Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Ogledalo

  Ars Magica

  Adepti

  Hinduizam

  Budizam

Tekst 16

 

  Judaizam

  Hrišćanstvo

  Islam

  Ostale religije

  Misterije

  Tajna društva

  Istorija

  Filosofija

  Astrologija

  Radiestezija

  Nauka

  Ekosfera

  Ars Medica

  Psihologija

  Umetnost

  Zanimljivosti

  Putopisi

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

 Alexanthorn

 Kontakt

 

 

 

Thornal

Arhiva tekstova Svetog Kraljevstva Magije

 

 

Budizam

 

16

 

Budisti u Beogradu

14.08.2010

 

Previranja u svetu krajem druge dekade XX veka dovela su do raseljavanja i nejneobičnijih preseljenja čitavih etničkih grupa. Tako su se između 1920. i 1944. godine na ulicama Beograda mogli sresti ljudi niskog rasta, zdepaste građe, širokog lica i istaknitih jagodica i izrazito crne kose koju su neki od muških pripadnika tih neobičnih doseljenika vezivali u čvor, a čelo im prekrivale šiške. Samo retki, bolje upućeni stanovnici Beograda su znali da se radi o Kalmicima.

"Daleko tamo, iza "Cvetkove Mehane", u Malom Mokrom Lugu, gde su generacije Beograđana, koje još i danas žive, odlazile sve do pre Svetskog rata u lov, bačena valom Ruske revolucije, nastanila se je Beogradska Kalmička kolonija. Taj kraj se sve više izgrađuje. On sve više postaje Beograd, mada za sada još čuva odlike nekadanje stare Palilule ili Dorćola...
Tihi, nečujni, sa njihovim kosim obrvama, spljoštenim nosevima i mongolskim lobanjama, susreću se tu, po Učiteljskoj, Kozarčevoj, Mis Irbijevoj, Crnopotočkoj, i drugim ulicama naselja Kralja Aleksandra ovi sinovi Amura. Mirni, radni, oni prolaze nečujno, kao bojeći se da se nekome ne zamere, da nekome ne učine što nažao...

U Beogradu se slabo primećuju. Ovde pak, u časove kada se dolazi sa rada, vidi se malo veći broj njih, njihovih žena i njihove dece. Nikad bučnih objašnjenja, nikad larme, nikad pijanstva a anali Beogradske policije nisu zabeležili ni jednog Kalmika. Njih je, međutim tri stotine a tu su već 20 godina!...

Sinove stepe varoš guši. Visoke zgrade smanjuju im vidike. Varoška prašina im smeta. Oni su navikli na zelenilo. Zato su otišli na periferiju Beograda. Tamo, gde još ima neobrađenih njiva, gde se još žuti pšenica u leto i gde šušti kukuruz pri vetru, oni se bolje osećaju. Pa i tamo im je neobično. Njihov san bi bio da kolonizuju neko naše selo. Tu, u punoj prirodi oni bi gajili svoje konje, svoju stoku, radili zemlju i bili bi najzadovoljniji...

Njihovo veliko zadovoljstvo je njihova budistička crkva. Jedan beogradski industrijalac im je dao zemljište i dosta građevinskog materijala, a Kalmici su radili, davali priloge i - crkva, njihova budistička crkva, osvanula je jednog dana 1929. godine ovde u Beogradu. Jedini budistički kalmički hram u Evropi! Beograd može da bude ponosan..."

Tako je 1939. godine pisao u Beogradskim opštinskim novinama dobar poznavalac Kalmika dr. Stevan Popović. Danas Kalmika i njihovog hrama više nema, ali su ostala sećanja i retki pisani istorijski izvori rasuti po arhivama, fondovima, bibliotekama. Retki su danas i žitelji glavnog grada koji uopšte znaju da su Kalmici nekada boravili na ovim prostorima. Stoga je ova izložba samo pokušaj da se ovdašnja javnost makar i površno upozna sa istorijom, verom i kulturom Kalmika. Taj pokušaj se čini kroz priču o njihovom hramu - njihovom ponosu, koji je bio središte njihovog okupljanja i glavna podpora njihovom životu u izbeglištvu. S druge strane, ova izložba se može posmatrati i kao pokušaj da se oslika život jedne male i marginalne etničke grupe u kosmopolitskom velegradu kakav je Beograd nekada bio.

 

Kalmici

 

Kalmici su pleme žute rase i pripadaju zapadnom ogranku mongolskih naroda. Pre svog dolaska u predele zapadne Rusije početkom XVII veka živeli su sa Mongolima čiji su deo tada bili. U Rusiju ih je 1628. godine poveo njihov vođa, "nojon" (knez) posle razmirica sa tadašnjim vladarima mongolske države (poznate pod nazivom "Ojratska unija") tražeći pomoć od ruskog, "Belog", cara za svoja razračunjavanja sa neprijateljima.

U Rusiji su se Kalmici prvo pojavili u Sibiru a zatim su prodrli na Ural i Volgu. Zauzimajući ogromnu rusku teritoriju, Kalmici se "nisu mnogo ustručavali", jer ti kompleksi zemljišta tada nisu bili naseljeni. Prema njihovom shvatanju, slobodno zemljište je smeo da zauzme svaki preduzimljivi čovek, jer su "zemlja i voda Božiji".

Dolazak Kalmika je ruska vlast primila sa simpatijama, izdašno nagrađujući poklonima njihove vođe, jer se nadala da će oni biti pouzdani i moćni branioci južnih granica od stalnih najezdi Tatara i kavkaskih gorštaka. Ta očekivanja su Kalmici potpuno ispunili: od kraja XVII i tokom celog XVIII veka oni su na zahtev i molbe ruskih careva izvršili 28 velikih ratnih pohoda na obale Crnog, Azovskog i Kaspijskog mora, na Kavkaz, u Persiju i Kinu. Ubrzo su Kalmici izgubili svoju samostalnost, a autonomija koju su imali je počela da se sužava uz stalno pojačavanje pritisaka od strane carske administracija. To je Kalmike navelo na ideju da se vrate u svoju postojbinu, Džungariju. Ta seoba je započela januara 1771. godine kada je na dug, težak i neizvestan put krenulo oko četri petine ukupne populacije - samo je mali broj njih stigao do Džunharije. Oni koji su ostali u Rusiji živeli su na zapadnim obalama Volge.

Do početka XIX veka Kalmici su živeli pretežno nomadskim životom: uzgajali su ovce, goveda i konje - a konj zauzima posebno mesto u njihovom životu: "rođen uz konja, Kalmik u njemu gleda sve, gleda deo samog sebe. On se bez konja oseća slab, ništavan; onog momenta kada uz sebe ima svog konja, on je već drugi čovek - sposoban da izvrši i najteže zadatke. Otuda u narodnim pesmama Kalmik uvek pored svoga epskog junaka opeva konja, najvernijeg prijatelja, druga i slugu". U potrazi za ispašom i vodom stalno su se selili, živeći po jurtama - okruglim šatorima od drvegnog kostura koji su oblagali presovanom vunom i prekrivali kožama. Njihov život se postepeno menjao: počeli su da se bave zemljoradnjom što je dovelo do organizovanja stalnih staništa, "stanica".

Položaj koji su u Rusiji imali bio je u izvesnoj meri položaj privilegovanih jer ih Rusi nisu osvojili, već su sami Kalmici dobrovoljno priznali rusku vlast. Bili su zahvalni za povlastice koje su im Rusi dali i kada su 1917. godine boljševici udarili na red koji je u Rusiji vladao i na "Belog Cara", zahvalni Kalmici ustadoše sa oružjem protiv boljševika. Uskoro je započeo nemilosrdni građanski rat. Dolinu Dona su tokom naredne dve godine neizmenično zapljuskivali i prelivali se preko nje beli i crveni talasi, da bi je konačno polovinom novembra 1920.godine prekrio crveni talas.

U toj borbi Kalmici su izgubili oko 60 procanata svog stanovništva. Sudbinu poraza belih armija delili su i Kalmici koji su se borili u njima. I poražena vojska i civilno stanovništvo su nastojali da se što pre domognu luka, ukrcaju na brodove i napuste Rusiju. Samo je manji broj tih begunaca uspeo da se domogne brodava i izbegne zarobljavanje. Među njima se našlo i od 2200 do 3000 Kalmika oba pola i svih uzrasta. Najveći broj izbeglih je spas našao u logorima u okolini Carigrada i u samom gradu gde su se zadržali narednih 2-3 godine a zatim su se postepeno raselili po evropskim zemljama: Bugarskoj, Jugoslaviji, Čehoslovačkoj i Francuskoj.

Prvi Kalmici izbeglice su stigli u Srbiju početkom aprila 1920. godine i bilo ih je nekoliko desetina. Druga, i daleko najbrojnija kalmička grupacija (oko 300 izbeglica) prispela je u našu zemlju krajem 1920. godine. I u narednih dve godine Kalmici su pristizali, ali u manjim grupama - u celom tom periodu od 1920. do kraja 1923. godine u Srbiju je stiglo ukupno 450-500 Kalmika. Glavnina kalmičkih izbeglica (300-400) nastanila se u Beogradu, formirajuči tako najveću kamičku koloniju u Evropi. U Beogradu su se nastanili po južnoj i jugoistočnoj periferiji: počev od Karaburme pa preko Bulbodera do Cvetkove pijace i Crvenog Krsta. Većina ih se nastanila u ataru prigradskog sela Mali Mokri Lug, koji je tada postajao predgrađe Beograda. Taj kraj se nekada u širem smislu zvao Pašina česma i Pašino brdo. U Beogradu su se Kalmici našli u potpuno novoj i stranoj sredini. U početku su izazivali opštu radoznalost, što zbog svoje fizionomije, što zbog načina na koji su se stariji Kalmici međusobno pozdravljali: pri susretu bi se klanjali jedan drugom, priljubljenih dlanova prinetih čelu. Videći pred sobom te ljude istočnjačkih crta, sa minđušom na uhu, koji se pri susretima klanjaju, stanovnici Malog Mokrog Luga ih nazvaše "Kinezi". Za njih će Kalmici zauvek ostati "Kinezi".

Beograđani su se ipak dosta brzo privikli na nove goste, a ovi mnogo teže i sporije na novu sredinu. Prema spoljašnjoj sredini je kalmička zajednica bila prilično zatvorena, a unitar sebe povezana jedinstvenim jezikom i poreklom, istom izbegličkom sudbinom kao i pripadnošću budističkoj veri. Trebalo je da prođe izvesno vreme pa da Kalmici počnu slobodnije da se druže sa meštanima Malog Mokrog Luga. Kalmička deca su počela da pohađaju obližnju osnovnu školu zajedno sa komšijskom decom, sa kojom su igrali tada veoma popularan sport, fudbal - imali su i fudbalsko igralište, tzv. "kinesko igralište". Sklopljeno je i nekoliko mešovith brakova Kalmika sa Srpkinjama.

Za razliku od većine ruskih izbeglica naseljenih u Jugoslaviji koju su činili pripadnici aristokratije, zemljoposednici, preduzimači, službenici carske administracije i oficirski kadar, pristigli Kalmici su predstavljali najsiromašniji sloj doseljenika, kako na materijanom tako i na društveno-obrazovnom planu. Ogromna većina njih nije imala nikakve stručne kvalifikacije pa su morali da rade ono što im se nudilo: najteži fizički rad koji je bio veoma slabo plaćen.

Većina Kalmika je u početku radila na iskopavanju ilovače i njenom prevozu do ciglane u Malom Mokrom Lugu koja je bila vlasništvo beogradskog industrijalca i veleposednika Miloša Jaćimovića. Radnici zaposleni u njegovoj ciglani dobili su na poklon zemljište i građevinski materijal, pa su po dve-tri porodice udruživale i zidale najjednostavnije i najjeftinije prizemne kućice u koje su se preselili iz iznajmljenih stanova. Pored kućica su bile baštice, zajednički bunar i zajednički poljski klozet. Tako je niklo celo malo naselje od 20-30 kućica sa jednom ili dve sobe i kuhinjom. Skoro sve kalmičke porodice su gajile kokoške, guske, ćurke i koze i na taj način doprinoslie budžetu.

Poneki od Kalmika je, vremenom, uspeo da sebi kupi konja i krene u prevoženje drva, uglja i sl. Bilo je i par kočijaša. Žene beogradski Kalmika se nisu zapošljavale već su porodični budžet uvećavale izradom papuča, krznenih jakni i papirnatih lampiona koje su prodavale na pijaci.

U prvih par godina boravka u novoj sredini, Kalmici nisu imali nikakvu čvršću društvenu organizaciju - tek aprila 1928.godine formiraju svoju "Kalmičku koloniju". Za predsednika je izabran bivši pukovnih ruske vojske Abuša Aleksejev, koji će zajedno sa budističkim starešinom bakšom Mančuda Borinovim pokrenuti akciju za izgradnju budističkog hrama a zatim to i dovršiti decembra 1929. godine kada je hram i otvoren.

Beogradska kolonija Kalmika se dezintegrisala 1944. godine kada su njeni članovi izbegli u Nemačku, a kasnije u SAD. U borbama za oslobođenje Beograda (12-16. oktobar 1944.) koje su se vodile u neposrednoj blizini, delimično je porušen gornji deo kalmičkog svetilišta. Nove vlasti su smatrale da je beogradski budistički hram izgubio razlog za postojanje jer je ostao bez vernika i bez relikvija, pa su 1950. srušili kupolu hrama a prizemlje pretvorili u dom kulture. Kasnije je u toj zgradi prostorije imao Socijalistički savez radnog naroda. Na kraju je zgradu preuzela radna organizacija "Budućnost" koja je hram porušila, a na njegovim temeljima podigla neuglednu dvospratnu zgradu u koju je uselila svoj servis "Hlađenje".

Sa ostalim kalmičkim izbeglicama u Srbiju je stiglo i nekoliko njihovih sveštenika. Najstariji po godinama i svešteničkom činu bio je bakša Gavi Džimba (Mančuda) Borinov. Svoj prvi "moliteljni hram" (bogomolju) u Beogradu Kalmici su uspostavili u septembru 1923. godine u dve iznajmljene sobe u ulici Vojislava Ilića br. 47 (ta kuća i danas postoji). U tim prostorijama hram se nalazio do kraja 1925. godine kada je premešten u Metohijsku ulicu br. 51. Zakupninu je trebalo uredno plaćati, sam hram bolje opremiti a novaca nikad dovoljo. Stoga su se početkom 1925. obratili Ministrstvu vera moleći za stalnu mesečnu pomoć. 

Dotično ministarstvo nije tada raspolagalo "planiranim budžetskim sredstvima za te svrhe", pa je molbu prosledilo Državnoj komisiji za ruske izbeglice. Komisija sa svoje strane, pak, nije imala para za pružanje stalne pomoći. Ipak, Ministarstvo vera je pronašlo "rešenje" za problem: oni su Ministarstvu unutrašnjih dela predložili da izda dozvolu kojom bi se Kalmicima dozvolilo prikuplajanje dobrovoljih priloga. Ministarstvo unitrašljuh dela je taj predlog prihvatilo i izdalo takvu dozvolu.

Prepis iste molbe stigao je do patrijarha SPC Dimitrija. Njegov odgovor Ministrstvu vera nam se učinio veoma zanimljivim pa ga prenosimo u celni.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

GOSPODINU MINISTRU,

 

 

Predstavnici ruskih izbeglica Kalmika, koji su vere budističke, predali su Nam priloženi prepis molbe, koju su primili na Vas, Gospodine Ministre, da biste im za održavanje njihovog hrama, koji imaju u Beogradu, odredili mesečnu pomoć od hiljadu dinara.

 

Mada javno ispovedanje budizma našim državnim Ustavom ili kakvim specijalnim zakonom nije priznato, nalazimo da neće biti od štete ni po državu, niti po koju drugu veroispovest, ako se ovoj maloj grupici ljudi u našoj zemlji pruže sredstva za zadovoljenje njihovih verskih potreba, dok bi naprotiv bilo od štete ostaviti ih bez duhovnog vođstva. Utoliko ih pre treba pomoći, što su oni samo privremeno u našoj državi, što ih je veoma mali broj i što, najzad, budistička religija nije opasna po državu, te je priznata od mnogih drugih država. A ovdašnji Kalmici, budisti, i ne traže zakonsko priznanje njihove religije, već samo prećutno tolerisanje i neznatnu materijalnu pomoć.

 

Izvolite i ovom prilikom, Gospodine Ministre, primiti uverenje Našeg svegdašnjeg poštovanja. 

 

Dimitrije

 

 

 

 

 

 

 

 

Vrh strane >>>

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2010 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 27-01-2013 06:38