Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

  Alexanthorn

  Dnevničke beleške

Beleška 61

 

 Razgovori s povodom

  Senke Glasnika

 Javna predavanja

 Autobiografske beleške

  Magijski Dnevnik

 Lice i naličje

  Kontakt

 

 

 

Nehargil

 

DNEVNIČKE BELEŠKE

 

 

Beleška 61 - 20.04.2011

Iluzija slobode

Identifikacija kao drugi veliki neprijatelj na Putu magijske Spoznaje

 

Sretao sam se sa mnogobrojnim problemima u procesu spoznaje među kojima se identifikacija izdvaja kao jedan od temeljnih i možda čak najvećih problema u poimanju stvarnosti. Posle straha kao "prvog najvećeg nepriatelja" na Putu magijske Spoznaje, identifikacija se može bez dvojbe nazvati "drugim velikim neprijateljem". U korelacijama kako svetovnog, tako i magijskog, identifikacija se može okvalifikovati i kao blokator objektivne spoznaje broj jedan. Ovo je razlog i mnogobrojnih pitanja koje dobijam bilo povodom mojih tekstova, bilo nakon predavanja koja povremeno održavam. I pored veoma jasnih objašnjenja pojedinih pitanja, ljudi jednostavno ne shvataju, odnosno identifikacija im ne dozvoljava objektivno sagledavanje i razumevanje. Zato mislim da bi pitanje identifikacije trebalo detaljno razmotriti.

Identifikacija je lažna sloboda. To je svojevrsna iluzija slobode, slika koja čoveku omogućava da se oseća slobodnim jer navodno čini ono što želi da čini. S pravom mogu da kažem da je identifikacija prva i najpoasnija vezujuća sila svesti čoveka koja sprečava afirmaciju Čistog uma. Ali u čemu je problem?

Umesto da pronađe sebe, čovek se gubi u onome što radi, jer ono što radi, može biti slobodno, ali čovek i dalje ostaje porobljen. Ljudi se mogu izgubiti u onome što čine čak i ako to nije ono što žele, ili pak ako je to nešto u vezi sa čime nemaju izbora. Kada se nađe u tom stanju, čovek svako mešanje u ono što radi doživljava kao narušavanje svoje slobode. Ako na primer sprema doručak u kuhinji, biva toliko uzbuđen, toliko se identifikuje sa onim što radi, da ako majka ili žena uđe u kuhinju i kaže da to ne radi na pravi način, čovek postaje ljut i oseća se kao da je napadnut. Čovek smata da se njegova sloboda sastoji u tome da sve radi na svoj sopstveni nacin, ali time odbacuje onu slobodu, koju bi mogao da ima. Tako i pored mogućnosti da bude zaista slobodan da čini bilo šta, čovek bira da postane rob. Kako to funkcioniše?

Kada se identifikuje, čovek uopšte više nije on, jer je preneo sopstveni osećaj za realnost na nešto izvan sebe. Ljudi se čak i trude da stanje identifikacije izgleda kao nesto vredno, hvaleći se pri tom kako se slamaju od posla ili troše ogromne sume novca na poslednje, senzacionalne - dakle, pogodne za identifikaciju - tehničke uređaje, odeću, knjige, filmove, izlaske u nove klubove... Čovek postaje rob svega što radi, biva porobljen i od ljudi koje sreće i od situacija u koje ulazi. I tu leži taj užasni apsurd, da u svemu tome čovek veruje da je slobodan.

Veoma je čest primer unutašnje borbe u kojoj čovek pokusava da potisne izražavanje nekog "negativnog" stanja, dok iznutra ključa i razjeda samog sebe. Onda posle izvesnog vremena izbaci sve to iz sebe, ne razlučujući da time objektivno odbacuje sve ono što je stekao. Onda nastupa lažni osećaj smirenosti jer se navodno bolje oseća zbog toga i pravda sebe govoreći kako je samo hteo da bude iskren. Međutim, čovek je samo dopustio da ga kontroliše to "negativno" stanje. Dopustio je da se navodno oseća dobro zbog toga, a da pri tom i ne sluti da je to zapravo robovanje "sistemu vrednosti" u kojem polaže pravo na to da se naziva čovekom i pripadnikom "sistemu".

Evo gde se to stanje identifikacije veoma jasno izražava. Kada je reč o posedovanju ili bilo kojoj formi vlasništva, identifikacija tu dolazi do svoje kulminacije. Svaki čovek ima nešto u svom vlasništvu za šta je zakačen ili sa čime se identifikuje. Ukoliko postoji bilo kakva opasnost da to izgubi, to je u nekim situacijama gori osećaj nego da izgubi i samog sebe. Naveo bih jedan veoma upadljiv primer, iz prakse radnih grupa Uspenskog. Razgovor se vodio o teškoćama koje ljudi imaju u pokušaju da se sete sebe. Uspenski je naveo da čovek mora imati faktor za podsećanje, da bi se setio. Najbolji faktor prisećanja, po Uspenskom, treba da bude žrtvovanje nečeg što nam je veoma dragoceno, odnosno odbacivanje nečeg što je sa naše tačke gledišta veoma vredno. Jedna žena je rekla da postaje očajna, jer već nekoliko meseci pokušava da uradi nešto, ali je nesposobna da uradi bilo šta. Uspenski joj je rekao da treba da se osvrne po svojoj kući i nađe nešto do čega joj je istinski stalo i da to žrtvuje. Izgledala je veoma zbunjeno za trenutak, a zatim rekla: "Pa, imam veoma lepi drezdenski servis za čaj kod kuće, koji sam nasledila od majke i za koji sam veoma vezana.“ Njegov odgovor je bio: "Polomite jednu od vaših drezdenskih šoljica i setićete se sebe.“ Sledeće nedelje došla je u istinski histeričnom stanju i rekla: "Bila sam tako uznemirena onim što ste rekli o mojim drezdenskim šoljicama. Ne bih mogla da razbijem neku od tih šoljica, čak i ako bih time spasla svoju dušu.“ Njegov odgovor je bio jednostavan: "Vidite li šta znači identifikacija?“

Još je upečatljivije kad se čovek identifikuje sa ljudima i onim sto bi mogli da misle ili osećaju za njega. Dovoljno je da neko napravi najbeznačajniji mali gest i čovekov unutrasnji svet se puni svim vrstama emocionalnih reakcija. Bilo šta na ovom svetu se može preuveličati do apsurdnih razmera. Ako je upućena reč kritike, čovek će umisliti da je omraženi prognanik. Ako li je pak pohvala upućena, odmah će umisliti kako je cenjen kao mudra ili kao izuzetno važna osoba. U svim ovim primerima, niko drugi nije učinio identifikaciju. To čini sam čovek. Ako se desi da bude izbačen iz stanja identifikacije, to stanje će izazvati jedan veoma neprijatan osećaj, a to je osećaj izgubljenosti koji čovek teško može podneti, jer mu je teško da se suoči sa istinom.

Kada se identifikuje, čovekova slika o svetu je veoma mala. Sadašnji trenutak se sazima u tačku. A kada se potpuno identifikuje i postane sasvim izgubljen, tada veruje da je u najvećem stepenu slobode i da sve vidi sasvim realno. Kada o ovome razgovaram sa ljudima gotovo svi kažu kako je nemoguće da se ikada mogu identifikovati: drugi ljudi, da, ali oni ne. Ali kada to jednom istinski sagleda u sebi, kada okusi gorki ukus realnosti, tek tada čovek prestaje sebe gledati kao ranije. Zbog toga se samoposmatranje mora konstantno slediti uz odlučnost da se ne zastane ni na jednoj barijeri, da se ne ustukne ni od čega što se otkrije i da se ne propusti da se obradi ono što neizbezno sledi iz onoga sto je viđeno ili doživljeno.

Ja sam 25 godina proveo u magijskoj praksi kroz izučavanje, rad i način života. Kao profesionalni astrolog proživeo sam dobrih 15 godina. Uz svog učitelja sam proveo 11 godina. Strah, prvog neprijatelja spoznaje, savladao sam za svega nekoliko meseci, ali su mi bile potrebne čak tri godine da dođem do razumevanja identifikacije i toga kako niži negativni zakoni deluju na mene i kako da ih, kada shvatim njihovo delovanje, zamenim stavljajući sebe pod uticaj viših univerzalnih zakona. U realnosti, ne postoje dva različita pristupa ovom radu, jedan, koji se bavi negativnim zakonima, i drugi, koji se bavi višim zakonima. Svaki put, kada sam putem borbe sa sopstvenim negativnim stanjima dolazio do tačke na kojoj sam u stanju da se odvojim od sebe samog i da sebe posmatram nepristrasno, ne samo da sam razumeo kako niži zakoni deluju, već takođe u isto vreme sam kreirao prostor u sebi, koji je slobodan od njihovog uticaja, koji deluje pod višim zakonima. Mnogo sam učio, proučavao sisteme, paradigme, i svaki put, kada sam pristupio bilo kakvom teoretskom istraživanju, a koje nije bilo utemeljeno na radu na sebi, viši zakoni jednostavno nisu delovali. Bilo je to samo delovanje imaginacije, čista iluzija. Tada sam shvatio šta je to identifikacija i šta je to prijemčivost uma. Tada sam otkrio slobodu. Tada sam istrgavši sebe iz okvira svakog sistema otvorio "oko". Ono što sada vidim, jedan je sasvim drugačiji svet. Da bi se taj svet razumeo, mora se biti u stanju da mu se priđe svesno, da se bude u stanju da mu se pristupi uprkos, a ne preko sopstvene mehaničnosti i sistemske ograđenosti paradigmičnom uslovljenošću.

E sad, ovde će neko reći da je delovanje izvan svakog sistema takođe sistem i da je ne prihvatanje bilo koje paradigme takođe paradigma. Tačno! Ovo je paradoks najviših razina spoznaje. Bogospoznaja jeste sistem, ali je neograđen. Bogospoznaja jeste paradigma, ali je neuslovljena. Bogospoznaja je beskrajno putovanje duše. Objasniti ovo aspirantu ili svetovnom čoveku bi bilo isto kao i pokušaj de se objasni zašto 1 i 1 nisu 2 nego dve jedinice. Ne postoji sistemsko objašnjenje. Pa kako onda to ja razgovaram sa čovekom koji kaže: "Ja imam svoj cilj", "Ja sam svoj put sam izgradio", "Ja sledim paradigmu...", "Ja radim po sistemu..."

To otprilike izgleda ovako: Posmatraj svoje ponašanje tokom svih dnevnih aktivnosti. I šta se vidi? Vidi se samo konstantno reagovanje. I više od toga, te reakcije su većinom negativne: strah, ljutnja, iritacija, bes, neprijateljstvo, otpor prema onome, što se od čoveka traži, inertnost u većini aktivnosti i konstantni stres izazvan mnogobrojnim frustracijama, kompleksima i konfliktima. I šta se još vidi? Potpuno identifikovan čovek sa tim unutrašnjim stanjima. To je realnost.

Mi svet i događaje većinom vidimo onako kako nam to naše oči i ostala čula predstave. Međutim to se samo tako kaže. Naša čula su samo organi uma koji prenose impulse koji se u umu slažu po određenom izgrađenom sistemu, Tako da to zaista možemo nazvati "realnošču“, ali se mora reći da je to "subjektivna realnost“. Da bi se videlo ono što je realno i da bi se prema tome videla realnost, ne smemo biti identifikovani, jer u trenutku kada se identifikujemo, gubimo kontakt sa objektivnom realnošću i sami postajemo svoja sopstvena realnost, drugim rečima, negativne emocije su za čoveka realne, dok god je identifikovan sa njima.

Prva stvar, koju čovek mora da uradi, pre nego što bude u stanju da razlikuje ono što je realno bez znakova navoda od onoga što je realno sa znakovima navoda, je da mora izgraditi stanje odvojenosti. Samo u stanju odvojenosti je moguće pomeriti centar pažnje na posmatrača. To je psiholoski proces, koji nije upravljen ka mislima, osećanjima i senzacijama.

To znači "raditi na sebi“, pri čemu čovek počinje jasno da razlikuje dva stanja: prvo u kome je potpuno uronjen u misao, osećanje i senzaciju gde postaje jedno sa tom mišlju, osećanjem ili senzacijom, i drugo, gde je u stanju da vidi to stanje i istovremeno vidi samog sebe. Kako dostici nivo opažanja, na kome možemo istovremeno videti sebe i svoje ponašanje?

Treba postati čovek broj dva. Dok god smo čovek broj jedan naše opažanje samih sebe će uvek biti zamagljeno opažanjem centra, u kome smo ustanovili centar pažnje. Ali ni tu nije sve. Čovek broj jedan ima čak tri centra pažnje: fizički, emocionalni i intelektualni. Čovek broj dva ima samo jedan centar pažnje - Jastvo. Tako se način, na koji opažamo ponašanje odvija kroz četiri centra. Ako je centar fizičko biće, ponašanje je instiktivno, a mantalno opažanje na nivou debiliteta. Afirmacija intelektualnog centra vodi u ludilo, dok spajanje intelektualnog sa emotivnim stvara halucinacije. Čovek broj jedan funkcioniše po principu seobe centra pažnje te je uvek vezan impresijom i identifikuje se prema impresiji.

Čovek broj dva je čovek, koji je putem rada na sebi doveo sva tri centra u balansirano stanje, što znaci da su njihove funkcije harmonično koordinisane da hrane njegovu suštinu, tako da moze postici zrelost spoznaje. Sada se postavlja i pitanje prave i lažne ličnosti. Šta je lažna ličnost? Da li je to čovek broj jedan?

Postoji velika razlika između lažne ličnosti i ličnosti. Lažna ličnost stoji u tesnoj vezi sa egom čoveka, jer čovek čini mnoge stvari da drugi ljudi ne bi šta loše govorili protiv njega, ili se ponaša na određeni način, da bi drugi mislili dobro o njemu. Lažna ličnost stalno izgleda i pretvara se da jeste ono što nije. Ovo je imaginarna ličnost, jer predstavlja sliku koju je čovek izgradio svojom imaginacijom. Sa lažnom ličnošću čovek uvek teži da ga ljudi cene zbog onoga što nije. On laže druge o sebi i na kraju sam kreće da veruje u te laži. Lažnu ličnost je veoma tesko uništiti, jer ju je kreirala većina navika centara pažnje usklađena po određenom, ne retko, opšte prihvaćenom sistemu.

Naravno, ne treba ovo suprotstavljanje ličnosti shvatiti kao težnju ka poništavnju ega koje zagovaraju neka učenja, naročito religijska. Ličnost nije negativna, niti štetna za čoveka naprotiv, ona je potrebna, ali na pravom mestu. Ličnost je izražena kroz stečeno znanje, iskustvo, obuku koju čovek dobija, način na koji brine o sebi i odgovara svetu koji ga okružuje. Problem sa ličnošću nastupa kada ona odgovara na život bez učešća suštine i preuzima inicijativu u bilo kojoj aktivnosti, koju preduzmemo tokom svakog dana. Sedište ličnosti je u formativnom aparatu, tako da ona većinom koristi reči i dela da bi odgovorila na životne situacije.

Magijski put nam daje oruđa koja možemo koristiti da obrnemo pravac situacija, tako da suština može postati aktivna, a ličnost pasivna. U magijskoj praksi je sustina u stanju da koristi ličnost onako kako je potrebno u nekoj situaciji. To je stanje čoveka broj dva, kod koga se svi centri opažanja nalaze u balansu, što znači da sve aktivnosti preduzima pravo "Ja“ u njemu i da su sve funkcije podređene tom pravom "Ja“. U tim okolnostima ličnost više nema uticaj, niti određuje ponašanje osobe. Lažna ličnost će nestati sama od sebe u procesu magijske spoznaje, jer čovek tada više ne živi od pojavnog i više ne mora da se pretvara da jeste, jer spoznata duša zaista "jeste“.

Magijska spoznaja čoveka postepeno uvodi svet izmenjene percepcije stvarnosti gde se realnost doživljava na drugačiji način u skladu sa nivoom spoznaje. Taj nivo spoznaje je tesno povezan sa oplemenjivanjem energije. Realnost se opaža u skladu sa nivoom energije, koju smo sposobni da generišemo, izdržimo i održimo. Ne kaže se zalud da je magija proces spoznaje energija, čuvanja energija, njihovog oplemenjivanja i uvećavanja. Svaka energija je u stanju da nam pruži više ili manje sposobnosti da opažamo realnost.

Realnost može biti vrhunski subjektivna za ljude, čiji je nivo energije tako nizak, da samo svoja stanja mogu da opažaju kao realna. To je rasa "ljudi robova", koji vide samo uz pomoć automatske energije koja im je usađena u svest po sistemu opšte prihvaćenog društvenog kolektivizma. 

Sledeći nivo bi bio nivo senzitivnosti, na kome čovek postaje osetljiv na impresije i postaje svestan da ih prima. Na tom nivou ne samo da čuje, on i sluša, ne samo da gleda, on i vidi, ne samo da jede, već i kuša, ne samo da dodiruje, vec i oseća dodir. Ovo je rasa "ljudi polutana" koji svoja opažanja manifestuju kroz stvaralaštvo u umetnosti ili nauci. To je usled toga što imaju dodatnu energiju, organizovaniju nego što je automatska energija, koja je bazirana uglavnom na reakcijama, privlačnosti i odbojnosti, dopadanju i nedopadanju. Na nivou senzitivnosti čovek počinje da biva gospodar svojih impresija.

Najviši nivo energetskih upliva je opažanje svesnih energija. Ovo je nivo spoznaje rase ljudi nazvanih "Kraljvi Čarobnjaci" Njihova opažanja, u kojima učestvuju, počinju da dobijaju smisao i daju značaj njihovom životu. Svesna energija je veoma specijalna, jer nasuprot onome što ljudi nazivaju rečima "ja sam svestan“, mag će reći "ja učestvujem u svesti“. Zato ne postoji tajna koju mag ne može doznati, ne postoji stvar koju ne može spoznati, niti postoji biće koje ne može upoznati.

I da se na kraju opet vratim na početak. Šta je zapravo identifikacija? Sagledavanje stvarnosti iz perspektive strogo određenog sistema vrednosti, opšte prihvaćenog društvenog sistema i ustrojstva, religijskog sistema poimanja sveta i čoveka i magijskog sistema ili paradigme kojem se pristupa sa prijemčivošću. Bez obzira na nivo tolerancije i poštovanja drugih sistema, svaki je sistem isključiv u svojoj odnosnosti i ograničen u svojoj spoznaji. Sistemi ili paradigme, shvaćeni i prihvaćeni samo kao stanice na Putu Spoznaje otvaraju Kapiju Beskrajnog Putovanja Duše, otvaraju Kapiju Bogova.

 

 

 

 

Vrh strane >>>

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2011 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 25-01-2013 01:29