Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

  Alexanthorn

  Dnevničke beleške

Beleška 79

 

 Razgovori s povodom

  Senke Glasnika

 Javna predavanja

 Autobiografske beleške

  Magijski Dnevnik

 Lice i naličje

  Kontakt

 

 

 

Nehargil

 

DNEVNIČKE BELEŠKE

 

 

Beleška 79

Duh Nekronomikona

26.03.2012

 

Nisam nameravao da o poslednjim dogajima govorim. Ne javno. Sve je, naravno u detaljima opisano u mom Magijskom dnevniku, ali ipak deo od svega ću vam ispričati. Tim pre, jer se radi o Knjizi Mrtvih (Nekronomikon), na čijem prevodu i objedinjavanju u celinu radim evo već skoro četiri godine, ne računajući i još predhodnih dvadeset godina rada i istraživanja, proučavanja i oživljavanja ove drevne sumerske magijske prakse. Dobar deo posla beše urađen, i to sam sve kao dostupno postavio na sajt. Ostala su još dva ne prevedena poglavlja, na kojima sam u poslednje vreme radio i još nekoliko dodataka predhodim poglavljima koje sam naknadno pronašao.

Neki su već primetili da Nekronomikona više nema na sajtu. Neki se raspituju, pa je i to razlog više da objasnim zašto je rad u celini povučen. I odmah da kažem, biće ga ponovo u skorije vreme, i to u integralnoj formi i svima dostupan. Ali...

Sve je počelo u onim tamnim noćima pred Zimsku kratkodnevicu i trajalo punih četrdeset i devet dana, mada ne vezanih i ne u kontinuitetu. Sa pauzama i prekidima sve do pre nekih dve nedelje, trajalo je opštenje sa Duhom Šoteneroma. A šta se dogodilo?

Već neko duže vreme, skoro godinu dana sam rad na dovršavanju Nekronomikona obustavio. Ali razlog za to nije rad na novim prevodima koje sam radio, niti knjiga koju sam napisao u međuvremenu, niti pak nova koju pišem. Naravno uvek delam prema svom unutrašnjem porivu, osluskujući svaki glas koji iz Onostranog dolazi. Jedan "glas", ili bolje rečeno "osećaj", koji me prati ovih zadnjih godinu i nešto više, kao da mi je stalno govorio da nešto nije u redu, da nešto ne valja...

A onda sam odlučio da se posvetim najdubljoj kontemplativnoj meditaciji na Šotenerom. I trajalo je to skoro čitav jedan dan. I "glas" je postao potpuno jasan, i potpuno određen. Postoje greške, ne jedna, nego baš greške, u množini. Ne znam koliko i ne znam koje su. I to je postala "misterija" koja se morala razrešiti, jer čemu postojanje nečega, bilo čega, ako je neupotrebljivo i nefunkcionalno, pogotovo još kad je dato i drugima.

Nisam spavao tog dana, a noć posle sam proveo na poslu. Ni narednog dana nisam spavao obuzet žestokim porivom da otkrijem nedostatke i greške. I još jedna noć na poslu... Tri dana i tri noći za redom ne spavanja. I odluka je bila jasna. Dao sam otkaz na poslu, jer je stvar važnija morala biti razrešena. Četvrtog jutra ne prospavanog, vratio sam se kući, legao i istog trena zaspao. A onda je usledio san, neobičan i krajnje užasan. Toliko užasan da ga neću opisati. Probudio sam se potpuno mokar od znoja, iako je noć bila hladna. Probudio sam se kasno naredne noći. Osamnaest sati sam spavao.

San je bio poziv da uradim obred za koji znam, ali koji se nisam do tada usuđivao da uradim. Kratak i veoma jednostavan ritual. Ali takvi su najopsniji. Smatrao sam da još nisam spreman na taj korak, da još uvek nisam dovoljno zreo, ali san je bio poziv, neodoljiv zov. Sladak i ushićujući zov. Nisam video u snu od koga poziv dolazi. Verovatno zaprepašćen užasom koji u snu doživeh. Ne saznadoh čak ni Ime onoga koji me dozivao.

Nastavio sam sa kontemplativnom meditacijom na Šotenerom. I opet je trajala ceo dan. Sa prvim sumrakom sam otpočeo sa pripremama za ritual, koji je terebalo izvesti u dubokoj tišini noći. Bez straha, koji je davno iščeznuo iz duše moje, zdušno prionuh na delo, te poslednje noći pred Kratkodnevicu. A noć duga, tamna, mirna... Tri mačora, probudili su se nešto oko ponoći, protegli se, kako to samo mačke znaju, pogledasmo se oči u oči na trenutak i izgubiše se sva trojica u mraku, negde tamo u drugi deo stana. I kao i uvek, kada je to potrebno, bez da išta učinim, već po promislu Univerzuma, te noći nikoga od ukućana ostalih nije bilo. Bili su negde...

U četvrti sat iza ponoći (ponoć izračunata po lokalnom vremenu i lokalnom meridijanu) započeo sam ritual. Trajao je kratko. Ne više od deset minuta. A onda je sve nestalo. Apsolutna Tama je bila svuda oko mene. Ni zemlje podamnom, niti iznad bilo šta. Ništa. Sve je izgledalo kao da lebdim u bezvazdušnom prostoru okružen samo Tamom. A onda se dogodilo to, što nikada do tada nisam doživeo. Neka sila, kao da me je uhvatila i povukla za sobom. I našao sam se direktno na Eteričnoj Ravni postojanja. Astralni je svet mnogo nalik ovom koji poznajemo, ali svet Eterične ravni, nešto je sasvim drugo, čovekovom umu potpuno nepojmljiva i nespoznatljiva Ravan Bogova. Ali nemojte misliti da sam sreo Bogove. Nisam, jer Oni su daleko. Ali postoje Sluge Njihove, Glasnici. Jednog sam upoznao.

Ako me pitate, šta sam video, ili kako sam se osećao u ovom trenutku, ne bih znao da to opišem. Šta god da kažem o tome šta sam osećao, zvučalo bi krajnje apstraktno. A šta sam video, to čak ne bih mogao ni apstraktnim pojmovima da opišem. Jednostavno za tako nešto ne postoje reči čoveku znane. Ne postoji ništa s čime bih vam to mogao barem delimično uporediti. Ništa od onoga što je ljudsko iskustvo pojmilo nije nalik ovoj nezamislivoj i nespoznatljivij Ravni. I nije to kao što gledate očima zemaljskim, niti je nalik onome što na Astralnoj ravni opažate suptilnim čulima. A trajalo je samo jedan tren, čini mi se, ili nekoliko. Ne znam. Vreme tamo ne postoji. Bilo je to kao kad otvorite vrata na trenutak i zavirite iza. I vuče vas da krenete dalje. Električno magnetna sila fluida Čistog Etera neodoljivo privlači i vuče napred. To je onaj isti Čisti Eter koji se još na Zemaljskoj ravni mora akumulirati u ogromnim količinama, da bi se bilo koji vid magijskog dela mogao učiniti, a posebno na višim ravnima postojanja.

Bio sam zatečen doživljenim, jer predhodnih znanja o Eteričnoj ravni nisam imao. Osim onoga što se u Svetim spisima može kroz aluzije o Ravni Bogova pročitati, drugo ništa nisam znao. I ne znam još uvek, iako je spoznah na tren. Ali neodoljivo privlači. Toliko snažno privlači, da ne želite da ikada prestane, niti da se vratite nazad. Ako bih ičim mogao da opišem taj osećaj onda bi to bilo najbliže osećaju orgazma. Ali ne orgazma doživljenog, već onog koji traje, traje i ne prestaje. Znate da je to doživljaj, u ovom pojavnom svetu, koji traje samo jedan tren, a sve ostalo su prateći efekti. Sad zamislite da taj tren, egzaktnog vrhunca, traje minut, dva sata, nekoliko dana, godinama, večno.... Kada bi orgazam čoveka trajao i samo par sekundi, čovek bi umro, jer biološki organizam ne bi bio u stanju da proizvede tu količinu adrenalina koja bi bila neophodna da anulira bol praska iskonske sile Stvaranja, koja se manifestuje u materiji.

I besmisleno bi bilo svako dalje nastojanje da opišem doživljaj. Jedino što sam siguran jeste da neodoljivo privlači, vuče vas, da krenete dalje. Ali moj um još nije ni sposoban, niti spreman da u potpunosti opaža svet Eterične ravni. Još su mnoga ograničenja prisutna, ali Ona neodoljivo privlači...

STANI - odjeknuo je glas u bezvremnom sveprostoru. I tada me je ista ona sila povukla nazad, na Astralnu ravan. I sada je već sve bilo drugačije, poznato, iskustveno pojmljivo i suptilnim čulima astalnog tela vidljivo. Glasnik Drevnih Bogova Ebonor, stajao je ispred mene, licem u lice.

TVOJ UM NIJE RAZVIJEN DOVOLJNO DA BI DUH TVOJ OPSTAO NA SVETVARNOJ RAVNI. NIT KOJA VEZUJE TELO OVO SA ZEMALJSKIM BI SE POKIDALA I TI BI ZA TVOJ SVET LJUDI BIO IZGUBLJEN. I DUGO BI OSTAO IZGUBLJEN I U UGLOVIMA IZMEĐU SVETOVA ZAROBLJEN.

Iako je govorio meni ne znanim jezikom, svaku sam reč u umu svom znao. Ebonor Crnog Lica, Demon Drevni, Glasnik Njihov, Stajao je ispred mene i govorio.

POSAO TVOJ KOJI U SVETU LJUDI RADIŠ, POGREŠAN JE. ZAR MISLIŠ DA JE ČOVEKU DATO SVE DA SPOZNA. NIJE. DREVNI BOGOVI SU LJUBOMORNI I KLJUČEVE SPOZNAJE ZAPISALI SU U DVE KNJIGE I SAKRILI U HRAMOVIMA ZVEZDANE RAVNI. POKAZAĆU TI HRAM VEČNE SVETLOSTI NA NEBESIMA GDE JE I HRAM BESKRAJNE TAME U DUBOKOM BEZDANU GDE SE KRIJE. I VIDEĆEŠ DVE KNJIGE, I VIDEĆEŠ SVAKU GREŠKU KOJU SI NAPRAVIO. ALI TI NISI ZNAO. ZNANJE O DREVNIM BOGOVIMA I TAJNE O NJIHOVOJ MOĆI JESTE RAZBACANO I U MNOGIM SPISIMA SKRIVENO. NIT KOJA VEZUJE OVO ZNANJE SI OTKRIO, ALI TO NIJE DOVOLJNO. OD POČETKA GLEDAM TVOJE DELO I SVAKU TVOJU REČ ZNAM, I SVAKO DELO, I MISAO SVAKU. NAGRADA JE OVO TEBI JER SI SAM SPOZNAO DA SI NAPRAVIO GREŠKE. I TRAŽIO SI. I DAĆU TI ONO ŠTO TI JE POTREBNO DA ZAVRŠIŠ DELO. ALI PAZI...

Više vam ne mogu pričati o onome što je Ebonor govorio. Četrdeset i devet puta još smo se sreli u narednih šezdesetak dana. I više ništa nije isto, niti će biti...

Kroz Sedam Kapija Nebesa me je odveo i kroz Devet Kapija Bezdana proveo. I dozvolio je da zapišem Pečate svih Kapija koje prođoh i da ih pokažem. Ali...

O BEZDANU NE SMEŠ GOVORITI NEPOSVEĆENIMA NTI O ONOME ŠTO SI VIDEO. NIJEDNO IME NE SMEŠ IZGOVORITI NITI ZAPISATI, JER JE ČOVEK JOŠ DALEKO OD DANA SVOJE KONAČNE SPOZNAJE. ZNAJ DA ĆE BEZDAN U TRENU PROGUTATI I TEBE I SVAKOGA KOME I SAMO JEDNU REČ POVERIŠ, A DA PRE TOGA NISI SAGLASNOST DOBIO OD STARTEŠINA...

I zaista, ništa više nije isto. Zapravo, ništa od svega onoga što jeste nije kao što je bilo, jer to što je bilo i nije bilo. Stvarnost je sasvim drugačija.

Knjigu Mrtvih, Šotenerom, pisao sam istovremeno i ručno na posebno pripremljenim listovima koje nameravam da povežem i u povez stavim kada delo dovršim, jer je rečeno da svaki mag mora svojom rukom knjigu napisati, da bi je mogao koristiti. Nisam najpre napravio knjigu da u nju pišem. Intuicija mi nije dozvolila da tako učinim, jer tada još nisam znao gde će koji tekst pripadati. Sada znam. I kada sam nakon svih ovih "putovanja" opet prionuo na posao, žureći da dovršim prevode tekstova koji su ostali ne prevedeni doživeo sam još dva, ne mala, iznenađenja. Ja, kojeg ništa više iznenaditi ne može, ili sam samo tako mislio, opet sam zatečen ostao. Kada sam uzeo u ruke, već poveliku gomilu listova, dvolistaka, koje ispisah i svojom rukom iscrtah i oslikah, sve je bilo ispremeštano i poređano po jednom redu drugačijem, onom kakav treba da bude. Samo sam uzviknuo:

O Ebonore,

Crni Glasniče Bogova Drevnih,

neka je Slava i Hvala Tebi

i neka je Slava i Hvala

Bogovima Drevnim, od čoveka zaboravljenim!

Znao sam da je to učinio On, jer niko drugi i nije mogao. A spis koji uzeh da prevod napišem, deo je prve knjige Nekronomikona, a u predhodnom radu on nije bio na tom mestu. Sada jeste. I kada uzeh da iščitam tekst, na tri jezika isti tekst napisan, desilo se iznenađenje drugo, kojim ostadoh zatečen još više od onog prvog puta. Dok sam tekst čitao, svaku sam reč znao, na jeziku svakom. I izgledalo je kao da čitam na srpskom jeziku. I izledalo je kao da samo prepisujem tekst. Ovakvo znanje jezika nisam imao. Bilo mi je potrebno mnogo rada i konsultovanje raznih rečnika i priručnika. Ali sada reči teku kao planinski potok lomeći svaku barijeru i uplićući se u misao uma koja reč sa jednog pretače u reč na jeziku drugom. Ne znam je li ovo dar koji sam dobio, a da nisam čak ni svestan toga bio, ili je samo privremena sposobnost dok delo ne privedem kraju. Nisam proveravao, niti ću, dok delo ne završim.

Sada znate i deo ove priče i jasno je zašto sam predhodni rad morao ukloniti. Ali biće ponovo postavljen i dostupan, na radost i blagodat Spoznaje...

I ponovo sam sa vratio na svoj stari svetovni posao. Samo sam se pojavio i svi su se obradovali. Onaj što me beše zamenio, otkaz je dobio momentalni. I sada je opet sve na svom mestu, ali više ništa nije isto, niti će biti...

 

 

 

 

 

 

 

Vrh strane >>>

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2012 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 25-01-2013 00:50