Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

  Alexanthorn

  Dnevničke beleške

  Razgovori s povodom

  Odgovor deseti

 

  Senke Glasnika

 Javna predavanja

 Autobiografske beleške

  Magijski Dnevnik

 Lice i naličje

  Kontakt

 

 

 

Kon Don

Razgovori s povodom

 

 

Odgovor deseti

 

Strah - prvi neprijatelj Spoznaje

 

Je li strah veliki problem i da li ograničava spoznaju?

24.04.2011.

 

S.N.

Veoma dobar sajt. Mnogo odličnih tekstova koji su zaista velika inspiracija za nas koji tragamo. Mnoge odgovore sam našao, na pitanja koja su me godinama proganjala. Veliko hvala.

A javio sam se zbog jednog konkretnog pitanja. Ili, da se bolje izrazim, stanja strepnje i straha u koja zapadam povremeno. A mislim da mnogi ljudi osećaju isto. Je li strah veliki problem i da li ograničava spoznaju?

 

Hvala na podršci radu. Posebno mi je drago kada neki od mojih tekstova pomogne tragaocima na putu Spoznaje. Strah i strepnja koji se javljaju jesu neminovnost. Ta su stanja strana u istinskoj magiji i tu se svaki aspirant mora odvaži da se sa njima uhvati u koštac i prevaziđe ih.

Strah je prvi veliki neprijatelj na putu Magijske Spoznaje. Na putu prema inicijaciji, aspirante je kroz sva vremena vodila prva reč spoznaje. Ta prva reč jeste SMETI. Smeti napustiti svet koji se nalazi u istraženim i od našeg cerebralnog univerzuma prihvaćenim granicama. Smeti otkriti da se sve što je izgledalo savladano mora svakog trenutka dovoditi u pitanje. Smeti priznati da ništa nije izvesno osim neizvesnosti. Zar ne živimo, kao što i savremena nauka tvrdi, u "kontinuumu talasa verovatnoće", što je kao pojam bar onoliko apstraktno koliko i pojam Boga. Ali, napuštanje svojih shvatanja, svojih mišljenja i teorija, izaziva strepnju, pa i strah. Strepnja i strah ipak, nipošto nisu isto.

Čovek se boji nekoga ili nečega, ali strepi, a da i ne zna tačno od čega. Strepnja je zarazna. Strepnja se može proneti gomilom već i samo zato što tome pogoduje opšta atmosfera. Opšta atmosfera, neopipljivo polje koje utiče na ponašanje ljudi, zapravo je ogromno polje sazvučja u kojem trepere i šire se talasi što ih emituje ljudski mozak uzburkan mislima, težnjama, sukobima i nadama. Kad se javi, strepnja narušava unutrašnju ravnotežu. U čoveku se sukobljavaju duboke, istinske težnje i čulni zahtevi koje ima kao osoba koja postoji.

Ta postojeća osoba u čuveku želi da uživa, da se nameće, da vlada. Ona želi da se potvrdi i žudi za svim zadovoljstvima koja joj čula mogu pružiti. Iz te žudnje, koju raspaljuju oruđa jedne usavršene tehnike, audio-vizuelna, psihološka, politička i intelektualna, rađa se strah. Strah pred stvarnošću života i eventualne osujećene mogućnosti da uživa dovoljno brzo, dovoljno dobro, dovoljno dugo u svemu što želi.

Paradoksalno, čovek se boji i straha od straha. Strepnja se konstantno probija, pa čovek dolazi u iskušenje da odgurne ono za čim u stvari žudi. Na vlast tada stupa pometnja i čoveka hvata neka grozničava uznemirenost, koja svoj izraz nalazi u lavini teorija, parola i tvrđenja što obećavaju ključeve blaženstva. Zanos razularene dijalektike, neprestana prepirka i jalova rasprava zabašuruju istinsko pitanje koje mag postavlja pod okriljem uzdrmane civilizacije, pitanje: "Ko sam ja?"

Zapravo, civilizacija i nije uzdrmana. Ona je, na nesreću, odsutna. Odvojena od same sebe. Moderno shvatanje smatra da civilizacija obuhvata skup tehničkih sredstava kojima čovečanstvo raspolaže. Ta tehnička civilizacija je, očigledno, sveprisutna, ali ne treba smetnuti, da je civilizacija ukupan zbir civilizovanih Ijudi. Civilizovan jeste onaj čovek koji sam i na ispravan način radi ono što treba raditi. On je po vrsnosti srca i duha ravnopravan sa svim ostalim Ijudskim bićima, što pokazuje izvršavajući poslaništvo čoveka svesnog svog dostojanstva. On je istinski čovek koji, iznad doktrina, struktura, iznad mnenja, ostaje živ i slobodan. Nije li ovo čisto magijsko poimanje čoveka i rase ljudi. Iz tog ugla gledano, teško je tvrditi da se civilizacija posvuda otkriva. Stoga, učiniti da se rasprsne okvir jednog takozvanog civilizovanog društva, koje to u stvari nije, proces je koji se povremeno obnavlja. Kad se zakreče, strukture se rasprskavaju. To je neminovno.

Za žaljenje je što često treba sačekati eksploziju umesto da se hladno zameni ono što mora biti zamenjeno. Po navici, čovek se uglavljuje u sistem. Uspavljuje se. Zbog toga je buđenje samo još mučnije. Da bi bilo blagotvorno, ovo neminovno rasprskavanje pretpostavlja osvešćivanje kojim aspirant koji traži sebe utire put sopstvene evolucije, to jest put kojim se stiže do viđenja što, šireći se, obuhvata svet u kojem vlada Harmonija.

Prepustanje svetovnom životu, znači ostanak u rovu nerazumevanja, suparništva i nasilja, čime se ne rešava se ništa. Plovila levom ili desnom stranom, lađa ostaje ista. Da bi se išta moglo promeniti, čovek sam treba da se promeni. To je jedina, istinska revolucija i, ako nju svako sprovede, Pravedno društvo, Civilizovano društvo, ipso facto će se ostvariti. Ali ovo je utopija.

Izvršiti revoluciju u sebi, znači otvoriti se za razumevanje uzroka opšteg sučeljenja, koje je samo projekcija našeg vlastitog unutrašnjeg sukoba. Izvršiti revoluciju u sebi znači prevazići vlastitu protivrečnost, uravnotežiti svoje težnje i svoje potrebe, uskladiti dužnosti i prava, rečju biti u redu, jer "Red", ako se ne shvati kao nešto fizički korisno, nego kao izraz bitnih pojmova prema kojima čovek treba da se upravlja, sadrži sliku savršenog stanja, stanja u kojem vlada Harmonija.

Dovesti sebe u red, znači imati smelosti da se umre u svojim navikama, mnenjima i shvatanjima koja sputavaju ono što se oduvek menja, te tako ostati živ. Tako se u magijskom smislu obistinjuje čudo da čovek može da bude bez ikakve prinude. Prihvatajući odgovornost po sopstvenoj volji, mag uvek dela i na opšte dobro.

Međutim, crni barjak današnje civilizacije, čije se vijorenje vidi, nije simbol reda, a oni koji su njime mahali nisu bili ni slobodni ni civilizovani. Njih je Strah obuzimao isto onako kao što je obuzimao i one protiv kojih su bili, jer svi Ijudski poslovi isprepletani su do neodvojivosti. Apsurd stoji bok uz bok s uzvišenim. Čovek osvaja kosmos, a tone u sukobe u kojima nisu pošteđeni ni žene ni deca. Nasilje nameće vlastiti zakon, i velika je smetenost onih koji žele da shvate.

Zbrka raste zavisno od bujice političkih, naučnih, medicinskih i drugih novosti koje tokom celoga dana pothranjuju radoznalost masa i njihovu želju za senzacijama. Usled pometnje i straha, promišljen čin uzmiče pred činom izvršenim iz bojazni od nekoga ili nečega. Strepnja je već tu, a kompleks straha, čak i nesvesnoga, nagoni Ijude da se upuste u sulude poduhvate iz kojih se kasnije veoma teško ispetljavaju.

Strah sužava i iskrivljuje izgled stvari. Da li strah oduvek postoji? Da li je povezan s prostorom kojim se krećemo? Da li ga uzrokuje vreme? Čovek je juvek zatočenik Vremena i Prostora, zatočenik jednog sveta koji ograničava vidik. Otuda se postavlja pitanje: može li se ta tamnica izbeći?

Smeti, je prva odvažnost kojom aspirant treba da se rukovodi u tom poduhvatu. Bez smelosti nema razumevanja, jer izbeći smrtonosni spoj uzroka i posledica znači biti svestan toga da svaki uzrok koji dovodi do neke posledice prenosi toj posledici klicu nekog novog uzroka koji će je održati, sem ako se ne pročisti kroz Svetlost koju širi Nehar, Svetlost svih Svetlosati. Ta se Svetlost odražava u probuđenoj svesti čoveka čiji vidici obuhvataju karike lanca koji povezuje početak i kraj.

Vreme savršeno podseća na uvijenu i zakrivljenu spiralu čije neumoljivo kretanje čoveka povlači za sobom. Kad ga zahvati to kretanje, vreba ga strepnja pred nepoznatim, strepnja pred budućnošću. To kretanje ne zna ni za kakvo odgađanje.

Vreme se, govorio je Aristotel, meri kretanjem, a kretanje vremenom, jer i vreme i kretanje svojstva su prostora. U prostoru čovek postoji. On klizi niz padinu vremena i, klizeći, boji se, Strah ga je od promašaja, strah od budućnosti, strah od smrti.

Ima li mnogo Ijudi koji bi pošteno mogli da ustvrde: "Nikad se nisam bojao"? Ako ih ima, to su mudraci. Aristotel nije bez razloga stavio mudrost ispred svih nauka. Zar upravo mudrost ne proglašava sreću za najviši cilj svekolikog Ijudskog delanja? Zar upravo mudrost ne izlučuje inteligentno delanje, kao odraz Čistog Uma? Zar upravo inteligentno delanje ne omogućuje čoveku da istinski ispuni svoju Ijudsku sudbinu? Dajmo, stoga, reči Magija značenje Traganja za Mudrožću i prodrimo u neznanstva Tajne nauke o Tajnama Prirode, "hermetičke" nauke zvane i okultnom ali, koja je takva samo za one koji se ne usuđuju da joj pristupe.

 

 

 

Vrh strane >>>

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2011 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 24-01-2013 04:34