Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

  Alexanthorn

  Dnevničke beleške

  Razgovori s povodom

  Odgovor 30

 

  Senke Glasnika

 Javna predavanja

 Autobiografske beleške

  Magijski Dnevnik

 Lice i naličje

  Kontakt

 

 

 

Kon Don

Razgovori s povodom

 

 

Odgovor trideseti

Opasne zablude o HIV-u

Da li se magijskim delovanjem mogu lečiti i izlečiti teške bolesti kao što je AIDS?

25.01.2013

 

Jedan, prilično zanimljiv mail mi je stigao sa pitanjem: Da li se magijskim delovanjem mogu lečiti teške bolesti kao što je AIDS? Iz razloga čuvanja privatnosti, tekst poruke neću ovde prenositi niti ću spominjati ime.

 

U prvom trenutku mi se ova poruka i nije dojmila, ali sam ubrzo shvatio da ovo jeste prilično značajno pitanje. Postoji mnogo teških i hroničnih oboljenja koja se ili ne leče ili se samo zalečuju, odnosno ublažavaju posledice, a staro je magijsko pravilo da ne postoji neizlečiva bolest niti stanje organizma koje se ne može popraviti i poboljšati delovanjem, najpre kroz  eneretsko uravnoteženje, a zatim i drugim pomoćnim sredstvima. Takođe, deo odgovora koji se odnosi na sam proces lečenja i izlečenja neću iznositi zbog mogućih zloupotreba i pogrešnih interpretacija. Pogrešne predstave, ubeđenja i nedostatak znanja su uzrok mnogobrojnih zabluda i ovaj tekst ima nameru da otkloni upravo takve zablude o HIV-u. Sve bi se moglo reći u samo jednoj rečenici: HIV ne izaziva AIDS, štaviše, HIV ne izaziva ništa. Znam da će mnogi ovde reći da lupetam gluposti, naročito oni koji su bliski oficijelnoj medicini, ali pre nego što se povedete za takvim zaključkom pročitajte do kraja ovaj tekst.

Da krenemo redom, barem zbog onih koji nemaju čak ni osnovne i već "plasirane" informacije. HIV je skraćenica od “Human Immunodeficiency Virus”, što bi u prevodu značilo “virus koji izaziva nedostatak imuniteta kod ljudi”. Saznanja koja su došla iz delokruga medicine kao nauke uzrokovala su opšte verovanje je da je HIV uzročnik zastrašujuće bolesti koja je, u zavisnosti od priklanjanja engleskoj ili francuskoj verziji naziva, poznata kao AIDS ili SIDA. Izjaviti, čak i danas, da HIV ne izaziva sidu je vrlo smela i iznenađujuća izjava, naročito ako uzmemo u obzir sve informacije koje su proteklih decenija dolazile iz krila nauke, medicine, Svetske Zdravstvene Organizacije i sličnih institucija da je HIV virus jedini uzročnik ove "opake" bolesti. Moji uvidi potiču još iz vremena s kraja osamdesetih i početka devedesetih godina prošlog veka kada je o ovoj temi i podignuta velika buka koja je imala za cilj jedino da prestraši populaciju širom planete. Danas, za one koji u to nisu upućeni, sve veći broj naučnika tvrdi da je HIV vrlo slab virus i da uopšte ne utiče na imuni sistem čoveka.

Da pojasnimo najpre pojam virusa. Virusi, naziv im potiče od latinske reči virus što znači otrov, su najsićušniji mikroorganizmi, veličine od nekoliko desetina do nekoliko stotina milimikrona. Vidljivi su jedino pomoću elektornskih mikroskopa koji povećavaju više od 100.000 puta. Ima ih veliki broj vrsta, a razlikuju se po veličini, strukturi i drugim osobinama. Virusi su izgrađeni od samo dve komponente. Jednu predstavlja nukleinska kiselina DNK ili RNK, a drugu omotač proteinske prirode (kapsid). Nauka nikada nije uspela da utvrdi da li su svi virusi živi organizmi ili su samo deo nežive materije na prelazu u živu. Premda poseduju genetički, nasledni materijal, o virusima se obično ne govori kao o živim organizmima. Množe se i mogu se gajiti samo u živim ćelijama. Virusi nisu sposobni da samostalno rastu, da sintetišu svoje proteine niti da obavljaju metaboličke procese. Izazivaju mnoge infektivne bolesti tako da su neprestano prisutni u svakodnevici ne samo ljudi nego i drugih organizama: biljaka, životinja i bakterija. Dakle, izvan ćelije domaćina virusi ne pokazuju osobine živih bića, čak mogu i da kristalizuju, ali i tada, kristalizovani virusi zadržavaju sposobnost infekcije ćelije. Za viruse se u pravom smislu može reći da se nalaze između živog i neživog sveta. Prisustvo nukleinske kiseline i sposobnost da se ona menja (mutira) čime se virusi prilagođavaju promenama u spoljašnoj sredini kao i prisustvo proteina su svojstva živih bića. S druge strane, u odnosu na živi svet, virusi nemaju ćelijsku građu (acelularni su), niti sposobnost obavljanja metabolizma. Kako im sve to nedostaje oni se mogu razmnožavati samo unutar žive ćelije. Zrela virusna, vanćelijska, čestica sposobna da inficira ćeliju domaćina naziva se virion koja tek nakon ulaska u ćeliju postaje aktivna tj. virus. Virus u ćeliji preuzima kontrolu nad molekularnom strukturom domaćina i koristi ga za sopstveno razmnožavanje. Ćelija domaćina tada, umesto da stvara materije koje su njoj potrebne za normalan rad, ona stvara delove virusa što dovodi do patološkog stanja, odnosno bolesti. Stoga, virusi se smatraju isključivim unutarćelijskim ili obligatnim parazitima.

Virusi su najčešće građeni od samo dve komponente: nukleinske kiseline i proteina (kapsida), koji zajedno grade nukleokapsid. Samo neki virusi pored navedenih delova sadrže i dodatni omotač izgrađen od lipida i glikoproteina (lipidi su poreklom od membrane ćelije domaćina). Nukleinska kiselina je ili DNK ili RNK, pri čemu oba tipa mogu biti i jednolančane i dvolančane. Nukleinska kiselina čini virusni genom (skup svih gena), koga čini jedna kopija gena. Zato se virusi mogu smatrati haploidnim organizmima. Virusni genom može sadržati od nekoliko gena do nekoliko stotina gena. Kapsid, kao omotač, je izgrađen od proteina, koji obavija nukleinsku kiselinu. Sastoji se od jednakih proteinskih jedinica koje se nazivaju kapsomeri. Inače, kapsid ima više uloga. On štiti nukleinsku kiselinu od razarajućeg dejstva enzima ćelije domaćina, omogućava prenošenje nukleinske kiseline od jedne do druge ćelije domaćina, zatim omogućavaju da se virus veže za receptore (osetljiva mesta) na ćeliji domaćina uz pomoć reaktivne grupe u kapsidu i na kraju, proteini kapsida imaju svojstva antigena. Virusi mogu, pored navedenih jedinjenja, sadržati i enzime koji im omogućuju da napadnu ćeliju kao i enzime za razmnožavanje u toj ćeliji.

Klasifikacija virusa primarno se vrši u zavisnosti od toga koju nukleinsku kiselinu sadrže, a zatim na osnovu simetrije kapsida, veličine, prisustva ili odsustva dodatnog omotača. Prema nukleinskoj kiselini koju sadrže, dele se na DNK i RNK viruse. DNK virusi, sa svega nekoliko izuzetaka, razmnožavaju se u jedru ćelije domaćina. To su na primer herpesvirusi koji izazivaju oralne i genitalne infekcije, mononukleozu i slična oboljenja, i adenovirusi koji izazivaju respiratorne i crevne infekcije. RNK virusi se razmnožavaju u citoplazmi ćelije domaćina. To su takozvani retrovirusi koji izazivaju rubeolu, zauške, besnilo i druge slične bolesti. HIV, po svojoj strukturi, spada u kategoriju RNK virusa, veličine oko 100 nm, sa geometrijski pravilnom strukturom. Među RNK virusima on pripada tzv. retrovirusima koji imaju jednolančanu RNK, obavijenu kapsidom i dodatnim omotačem. Smatra se da ovaj virus može provesti u latentnom (mirujućem) stanju u domaćinu duži (neodređen) niz godina, a prema istraživanjima sa kojima javnost uopšte i nije upoznata, ta latentnost HIV-a može biti doživotna i bez bilo kakve manifestacije. E, ovde treba da se zaustavimo sa objašnjavanjem pojma virusa.

Iz priloženog se da zaklučiti da su virusi zapravo otrovi koji imaju sposobnost umnožavanja kada dospeju u organizam, to jest kada se vežu za ćeliju domaćina. Tu dolazimo do jedne sasvim drugačije podele virusa na dve glavne vrste.

Prvu vrstu možemo prostim jezikom nazvati virusima “napadačima”. Ova vrsta virusa kada dospe u organizam menja prirodnu konfiguraciju ćelije i usmerava je prema kreiranju bolesti. Ovo se uglavnom događa veoma brzo nakon što virus “napadač” preuzme komandu i počne da upravlja ćelijom. Ovaj period delovanja virusa se naziva inkubacija, nakon čega nastupaju vidljivi znaci bolesti (simptomi). Ovi virusi izazivaju takozvane akutne bolesti, to jest bolesti koje se naglo javljaju, imaju svoju kulminaciju i po tom jenjavaju i nestaju. Virusi napadači takođe mogu uzrokovati i hronične bolesti koje se javljaju veoma sporo i traju veoma dugo, neke i tokom celog života ukoliko nema adekvatnog lečenja, ili ukoliko se bolest leči pogrešnim metodama. Posledice infekcije virusima napadačima mogu biti smrt ćelije, transformacija ćelije ili latentna infekcija. Transformacija ćelija predstavlja njen neograničen rast i nenormalne deobe koje izazivaju kancer (rak), a sami virusi se nazivaju onkogenim virusima. Pri latentnoj infekciji virus ne dovodi do promena iako je prisutan u ćeliji domaćina. Primer latentne infekcije su herpes virusi koji izazivaju rane (osip) na koži, venerične bolesti, mononukleozu i slično. Osoba koja je jedanput bila izložena infekciji ovim virusima, biće podložna ispoljavanju njegovog dejstva kad dođe do nekog stresnog stanja ili opšte slabosti organizma izazvane nekom drugom bolešću.

Druga vrsta su takozvani “putnički” virusi koji se nastane u ćeliji i ponašaju se u skladu sa radom te ćelije i ne pokušavaju da njom upravljaju. Iako mogu da se razmnožavaju u organizmu, ovi virusi ne izazivaju nikakve bolesti niti utiču na rad ćelija. HIV spada u kategoriju putničkih virusa, što znači da on nije izazivač side niti bilo koje druge poznate bolesti. Kako je onda došlo do toga da je HIV postao najgori i najopasniji od svih virusa na zemlji? S informacijama koje slede, pokušaću da odgovorim i na to pitanje, ali ujedno hoću i da vas upozorim da ove informacije nisu još jedna u nizu "teorija zavere".

Kao i sve ostalo o čemu govorim i ovo treba da bude samo jedan podsticaj više za razmišljanje i sopstveno istraživanje i izučavanje svega onoga što predstavlja predmet interesovanja. Sve dok se čovek ponaša "ukalupljeno" i povodljivo za serviranim informacijama, on je žrtva "sistema". Slobodna volja ne može da funkcioniše sve dotle dok se ne razvije sposobnost direktnog uvida u Prirodu Stvarnosti. Pravo slobodnog izbora se može realizovati samo onda kada postoji uvid u Stvarnost. Sve ostalo je iluzija slobodne volje. U toj iluziji čovek bira između onoga što mu je servirano kao znanje i u tome je zamka svake vrste obmane. Religije čoveka uče da veruje u ono što mu se pruža kao saznanje. Tu je isključena svaka sumnja, svaka analiza. Dogme se ne preispituju niti se dovode u pitanje. U njih se prosto veruje. Nasuprot iskustvu religijskog poimanja stvarnosti, nauka je otišla u drugu krajnost. Ona poziva na stalno preispitivanje kroz baratanje sa "serviranim" činjenicama, ali je ograničena nemogućnošću apsolutnog materijalnog dokazivanja te stoga imamo neprestalno razvijanje teorija, stvaranje novih i poništavanje starih. Iz te konstantne distorzije između naučnog i religijskog poimanja stvarnosti izrodila se i ona kategorija ljudi koja to obilato koristi za sistemsko uobličavanje čovekove svesti zarad proste eksploatacije. Takvi mešetari su oduvek postojali. Njih ne interesuje spoznaja Stvarnosti već isključivo izrabljivanje neuke, lakoverne i povodljive većine ljudi. Ono što se kao znanje servira, magijski posmatrano predstavlja tuđu volju. Shodno tome, kada čovek u iluziji "slobodne volje" bira između više ponuđenih opcija, on zapravo bira tuđu volju. I šta god da odabere, to nije njegova volja, već volja onog čije je "znanje" odabrao. U tome je zamka svake paradigme, pa čak i onih koje sebe nazivaju Stazom Leve Ruke (LHP). Uvek, kada dođete do nekog saznanja, bez obzira na njegovo poreklo, postavite sebi pitanje: Dali je to baš tako? Zapitajte se i ovo: Da li je ono što "znam" plod naučenog i prihvaćenog tuđeg, ili je plod sopstvenog uvida. Ako nema sopstvenog uvida onda nema ni slobodne volje. I ovde se priča o slobodi izbora završava. Magija je jedina "nauka" koja omogućava čoveku da stekne sposobnost uvida i kreiranja sopstvenog delovanja na osnovu uvida u Prirodu Stvarnosti. Svako ko vas izlaže bilo kakvim dogmama, aksiomima, teorijama, tvrdnjama ili čemu god u smislu pozivanja na prihvatanje, neumnjivo je prevarant. Međutim većina takvih uopšte nisu ni svesni toga da su prevaranti, jer su i sami prevareni na isti način. Oni su zapravo samo obični čuvari iluzije. Na tom sistemskom obmanjivanju i samoobmanjivanju počiva i celokupno ustrojstvo kako religijskog, tako i naučnog pristupa poimanju Prirode Stvarnosti koja je, istini za volju, daleko i od jednog i od drugog.

Da se vratim na početnu temu. Kada vam lekar, doktor, specijalista kaže da bolujete od ove ili one bolesti vi to prihvatate i ne sumnjate u njegov sud jer ste naučeni da je on (lekar) osposobljen da dijagnostikuje i prepiše odgovarajuću terapiju za lečenje te bolesti. To jeste tako. Međutim taj isti lekar koristi sistemsko znanje koje je primio i ono nije stvar ličnog uvida, te se pre može reći da je lekar samo običan "zanatlija" naučen da prepozna simptome neke bolesti i da prepiše "odgovarujće" lečenje koje se sprovodi po već određenom klišeu. Naravno, ne zanemarujem ja ni naučna dostignuća te saznanja do kojih su došli pojedinci i time ostvarili uspeh u nekim stvarima. Međutim, jedno drvo ne čini šumu. To što nam dostupne informacije govore kako se uspešno leče mnoge bolesti ne sme da zatrpa činjenicu da se isto tako mnoge bolesti ne mogu lečiti, te da je tu medicina nemoćna iako nastoji da se stalno usavršava, kao i sve druge nauke. Sve dok ne dođe do spajanja drevnih znanja sa modernim dostignućima nauke ovim svetom, a i civilizacijom uopšte, vladaće spoznajno hendikepirani zajedno sa mešetarima koji bi u svemu tome dobro da se okoriste. Na to je još u prošlom veku ukazao Tritjof Kapra u svom delu "Tao Fizike", no to je opet sasvim druga tema i ujedno podsticaj za dodatno istraživanje i izučavanje.

Robert Charles Gallo, američki biomedicinski istraživač, je rođen 23. marta, 1937. u Voterberiju, Konektikat On je poznat po svom kootkriću virusa HIV, koji je prema zvaničnoj medicini odgovoran za AIDS, i imao je glavno učešće u HIV istraživanjima koja su potom usledila. Robert Galo je direktor Instituta za humanu virologiju na Medicinskom fakultetu Univerziteta Marilend. On je sa dvojicom svojih dugogodišnjih naučnih saradnika, Robertom R. Redfildom i Vilijamom A. Blatnerom, koosnivač instituta, zajedno sa partnerima državom Marilend i Gradom Baltimorom. Godine 2005. Galo je postao i suosnovač Profectus BioSciences, Inc., koja razvija i komercijalizuje tehnologije za smanjenje smrtnosti uzrokovane ljudskim virusnim bolestima, uključujući i HIV. Galo je diplomirao biologiju 1959. na Providens koledžu, a doktorirao na Džeferson medicinskom koledžu u Filadelfiji, Pensilvanija, 1963. Bio je istraživač i na Nacionalnom institutu za rak.

 

Luc Montagnier je rođen 1931. godine u Francuskoj, virolog dobitnik Nobelove nagrade za fiziologiju i medicinu za 2008. godinu. Otkrio je virus koji dovodi do bolesti side, HIV virus i naišao na internacionalni prezir od strane imunologa i virologa kada je 1990. godine izjavio da HIV virus ne može sam da izazove sidu, već da je potrebno prisustvo kofaktora za koji je on verovao da je mikoplazma. Njegovo istraživanje je obavljeno na Pasterovom Institutu u Parizu. I dalje postoji prepirka oko toga ko je prvi izolovao HIV virus između Montanjera i Amerikanca Roberta Gala. Uzrok ove prepirke je taj što su prvobitne vrste HIV virusa, LAV i HTLV-IIIB, veoma slične, a obe vrste su izolovane iz iste grupe uzoraka, dok je kod pacijenata virus imao visok stepen varijacija. On je jedan od osnivača Svetske Fondacije za prevenciju Side. Dobitnik je više od 20 nagrada i priznanja.

Čovek koji je prvi objavio da HIV izaziva AIDS je Amerikanac, doktor Robert Galo koji je kasnije bio optužen za niz profesionalnih malverzacija. Naime, njegovi testovi su se pokazali kao čista prevara. Njegovi asistenti, dvojica direktora laboratorija su osuđeni za kriminalne prekršaje. Međutim, još uvek, milioni i milioni ljudi se godišnje testiraju na HIV antitela testom koji je sam doktor Galo patentirao i koji za svaki test dobija deo profita koji farmacutska industrija zgrće na plasiranju zastrašujućih teorija o opasnosti od bolesti koju ovaj virus uopšte i ne izaziva.

Luk Montanjer, koji je paralelno sa doktorom Galom radio na otkrivanju HIV-a i  u kreiranju teorije da HIV izaziva AIDS, je još 1989. godine priznao i izjavio: HIV nema mogućnost takvog razaranja imunog sistema koji se može videti kod obolelih od AIDS-a. Danas se više od 500 naučnika širom sveta slaže sa ovom izjavom. Doktor Robert E. Vilner, autor knjige: “Smrtonosna prevara - Dokazi da seks i HIV apsolutno nisu uzroci AIDS” (“The Deadly Deception - The Proof That Sex And HIV Absolutely Do Not Cause AIDS”). Doktor Vilner je čak da bi potvrdio svoju teoriju, na televizijskoj emisiji emitovanoj u Španiji sam sebi dao inekciju koja je sadržavala HIV viruse. I drugi mnogobrojni doktori i autori dolaze do istih zaključaka. Doktor Piter Djusberg i doktor Džon Jamoujanis u naslovu njihove knjige kažu: “AIDS: Dobre vesti su da je HIV ne izaziva. Loše vesti su “droge” i medicinski tretmani kao što je AZT je izazivaju” (“AIDS: The Good News Is That HIV Doesn’t Cause It. The Bad News Is “Recreational Drugs” And Medical Treatments Like AZT Do”). Ovo je vrlo dugačak naslov za jednu knjigu, ali sumira celu sliku. Ljudi umiru od AIDS-a zbog tretmana koji se koriste da se AIDS “leči”. Naučne i nenaučne rasprave po sistemu "za i protiv" neće nas nigde odvesti, stoga se i ne želim upustati u analize raznih stavova, mišljenja i "dokaza". To bi oduzelo mnogo vremena i prostora. Zapravo moglo bi biti tema nekoliko studija.

Danas je još uvek prihvaćeno verovanje da HIV uzrokuje sidu. Sistem određenih zdravstvenih i farmaceutskih ustanova je ovaj mit kroz dijagnoze i “tretmane” spojio u jednu celinu. Šta se dešava kad pacijent ode kod doktora koji mu kaže da je HIV pozitivan (pozitivan samo na HIV antitela, jer test zapravo ne pokazuje prisustvo HIV virusa, već samo antitela). Da bi ovo bilo razumljivo, treba pojasniti pojam “antitela”. Antitela su proizvod ljudskog imunog sistema koji se događa onog trenutka kad organizam shvati prisustvo virusa ili bakterija koje ne pripadaju regularnoj ljudskoj flori. Jak imuni sistem relativno lako proizvodi antitela koja nas čuvaju od većine virusa i bakterija. Testovi na razne virusne infekcije, ustvari ne pokazuju prisustvo virusa, već prisustvo antitela. Ako se analizama krvi ustanovi postojanje određenih vrsta antitela, to ne mora značiti da ste zaraženi tom bolešću. Postojanje antitela znači samo da ste nekad bili izloženi određenom virusu, a ne da ste zaraženi. To se dokazuje drugim metodama ili simptomima bolesti. Antitela će ostati u organizmu godinama, nekad i do kraja života pošto ste prvobitno bili izloženi virusu. Prema tome, ako ste testirani pozitivno na neki virus, nema potrebe za panikom, sve dok se ne utvrdi da virus još uvek postoji. Kad je u pitanju infekcija HIV-om, čak i onda kad se posebnim testovima ustanovi prisustvo aktivnog virusa to i dalje ne znači da je čovek oboleo od AIDS-a jer HIV kao virus "putnik" ne izaziva AIDS niti bilo koju drugu bolest. Potrebno samo omogućiti organizmu da se sam izbori sa virusom što će svakako i učiniti jer HIV spada u vrlo slabe viruse, pa čak i teško prenosive viruse. Laž je i to da se HIV prenosi seksualnim putem. Može, ali to nije pravilo. Da bi HIV dospeo u organizam on mora biti unet u organizam putem inficirane krvi za šta je potrebno obilno obostrano krvarenje oba partnera kad je seks u pitanju, a što je veoma retka pojava, čak i kad je analni seks u pitanju. Ovo je plod propagande koja je omogućila munjevit razvoj industrije za proizvodnju i plasman kondoma koji takođe ubire ogroman profit na godišnjem nivou. Takođe je laž da je kondom sigurna zaštita od HIV-a. Naime, potvrđeno je da HIV dospeva u organizam uvek kao pratnja neke druge infekcije kao što su hepatit, herpes, mononukleoza i slične infekcije. To znači da HIV uvek dolazi sa nekom drugom virusnom infekcijom i načinima prenošenja ovih virusa i koji svakako mogu biti i seksualnim putem ali, kao što rekoh, to nije pravilo. Uzmimo na primer mononukleozu koja je najčešći, ne kako se misli, pratioc HIV-a, već najčešći donosioc HIV-a u organizam. Mononukleoza je poznata pod imenom "bolest poljubaca". Samo ime ovde dovoljno govori i tu kondom ne predstavlja nikakvu zaštitu od HIV-a.

HIV pozitivni ljudi često i bez potrebe padaju u depresiju kad čuju da su im testovi pozitivni, jer ne znaju da ti testovi ne pokazuju prisustvo bolesti. Zbog lažne propagande da HIV izaziva AIDS, mnogi ljudi počinju emocionalno i mentalno umirati onog trena kad im se kaže da su HIV pozitivni zbog usađenog pogrešnog verovanja da ako je neko HIV pozitivan, dolazak prerane smrti postaje neizbežan. Strah od prerane smrti i usled nedostatka znanja, čoveka navodi da prihvati nametnute “tretmane” koji bi navodno trebali da zaustave sidu.

Najpoznatiji od ovih tretmana je takozvani AZT, koji je proizvod “Wellcome” kompanije koja je u vlasništvu Rokefeler familije, koja je ključni manipulant u kreiranju takozvanog “Novog svetskog poretka”. AZT je originalno razvijen kao sredstvo za borbu protiv raka u procesu primene tretmana hemoterapijom, ali je utvrđeno da je previše toksičan čak i za tu svrhu. Funkcija AZT “tretmana” protiv raka je trebalo da bude u ubijanju ćelija, ali ne ćelija raka, već u ubijanju ćelija u organizmu bez obzira jesu li zdrave ili kancerogene. Postavljeno je pitanje čak i od medicinskih institucija: “Da li će AZT ubiti kancerogene ćelije pre nego što ubije toliko zdravih ćelija da izazove smrt pacijenta?” Na istoj teoriji je zasnovan i anti-HIV tretman. Koji su efekti korišćenja AZT-a? AZT i njemu slična retrovirusna sredstva uništavaju imuni sistem, prema tome anti-HIV terapija je ta koja izaziva sidu a ne virus HIV-a. Ljudi zapravo umiru od tretmana, a ne od delovanja virusa HIV-a. Iako je poslednjih godina AIDS skinut sa liste smrtonosnih bolesti zbog novih verzija retrovirusnih terapija, on je i dalje "neizlečiva" bolest. Zapravo razvijanje i stvaranje novih kombinacija retrovirusnih terapija ima za cilj da ljude kojima je "saopšteno" da su HIV pozitivni učini doživotnim ovisnicima od farmaceutske industrije i medicinskih tretmana.

AIDS kao bolest jeste opasna jer predstavlja raspad imunog sistema do kojeg može doči iz mnogih razloga, a ni jedan od tih razloga nije HIV infekcija. Takođe, postoji i mnogo smrtnih slučajeva koji se pogrešno pripisuju sidi. Danas se skoro svaka smrt izazvana oslabljenim imunim sistemom pripisuje AIDS-u. Ovo je u toj meri preraslo u kliše da se čak ugrađuje u dijagnoze. Ako su testovi pokazali da je pacijent bilo kada bio HIV pozitivan, a umre od tuberkuloze, upale pluća ili bilo koje od ostalih 25 bolesti koje se navode kao "prateće", smrt se dijagnostikuje kao smrt od side. Ovde treba ponoviti da pozitivan HIV test ne znači da čovek ima sidu. Ovakva dijagnostika daje pogrešne statističke podatke i pogrešno indukuje stav da samo HIV pozitivni pacijenti umiru od side. Ovo je notorna laž. Veliki je broj pacijenta koji su umrli od side a da uopšte nisu bili HIV pozitivni. Takođe, treba napomenuti i činjenicu da broj umrlih od side nije porastao onako kako se predviđalo jer većina HIV pozitivnih ljudi nikad ne dobije sidu. Pitanje je, zašto? Zato što HIV nema nikakve veze sa sidom.

Postoji mnogo drugih razloga koji uzrokuju razaranje imunog sistema i pojavu AIDS-a. Jedan od najvećih razloga razaranja imunog sistema su takozvane rekreacione droge. Veliki broj smrtnih slučajeva izazvanih sidom u Americi je među homoseksualcima. Ovo povećava lažni mit da se sida prenosi seksom, što takođe nije tačno. Međutim, činjenica je da su u Americi homoseksualci najveći korisnici droga za koje se zna izazivaju AIDS, ali se o tome uporno ćuti. Utvrđeno čak i da prostitutke koje koriste drogu veoma često dobijaju sidu i pored toga što korište kondome, dok među prostitutkama koje nisu narkomani nije zabeležen ni jedan slučaj oboljenja od side. Takođe je utvrđena proporcinalna veza između povećanja broja slučajeva side sa povećanjem broja korisnika droga. Međutim ovakvim saznanjima se ne pridaje pažnja jer bi njihovo obelodanjivanje podjednako štetilo interesima kako farmaceutskih kompanija, tako i proizvođačima i trgovcima narkoticima. U Africi gde je sida najveći problem, raspad imunog sistema kod velikog broja ljudi dolazi zbog lošeg zdravlja, neadekvatne ishrane, nedostatka čiste vode i generalno zbog siromaštva. Zar zaista mislite da imuni sistem može da se održi jakim i stabilnim ako živite u obilju prljavštine, bez čiste vode i sa jednom činijom kukuruzne kaše svakog drugog ili trećeg dana i to kaše od genetski modifikovanog kukuruza koji odlazi put afrike kao "humanitarna" pomoć. Takođe, ni hemofiličari ne umiru od HIV-om zaražene krvi. Oni umiru zbog istih razloga zbog kojih su umirali i pre pojave side, to jest zbog greške u imunom sistemu. Njihov imuni sistem se spaja sa stranim proteinima iz transfuzione krvi i u retkim slučajevima sistem se zbuni tokom ovog procesa i počne da napada sam sebe. Imuni sistem hemofiličara u tim slučajevima jednostavno uništi sam sebe. HIV je ovde potpuno irelevantan.

Ključni je problem u tome što ljudi koji su dijagnostikovani kao HIV pozitivni žive u strahu da se simptomi side mogu svakog trena pojaviti. To je ona "karta" na koju igraju moćne farmaceutske kompanije i zbog toga nastoje da taj strah održe koristeći pri tom korumpirane "naučnike". Lekari u većini su i sami zarobljenici ove zablude jer i oni "plešu kako drugi sviraju". AZT i njemu slični retrovirusni preparati su ubice. Ne postoji ni jedan jedini slučaj gde je AZT ili kakva god druga terapija zaustavila sidu. Retrovirusne terapije mogu da potisnu virus HIV-a, ali kako ovaj virus nije uzročnik side već bezopasan virus "putnik", on je iskorišćen kao sredstvo za propagandu, sada već veoma moćne industrije koja stoji iza side, koja vredi milijarde dolara na godišnjem nivou i koja stvara ogroman profit farmaceutskim kompanijama koje su kontrolisane od strane Rockefelera i ostatka globalističke elite.

Dr Luk Montanjer, virolog nobelovac i jedan od onih koji je otkrio HIV tvrdi: Mi možemo biti izloženi HIV virusu mnogo puta, bez bojazni da ćemo biti inficirani. Naš imuni sistem kreira antitela u roku od nekoliko nedelja ako vam je imuni sistem jak. U tome je i rešenje problema HIV infekcije. Treba dopustiti organizmu da se sa njim sam izbori i u tome mu treba pomoći isključivo jednim zdravim načinom života i pre svega zdravim mentalnim odnosom prema životu. Ne kaže se zalud da je zdrav stav i odnos prema životu pola obavljenog posla. Onu drugu polovinu u potpunosti može nadomestiti primena osnovne Magije Elemenata koju sam opisao u mojoj knjizi "Ogledalo Duše", koja zapravo i nije magija u pravom smislu. Magija Elemenata je pre svega jedan potpuno zdrav način života. Njenom primenom čovek je u stanju da stvori nerazorivu zaštitu sopstvenog bića u svakom smislu.

Ukoliko je kod nekoga konstatovano prisustvo HIV antitela, pa čak i HIV infekcija, to jest prisustvo živog virusa, to apsolutno ne znači ništa, a ponajmanje znači da će takav ćovek oboleti od side. U tom smislu je posebno važno da čovek ne podlegne lažnoj propagandi koja seje strah od smrti i otpočne sa bilo kakvom antivirusnom, tj. retrovirusnom terapijom. Kao što ne postoji lek (antibiotik) za grip niti za suzbijanje bilo kojeg drugog virusa, tako ne postoji ni lek protiv HIV-a. Jedino što je potrebno jeste da se organizam dovede u stanje potpune ravnoteže, odnosno energetskog balansa koji prirodno omogućava organizmu da se izbori sa savakom infekcijom i svakom bolešću. Primena osnovne Magije Elemenata to u potpunosti omogućava. Da li će ta borba organizma trajati nekoliko dana, meseci ili godina, to je nebitno, jer organizam kroz primenu procesa eterizacija i tehnika energetskog uravnoteženja iz dana u dan biva samo jači, snažniji i sposobniji da se izbori protiv svakog stranog tela koje predstavlja pretnju. Čak i u slučaju kada je čovek podlegao obmani koja se zove HIV i otpočeo sa primenom "terapije", savetujem najpre polaganu, a po tom sve intezivniju primenu procesa eterizacija. To će sasvim sigurno dovesti do neverovatnog poboljšanja opšteg stanja a u dogledno vreme i do smanjenja i prekidanja uzimanja prepisane "terapije". Nikako ne treba praviti bilo kakve nagle promene jer sve što predstavlja naglost, predstavlja istovremeno i stres koji može biti okidač za mnoga druga oboljenja. Sve se mora odvijati postepeno, lagano i u potpunom unutrašnjem smirenju.

Postoje i mnogobrojne magijske metode za lečenje raznih bolesti ali njihova primena nije preporučljiva ljudima koji nisu osposobljeni za takvo delovanje, a naročito ne onima koji nisu spremni da izvrše ozbiljnu unutrašnju transformaciju svog bića. Ne može čovek da zadrži postojeći nivo svesti, da nastavi život uobičajenih navika i da pri tom očekuje nekakav "hokus-pokus". Ako nema tog unutrašnjeg preobražaja, onda nema ničega. Zalud je sve što se čini jer je "kratkog daha", a u magijskom smislu čak i opasno. Ključ je u odbacivanju pogrešnih predstava i poništenju strahova. Već sam više puta naglašavao neophodnost promene i buđenja iskonskog sopstva. To je ona vrsta promene koja zahteva upravljanje sopstvenim životom, a ne prepuštanje života na staranje drugima, promena koja zahteva napuštanje svakog oblika podložnosti, a ne  prepuštanja sistemu ili paradigmi, promena koja zahteva odbacivanje svakog oblika vezanosti. To je jedini put (samo)oslobođenja i jedini put (samo)spoznaje.

Da li se magijskim delovanjem mogu lečiti i izlečiti teške bolesti kao što je AIDS? Da, ali je potrebno učiniti prvi korak ka razvezivanju od bolesti. Kad se čovek veže za bolest na bilo koji način, onda bolest "pojede" i telo i dušu.

 

 

 

 

Vrh strane

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2012 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 26-01-2013 15:44