Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

  Alexanthorn

  Dnevničke beleške

Beleška 64

 

 Razgovori s povodom

  Senke Glasnika

 Javna predavanja

 Autobiografske beleške

  Magijski Dnevnik

 Lice i naličje

  Kontakt

 

 

 

Nehargil

 

DNEVNIČKE BELEŠKE

 

 

Beleška 64 - 11.05.2011

Mozak kao pretraživač

Razmišljanje o mentalnom procesu pamćenja i sažimanju informacija

 

Čitam statističke podatke istraživanja koja kažu da trećina Britanaca mlađih od 30 godina ne ume da vam kaže ni svoj kućni telefon, ako ne pogleda u mobilni. U Sjedinjenim Državama beznačajno mali procenat ljudi zna napamet više od pet telefonskih brojeva. Sve to je posledica istog sindroma: ljudi više ne pokušavaju da ih pamte, jer su okruženi spravicama koje to čine umesto njih. Sve potrebni brojevi su u mobilnim telefonima, a ako neki i znamo napamet i pokušamo da ga sami ukucamo (računajući da nam gotovo isti broj pritisaka na dugme treba da bismo našli željeno ime u elektronskom imeniku) spravica će da uskoči "upomoć“ i završi broj umesto nas. A onda sledi zaključak?!!! Sve ostalo imamo u kompjuteru, elektronskom dnevniku, "ajpodu“, "ajpedu“, "GPS-u“, "netbuku“, "e-rideru“... Zašto bismo bilo šta ubacivali u mozak, kad više uopšte ne moramo da pamtimo. Kad god nam bilo kakav podatak zatreba, možemo da ga "izguglamo“ - odnosno (prema definiciji iz rečnika) potražimo na "Guglu“ ili bilo kom drugom internet-tragaču.

Užas! Da li to znači da treba da zaboravimo na najvažniju ljudsku mentalnu funkciju - pamćenje? Izgleda da je taj trend već počeo. Ali, da se vratim ovom američkom istraživanju: dve trećine učenika ne zna kada je bio Građanski rat, čuveni rat između Severa i Juga koji je dao oblik njihovoj državi. Petina njih nema ni najblažu ideju o tome ko su bili neprijatelji u Drugom svetskom ratu. Ali, to više nije zbog njihovog nemara i neznanja, već neke vrste perverzne efikasnosti: zašto decu "smarati“ sa pamćenjem datuma i događaja, kada je dovoljno da ukucaju pitanje u kompjuterski program i dobiju instant-odgovor. Šta će im tablica množenja, kad u gotovo svakom elektronskom uređaju koji nosimo u džepu ili oko vrata imamo kalkulator. Isto tako, da se odmaknemo od škole, više nema nikakvog razloga da upoznajemo grad u kojem živimo, kada možemo željenu adresu da ukucamo u GPS koji će nas na nju dovesti.

Trend je nesumnjiv. Pitanje je, međutim, kakve će biti posledice takvog kolektivnog gubitka memorije. Hiljadama godina ljudi su celokupno znanje svog roda poveravali mozgu. Mitovi i legende, sve do Ilijade i Odiseje, stigli su do nas samo zahvaljujući tradiciji pripovedanja. Tek posle je nastalo pismo, ali ni njegovim korišćenjem nije prestala upotreba mozga. Najveći umovi iz istorije čovečanstva bili su, zamislite, po pravilu poznati i po količini podataka koje su držali u glavi. Veliki ljudi kao Ciceron, Pitagora, Đordano Bruno, Leonardo... Mi sada možemo da "dislociramo“ memoriju u kompjutere i telefone, kao što Zapad "dislocira“ fabrike u zemlje sa jeftinom radnom snagom. Ali, šta to znači za um? Dok je, na primer, um starinskog čoveka svaki put kada treba da donese i najmanju (i najveću) odluku imao na raspolaganju, takoreći pri ruci, gomilu podataka koja je mogla da mu pomogne, um modernog čoveka bi, valjda, trebalo da uključi sve svoje spravice i počne da traži... šta? Tačno, ne bi znao ni šta da traži. Odluku bi doneo na osnovu onoga što ima u glavi. A ima li šta u glavi?

Američki publicista Džošua Foer u nedavno objavljenoj knjizi to stanje (ne)upotrebljavanja mozga kod modernog čoveka poredi sa olimpijskim sportistom čiji se trening sastoji od ležanja na sofi, pušenja, ispijanja piva i gledanja televizije. Podvrgavamo se, kaže on, sistematskom uništavanju najosnovnijih umnih sposobnosti. Poveravamo sve integrisanim elektronskim kolima, bez brige o tome kakve će to posledice imati po nas.

Danas je vreme opsesije fizičkim izgledom. "In" je odlazak u teretanu, na fitnes, džoging, "jogu", a onda slede masaža, kozmetičari, pedikiri, manikiri, frizeri... jedino atrofija mozga, modernog čoveka ostavlja potpuno ravnodušnim. Ko još čita knjige? Internet je zakon. Šta ima da razmišljam? Ukucam pitanje i "izguglam" odgovor. Ovo je sva naučna i obrazovna filosofija novih generacija. I kad sam kod obrazovanja, da i to ilustrujem jednim primerom. Bejah nedavno u poseti kod nekih prijatelja koji imaju klinca u trećem osnovne škole. Baš tada je radio "domaći", čitanje neke priče koju treba da prepriča sutradan u školi. Ništa posebno, ali ostah zaprepašćen načinom čitanja. Dečak je sricao slogove! Kraće reči je uspevao da pročita cele, a one duže delio na slogove. Ne uzdržah se i upitah je li on to još uvek ne zna tečno da čita? Usledilo je još veće zaprepašćenje na odgovor koji dobih: "Da, a i dobar je kakav je bio. A i učiteljica kaže da dobro napreduju. Pa sva deca tako čitaju." U trećem osnovne - izgovorih sa čuđenjem. "Šta se čudiš, nije to više kao kad smo mi išli u školu" - sledio je odgovor, i još gori nastavak: "K'o da mu danas i treba nešto posebno da zna. Evo ima na "Youtube" prepričane sve priče, knjige i sve drugo, samo pusti i sluša, ne mora da čita uopšte."

Nisam želeo da dam bilo kakav komentar. Zaista je suvišno. Jer pomislih, možda je ovo i dobro što je tako. Opet će civilizacija doći na nivo srednjevekovne nepismenosti i neobrazovanosti. Znanje će ostati rezervisano samo za nas posvećenike. I ne moramo ga skrivati u parabole, simbole i obavijati misterijama. Ovde spoznah i odgovor na pitanje, koje mi neki postaviše, da li ću objavljivati javno Magijske Ključeve i tajne rituale? Sasvim sigurno, jer šta god napisao to će razmeti samo posvećeni. Ostali puk to niti će znati da pročita, niti će znati, i ako pročita, šta je pročitao.

 

 

 

 

Vrh strane >>>

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2011 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 25-01-2013 01:30