Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Ogledalo

  Ars Magica

  Adepti

Tekst 4

 

  Hinduizam

  Budizam

  Judaizam

  Hrišćanstvo

  Islam

  Ostale religije

  Misterije

  Tajna društva

  Istorija

  Filosofija

  Astrologija

  Radiestezija

  Nauka

  Ekosfera

  Ars Medica

  Psihologija

  Umetnost

  Zanimljivosti

  Putopisi

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

 Alexanthorn

 Kontakt

 

 

 

Thornal

Arhiva tekstova Svetog Kraljevstva Magije

 

 

Adepti

 

4

 

Nikola Tesla - Psihološki portret

Izvor: Darovi naših rođaka 3, Sabrana dela, III kolo, Zadužbina Vladete Jerotća u saradnji sa IP Ars libri, Beograd 2007.

Autor: Vladeta Jerotć

10.07.2010

 

Ako se setimo i ako prihvatimo definiciju genija koja potiče od Ota Vajningera, nesrećnog austrijskog filosofa sa početka našeg veka, po kome je genijalan čovek „živi mikrokozam, onaj kome je sopstveno Ja došlo do svesti, koji živi u svesnoj povezanosti sa svemirom“, onda Nikola Tesla nije daleko od ispunjenja Vajningerovih zahteva da se neki stvaralac nazove genije. Velika stvaralačka snaga duha, očigledno urođena, izvanredna darovitost koja je išla ruku pod ruku sa čudesnim pamćenjem, kao i brzom sposobnošću učenja i poimanja novog i bitnog u idejama i pojavama, nije bila rano otkrivena kod Nikole Tesle, između ostalog i zato što je u njegovoj porodici obdarenost bila obična pojava. Otac Milutin sveštenik i narodni prosvetitelj, bio je izvanredan govornik, pesnik, pisac i „istinski životni filozof“. Njegove vlastite metode bile su neobične: tražio je od Nikole da se vežba u pogađanju tuđih misli, da otkriva razne greške kod sebe i kod drugih, jednom reči, da oštro opaža sve što se u prirodi i među ljudima dešava. Majku Đuku, iz ugledne svešteničke porodice Mandć, Nikola Tesla u svojoj autobiografiji Moji pronalasci, veoma hvali, kao sposobnu i hrabru ženu, poteklu iz porodice izumitelja. O rođenom bratu Danetu, koji je u četrnaestoj, ili, po drugoj verziji, u šesnaestoj godini poginuo od konja (ili zbog posledica pada sa tavanskih stepenica), svi su u porodici mislili da je bio čudesno obdaren dečko, gotovo u svemu sposobniji od Nikole.

Mi se nećemo u ovome članku dalje baviti biografijom Nikole Tesle, niti istorijom nastanka njegovih pronalazaka, koji su značili epohalan zaokret u tehničkim naukama u XX veku, jer je sve to već dobro poznato, što iz same Tesline autobiografije, što iz brojnih članaka pisanih o Tesli, od stručnjaka raznih profila (naučnika, filosofa, umetnika, manje psihologa i psihijatara). Zbog toga ćemo naše istraživanje Teslinog života i njegovih ideja skrenuti u dva pravca: tražćemo u Teslinoj ličnosti i njegovim postupcima moguće tragove nekih psiholoških i psihopatoloških oznaka, kao posledice mogućih traumatskih duševnih zbivanja u Teslinom detinjstvu, a onda će nas, nezavisno od zaključka do koga ćemo doći u prethodnim istraživanjima, zanimati filosofsko-religiozni pogled na svet Nikole Tesle, ukoliko bude uopšte moguće da do njega stignemo.

Tesla je za većinu svojih savremenika, kao i potomaka, važio kao osobenjak, čudak, „genijalna luda“, čak shizofrenik ili bar shizoid. Da li je Tesla svojim ponašanjem pružao prilike ljudima oko sebe za ovako smele zaključke? Izgleda da jeste. Da vidimo, najpre, šta sam Tesla o sebi piše: „Do osme godine moj je karakter bio slab i kolebljiv. Nisam imao ni snage ni hrabrosti da nešto čvrsto odlučim. Moji su me osećaji zapljuskivali u valovima i neprestano titrali između oseke i plime... Najviše sam voleo knjige. Moj otac je imao veliku biblioteku i, kad god sam mogao, pokušavao sam zadovoljiti svoju strast za čitanjem.“ Osim pojačane introspekcije, koja je obično znak neke nesigurnosti deteta ali i redovan pratilac introvertovane individue, mi još uvek u Tesli, do početka njegovog adolescentnog doba, ne možemo da primetimo ništa upadljivo što bi nagoveštavalo kasniju obdarenost ili neurozu, odnosno i jedno i drugo.

Već u ranom mladalačkom dobu Nikola Tesla je, uz pomoć oca, postavio sebi kao zadatak – samosavlađivanje, predstavljen gotovo kao životni cilj. Šta je to trebalo tako rano savlađivati, od čega se Tesla osećao ugrožen, pa je preduzeo da sebe savlađuje strogim telesnim i psihičkim vežbama, relativno retkim, i onda i danas, među mladim ljudima u adolescenciji? Psihoanalitički orijentisana psihologija ima samo jedan, odlučan odgovor, proizašao iz njene teorije i prakse: to su nagoni u mladog čoveka, seksualni i agresivni nagon; nagoni su ti koji zbunjuju, plaše i gone adolescenta da ih živi, ali i savlađuje, pokorava, potiskuje, da ne bi ovladali životom mladog čoveka. Bez obzira kojom odbrambenom snagom raspolaže mlad čovek u borbi protiv nagona, svako preterano potiskivanje urodiće nekim simptomima kao nagoveštajima mogućeg razvoja neke psihičke bolesti. O pojavi ovakvih psihopatoloških, ili, ako nam se ne dopada ovaj psihijatrijski izraz, možemo reći i samo čudnih, neobičnih, ali uvek remetilačkih znakova, Tesla piše: „Kad bih video biser, zamalo bih dobio napad, ali bi me zato opčinio sjaj kristala... Ne bih dotaknuo kosu drugih ljudi ni za što na svetu, osim možda pod pretnjom revolvera. Spopala bi me groznica samo kad bih pogledao breskvu, a ako bi se u kući našao ijedan komadić kamfora, osećao sam se neopisivo nelagodno... Brojao sam korake na svojim šetnjama, izračunavao volumni sadržaj tanjira supe, šoljice kafe i komada hrane – inače ne bih uživao u jelu. Sve moje ponavljane radnje ili operacije morale su biti deljive s tri, a ako bih pogrešio, počeo bih od početka, čak i ako bi mi za to trebalo nekoliko sati.“

Mogao bi neko da pomisli da maločas pomenuti i još brojni, ovde nespomenuti, simptomi opsesivne (ili prinudne) neuroze – dijagnoza koja ne bi bila teška da se postavi ni od strane nekog inteligentnog studenta medicine koji je položio ispit iz psihijatrije – nisu mučili Nikolu Teslu pole njegovog izlaska iz adolescentnog doba, inače bogatog kod većine, naročito inteligentnih mladih ljudi u gradovima, raznovrsnim bizarnim znacima u ponašanju. Prevario bi se! Nikola Tesla je celog života nastavio da se u svakodnevnom životu ponaša kao prinudni neurotičar. Evo primera!

Već zašao duboko u godine, živeći sam, kao okoreli neženja, u hotelu, izabrao je sobu 207 (broj je deljiv sa 3), a sobarici poručio da mu svakog dana ostavlja po 18 peškira. Večeravao je tačno u osam časova, a na stolu se nalazilo, kao i obično, 18 platnenih salveta. Za stolom je pomno brisao već blistavo srebrno i kristalno posuđe, koristeći uvek drugu salvetu.

U starijim godinama Tesla je razvio nastrano snažnu ljubav prema golubovima. Nikad naročito druželjubiv, bez intimnijih prijatelja u toku života, Tesla je hranio veliki broj golubova, da bi među njima naročito zavoleo jednu golubicu o kojoj je pisao: „Voleo sam tu golubicu kao što muškarac voli ženu. I ona je volela mene. Kada je bila bolesna osećao sam to; došla bi u moju sobu i ja bih bdeo nad njom danima. Negovao sam je dok ne ozdravi... Dok sam nju imao, imao sam i svoj životni cilj. A onda, jedne noći, dok sam u mraku ležao na krevetu, i, kao i obično, rešavao neke probleme, uletela je kroz otvoren prozor i stala na moj sto. Znao sam da sam joj potreban: htela je da mi saopšti nešto važno, pa sam ustao i otišao do nje. Gledao sam je i znao sam da želi da mi kaže – da će umreti. I onda, kada sam to shvatio, video sam svetlo iz njenih očiju – snažan snop svetlosti. Da, bila je to stvarna svetlost, snažna, bleštava, zaslepljujuća svetlost, snažnija od svetlosti i najjače lampe u mojoj laboratorij. Kada je taj golub umro, nešto je nestalo iz mog života. Do tada sam bio sasvim siguran da ću završiti sve svoje zamisli, iako sam imao ambiciozan program, ali kada je golubica nestala, znao sam da je moje životno delo okončano.“

Kada ne bismo znali da je ovakva divna i potresna priča došla od naučnika svetskog glasa, bili bismo uvereni da ona potiče od nekog umetnika, pesnika ili nesrećnog usamljenika koga su ljudi odbacili, a on je onda svoju ljubav prema njima, u potpunosti, preneo na golubove.

Da bismo se još jednom uverili sa kolikom je snagom nagonske strasti Tesla raspolagao od rane mladosti do duboke starosti, treba podsetiti da je jedno vreme bio strastan kockar, da je pohotno pušio i narkomanski uživao kafu, da je sve ove strasti do kraja savladao, a onda se obraćao drugim ljudima odvraćajući ih od ovih poroka.

Čovek bi skoro poželeo da se zaustavi na deskriptivnoj i fenomenološkoj strani Teslinih ispovedanja, kada ga ne bi podbadala prirodna radoznalost, ne samo psihologa ili psihijatra, već i svakog drugog dublje zainteresovanog istraživača Teslinog života, da u njegovoj ispovesti ne potraži neko moguće objašnjenje, ali i razumevanje Teslinog ponašanja. Ubrzo ćemo se uveriti da moguća objašnjenja mogu stći gotovo isključivo od psihoanalize i da nas ona neće u potpunosti zadovoljiti.

Kao što je poznato, Tesla nije bio ni u kakvoj psihoterapiji, niti mu je ideja da ode nekom psihoterapeutu uopšte padala na pamet, iako se ne može reći da nije bio svestan svojih opsesija i da ga one nisu povremeno žestoko mučile. Psihoterapeutskim stručnjacima je dobro znano da sva psihoanalitička razjašnjenja jakih, višegodišnjih ili i doživotnih simptoma, kao što su strah, prinude, žalost, gnevljivost, počivaju na nekoj poznatoj ili samo pretpostavljenoj traumi, ili na više takvih trauma, iz ranog detinjstva neurotičnog ili psihotičnog čoveka. Ovakvih bližih i sigurnijih podataka iz Teslinog ranog detinjstva mi nemamo. Da pogledamo, ipak, bar neke moguće nagoveštaje buduće Tesline neuroze, na osnovu njegovih iskaza iz detinjstva.

Istraživačima Tesline autobiografije palo je u oči da on više puta podvlači da je imao izvanredno nadarenog brata „jednim od retkih fenomena duševne sposobnosti koji ni biološka istraživanja nisu uspela objasniti“, kao i Teslin komentar: „Sećanje na sposobnost mog brata učinilo je svaki moj napor beznačajnim“. Izgleda da je činjenica, koju sam Tesla podvlači, daje do smrti brata „rastao sam sa malo poverenja u sebe“. Kao što sam ranije rekao, postoje dve verzije uzroka tragične pogibije Teslinog brata. Jedna, čini se verovatnija, govori o prekrasnom arapskom konju koji je jednom spasao život Teslinom ocu Milutinu, a onda – kakva kob! – usmrtio njegovog sina Daneta. Po drugoj priči, Dane je pao sa tavanskih stepenica sa kojih ga je gurnuo Nikola, koji je zbog toga, naravno, dugo godina nosio osećanje krivice, ružno sanjao i imao halucinacije, sećajući se bratovljeve smrti. Osećanje krivice, ako je nje uopšte bilo u Tesle – jer se Nikola mogao samo nalaziti pored brata Daneta na stepenicama – mogla je prouzrokovati, s jedne strane, snažnu nesvesnu pobudu da upravo on, Nikola, treba da ostvari Danetovu „izvanrednu nadarenost“ i tako ublaži težak bol koji se urezao u srce Teslinih roditelja; s druge strane, ovo osećanje krivice moglo je ostaviti Tesli, opet nesvesno, asketski ideal življenja kao prećutnu kaznu zbog svoje nesmotrenosti u vezi sa bratovljevom smrću. Kao da se obe moje pretpostavke sjedinjuju u jednu, izraženu najbolje od Tesle koji je, navodno, pričao da je u želji da svojim roditeljima nadoknadi gubitak drugog sina, podvrgao sebe gvozdenoj disciplini. Smatrao je da mora živeti spartanski, da treba da uči više od drugih i da u svakom pogledu bude bolji (ne kaže se u ovoj Teslinoj priči od koga bolji).

Bez obzira na hipotetičnost ove teze, treba podsetiti da je zavist i ljubomora između dva brata ili dve sestre, naročito kada su približno jednako inteligentni, ili još i obdareni, gotovo redovna pojava u porodicama u kojima se deca bore za veću ljubav roditelja, i da tek uklanjanje jednog rivala (njegovom prirodnom ili nasilnom smrću, odlaskom u inostranstvo, ranom ženidbom ili udajom), podstiče ambicije onog drugog da se počne ostvarivati, pri tome retko ili nikad bez jačeg ili slabijeg, obično nesvesnog osećanja krivice.

Šta bi još trebalo reći o grotesknim simptomima prinude koji su pratili Teslu čitav njegov dugi život? Nema prinudne neuroze bez snažnog potiskivanja nagona, seksualnog i agresivnog, nekad jače jednog, nekad drugog nagona. Kod Nikole Tesle nužno je pretpostaviti, na osnovu brojnih autobiografskih podataka, prisustvo izuzetno snažnih nagona, ili, možda je bolje da se izrazimo Jungovim jezikom, snažnog libida, dakle, ukupne energetske vitalnosti, obično urođene prirode, kojom raspolaže neki čovek. Značajan pojam sublimacije u psihoanalizi, ali i u drugim oblastima kulturnog života, iako, prema Ani Frojd, mehanizam odbrane, ne spada u patologiju, a znači premeštanje energije sa objekata primarnog seksualnog i agresivnog izbora, na objekte koji imaju samo izvedenu vezu sa nagonima. Sublimisana delatnost, pre svega zahvaljujući deseksualizovanim emocijama, prema psihologu Draganu Krstću, postaje slobodna od diktata nagonskih težnji.

Za mene nema nikakve sumnje da je Nikola Tesla, sličan u ovome i nekim drugim genijalnim ljudima koji su vodili asketski život, najveći deo svoje silne urođene energije, koja se napaja iz izvora vitalnih nagona (seksualnog i agresivnog), uspešno sublimisao i preveo u oblast svojih pronalazaka i gotovo neprekidnog bavljenja idejama. Da li treba podsećati na činjenicu da nije poznata nikakva žena koja se na bilo koji način umešala u Teslin lični život, kao i na činjenicu da Tesla u svojoj autobiografiji, osim svoje majke, a onda na najpohvalniji mogući način, nikad nije spomenuo niti jednu ženu! Ako je Tesla i uspeo da najveći deo svoje nagonske energije sublimiše, drugi, manji deo ove energije nije mogao biti sublimisan, već je zbog odbrambenog mehanizma potiskivanja deformisan i pretvoren u simptome prinudne neuroze. „Slom živaca“ u četrdesetim godinama života, o kome piše Tesla u autobiografiji, slom koji bi dovodio do takve preosetljivosti nervnog i čulnog sistema da bi mu svaka, i najmanja buka nanosila strahovit bol, nastupao bi ne samo zbog preteranog danonoćnog rada na pronalascima, ili samo zbog zloupotrebe duvana i kafe, već i zbog, delimično neuspele, sublimacije nagona. Ne izgleda, ipak, verovatno da su ovi simptomi „sloma živaca“, ma koliko povremeno bili jaki, bitno ometali stvaralački rad Teslin; naprotiv, kao da su ga podsticali, ili su se bili tako zgodno ugnezdili u sporedan kolosek Teslinog života, da su pre delovali groteskno nego dramatično.

Nema nagoveštaja da se Tesla u toku svoga života odavao bilo kojoj perverznoj ili inverznoj seksualnoj delatnosti. Spomenimo još jednom strasno kockanje u jednom periodu Teslinog života – Tesla piše da bi zbog kockanja odustao od svake „rajske radosti“ – sve dok nije ovu strast „iščupao iz srca, tako da nije ostalo ni tračka želje“. Psihoanalitičari pretpostavljaju da je kocka česta zamena za onaniju ili i normalnu seksualnu aktivnost i navode primere iz psihoterapeutske prakse čudne ravnodušnosti nekih mlađih ili sredovečnih kockara prema seksualnom životu. Kada je savladao kockarsku strast, Tesla je počeo strasno da puši. Podsećamo da je pušačka strast Sigmunda Frojda nastupila naročito od vremena kada je, početkom pete decenije njegovog života, prekinuo polne odnose sa ženom, da bi se posle šestoro rođene dece izbegla nova, neželjena trudnoća.

I kako, na kraju, objasniti neuobičajeno jaku Teslinu naklonost prema golubovima i čudnovatu ljubav prema jednoj golubici, praćenu neobičnim svetlosnim doživljajem njenog umiranja, doživljajem koji ne znamo gde da svrstamo: u čistu fantaziju ili halucinaciju, u parapsihološki doživljaj, ili da ga primimo kao stvarnost. Umesto sopstvenih pretpostavki, radije bih ovoga puta prepustio reč poznatom američkom psihoanalitičaru Džulu Ajzenbadu. Ovaj psihoanalitičar, koji je sarađivao i u časopisu Američkog društva za psihička istraživanja, u Teslinim sećanjima otkriva, najpre, karakteristike čoveka koji u najranijem detinjstvu, emotivno i fizički, nije imao potrebnu pažnju majke u periodu dojenja (ova pretpostavka nije isključena kada znamo da je u Teslinoj porodici bilo mnogo dece). Tesla je zbog toga, s jedne strane, idealizovao majku, s druge strane, celog života je „bežao“ od nje (kao i od žena uopšte), ispunjen tugom zbog neostvarenog očekivanja. Ova vrsta ambivalencije, česta kod ličnosti koje se klinički opisuju kao opsesivno neurotične, obeležava sve Tesline odnose, kao i čežnju prema svemu što može biti simbol majke ili zamena za nju. Poznato je da je ptica stari univerzalni simbol majke i dojenja, kaže Ajzenbad. Ljubav prema golubovima, posebno prema jednoj golubici koju je Tesla negovao do njene smrti, mora da stoji u nekoj vezi sa ljubavlju prema majci, čiju je smrt Tesla na telepatski način osetio. Pošto je točak njegovog života napravio pun krug, Tesla je u starosti počeo da se hrani samo toplim mlekom. Događaj sa belim golubom i zaslepljujuće belim snopom svetlosti, kao da je simbol mlaza mleka iz majčinih grudi, zaključuje Ajzenbad. Ovaj oštroumni psihoanalitičar navodi primer jednog svog pacijenta, koji je u drugoj nedelji života morao da bude odvojen od dojke, i kasnije kao odrastao čovek, nije mogao da podnese ni reč „okruglo“ i podseća i na Teslin izbor jela. Kažnjavajući dojke koje ga nisu hranile, Tesla jede samo meso sa obe strane grudi; na drugoj strani je njegova snažna potreba da hrani golubove (koji oblikom podsećaju na dojke).

Izneli smo jedno moguće psihoanalitičko gledanje na neke neobičnosti u životu Nikole Tesle, bez intimne potrebe da se sa ovom analizom složimo ili je odbacimo. Oglašavanjem Tesle za prinudnog neurotičara, kao i pokušajem objašnjenja porekla ove neuroze, ne izriče se apsolutno nikakav vrednosni sud nad Teslinom ličnošću. Moje je mišljenje da Teslina neuroza nije imala nikakav, ili bar ne bitan uticaj, pozitivan ili negativan, na njegovo genijalno stvaranje. Lični život Teslin, međutim, sa svim poznatim neobičnostima, pa i bizarnostima u njegovom ponašanju, a naročito njegov asketski način života u koji žena nikad nije ni privirila, može da bude u vezi sa njegovom neurozom.

 

Teslin filosofsko-religiozni pogled na svet

 

U drugom delu ovoga članka bavćemo se nezahvalnim pokušajem rekonstrukcije Teslinog filosofsko-religioznog pogleda na svet, za koji nismo uvek sigurni u kojoj meri je bio pod uticajem njegovog ličnog života i njegove neuroze.

Još u dečaštvu, piše Tesla, „patio sam od čudne boljke; priviđale su mi se slike, često praćene jakim bleskovima i uticale mi na misli i dela. To su bile slike predmeta i događaja koje sam ja zaista bio video, a ne onih koje sam zamišljao. Kad bih čuo neku reč, pojavila bi se živa slika predmeta koji je ta reč opisivala u mojoj viziji“. Pitamo se nije li ova pojava kod Tesle karakteristika ejdetičara, među kojima ima dosta dece i umetnika. U svakom slučaju, fenomen svetlosti, kao energetski fenomen, rano je počeo da zanima Nikolu Teslu, i to preko ličnog doživljaja. I u kasnijem životu, kad god je Tesla nešto iole intenzivnije doživljavao (naročito u prirodi, ili u samoći svoje sobe, kada je zamišljao svoje buduće naučne eksperimente), svetlosne pojave redovno su pratile ovakve doživljaje, praćene nekad jakim glavoboljama uz osećanje „da mi mozak gori“. Vremenom, Tesla je postao svestan da mu je ne samo prijem kosmičke energije lako omogućen, već i da on sam postaje izvor energije. Ovakvo uverenje, osvedočeno iskustvom i, naravno, naučnim radom na otkrivanju i primeni raznih oblika energije u prirodi, jačali su u Tesli osećanje moći. Ponašajući se prividno skromno pred ljudima, odričući se celog života svakog zadovoljstva osim pronalazačkog, ophodeći se iracionalno prema novcu, koji je nemilice trošio na uvek nove laboratorijske eksperimente, ostajući tako često bez dinara, Nikola Tesla je, u stvari, postajao sve nezavisniji od ljudi, a to je postizao neprekidnom i uvek budnom kontrolom i nad sobom i nad drugim ljudima. Tesla je, najzad, ubedio sebe da je život koji se sastoji u beskrajnom uzdržavanju i odricanju, najbolji od svih načina življenja, pa ga je čak preporučivao drugim ljudima, ističući sebe kao primer. Da je u ovakvom Teslinom načinu življenja, koji je postao njegov pogled na svet, i pored blistavih otkrća u nauci koja su mu donela jednoglasna priznanja celog sveta, ipak bilo nečega neprirodnog i nasilnog, da ne kažem i shizoidnog, govori Teslina zaokupljenost automatima i robotima, doživljavajući i sebe povremeno kao automat ili kao bateriju napunjenu silnom energijom koja počinje da svetli. „Čovek je samopokretljiv automat pod dejstvom spoljnih uticaja“, piše Tesla; „Mada naizgled svojevoljne i unapred odlučene, njegove akcije nisu upravljene samo iznutra, već i spolja. On liči na splav koji bacaju vali uzburkanog mora.“

Teslin genije, kao i većina drugih genijalnih ljudi, naročito bolno, i čak tragično, doživljava čovekovu nemoć pred prirodom i kosmosom. Tesla nikako ne pristaje da ostane splav na uzburkanom moru, njemu je data energija i sa njome moć da ovlada stihijom, u sebi i u spoljašnjem životu, pomažući tako, kao novi Prometej, svim ljudima i celom čovečanstvu. Odakle zapravo pristiže čoveku i celoj prirodi ta silna, nepojamna energija? Gordi Prometej, pali Lucifer u čoveku, prisutan je još kako i u Nikoli Tesli. NJemu ne treba intervencija Boga i bilo kakve duhovne sile koja smislom i Promislom upravlja ovim svetom. Tesla bi da čoveka načini bogom i tako gospodarem prirode; tek će onda biti iskorišćene prirodne sile na dobrobit ljudi, ratovi će prestati i čovek će uživati sve blagodati svoje mukotrpne pobede. Slične utopije slušali smo još od vremena Kampanele i Tomasa Mora, od Dekarta, u ogoljenijem, materijalističkom vidu od francuskih enciklopedista i u praksi od opasnih marksističkih zanesenjaka. Zar se i Nikola Tesla u XX veku sme ubrojati u pozitivističke naučnike XVIII i XIX veka?

Tesli je blizak Rene Dekart, mnogo više kao naučnik nego kao filosof, jer piše: „Ništa nije iskusnom istraživaču uverljivije nego mehanistička teorija života koju je pre 300 godina donekle shvatio i izložio Dekart.“ Tesla naziva „pravim otkrćem“ knjigu Žaka Leba koja ima karakterističan naslov: Prisilna kretanja, knjiga koja u Tesli jača njegovu nepoverljivost prema svim unutarnjim, a poverljivost prema svim spoljnim nadražajima. Hteo bih da napomenem da je do ovakvih zaključaka o životu Tesla došao, prema sopstvenom priznanju, u jednom periodu „pritiska bolesti i proživljene patnje“. Ali treba dodati, ni onda kada je bio potpuno zdrav i kada se i u starosti osećao kao mladć, predviđajući da će živeti sto godina, Tesla nije drugačije mislio o kosmosu osim kao o rezervoaru neiscrpne energije koja samu sebe uvek obnavlja, a o čoveku kao „mašini od mesa“, do koje je definicije Tesla došao još u mladosti. Nekakve duhovne nevidljive sile, koje bi zapravo predstavljale stvaran izvor kosmičke energije, Tesla je smatrao suvišnim. Karakteristično je za Teslu, prema onome kako je pisao u autobiografiji, da se ni u najkritičnijim trenucima u svom životu, kada mu je smrt bila sasvim blizu, nikada nije sećao Boga, niti je od Boga zatražio pomoć (dva puta se davio, jednom je mogao biti živ skuvan, drugi put umalo da izgori, čitavu jednu noć proveo zatrpan u nekoj staroj grobnici, od bolesti kolere jedva je ostao živ, a lekari su, prema Teslinom pričanju, najmanje tri puta dizali od njega ruke).

Šopenhauer je jednom napisao „da je svako dete u izvesnoj meri genije i svaki genije je u izvesnoj meri dete“. Koliko je ovo tačno potvrđuje i Teslin primer. Dete, kao i genije, ne zna za smrt ili se ponaša tako kao da smrti nema. Nikola Tesla kao da se sam izlagao smrtnim opasnostima u toku života da bi izazivao smrt i sudbinu, a onda trijumfalno pokazao kako su čovek i njegova domišljatost jači od smrti (Tesla se zaista nekoliko puta spasavao od smrti samo zahvaljujući prisebnosti i sjajnoj bistrini duha koji mu je otkrivao onaj jedan jedini mogući način kako da se smrti spase).

Nezaboravna je Teslina priča o njegovom pronalasku „oscilatora veličine budilnika“, koji je prikačio, u cilju eksperimentisanja, na jedan od stubova neke desetospratnice u kojoj je bio tek postavljen čelični skelet. Kada se građevina posle nekoliko minuta zaljuljala, a radnici bili u panici i pozvali policiju, Tesla je brzo otkačio vibrator, stavio ga u džep i izrubio se. Kasnije je pričao, očevidno uživajući u osećanju moći, da bi se zgrada posle deset minuta sigurno srušila, tvrdeći dalje, poput megalomana, da njegov oscilator može da prepolovi Zemlju „kao kada dečak raspoluti jabuku“. Tesla je sve ovo ispričao ekshibicionistički, poput deteta ili – genija.

Ukoliko smatramo da nacionalno-političko ubeđenje nekog velikog čoveka treba uvrstiti u njegov filosofsko-religiozni pogled na svet, onda nije suvišno ako spomenemo i Teslin pogled na burne političke događaje njegovog vremena, pogled koji će možda kod nekoga od nas danas izazvati još jedno čuđenje i iznenađenje, koje je naš zemljak Tesla, u toku svoga života, priređivao ljudima.

Decembra 1914. godine, kada je Prvi svetski rat već uveliko besneo, Tesla kaže: „Dokle bude različitih nacionalnosti, bće i patriotizma. Taj osećaj mora biti iskorenjen iz naših srca, pre nego se uspostavi trajan mir. NJegovo se mesto mora ispuniti ljubavlju prema prirodi i naučnom idealu. Nauka i otkrće velike su snage koje će dovesti do njegova okončanja.“ Posle Prvog svetskog rata, na pomolu Drugog, Tesla je svom ranijem mišljenju imao još samo da doda: „Mir može nastupiti jedino kao prirodna posledica svestranog prosvećivanja i stapanja rasa, a mi smo još uvek daleko od toga blaženog ostvarenja.“

Osim što u ovoj izjavi prepoznajemo Teslu kao pacifistu, prosvetiteljskog racionalistu, naučnika koji veruje u nauku i svakako velikog humanistu, uzdržao bih se od daljeg tumačenja ovakvih Teslinih reči.

Bili bismo nepravedni prema Tesli kada bismo na osnovu dosadašnjeg prikaza njegovog pogleda na nauku, energiju i Boga, filosofiju i politiku, zaključili kako je na sebi zadovoljavajući način rešio „prokleta pitanja“ transcendencije. Tesla nije bio srećan: svojim agnostičko-ateistički pogledom na život. Ali on se u starijim godinama više nije dao izmeniti. Tesla se, doduše, ispovedao kako je pročitao stotine knjiga u nadi da će se pokazati neko svedočanstvo kako smrt nije kraj čovekov. Uzalud. Nikola tesla je ostao uveren da je univerzum veličanstven, ali čist mehanizam, ljudsko bće automat kontrolisan spoljnim uticajima.

Hrišćani bi, doduše, sigurno pozdravili jedan nešto drugačiji blesak Teslinog duha koji svedoči o složenom, i doživljajem i mišlju bogatom umu Teslinom, kada je ovaj na pitanje našeg zemljaka Vladislava Savća, šta je to što ga pokreće na neumoran rad sa toliko oduševljenja, odgovorio: „Aristotel je učio da u vasioni postoji nepokretna ’entelehija’ koja sve pokreće i misao je njen glavni atribut. Isto tako ja sam uveren da je ceo kosmos objedinjen, kako u materijalnom tako i u duhovnom pogledu. Postoji u vasioni neko jezgro otkuda mi dobijamo svu snagu, sva nadahnuća, ono nas večno privlači, ja osećam njegovu moć i vrednosti koje ono emituje celoj vasioni i time je održava u skladu. Ja nisam prodro u tajnu toga jezgra, ali znam da postoji i kada hoću da mu pridam kakav materijalni atribut, onda mislim da je to svetlost, a kad pokušam da ga shvatim duhovno, onda je to lepota i samilost. Onaj koji nosi u sebi tu veru oseća se snažan, rad mu čini radost, jer se sam oseća jednim tonom u sveopštoj harmoniji.“

Ovakva Teslina nadahnuta vizija, pre panteistička nego materijalistička, potiče iz vremena posle Prvog svetskog rata, kada je Tesli bilo nešto preko šezdeset godina. U starijim godinama, međutim – ovo nije iznenađenje za pažljivog istraživača Teslinog života – njegovo interesovanje okreće se budizmu.

Više filosofija nego religija, pesimističko agnostička u svojim osnovama, budistička predstava sveta negira čovekovo ja i traži njegovo poništenje u nirvani. Tesla, uglavnom se saglašavajući sa materijalističko-mehaničkom koncepcijom naučnika njegovog vremena o nastanku života, čak i kada je povremeno želeo da se oslobodi „materijalističkih okova“, dosledan svome pogledu na svet, zaključuje: „Velika je ideja Budina o selfu kao iluziji. Zaista, mi nismo ništa drugo do talasi u prostoru i vremenu koji kada ispare ne ostaje ništa... Nema individualiteta. Ne možete reći da talas u okeanu ima individualnosti. Postoji samo sledovanje talasa jedan za drugim. Vi danas niste ista osoba koja ste bili juče. Ja sam upravo niz egzistencija koje su približno, ali ne potpuno slične. Ovaj lanac je ono što proizvodi dejstvo trajnosti, slično pokretljivosti slike. Ono što Tesla ostavlja potomstvu nije plod Tesle, već sled egzistencija.“

Ovakvu ubedljivu tačku na svoj život mogao je da stavi i neki grčki stoički filosof ili, još pre, neki prosvetljeni budist. Kao što je poznato, rani budizam je učio da duša ne postoji, ali da ljudsko delanje stvara energetske impulse, silu što pokreće kružni tok rađanja i umiranja, pri čemu ponovno rođenje nije lični događaj u kojem se isto „ja“ koje je ranije postojalo, sada ponovo javlja. Pri ponovnom bivanju, dakle, to nije niti ista, niti druga osoba, ista je samo ulančanost koja vodi ponavljanju.

Može da izgleda iznenađujuće, ali mi se čini da je srpski Ličanin Nikola Tesla stigao; kao nijedan Srbin pre ili posle njega, do pred same dveri budističke filosofije. Gordo osećanje moći koje je Teslu povremeno zapljuskivalo, jer je uistinu posedovao čudesnu energiju koja ga je hranila doživljajem moći, izgleda da je pred kraj života iščezlo; ostalo je samo – ne znam tačno da li – stoički spokojan, filosofski rezigniran ili budistički blažen doživljaj poništavanja sebe pred veličanstvenim kosmičkim Ništa.

Ima dve vrste genija, usuđujem se da spekulišem: umetnički i naučnički. Dok je umetničkom geniju – jednom Bahu, Geteu, Dostojevskom – prirodna; jer je u prvom redu doživljajna, predstava živog Boga u čijoj službi i uz čiju pomoć kao Božiji prijatelj ili saradnik stvara, Boga koji mu onda garantuje i besmrtnost, dotle genije naučnika, u nečemu bliži kradljivcu vatre Prometeju i palom Luciferu, donosiocu svetlosti, teško priznaje da njegova genijalnost nije njegovo sopstveno delo i podvig. U ovom doživljaju moći i gordosti, koji se pred kraj života kod nekih naučnika istopi u suznu rosu smernosti, kao da su naučnici sasvim blizu genijalnom filosofu Gautami Budi, čije priznanje još i danas izaziva u ljudima divljenje i potajnu jezu: Sam spoznaju dosegoh, na koga da se pozivam! Nimalo slučajno, nekoliko današnjih znamenitih fizičara postali su budisti, ili im je budizam najbliža filosofija ili religija sveta.

 

Povezani tekstovi:

Nikola Tesla - Čovek van vremena

Tesla - um koji je video budućnost

Pronalazač koji je izumeo točak modernog doba

Anegdote iz mladosti

Nikola Tesla i sunarodnici

Tesla i prijatelji

Rat struja

San jednog genija

Tesla kao merna jedinica

Najznačajniji izumi

Istraživanje na polju struja visokih frekvencija

Druga industrijska revolucija

Poslednji dani

Kako je Teslina zaostavština stigla u Beograd

 

Nepoznati rukopis Nikole Tesle

Knjige - Teslina zaostavština i knjige o Tesli

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Vrh strane >>>

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2010 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 27-01-2013 05:34