka i lopatice životinja na kojima se gatalo. Predstavljali su ga orao, leska, orah, žito i vinova loza. U Njegovu čast održavane su maškare i koledari. Vreme Svaroga padalo je od Badnje večeri do Poklada. Kao najmoćnijem Bogu, pripadali su mu Sunce, Mesec, duga, zvezde, a od duhovnih pojava vile. U hrišćanstvu, sve njegove funkcije prenesene se na Hrista.

Svetovid, Četvoroglavi

Preskakanje vatre - Obred starih Slovena u čast Boga Svetovida održao se do danas

Svetovid je Bog sa četiri glave, koje označavaju mali panteon važnih slovenskih Bogova - Peruna, Svaroga, Lade i Mokoše (kod Srba Vide). Ovako udruženi, gledali su na sve strane sveta i zaslužili ime Svetovida, odnosno Svevida.

Svevidost ovog Boga podrazumevala je i sveobuhvatnost Univerzuma, pa je na Svetovidovim kipovima predstavljen Gornji (duhovni) svet, Zemaljski (ljudski) i Donji (adski).

Sloveni su stvorili predstavu o noćnom jahaču Domovoju, pa je konj na kipu Svetovida predstavljao Gornji svet, Srednji je prikazivala figura žene, a Donji Dabo, koji je istovetan predstavi Đavola u hrišćanstvu.

Svetovid je i ratnik. Predstavljan je sa mačem i rogom. Bio je vezan za svice i belog konja. Ratnik na belom konju predstavlja simbol pobede i do naših vremena. Od biljaka, Svetovida su simbolizovali božur, vidovčica, ivanjsko cveće, javor i jasen. Pored mača i roga, obeležja su mu i zastave, gusle i amajlije od zlata, srebra, kamenja, roga, kosti i drveta. Kultna mesta su hramovi i trebišta. Obredne radnje su obavljale rusaljke. U čast Svetovida su se preskakale vatre i prolazilo se ispod cvetnih venaca, čime su se slavili proleće, leto i jesen. Muzika je bila neprekidna, pa su žene padale u trans, što se i danas može videti u istočnoj i južnoj Srbiji.

Svetovid se proslavljao 9 dana od Dugodnevice (21. jun), a tradicionalno u  hrišćanstvu je izmešten od 29. juna, od Vidovdana do Ivanjdana. Njegove osobine su u hrišćanstvu prenete na Svetoga, svetog Vida i svetog Lazara.

Veles, zaštitnik stočara

U kolektivnom pamćenju Slovena, Bog Veles je ostao duže od ostalih Bogova. Po njegovom imenu je nazvana i srednjovekovna kneževina Vlaška, a na Balkanu je uobičajeno da svi stočari nose zajednički naziv Vlasi.

Veles je zemaljsko Božanstvo, zaštitnik stočara i ratara. Slavljen je u vreme setve, žetve i ispaše. Pripisivano mu je pomračenje Sunca. Velesu su pripadate i duhovne sile: zmajevi, ale i noćni šumski konjanik Lesovik. Velesova kultna mesta, pored hramova, bila su njive, pašnjaci, torovi, trebišta i groblja. Obredi su se sastojali od maškara, vučara (imitacija vukova) i zavetovanja. Njegov simbol je bio štap, a simbolizovali su ga trava, vuk, crni petao i domaće životinje.

Drveni kip Velesa bio je izrezbaren likovima hromog belog vuka, govečeta, rala i krilatog lava s glavom orla. Lav na vrhu repa imao je cvet ljiljana. Brada Velesa predstavljena je klasjem pšenice, pa verovatno otud izreka kod Srba: "Puna šaka brade" - kad rodi godina i uspe trgovina. Funkcije boga Velesa u hrišćanstvu su prenete na svetog Vasilija, Luku, Blaža, Kornelija i Ivana, a delimično svetog Savu i Mratu.

Mokoš, Majka zaštitnica žena

Mokoš je Boginja Majka i zaštitnica žena, koja se brine o njihovom zdravlju i porodu. Pomaže porodiljama i štiti njihovu decu, ali istovremeno pomaže i ženi da sačuva dobar brak. Mnogo običaja je vezano za ovu Boginju. Slovenske žene bacale su u vodu kudelju koja se nazivala "mokrica" i koja je predstavljala žrtvu Mokoši. Pređa kudelje nije se smela ostavljati preko noći da je ne bi Mokoš oprela. Zaštita ovaca i njihovog runa takođe je bila jedna od njenih delatnosti, zbog čega su joj Sloveni takođe prinosili žrtve. Makaze, bosiljak i pramen vune stavljani su pod noge Mokošinom kipu, što je štitilo neostrižene jaganjce.

U severnoj Rusiji verovalo se da Mokoš ide od kuće do kuće za vreme velikog posta i nadgleda predilje. Budući da je vezana za vreteno i preslicu, pretpostavljalo se da se njena delatnost proteže i na kosmičkom planu kao delatnost Boginje koja određuje ljudsku sudbinu i seče kratke niti čovekovog života.

Mokoš se identifikuje sa Vidom, ženom Svarogovom. Ona je zaslužna za stvaranje ljudi i kao takva povezana je sa Belom pčelom,  pretkom Slovena. Zbog toga je pčela Mokošina sveta životinja kao i ovca, ali i zmija. Njene biljke su lipa, lan i kantarion. Lipa je povezana sa prvom ženom nastalom od drveta lipe, a za čije je stvaranje zaslužna Mokoš, lan se često koristi u vradžbinama, dok se kantarion koristi u lečenju "ženskih" bolesti. Funkcije Mokoši, Velike Majke prenete su u hrišćanstvu na svetu Petku.

Triglav, Ratnik

Triglav je Bog sa izrazitim odlikama ratnika. Ima tri glave i zaštitnik je Neba, Zemlje i Bezdana. Dan Triglava padao je na sredinu (kulminaciju) zime 4. februara, a tradicionalno je izmešten na  2. februar. Kultna mesta, pored hramova, bila su mu na trebištima i u planinama.

Noć je smatrana vremenom njegovog delovanja. U njegovoj vlasti su bile vile i noćni konjanici. Simbolizovali su ga crni i hromi konji, labudovi i guske, a od biljaka zova, planinsko cveće i grožđe. Zbog grožđa je Triglav imao u posedu bure, čija sadržina je i priličila moćnom ratniku, a njegovu obaveznu opremu činili su mač, koplje, sedlo i rog. Obredi u čast Triglava su koleda s preskakanjem vatre radi očišćenja, i sa igrom i pesmom radi izazivanja kiše, gatanja i mazije kada su okrivljeni morali da vade vrelo gvožđe iz vode. Smatralo se da će nevini uspeti u tome, a da će krivci biti povređeni.

Na kipovima Triglava dominirao je ogroman mač, koji je simbolizovao veliku snagu. Figura jelena ispod mača upućivala je na zaključak da mu je stanište u planinama i u šumi. Ostale slike na kipu predstavljale su Sunce i planinsko bilje. U hrišćanstvu su funkcije Boga Triglava prenesene na arhangele Mihaila, Gavrila i Rafaela, a delimično i na svetog Trifuna i Todora.

I zaista, mogla bi se poređenja ređati, čitava knjiga da se napiše. Ali je i ovo dovoljno razumnom, da se zamisli i razmisli, da strgne pokrov Tame nad svešću što se vije i Svetlost zaklanja.

 

 

 

 

Vrh strane >>>

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2011 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 25-01-2013 01:28