Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Ogledalo

  Ars Magica

  Adepti

Tekst 19

 

  Hinduizam

  Budizam

  Judaizam

  Hrišćanstvo

  Islam

  Ostale religije

  Misterije

  Tajna društva

  Istorija

  Filosofija

  Astrologija

  Radiestezija

  Nauka

  Ekosfera

  Ars Medica

  Psihologija

  Umetnost

  Zanimljivosti

  Putopisi

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

 Alexanthorn

 Kontakt

 

 

 

Thornal

Arhiva tekstova Svetog Kraljevstva Magije

 

 

Adepti

 

19

 

Helena Petrovna Blavackaja

TEOZOFIJA ILI BOGOSPOZNAJA

Autor: Vladimir Jevgenjevič Rožanov

Fotografije: Arhiva Thornal

07.08.2010

 

Termin "teozofija" (od grčkih reči teo - božanslvo, bog, i sofia - mudrost, znanje, spoznaja) treba shvatiti kao mističku spoznaju, saznavanje boga. Izvori ovih shvatanja, koja sada određuju kao teozofska, sežu u duboku starinu. Kod Grka je teozofija poistovećavana sa teologijom, i neke razlike među njima oni nisu videli. Kasnije je između teoloških i teozofskih gledišta počela da se formira jasna granica. Teologija je postala sistem znanja o bogu, koji se temeljio na strogim religioznim dogmama, a teozofska verovanja - na neposrednim podacima o mističkim opažanjima. Teozofija postoji unutar veroispovednih granica, koristi mitološki i filozofsko-etički materijal najrazličitijih bogoslovskih sistema. Ona operiše predstavom o jednom - jedinom, često javno neodređenom bogu celog sveta i čovečanstva.

Teozofskim obično smatraju mističke pisce novog vremena - Bema, Paracelzusa, Sen-Martena, Svedenborga i dr. Teozofija ne samo da priznaje nego smatra za jedan od kamena temeljaca traumaturgiju, tj. događanje najneverovatnijih čuda, pomoću kojih se pred izabranima otvaraju natprirodne mogućnosti u procesu saznavanja i radu. Teozofi isto kao i spiritisti, priznaju realnost zagrobnog sveta i mogućnost konlaktiranja s njegovim stanovnicima, mogućnost prenošenja fizičkih tela u prostoru putem snage volje i misli; prolaženje kroz zidove; čitanje zapečaćenih pisama i ostale potpuno neverovatne stvari. Mistička tradicija je u velikoj meri karakteristična za filozotsko-religiozan sistem starog - i u određenom stepenu - savremenog Istoka (Indija, Cejlon).

Blavackaja je svoje propovedanje počela tvrđenjem, da je u periodu svog boravka na Tibetu, kao naročita, posebna izabranica velikog duhovnog principa, imala čast da postane "čela" (učenica) tajnog bratstva mahatmi koji su tamo postojali - koji su bili adepti sakrivenih znanja. Mahatme su, navodno, svevideći i svemoćni. Oni, tobože, sve mogu. Ako je verovati Blavackoj, njima su potčinjeni prostor i vreme. Čovek koji je zadobio poverenje i podršku mahatmi, tvrdila je ona, postaje nešto kao bog na zemlji: za njega ne postoji nedostupno i nemoguće. Mahatme ispunjavaju svaku njegovu želju. Za potvrdu istinitosti svojih reči Blavackaja se poziva na takozvane fenomene, koji je, navodno, neprestano prate. Trebalo je da u krugu okupljenih poštovalaca podigne ruke uvis, i u sobi se razlegao melodičan zvuk astralnih zvončića.

"To mene "gospodar" zove, idem k njemu. -I Blavacka bi se sakrivala u susednoj prostoriji. - Evo, poslao mi je pismo, e pa, da pročitam."

S ovim rečima čudotvorka bi stavljala sebi na čelo zapečaćen koverat i zapovednički govorila nekom od prisutnih: pišite, a ja ću diktirati. Posle toga otvarali bi pismo i ono je gotovo od reči do reči ponavljalo ono što je upravo izdiktirano. Pisma od "gospodara" su ponekad padala direktno na sto sa tavanice, usred živahnog razgovora domaćice sa gostima. I u tom slučaju bi ih Blavackaja takođe, pročitala na već poznat način.

"Gospodar" - to je Učitelj Učitelja - Veliki Morija. Postoji i Kut-Hu-mi, a on je, takode, moj učitelj - Veliki Mahatma, ali Morija je moćniji. Morija je iznad svih. Gospodar. I on mene voli i mazi više nego druge, svoje "čele". Preko njega ja ću sve postići, svaku duboku mudrost i svako bogatstvo".

U to, da je Morija "uputio" Blavackuju u "mudrost", ne treba sumnjati. Već sledeće godine po osnivanju teozofijskog društva ona je objavila opsežno delo u dva toma "Razgolićena Izida" - mešavinu istočnjačkih bajki, legendi i pismenih sastava savremenih mistika i spiritista, obilno pretrpanih mnoštvom zvučnih imena. Sledbenicima Blavacke se čini da dva toma razotkrivaju sve tajne, koje je staroegipatska Izida revnosno čuvala u toku mnogih milenijuma. Ali pojavila se Blavackaja - i tajno je postalo javno. Istina, zasluga za to ne pripada samo Blavackoj.

"Neke najmudrije delove diktirao je sam gospodar - u poverenju je saopštavao izabranima Olkot - osim toga on joj je dostavljao i neophodne unikate (knjige koje su prava retkost) astralnim putem (to jest, ne materijalnim, već prenošenjem pomoću misli, iz jedne tačke planete u drugu, koje je dostupno jedino duhu. - V. R) i to direktno iz Vatikanske biblioteke". (A po korišćenju, shodno tome, i mi ćemo je dobiti natrag na isti način. Idealna međubibliotečka pretplata! Svaki ljubitelj knjiga će uzdahnuti sa čežnjom i zavišću!).

Ali Olkot nije takav čovek, da bi objavio samo to. Blavackaja ga nije uzalud odredila za prvog predsedavajućeg svog društva.

"Iz Vatikanske biblioteke - ta šta je to! On, gospodar, dostavljao joj je iz Aleksandrijske biblioteke knjige i rukopise na papirusu. lz koje Aleksandrijske? Čudno pitanje. Pa naravno, iz one poznate Aleksandrijske biblioteke, kraljice svih antičkih biblioteka. Šta kažete? lzgorela? Naravno, izgorela je. To i ja dobro znam; kao i vi, izgorela je pre gotovo 2000 godina. Ali u tome i jeste stvar; za Moriju ne postoji ništa nemoguće. Knjige su izgorele, ali njihovi delići, čestice, kruže u prostoru i tu će uvek biti. I tako, kada bi "čeli" bili potrebni neki nikopis ili knjiga iz izgorele bibilioteke, on (Morija) bi je momentalno ponovo sastavio i položio na njezin sto. I ja se nadam, da sada shvatate: takve izvore kojima se ona služila, stvarajući svoje besmrtno delo, niko nikada nije imao niti će ikada imati. I to je toliko jasno i jednostavno, da treba biti samo takav "pametnjaković", kao što su to naši čuveni "mudraci" (replika na adresu nepomirljivih neprijatelja svih spiritista, teozofa, mistika i nematerijalista), pa da to ne shvate i ne poveruju!"

Interesantne podatke o Blavackoj i njenoj stvaralačkoj delatnosti nalazimo u njenim pismima tetki: "Reci ti meni: kako se moglo dogoditi, da sam ja do svojih zrelih godina, kao što ti je poznato, potpuni neznalica, - odjednom postala fenomenalno učena... To je neodgonetljiva misterija!.. Ja sam psihološka zagonetka - rebus i enigma, sfinga za generacije koje dolaze!.. Zamisli samo, da ja, koja baš ništa nisam učila u životu, ja, koja ni o hemiji, ni o fizici, ni o zoologiji - tako reći, pojma nisam imala, sada o svemu tome pišem disertacije... Ne, ja se ne šalim - ozbiljno govorim: plašim se, zato što ne shvatam kako se to dogada?.. I sve što sada pročitam, meni izgleda poznato... Odakle sve to? Kao da nisam to ja, da su me zamenili, šta li?"

Na pitanja koja su na ovaj način postavljana, odgovor u duhu Blavacke bi bio samo jedan: dela su napisana u nadahnuću i uz pomoć viših, zagrobnih sila. U tom smislu, ona je preciznije i određenije pisala na stranicama teozofskog žurnala "Lucifer" koji je sama izdavala. U svojoj studiji "Moje knjige", Blavackaja je otvoreno izjavila da su je, kada je pisala svoje najslavnije delo "Razgolićena Izida", nadahnuli mahatme. Oni su joj diktirali čitave odlomke, i najbolji delovi, bez sumnje pripadaju samim mahatmama. Zbog naivnosti ili može biti, iz ciničnog prezrenja prema svom čitaocu, Blavackaja u istoj studiji priznaje da je, radeći na knjizi, loše vladala engleskim jezikom. I zbog toga je grešila u pojedinim rečima i frazama. Kao rezultat, na mnogim mestima knjigu uopšte nije moguće razumeti. "Pojedina mesta" - je previše skromno rečeno: celu knjigu nije moguće razumeti, od početka do kraja. I to ne stoga, što je Blavackaja slabo znala engleski jezik, već zbog toga, što je predmet, kojem je delo posvećeno, lišen bilo kakvog smisla. Ako, pak, prihvatimo opravdanje samog autora, koji, zanemarujući "stvaralački" zanos, navodi loše poznavanje jezika, onda se nehotice nameće, za madam Blavackuju, delikatno pitanje: kako to da tako sveprisutni i svemoćni mahatme, inspiratori i neposredni tvorci tako mudrog dela, nisu mogli da savladaju ovu veoma jednostavnu prepreku? Da joj pomognu da ovlada engleskim jezikom? Da, istina je, svaki mudar čovek ima ograničenosti, i svaki vođa ima slabosti!

Ovde se očigledno radi o šarlatanskim postupcima. Nije teško prozreti jeftine trikove. Međutim, sledbenici Blavacke to nisu primećivali.

U čemu je tajna privlačne snage teozofije?

Blavackaja je bila svojevrstan emociograf, tj. neka vrsta aparata koji je veoma precizno registrovao raspoloženje određenih krugova društva tog vremena, ona ista raspoloženja o kojima smo malopre govorili. Ona je shvatila, da se tu otvara široko polje delatnosti za čoveka prijemčivog, oslobođenog bilo kakvih moralnih principa. Njena histerična priroda, krajnja egzaltiranost u kombinaciji s uskim prakticizmom, žedi za vlašću, slavom i bogatstvom pomogli su da na lak način prevlada kolebanja i sumnje u svoju izabranost i predodredenost.

Mi se nećemo baviti proučavanjem shvatanja Blavacke, već ćemo samo u opštim crtama upoznatl čitaoca sa onom "duhovnom hranom", kojom je ona častila svoje poštovaoce.

Trpeza se sastojala od tri jela. Za predjelo je bilo nešto veoma oštro, jako, što je u stanju da probudi apetit, kako bi posle mogli da progutaju sve ostalo. "Pogledajte! - pozivala je proročica, - ceo ovaj "civilizovani" svet truli i propada zbog neverovanja! I ona nije štedela boje kako bi kod slušalaca stvorila osećaj užasa, straha pred tobože neumoljivo nadirućim smakom sveta. Ljudima, koji su izbačeni iz uobičajenog koloseka života, i bez toga se činilo da se svet ruši, a ona je to osećanje naduvala do krajnjih granica, pridajući svojim predskazanjima apokaliptički karakter.

Nesigurne, poljuljane u svojoj veri, obuzelo je osećanje dubokog kajanja zbog svog prošlog života i svojih shvatanja. "Kako smo to mogli da zapadnemo u greh neverovanja? - mislili su oni sa sujevernim strahom.
Oni koji su ovo progutali bili su spremni za drugo jelo.

"Materijalizam i bezverje - to je najveće zlo!" - nastavljala je "poslanica mahatmi" da pojačava atmosferu strave, uništavajući do kraja ove nesrećnike.

Tu je ona sela na svog omiljenog konja: borbu s materijalizmom, ne na život, već na smrt! Kada na jedan od sastanaka njenog društva, koji se održavao u Parizu, nije došao skoro niko, ona je u besu uzviknula visokim, kreštavim glasom: "Budale! Potpuno su ogrezli u svom materijalizmu i valjaju se u njemu kao svinje! Ali, čekajte samo, sviejedno će ih na kraju krajeva prožeti do kostiju moja teozofija! "Krstaški pohod protiv nauke i razuma, bila je omiljena tema J. Blavacke u toku čilavog njenog života. I to nije čudno! Pa mržnja prema nauci bila je njena hrana.

Treće jelo iz menija Blavacke dolazilo je kao desert: ona je svojim slušaocima pokazivala jedini pravi put k spascnju, koji zahteva bespogovorno povinovanje" poslanici tibetskih mahatmi".

Tajna, čudo i izabranost - to su tri jela koja se spremaju u kuhinji Blavacke. Njihov koncentrat čini - program teozofskog društva:

1) obrazovati nukleus svečovečanskog bratstva bez razlika u pogledu pola, nacionalnosti i religije;
2) proučiti sva filozofska i religiozna učerija, naročilo Starog Istoka, da bi se dokazalo, da je u njima sadržana jedna te ista istina;
3) proučavati neobjašnjivo u prirodi i razvijati natčnlne sposobnosti čoveka (iskonska pesma mistika, koji pretenduju na nadrazumsko, neposredno saznanje).

Blavackaja je uživala glas ljubazne žene, koja je umela da privuče na svoju stranu ljude koji su joj potrebni. Pošto je neko vreme bio poklonik njenog učenja, ali se zatim posvađao s njom, beletrističar Vsevolod Solovjev priča o tome, da je Blavackaja, pošto bi odabrala čoveka i želela da ga načini svojim oruđem, delovala putem svoje "srdačnosti i prostodušnosti". Ona ga je uveravala u svoju odanost, žarku ljubav i prijateljstvo, a zatim ga je, u ime tih visokih osećanja, molila da joj učini nešto za nju neophodno i važno, da jednim delom javno, usmenim putem, a još češće pismeno potvrdi veru u njenu čudotvornu snagu i njeno učenje. U pogledu žena ovakva taktika bila je, po tvrđenju Solovjeva, nepogrešiva. Izvesnu ulogu u tome je igrala i spoljašnjost Blavacke. Ona nije bila lepa, naročito ne tih godina kada ju je upoznao Solovjev. Imala je već preko pedeset godina. Punačka i oniska, zdepasta, čilavim svojim izgledom je bila daleko od tajanstvene čele moćnih mahatmi. Pri pogledu na nju, dobijao se utisak da je obična ruska vlastelinka, okružena gotovankama. U to vreme Solovjev se oduševljavao prstima njenih malenih ruku, na kojima je bilo nanizano skupoceno prstenje u istočnjačkom stilu. Naročito snažan utisak, po rečima Solovjeva, ostavljale su oči Blavacke. "Ogromne, izbuljene bledoplave oči, zbog takvih neobičnih očiju, koje u sebi skrivaju pravu snagu, sve zaboravljaš!"

Sada nam ostaje samo da propratimo dalju sudbinu nje same i njenog, bez porođajnih muka rođenog teozofskog deteta.

Bogati američki teozofi su dali novac, i tada se mašta čele razigrala. Kako se, zapravo, na prozaičnom američkom kontinentu može unosno razviti pravo teozofsko društvo? Za njegov procvat neophodni su pogodni vetrovi koji duvaju iz pravca Himalaja, gde se nalaze šatori mahatmi. Daleko od ovih centara civilizacije, zatrovanih razornim duhom materijalističkog racionalizma! Napred, u svet fantazije, u svet mašte i bajki, put mahatmi, u Indiju! "Vene, vidi vici!" - na svoj način: "Zamišljeno, rečeno, učinjeno!" - eto kako nastupa novopečeni teozofski Cezar, krenuvši u osvajanje beskrajnog carstva duha.

U pratnji vernog, pouzdanog Olkota Blavackaja se pojavljuje u Indiji. Najpre je za svoju rezidenciju odabrala Bombaj. Ovde Blavackaja otvara takozvano glavno sedište teozofije. Okružuje se adeptima skrivenih tajni: jogijima i fakirima. U svoje društvo, zatim, uvlači nekolicinu obrazovanih bramana, razvija snažnu propagandnu delatnost za plasiranje svog učenja i širenje sfere njegovog uticaja. Stvar je krenula. Ona izaziva interesovanje izvesnog dela mesnih religioznih krugova. Hindusi koji osećaju bespoštednu eksploataciju engleskih kolonizatora, koji guše i uništavaju njihovu samostalnost, blagonaklono reaguju na izjave jedne Evropljanke, koja govori da se duh njenog učenja nalazi pohranjen u staroindijskim izvorima. Zatim, počinju da dolaze da je slušaju i nekolicina Engleza, koji se bave mistikom. Ali izuzetno opreznu, nepoverljivu englesku administraciju počinje da uznemirava i plaši popularnost Blavacke: nije li ona ruska špijunka, agent kojeg je poslala Rusija? Delatnost Blavacke u Bombaju sve češće se sreće sa otporom administrativnih krugova. I samo će je zaštita uticajnih engleskih prijatelja-teozofa spasiti od progonstva iz zemlje. Zbog toga je što pre trebalo prebaciti rezidenciju iz Bombaja u okolinu Madrasa, u Adijar. Otada indijsko teozofsko društvo dobija naziv Adijarsko sedište.

U Indiji Blavackaja nastavlja da se usavršava u stvaranju svojih "fenomena", koji su već imali velik uspeh. Uskoro se pokazalo da poseduje dar da pomoću jednog dodira rukom na čistom papiru stvori sliku. Zatim, može da putem misli, volje, pomera predmete s jednog mesta na drugo, na primer, portret mahatme Morija ili svoj sopstveni. Osim toga, upućeni svojim očima mogu da vide čudo nad čudima: materijalizaciju samih mahatmi, Morija i Kut-Humija. Za vreme demonstriranja tih "čuda", Blavackoj verno asistiraju supružnici Kolomb: žena je pomoćnica sekretara teozofskog društva, a muž bibliotekar.

Olkot je nekoliko puta boravio na Cejlonu vrbujući tamo pristalice teozofizma. On je iskreno prihvatio budizam i počeo da podražava cejlonske bramane. Ne obazirući se na to, što se majka teozofizma, koja nikada nije imala visoko mišljenje o umnim sposobnostima pukovnika, sve češće izdirala na njega: "Tikvane Olkot - olinjali mačoru, marš odatle", njegovo raspoloženje, njegov način razmišljanja bio je isti kao i pre.

U Indiji se pogoršavalo zdravstveno stanje Blavacke: loše je podnosila lokalnu klimu. Donela je odluku da se vrati u Evropu. Adijarsko sedište predato je na brigu pouzdanim ljudima, a nerazdvojni par - Blavackaja i Olkot - uputili su se u Pariz. Ovde nove brige iscpljuju sve njihovo vreme. Do tada u Francuskoj još nije postojala filijala teozofskog društva. Pomiriti se s takvim stanjem značilo bi priznavanje više sile. To svakako nije bilo u prirodi čele velikih mahatmi, i gle, stan u ulici Notre Dame de Champs pretvara se u operativni štab za organizovanje pariskog teozofskog društva. Od sada Blavackaja i Olkot već deluju pod pokrićem indijske egzotike. Na vratima stana Blavacke, posetioce sada dočekuje mladi braman Babula, mračnog izgleda, oji je ranije bio pomoćnik mađioničara. Blavackaja ima i svog ličnog mladog bramana, Mohinija. Kada domada u toku razgovora ispnruži ruku napred, on istog časa pada, kao munjom pogođen, i izvijajući se poput zmaja, puzi dotle, dok ga gopodarica ne zaustavi.

Ovo nije moglo da ne deluje: prvo je bila osvojena jedna postarija, debela dama, u prošlosti "kraljica" pariskih velikosvetskih salona Ledi Ketnes, vojvotkinja de Pomar. Ona je pristala da potpomaže organizaciju Pariskog teozofskog društva i čak je za to dala pozamašnu sumu novaca. Ali uz obavezan preduslov - da bude izabrana za predsedavajućeg navedene organizacije. I premda je Blavackaja nepovoljno ocenila novu obožavateljku - "glupača, kakvu još nisam srela za svoja pola veka!" - bogat iznos vojvotkinje imao je magično dejstvo: biia je jednoglasno proglašena za počasnog predsednika svih francuskih teozofskih društava. I najednom, 1884. godine Blavackaja doživljava snažan udarac.

Ona saznaje, da su se supružnici Kolomb, koje je oslavila u Adijarskom sedištu, posvađali s rukovodstvom mesnog društva i da su, izvrgnuti sramoti, izbačeni iz udružnja teozofa. Poniženi supružnici su na stranicama novina "Madras Christian College Magazine" raskrinkali sve mahinacije i lopovluke Blavacke. Kao potvrdu stavili su na uvid njena pisma upućena njima, u kojima otvoreno priznaje da je većina čuvenih fenomena - očigledna obmana. Sve je već pripremljeno, sve je mađioničarstvo, opsena: i pisma od mahatmi koja sa tavanice padaju na sto, i pojavljivanje i iščezavanje predmeta i portreti mahatmi i same madam. A što se tiče materijalizacije Morije i Kut-Humija, to je veština supružnika Kolomb, njivovih ruku delo, od ranije poznata mehanika: obični ružno iscrtani riblji mehurovi i muslin - i eto vam duh!

Uzaludna su bila prenemaganja Blavacke, kako su je oklevetali i da su pisma falsifikovana: kompetentna grafološka ekspertiza utvrdila je istovetnost njenog rukopisa sa rukopisom na pismima upućenih porodičnom paru Kolomb.

U stvar se umešalo i englesko "Društvo za proučavanje psihičkih pojava". To su ugledna gospoda koja se veoma interesuju za sve šlo je u vezi sa spiritističkim i drugim nadmaterijalnim pojavama. Oni su sa zanimanjem i pažnjom pratili izjave Blavacke. U to vreme u Engleskoj je već postojao priličan broj njenih sledbenika, i njih je zabrinjavao pad prestiža madam Blavacke. Zbog toga je u Londonu hitno osnovana specijalna komisija za proveru podataka koje su objavili supružnici Kolomb. U tom cilju, jedan od proverenih članova komisije - Ričard Godžson, odlazi službeno u Indiju, kako bi na licu mesta proverio činjenice, objavljene u štampi. I mada su mahinacije očite već pri prvom dodiru sa prljavom kuhinjom gospođe Blavacke, Godžson se ne zaleće sa zaključcima. Brzopletost je nespojiva sa dostojanstvom njegove misije. On istražuje i proučava. I posle osam meseci pojavljuje se u štampi njegov izveštaj. On u potpunosti zaslužuje naziv - naučni rad, a sadrži dobrih 500 stranica gusto kucanog teksta. A zaključak je vrlo neutešan. Onaj isti zaključak, poguban za Blavackuju, koji su pri prvom, površnom upoznavanju, objavile novine koje su štampale pisma Kolombovima: prevara! Sve je apsolutna obmana izgrađena na primitivnim trikovima. Obmana, sračunata da privuče lakoverne ljude u društvo teozofa, kako bi iz njih izvukli novac. Na taj način to već nije samo prevara. To je afera, krivično delo.

Rodonačelnica teozofskog pokreta je u potpunoj apatiji. Srž Godžsonovih zaključaka (referat je u potpunosti objavljen u specijalnim analima "Društva za proučavanje psihičkih pojava") preštampava na desetine novina. Započeo je proces masovnog napuštanja teozofskih društava u raznim zemljama od strane prevarenih ljudi. Međutim, najpredaniji učenici zbili su se oko svoje, kako su govorili, nezasluženo oklevetane majke. No njih nije mnogo. I uzalud viču da su pisma Kolombovih falsifikat, a izveštaj Godžsona - obrazac konzervativnosti i naučne ograničenosti, malo ko im veruje. I baš u tom periodu Blavackaja počinje da priča, kako čuje glasove mahatmi, koji zovu svoju vernu čelu da ode iz te prozaične doline gde vladaju samo prosečnost, zavist i zloba; da ode tamo, na visoravni Tibeta gde će između neba i zemlje biti u društvu svojih učitelja i u nirvani pronaći mir i "najvišu sreću".

Vreme je najbolji iscelitelj, jad i bol uvrede postepeno jenjavaju. I "majka teozofa" sve češće diže svoju mudru glavu. Serija napada sa zamiranjem i zahlađenjem interesovanja svih članova se završila. Začuje se još smeh, poneka doskočica i komentar u podrugljivom tonu žargona.

Utoliko pre na to optimističko raspoloženje Blavacke nisu mogle da utiču izjave Šarla Rišea, francuskog psihijatra, Šarkoovog učenika! Neko vreme je on pokazivao interes za Blavackuju, ali je zatim, ne bez prebacivanja na svoju adresu, pisao: "Pre nego dopustimo postojanje neobičnog, treba se odreći običnog, tj. prevare. Ali kako je snažna ironija ta gospođa Blavackaja... Po njoj, izgleda, treba se vratiti mišljenju starih autora: proučavati i izvoditi opite, - a ne slušati dame koje su provele sedam godina na Tibetu".

Ironija - snažna ili ne - zaista je postojala. Nasuprot svakog zdravog razuma, posle izvesnog perioda nepovoljnih odnosa i zaborava, upravo u Engleskoj, gde su na 500 stranica opisane mahinacije Blavacke i Olkota, ponovo je počelo da jača zanimanje za teozofiju. Broj pristalica Blavacke je nezaustavljivo rastao. I 1887. godine ona donosi odluku da napusti Pariz i preseli se u London. Tu je, pošto su je svečano dočekali njeni istomišljenici, već stara i bolesna, ponovo razvila aktivnu delatnost. Ali uskoro je teozofe zadesila velika nesreća. 8. maja 1891. godine duh Blavacke oslobodio se svog prolaznog, trošnog tela i odleteo svojoj astralnoj sabraći. Prah Blavacke je posle kremacije pohranjen u Njujorku, Adiraru i Londonu, u njenim ličnim odajama, koje su pod muzejskom zaštitom.

Blavackaja, naravno, nije zapalila more, međutim, umanjiti štetu koju je ona napravila bilo bi pogrešno. U času smrti Blavacke, tog novog verskog učitelja, po svetu je bilo raštrkano stotinu hiljada njenih sledbenika. Stotinu hiljada ljudi koji su skrenuli s puta. A u njenu mrežu su upali i ljudi koji su stvarno tragali za istinom, zavedeni, nastradali, i na njihovom je putu, kao vampir, stajala Blavackaja. Ona je iz njih isisala poslednje kapi razuma, cinično ih gurnuvši u propast. I oni su padali. I mnogi više nisu ustali.


 

Broš Blavacke - simbol Teozofije

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Vrh strane >>>

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2010 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 27-01-2013 05:28