Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

  Alexanthorn

  Dnevničke beleške

  Razgovori s povodom

  Senke Glasnika

 Javna predavanja

  Predavanje 27

 

 Autobiografske beleške

  Magijski Dnevnik

 Lice i naličje

  Kontakt

 

 

 

Akad

 

BESKRAJNO PUTOVANJE DUŠE

Javna predavanja, tribine, skupovi, škola spiritualne magije

 

 

Predavanje dvadeset sedmo

Psihička stanja ili oblici ispoljavanja uma

Kontrola uma - II

Akad II

01.04.2013

 

Ispoljavanjem uma bi se moglo nazvati sve ono što predstavlja mentalnu aktivnost našeg uma. Transformacija te mentalne aktivnosti kroz reagovanje i kroz aktivnost na fizičkom nivou, takođe je oblik umnog ispoljavanja, odnosno manifestacija uma. Stoga, moguće je kroz introspekciju ili samosagledavanje analizirati um i, uz adekvatno znanje, umom ovladati primenom odgovarajućih tehnika.

Kada čovek u tišini i osami posmatra različite mentalne pojave, svoja mentalna stanja, raspoloženja, impulse, emocije, osećanja, ćud i fantazije koje se javljaju u umu, može uvideti jedno ogromno i skoro nesagledivo polje suptilnih i grubih stanja svog unutrašnjeg psihičkog sveta.

Psihička stanja koja su tema ovog predavanja su samo naznaka i ideja za razmišljanje i analitičko samosagledavanje. Svakom od ovih psihičkih stanja će biti posvećena posebna teorijska predavanja sa tehnikama za ovladavanje svakim od njih pojedinačno. Sve tehnike koje su namenjene kontroli umnih ispoljavanja i podvrgavanja uma sopstvu su neophodan preduslov za proizvođenje bilo kakvog efektivnog magijskog dela. Zbog toga je ova oblast jedna od najširih u smislu pripreme i magijske obuke.

Um čovekov je Kapija Bezdana i svakome treba da bude jasno da sve dok u potpunosti ne ovlada svojim umom i svim njegovim oblicima ispoljavanja ta Kapija će zauvek ostati zatvorena. Da bi se ovo razumelo, potrebno je jasno naznačiti šta je to Bezdan. To nije nikakvo podzemno carstvo, carstvo tame, pakao ili šta god tome slično, kao što mnogi autori aludiraju. Bezdan je samo figurativan naziv za beskrajna prostranstva Univerzuma. Sposobnost čoveka da se u određenom tenutku svog samorazvoja spoji sa Univerzumom i otisne njegovim prostransvima, kako kroz sam prostor, tako i kroz vreme, uobičajeno se naziva "Prelazak Bezdana", no to uopšte nije nikakav prelazak. To je zapravo otvaranje Kapije Bezdana i ulazak u Onostrano. Filosofski rečeno to bi bilo spajanje mikro i makro kosmosa.

Glavna barijera čoveku da otvori Kapiju Bezdana, jeste upravo um. Zašto? Zbog toga što um prosečnog čoveka predstavlja skup mentalnih stanja svesti koje su uglavnom neprirodne i izazvane spoljašnjim utiscima ili su to prirodna stanja, ali modifikovana nametanjem iz spoljašnje sredine. Ta stanja su i produkt neadekvatnog znanja i pogrešnog usmeravanja koji ne dozvoljavaju razvijanje sposobnosti uvida ili jasnoviđenja. Zaokupljenost uma ovim stanjima svesti predstavlja, takozvane, vezujuće sile. Te vezujuće sile su oruđa Ega koji posredstvom iluzornih predstava upravlja umom i celokupnim bićem čoveka. Tek kad se te vezujuće sile prekinu i odstrane, odnosno kada dođe do pročišćenja uma, čovek će biti u stanju da stekne veštinu jasnoviđenja. Naravno, nisu sva stanja svesti neprirodna niti je potrebno da se svi ti oblici umnog ispoljavanja odbace. Većina njih je potpuno prirodna, ali zbog pogrešnih predstava ta stanja ne vrše svoju prirodnu funkciju. Stoga je jasno zašto se baš um čovekov naziva Kapijom Bezdana. Onaj ko uspe da savlada svoj um i da sva umna ispoljavanja potčini volji čistog sopstva, čime se poništava Ego, taj biva u stanju da otvori Kapiju i zađe u beskrajno carstvo Onostranog. Stari učitelji su govorili da onaj ko savlada svoj um i dovede ga pod vlast sopstva, taj je završio pola magijske obuke. Sve ono što dolazi iza toga, lako je poput pera. Tačno je da se može preći i na više nivoe spoznaje ukoliko nije postignuta potpuna vlast nad umnim ispoljavanjima, ali rezultati takvih magijskih dela su slabi, i samo je pitanje vremena kada će se naići na neku od nepremostivih barijera koja će zaustaviti dalji napredak.

Rad sa tehnikama ovladavanja umom je najšira oblast magijske obuke i ona traje najduže od svih. Iako same tehnike nisu teške za izvođenje, postizanje rezultata ide veoma sporo, jer se zahteva potpuna posvećenost radu i unošenje celokupnog bića u taj rad. Zadržavanje samo na nivou tehničkog savladavanja prakse ovladavanja umom neće dati nikakve rezultate. Stvoriće samo iluziju da je nešto urađeno i tada na scenu opet stupa Ego. Neverovatno je mnogo onih koji su na ovakav način prošli kroz određene paradigme ili čak više pradigmi, a da pri tom nisu postigli ništa. Iako tvrde da jesu postigli mnogo, to tvrđenje proističe iz ega, jer kada pogledate na život takvog čoveka, na njegovo delo ili sposobnosti i veštine koje je stekao, videćete da tu zaista nema ničega osim možda nešto više stečenog znanja i veštine filosofiranja, mada je i to pod znakom pitanja.

Da biste ušli u Onostrani svet i da biste mogli činiti magijska dela to znači da morate ovladati svim segmentima svog života, a da bi to postigli predhodno morate ovladati sopstvenim umom. To je preduslov za buđenje uspavanih veština i sposobnosti, kao i za razvijanje jasnovidosti i sposobnosti uvida u svekoliko znanje. Magične reči Znati, Hteti i Smeti neće proizvesti Veliko Delo sve dok čovek u bilo kom svojstvu delanja kaže: ne znam, ne mogu i ne smem.

 

INSTINKTI

 

Instinkti kao oblici ispoljavanja svesti zajednički su i ljudima i životinjama, što znači da su oni potpuno prirodna psihička stanja. Dva su findamentalna i veoma snažna instinkta u ljudskom biću, a to su instinkt samoodržanja i instinkt razmnožavanja. Mogle bi se čitave studije napisati o manifestacijama ovih instikata i njihovim sublimacijama. Nama je važno da znamo kako da prepoznamo koren svake naše aktivnosti koja je podstaknuta instinktom i da u tom smislu kategorizujemo tip sublimacije ispoljavanja samog nagona. Ove sublimacije mogu biti različito kategorisane u zavisnosti pre svega od socijalnih faktora. Inače, sublimacija je nesvesni odbrambeni mehanizam menjanja socijalno neprihvatljivih instinktivnih i primarnih nagona u društveno prihvatljive aktivnosti. Naprimer, predstavlja redirekciju seksualne želje (libida) ka "višim ciljevima" kao što je usmeravanje seksualnih frustracija ili agresivnog impulsa ka sportskim ili intelektualnim aktivnostima. Energija koja nastaje oslobađanjem seksualnog ili agresivnog impulsa se na taj način usmerava ka stvaranju umetničkih dela, ka sportskim postignućima ili ka bilo kojem socijalno prihvatljivom cilju. Sublimacija ima zaštitnu funkciju, odnosno, omogućava čoveku da se, reagujući na seksualnu frustraciju biranjem novog, socijalno prihvatljivog cilja, zaštiti od mentalne bolesti. Procesom sublimacije nikad nije obuhvaćen kompletan libidonozno-agresivni impuls, već samo jedan njegov deo. Stoga, postoje i svesni oblici sublimacije nagona koji se uglavnom manifestuju kroz razne oblike samokontrole, samokažnjavanja i potiskivanja usled delovanja socijalnih faktora i ovo je karakteristično za religije, ali postoje i oni oblici sublimacije koji uglavnom nisu društveno prihvatljivi kao što su nekontrolisano ispoljavanje agresivnosti (siledžijsko ponašanje, huliganstvo, kriminal i drugi slični vidovi ispoljavanja).

Uzmimo na primer glad s jedne i seksualnu požudu s druge strane. Glad je manifestacija instinkta samoodržanja, a seksualna požuda je manifestacija instinkta razmnožavanja. Ovde je važno napomenuti da je instinkt uvek indirektan podsticaj na akciju. Razlozi za pokretanje na određenu akciju mogu biti raznovrsni i mnogobrojni, ali u osnovi uvek stoji instinkt kao indirektni pokretač.

Čovek kojim vlada Ego uvek želi bogatstvo, moć, ime i slavu. I sve su to načini za uzdizanje Ega. U ovakvim težnjama koren je u instinktu samoodržanja, ali on će gotovo uvek sublimirati u težnju ka iskorišćavanju, dominaciji i u krajnosti ka pohlepi. Ove su težnje uvek čin zarad sebičnih ciljeva. Dominirati znači nabusito naređivati, težiti vlasti i na sve moguće načine potčinjavati sebi okruženje. Mnogi će ovde reći: Pa šta, zar nije cilj svakog maga da postane moćan i da upravlja svetom oko sebe zarad zadovoljenja svojih potreba i ciljeva? E pa nije tako, a i videćemo zašto. Ego je taj koji želi da izražava moć nad drugima. Čisto Sopstvo nema potrebu za takvim ispoljavanjem. Dodajmo tu još neki primer kako bi ovo postalo jasnije. Čovek može da zasadi baštu i uzgaja životinje za hranu. To je sasvim uredu i tu ne postoji eksploatacija, jer je to prirodni poredak stvari. Dalje, čovek može i da proizvede veću količinu dobara nego što su njegove potrebe i da višak proda ili trampi za druga dobra koja su mu potrebna a koja on sam ne proizvodi ili nije u stanju da ih proizvede. Ni to još uvek nije eksploatacija. Međutim, kada čovek zasadi velika polja ili uzgaja čitave farme životinja da bi ostvario veliki profit, tu se već radi o eksploataciji i to s jedne strane eksploataciji prirodnih resusrsa, a s druge strane eksploataciji ljudi koji se angažuju, a time i iskorištavaju za minimalnu naknadu. Eksploatacija donosi bogatstvo, a bogatstvo razvija težnju ka ostvarivanju dominacije. Dalje, eksploatator razvija novu težnju koja se manifestuje kroz pribegavanje novim sredstvima kojima će uvećati proizvodnju upotrebom raznih otrova i hemijskih sredstava za proizvodnju hrane čime stiče još veće bogatstvo i time još veću težnju ka dominaciji. Ovo se naziva pohlepom koja je krajnja instanca sublimacije instinkta za samoodržanjem gde iz prirodnog prerasta u potpuno neprirodni nagon. Ovo u potpunosti važi za svaki oblik industrije i biznisa generalno.

I ovde će mnogi reći da je to normalna tekovina razvoja čoveka i moderne civilizacije, međutim to nije tako. To je potpuno neprirodno stanje, a ono što je neprirodno, fundamentalno je podložno uništenju. Ovo ne treba mnogo analizirati. Svaki zdrav um je u stanju da ovo razume ako čak i samo površno prouči istoriju ljudskog roda. Pohlepa je uzrok svih oblika stradanja i uništavanja, bilo da je reč o međusobnim uništavanjima kroz ratove i konkurentske sukobe, bilo kroz reagovanje same prirode koja nepogodama i kataklizmama brani svoj prirodni poredak i Zakone Univerzuma. Države, narodi, kraljevi, ili moćni biznismeni danas, nastaju i nestaju u gulazima istorije. Tako je od pamtiveka. Jači uvek smenjuje slabijeg. A onda dođe neka kataklizma i zbriše s lica zemlje čitave gradove, narode i države. I opet sve u krug, i niko ne zna zašto je to tako. A, odgovor je vrlo jednostavan: zato što je to odraz neprirodnog stanja. Stoga, onaj ko želi da postane mag, sveto biće Univerzuma, samostalan i samodovoljan, mora da napusti svaki oblik eksploatacije i dominacije.

Postoji i treći instinkt, a to je instinkt čopora, odnosno nagon za društvom. Žene uživaju u društvu muškaraca. Muškarci uživaju u društvu žena. Korenski uzrok ovoga je instinkt razmnožavanja. Takođe ljudi svih polova i uzrasta uživaju i u društvu veće skupine ljudi kao što su porodica, razni vidovi organizacija, društava, grupa, partija, pa i nacionalnih i državnih zajednica, Razlog za razvijanje ove potrebe je u tome što slab čovek postaje snažniji u društvu, naročito u društvu onih koji se istaknu u grupi kao jači i snažniji. Sublimacija ovog nagona stvara osećaj da je i on, iako slabiji, takođe jak. Pod parolom: "zajedno smo jači", nastale su sve forme zajedništva u kojima se gubi individualizam pojedinca. Ta lažna predstava o sopstvenoj snazi zasnovanoj na pripadnosti hrani i podstiče Ego na nebrojene neprirodne aktivnosti i dela, čak i ona protivna zdravom razumu, da uopšte i ne spominjem njihovu protivnost Univerzalnim Zakonima. U ovoj sublimaciji instinkta čopora leži i koren svakog antagonizma zajednice prema individualizmu i posebnosti. Stoga je kroz istoriju svaki pojedinac koji teži nezavisnosti i samostalnosti bivao prokužen i napadan na bilo koji od mogućih načina, ne retko i na najgnusniji i najzločinačkiji.

Mag koji želi da dosegne najviše nivoe svesnosti i svete božanstvenosti treba nemilosrdno da odbaci društvo, a posebno društvo svetovnih ljudi. On treba da živi sam. Samo tada će postati veoma moćan i snažan. Samo će na taj način razviti snažnu individualnost. U početku će mu biti teško da živi sam. Pojaviće se mnogobrojni strahovi. Ali ako želite da postignete Veliko Delo, moraćete da prevazićete sve teškoće, jednu po jednu. Nagrada je veoma velika. I neću trošiti reči da objasnim kakva je to nagrada, jer to skoro i da nije moguće opisati ljudskim jezikom. Ovo svakako ne znači da čovek treba odmah da se samoizopšti iz društva, da ode u neku pustinju i živi sam, da odbaci porodicu i prijatelje. Ovo se prvenstveno odnosi na mentalno samoizopštavanje i negovanje unutrašnje samostalnosti, posebnosti i individualnosti. Zbog toga nam je potrebna veština upravljanja umom i svim oblicima njegovog ispoljavanja. Tek potom dolazi praktikovanje povremenog osamljivanja, zatim dolazi do osamostavljivanja i na kraju potpunog odbacivanja svake vezujuće sile. Stari su govorili: "Nikad prorok u svom selu". Pre ili kasnije dođe do trenutka kada se i bukvalno krene na put, daleko od mesta rođenja, daleko od porodice, od prijatelja, daleko od "ušuškane sigurnosti" poznate sredine. Put u "novi svet" neminovan je i nema ni jednog maga koji je u svom životu nešto postigao a da nije prošao kroz ove faze samorazvoja. Ima onih koji u jednom trenutku svog života i potpuno odbace svoj predhodni život prigrlivši novi. Ima i onih koji to ne učine i koji se vraćaju podstaknuti svojim sentimentalnim i nostalgičnim osećanjima, a kada se vrate, tada shvate da ništa više nije isto. Shvate da je to svet kojem više ne pripadaju, svet u kojem se osećaju kao stranac. Zbog toga se kaže da je magija "put bez povratka".

 

IMPULSI

 

Impulsi su veoma slični instinktima, ali kako predstavljaju iznenadne pokretačke sile koje podstiču na akciju i reagovanje, spram magijske prakse oni nisu prirodno ipoljavanje uma. Postoje tri osnovne vrste impulsa, a to su: impulsi mišljenja, impulsi govora i seksualni impulsi. Inače, od svih impulsa, dva su najvažnija. To su seksualni impuls i impuls govora. Ovde je potrebno naglasiti da su impulsi i imaginacija u vrlo bliskoj vezi jer je imaginacija ta koja stvara impulse. Stoga je neophodno da se impulsi kontrolišu razumom, voljom i meditativnim tehnikama. Praktikovanje ćutnje, na primer, kontroliše impuls govora, dok se meditativnim tehnikama kontrolišu impulsi pogrešnog mišljenja i pogrešne akcije.

Zašto je neophodno kontrolisati impulse? Kada za nekoga kažemo da je impulsivan, obično želimo da kažemo da regauje brzo, prenaglašeno i iznenada. Impulsivnost se uglavnom definiše kao ponašanje bez razmišljanja. Uz to obično stoji i da su impulsivni ljudi često skloni ispadima kojima mogu naneti štetu sebi i drugima. Takođe, impulsivnost se često dovodi u vezu sa agresijom, ljubomorom, osvetom, ubistvima ili autodestruktivnim ponašanjem. Impulsivnost se može tretirati kao osobina ličnosti, ali kako ona spada u neprirodno ispoljavanje uma to znači da nije realna tvrdnja moderne psihologije da svako od nas poseduje dispoziciju da reaguje impulsivno. Impulsi su uvek izazvani spoljnjim faktorima i nesposobnošću da kontrolišemo sopstveno ponašanje. Naravno da ne postoji čovek koji nikada nije uradio nešto nepromišljeno. Ali ipak, za većinu ljudi nećemo reći da su impulsivni.

Takođe, u psihologiji je uvreženo mišljenje da je impulsivnost karakteristika detinjstva. Kada su ljuta, deca bacaju igračke. Kada im se plače, ona plaču, i to vrlo izražajno. Kada žele nekoga da udare, ona ga udare. Međutim, to uopšte nisu impulsi, već prirodno nagonsko ponašanje i ukoliko sprečimo dete da reaguje onako kako je osetilo potrebu da reaguje, za njega će to biti mnogo veća frustracija nego za odraslog čoveka. Mora se jasno razgraničiti da se impulsivno ponašanje javlja samo u situacijama koje dozvoljavaju razmišljanje i pažljivo postupanje, stoga, za dete koje još uvek nema razvijen sistem mišljenja ovakvo ponašanje se ne može nazvati impulsivnim već nagonskim.

Impulsivno ponašanje je zapravo odlika odraslih ljudi koji imaju mogućnost da rezmisle pre svake preduzete aktivnosti, ali to ne čine zbog prenaglašene imaginacije koja izaziva prenaglašeno reagovanje na situaciju u kojoj se čovek nađe, onemogućavajući time prethodno razmišljanje.

Impulsivni ljudi ne mogu da zadrže svoje reakcije, osećanja i želje, a sve to prerasta u vrlo zastupljene forme ponašanja moderne civilizacije. Prenaglašena imaginacija, kada se suoči s realnošću izazva ogroman frustracioni naboj koji dalje vodi akciji bez sposobnosti sagledavanja posledica. Većina ljudi danas, a naročito mlađa populacija obično ne znaju i ne mogu da zamisle kako to izgleda ne odreagovati “na prvu loptu”. Impulsivni ljudi osećaju nezadrživu potrebu da odmah izbace frustraciju iz sebe. Tenzija koju oni mogu da podnesu je mnogo mala i često nisu ni svesni da im nešto smeta pre nego što odreaguju.

Adekvatna kontrola impulsa podrazumeva da je čovek u stanju da kontroliše svoje ponašanje, ali i svoje misli i osećanja. Impulsivac koji se, na primer, oseti prevarenim suočiće se sa navalom besa i ljutnje koji će iz trenutka u trenutak sve više rasti. On više nije u stanju da umanji jačinu ovih emocija ili uspori njihov rast i kao jedini način da ih se oslobodi vidi u njihovom ispoljavanju. Problem je u tome što impulsivan čovek nije u stanju da to odloži, i njegova reakcija će biti momentalna i, verovatno, veoma burna. Većina ljudi to doživljava kao neki vid oslobađanja, i prija im da se ponašaju u potpunosti u skladu sa svojim impulsima. Ipak, nakon učinjenog mogu lako zažaliti zbog nečega što su uradili. To nam potvrđuje činjenicu da je kod impulsivnog reagovanja isključeno razmišljanje. Kada se kognitivni procesi ponovo pokrenu, dolazi do uvida i preispitavaja svog ponašanja i njegovih posledica. Tada možemo reći da je čovek ponovo potpuno svoj i kada paralelno i zajednički funkcionišu različite komponente njegove ličnosti. Mada, i to je u ovo moderno vreme vrlo redak osećaj kod impulsivnih ljudi usled nedostatka osećaja za više vrednosti, usled čega se javlja favorizovanje impulsivnog ponašanja kao opšte prihvatljivog i normalnog. Dakle, opet se sve svodi na onu priču o nedostatku unutrašnjih resursa sa kojima čovek treba da radi, kao što su znanje, uvidi i osećaji za vrednosti i uzvišena stanja.

Pored toga što lako i brzo popuštaju pred svojim impulsima, radeći stvari bez razmišljanja, ljudi sa razvijenim impulsivnim reagovanjem obično imaju još nekoliko problema. Pre svega, problem sa pažnjom, jer njima mnogo brže postaje dosadno, ukoliko nema nekih promena u okruženju koje bi im održale budnost. Frustraciju koju nosi monotoni ili rutinski rad oni ne podnose. Takođe, kod impulsivaca postoji i problem vezan za motoriku. Oni ne vole ni mnogo da pričaju iz razloga što nemaju spoznajne uvide o kojima bi mogli pričati. Oni uvek teže pokretu, često nastojeći da dovedu svoj organizam do granica izdržljivosti. Za njih je veoma bitno da budu stalno u pokretu, jer na taj način prazne tenziju koju osećaju. Kognitivni problem je kod impulsivnih ljudi je takođe veoma izražen. Oni nisu u stanju da naprave dugoročni plan i da ga se pridržavaju. Nisu u stanju da definišu ciljeve i da opišu načine na koje se može doći do njih, a najteže im je da slede postepene korake tog plana. Pored toga, mogu imati problema i sa organizacijom svog života, mogu pričati brzo i nerazumljivo ili nemati nikakav osećaj za prostor i vreme. Impulsivnost je svakako odlika ljudi koji životu pristupaju sa stavom sve odmah i sad što može odvesti u veoma opasne oblike ponašanja kako po sebe tako i po okolinu.

Kada se neko ponaša u skladu sa svojim potrebama, kažemo da je spontan. Ukoliko neko reaguje u skladu sa svojim potrebama, kažemo da je impulsivan. Ključna razlika je u tome što su spontani ljudi svesni svojih potreba, znaju na koje ih načine mogu zadovoljiti, i znaju kakve će biti posledice toga. Oni razmišljaju o svom ponašanju. Oni mogu da se zaustave u bilo kom trenutku. Oni poznaju svoje granice i rade na njihovom proširavanju, kako bi bili u mogućnosti da dožive što više isksutava. Impulsivni ljudi zanemaruju granice. Oni ih preskaču, reagujući impulsom, a ne celom ličnošću. Spontana osoba kaže ono što misli. Impulsivac kaže ono što želi da kaže, iako često ne misli tako. Impulsivna osoba nije u mogućnosti da vidi posledice svog ponašanja, niti je svesna svog impulsa dok ga ne ispolji. Ne planira svoje ponašanje i ne kontroliše ga pa tako ne može ni da ga zaustavi. Spontani ljudi su svesni svojih potreba, znaju na koje ih načine mogu zadovoljiti, i znaju kakve će biti posledice toga. Oni razmišljaju o svom ponašanju i mogu da se zaustave u bilo kom trenutku.

Impulsivni ljudi imaju teškoća da razumeju svoje emocije želje ili potrebe i tada im je lakše da se prepuste reagovanju, i na taj način isprazne tenziju koju osećaju, nego da razmisle malo više o njoj. Ne mogu da organizuju svoje misli jer imaju utisak da bi im razmišljanje oduzelo suviše vremena, ili ne mogu ni da se sete o čemu su razmišljali pre nego što su ih preplavila osećanja ili želja da nešto urade. Dopuste da njihovi mehanizmi koji služe kontroli ponašanja popuste i prasnu u trenutku, obično zbog stvari koje drugi ljudi ne bi ni primetili. Ne mogu da zadrže informacije koje dobijaju iz okruženja dovoljno dugo da bi ih obradili. Sve informacije koje dobijamo iz našeg okruženja zadržavaju se izvestan period vremena, međutim, ukoliko mi ne obratimo pažnju na njih, one će nestati iz našeg pamćenja. Informacije o kojima nastavimo da mislimo zadržaće se, i moći ćemo da ih analziramo, pohranimo u našem pamćenju i setimo ih se i nakon dužeg vremena. Kod impulsivnih ljudi, naročito kada su preplavljeni emocijama, broj informacija koji je moguće obraditi istovremeno je mali, pa mnoge od onih koje pristižu iz okruženja nisu u stanju ni da ih svesno uoče. Zbog toga impulsivne osobe često reaguju na pojedinačne stvari, ne obazirući se na celokupnu situaciju i kontekst.

Impulsivno ponašanje može biti simptom velikog broja različitih poremećaja. Impiulsivci mnogo češće izvršavaju samoubistvo, agresivni su prema članovima svoje porodice, i pate od različitih psihičkih poremećaja kao što su bulimija (impulsivno prejedanje), kleptomanija (patološka krađa), piromanija (patološka potreba za paljenje stvari), poremećaji pažnje, opsesivno-kompulzivni poremećaji koje karakteriše prisilna potreba ljudi da urade nešto na određen način, i svih vrsta zavisnosti, od nikotina, droga, kockanja i mnogih drugih.

Ostvarivanje kontrole nad svojim mislima, osećanjima i ponašanjem je zapravo nešto što svi mi učimo od najranijeg detinjstva, ali u magijskoj praksi ovo je prioritet jer ukoliko ove vrste umnih ispoljavanja nisu pod kontrolom gotovo da je nemoguće postići bilo kakav rezultat u magijskom radu.

 

IMAGINACIJA

 

Imaginacija kao uzročnik impulsivnog reagovanja nikada ne stvara vakuum u umu. Ako se neka zebnja ili briga završi, sledeća se odmah manifestuje. Um je veoma teško zadržati u stanju praznine. To se postiže samo upornim radom sa medidtativnim tehnikama, a i tada veoma kratko vreme um može ostati u stanju praznine. Um ima beskonačne preokupacije. Važno je da se s puno pažnje uočavaju putevi uma. On iskušava, on preteruje, preuveličava, zanosi se, nepotrebno paniči uzaludnim imaginiranjem, uzaludnim strahovanjem, uzaludnom zabrinutošću i uzaludnom slutnjom. On pokušava na najbolji mogući način da vas odvrati od koncentracije i sposobnosti usredsređenja. I ovo je sve posledica delovanja Ega.

Um stvara haos kroz svoju moć imaginacije. Imaginativni strahovi raznih vrsta, preuveličavanje, izmišljanje, pravljenje mentalne drame, građenje kula u vazduhu - sve se to zasniva na moći imaginacije. Čak i savršen, zdrav čovek poseduje neku vrstu imaginativne bolesti zahvaljujući moći imaginacije uma. Mnogo se energije uzalud potroši na račun imaginativnih strahova i imaginativnih stanja svesti. Na primer: kada je um potpuno okupiran ratnim dešavanjima, vojnik kada je ranjen, ne oseća nikakvu ozbiljniju povredu. On nije svestan da gubi velike količine krvi. On je ispunjen entuzijazmom. On, na neko vreme, nije svestan svog tela. Kada se uzbuđenje završi, kada ugleda krv na svojoj odeći ili kada vidi ranu, njemu se svesnost vraća i tada počinje da paniči. Moć imaginacije počinje da pravi ršum u umu i zatim on pada u nesvest jer moć imaginacije uvek sve preuveličava.

Isto tako, neki čovek može imati sitnu slabost na koju ne obraćate pažnju, ali kada on postane vaš neprijatelj, vi odmah preuveličavate njegovu slabost. Vi čak tome nešto dodajete ili izmišljate mnoge druge slabosti. Ovo se dešava usled imaginacije i vašem umu.

Kada među dva prijatelja postoji zategnutost zbog nekih loših osećanja, njihovi umovi počinju da preteruju i da izmišljaju razne stvari. Dolazi do pojačanog zameranja. Veoma je teško doći do istinite slike stvari kada su u pitanju ovakva raskinuta prijateljstva. Njihove izjave su uvek obojene unutrašnjih osećanjima. Moć imaginacije tada sve uništava.

Um veoma često iskušava i obmanjuje, kadkad i u isto vreme. Kada mislite na nekoga kao da vam je dobar prijatelj, to će postati stvarnost, ali ako pomislite na njega kao na svog neprijatelja um će odmah tu misao pretvoriti u stvarnost. Upravo zbog ovakvih imaginativnih delovanja uma i najčešće izazvanih iluzornim delovanjem ega, neophodno je um dovesti u stanje potpune kontrole, najpre kroz spoznaju delanja uma po tom kroz tehnike kontrole uz istrajnu praksu.

Dalje treba objasniti i prirodu "mentalne dramatizacije". Ovde je veoma važno da uvek sagledavamo stanje uma i tokove misli. Za vreme razgovora sa prijateljima, um ponekad uzalud imaginira kako je povredio osećanja prijatelja. On troši veliku količinu energije na nepotrebna osećanja. Obično se tada javljaju misli: "Kako da ga sutra ujutru pogledam? Možda je ljut na mene". Sledećeg jutra kada ga sretnete, ništa se ne dogodi. Vaš prijatelj započinje prijatan razgovor i smeje se. Vi ste iznenađeni. Na vaše veliko zaprepašćenje, razgovor je u potpunosti promenio tok. Porodičan čovek zamišlja dok traje neka ozbiljna epidemija: "Šta da radim ako se moja žena i moja deca zaraze, ako se ozbiljno razbole i umru?" Svakom se dešavaju razne slične situacije, na primer kada prelazimo preko mosta um može da zamišlja: "Ako most sada popusti i padne, šta će biti sa mnom? Umreću". Strah se uvlači u kosti. Postoji hiljadu i jedan način mentalne dramatizacije sličnih ovim. Moć imaginacije igra veoma važnu ulogu u mentalnoj dramatizaciji.

Kada vam je um duboko koncentrisan, period od dva sata prođe kao pola sata, ali ako je um uznemiren i luta, pola sata se razvuče na dva sata. Ovakva iskustva mnogi imaju. Isto je i u snu, na osnovu igre uma mnogi događaji koji pripadaju periodu od pedeset godina, dešavaju se za pet minuta sna. Vreme je samo oblik uma. Iluzorno je isto koliko i objekti.

Zahvaljujući triku uma sto metara se može učiniti velikom razdaljinom, a opet nekom drugom prilikom razdaljina od pet kilometara se može učiniti veoma kratkom. Verovatno ste ovo i sami primetili u životu.

Jednom sam prijatelju koji je vegetarijanac spremio moje omiljeno jelo, ali bez bez mesa iako ga inače spremam sa mesom. On koji se ne razume u kuvanje niti zna da priprema hranu, pomislio je da je paprikaš sa mesom. Boja, izgled pa i miris, naravno zbog istih začina i soje u komadima, bili su upravo isti kao i kod paprikaša koji spremam sa mesom. Ovo je primer za "mentalnu projekciju". On je projektovao ideju mesa na osnovu sopstvenog predubeđenja iz svog uma na posluženi paprikaš. I nije hteo da jede, bio je ubeđen da hoću da ga prevarim, bez obzira na moje uveravanje. Gajiti mentalne projekcije u umu je u potpunosti pogrešno. Imaginacije su neprirodna stanja svesti, jer su uzročnici samoobmanjivanja. Upotrebom raznih meditativnih tehnika se mogu uništiti imaginacije, što je i cilj skoro svih duhovnih učenja a posebno magijskih praksi. Ovo je takođe i proces suzbijanja delanja Ega i stvaranje neophodnog prostora u umu za afirmaciju volje čistog sopstva.

 

 



 

Vrh strane >>>

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2013 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 31-03-2013 02:47