Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Ogledalo

  Ars Magica

  Adepti

  Hinduizam

  Budizam

Tekst 17

 

  Judaizam

  Hrišćanstvo

  Islam

  Ostale religije

  Misterije

  Tajna društva

  Istorija

  Filosofija

  Astrologija

  Radiestezija

  Nauka

  Ekosfera

  Ars Medica

  Psihologija

  Umetnost

  Zanimljivosti

  Putopisi

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

 Alexanthorn

 Kontakt

 

 

 

Thornal

Arhiva tekstova Svetog Kraljevstva Magije

 

 

Budizam

 

17

 

Beleška o Kalmicima u Beogradu

Džon Prins

14.08.2010

 

Jedana od prvih novinskih zabeleški, ako ne i prva, o Kalmicima i njihovoj privremenoj bogomolji bila je objavljena u "Novom bečkom žurnalu" (5. sept. 1924), a potom preštampana u poznatom budističkom časopisu toga doba Zeitschrift fur Buddhismus 1924/25 - Munchen 1925, no. 2, p. 388. 

Stradanjma i patnjama Budinih poklonika koji su bežeći od boljševika stigli čak do Beograda, posvećena je prva obimna reportaža na koju smo naišli prelistavajući beogradsku štampu tog vremena.

Razne humanitarne i dobrotvorne organizacije pomagale su u robi i novcu izbeglice iz Rusije. Pri traženju i distribuciji te pomoći, pored ostalih, posredovalo je i Poslanstvo SAD u Beogradu. Bakša Mančuda Borinov je u više navrata odlazio u to Poslanstvo moleći za pomoć svom hramu. Na njegov poziv su 15.05.1927. godine hram posetili poslanik SAD u Beogradu Džon Prins (John D. Princ) i vojni ataše. O svojoj poseti hramu i službi koja je tom prilikom održana g. Prins je napravio zabelešku. Taj interesantan izveštaj je bio objavljen u uglednom časopisu "American Anthropologist" (1928) a potom preštampan u njegovoj knjizi "Fragments from Babel"(Columbia University Press, New York, 1939).

Džon Prins (John Dyneley Prince; 1868-1945)

Poslanik SAD u Danskoj, 1921-1926; 
Poslanik SAD u Kraljevini Jugoslaviji 1926-1933

Džon Prins je još nekoliko puta posetio kalmičku bogomolju i prisustvovao službama, ali to pisani izvori nisu zabeležili. Kako je vladao ruskim jezikom to mu nije bilo teško da opšti sa Kalmicima. Sa bakšom Borinovim je bio u srdačnim i prijateljskim odnosima i često ga je pozivao sebi na "čašicu čaja". Njih dvojica su se i dopisivali. Mančuda Borinov je posle kraće bolesti preminuo 25. februara 1928. u 57. godini života. Pomenu je prisustvovao i g. Prins koji je tom prilikom o pokojniku izrekao mnogo lepih reči. 

 

Kalmici u Beogradu

Džon Prins

15.05.1927.

 

U Beogradu sada živi mala kolonija Kalmika koja broji oko dve stotine ljudi, izbeglih ovamo iz Rusije u vreme prve boljševičke agresije. Većina stanovnika Beograda uopšte i ne zna za postojanje ove neobične grupe u prestonici.

Stariji ljudi ove kalmičke zajednice su većinom bili pripadnici Denikinove vojske i svi oni su iskusni konjanici. U kraljevskim štalama je posao našlo njih dvadesetak, gde rade kao konjušari, dok su drugi našli zaposlenje u trkaćim ergelama i slično. Svi ti ljudi su budisti pa im je bilo dopušteno da imaju svog lamu (sveštenika) koji brine o zadovoljenju njihovih verskih potreba. 

Sam lama, njegov pomoćnik kao i priznati pojac (nešto kao pod-đakon) su u potpunosti izdržavani dobrovoljim prilozima članova kolonije. Lamama, koji su u striktnom celibatu, u stvari nije ni dozvoljeno da učestvuju u bilo kakvom produktivnom zapošljenju. Glavni lama je u nekoliko navrata posetio Poslanstvo i sa mnom razgovarao o uslovima u kojima živi njegova kolonija kao i misterijama njegove osobene sekte. On me je, takođe, obavestio i o tome da njegovi Kalmici nemaju nikakvih pritužbu na Srbe koji se prema njima veoma lepo ophode, kao i da su im vlasti dozvolile da vrše verske obrede u privatnoj kuću (tj. u kući samog lame), mada, kako lama dodade, verovatno bi im se prigovorilo ako bi predložili da se izgradi makar i mali hram pošto budizam nije vera koju jugoslovenski zakoni priznaju.

Lama me je još obavestio i o tome  da je on svoje versko obrazovanje stekao kod starog lame  u Astrahanu, odakle inače većina tih Kalmika i potiče, kao i da je taj njegov učitelj svoje obrazovanje stekao u lamaseriji Dalaj lame u Lasi na Tibetu, centru ovog ogranka budističke vere. On je zatim pozvao vojnog atašea Godsona i mene da prisustvujemo redovnoj budističkoj službi u kojoj ćemo čuti obred u njegovoj celosti sa uobičajenim pojanjem tropara koji se koriste u svim lamaserijama na Tibetu privrženih Dalaj lami.

Prihvatili smo ovaj poziv pa smo se 15.maja 1927. godine odvezli do kolonije Kalmika čiji članovi nastanjuju čiste ali male drvene kuće na obodu Beograda. Potom smo, posle ljubaznog pozdravljanja sa članovima kolonije, ušli u kuću da bi prisustvovali službi.

Budući da nisam uspeo da pronađem ni jedan detaljan opis takve službe u radovima o lamaističkom budizmu a koji se uglavnom bave samom verom tibetanskog budizma, ovim ću radom pokušati da pružim potpun izveštaj o ceremoniji, koji sam video iz neposredne blizine, pošto smo pukovnik Godson i ja stajali najbliže do sveštenika koji su činodejstvovali u čelu oltara.

Sam oltar se sastoji od četvrtaste kutije veličine tri puta tri stope prekrivene bledo plavim papirom, postavljene na jedan običan sto koji je bio takođe obložen u plavo. Na zidovima oko oltara su visile slike raznih lamaističkih svetaca, dok je na gornjoj strani te kutije-oltara bio postavljen bronzani kip prvog naslednika Gotame Bude. Prednja strana oltara ima kvadratni otvor dimenzija dve puta dve stope, a unutar te kutije je kovčeg postavljen na policu i u njemu veoma mala statua Bude izrađena u crnoj tikovini prektivena trostrukom lamaističkom mitrom napravljenom od papira.

Ispred oltara se nalazi kredenac na kome je gusto poređano petnaest malih srebrnih ćasa, a u jednoj od njih gori mala sveća od voska.

Glavni lama, lama pomoćnik i pojac stoje jedan do drugog, okrenuti licima prema oltaru, a blizu njih je jedan mali sto na kome je škropilo učvršćeno u jednoj maloj urni napunjenoj svetom vodicom, zatim vrč sa obojenom i zaslađenom vodom, bronzana činija sa prženim ječmenim zrnom (kao naše "kokice"). Na ovom stolu je takođe i raširena maramica boje pomorandže.

Dva sveštenika koji činodejstvuju  i pojac, stojeći tako jedan do drugog, počinju da intoniraju  uglavnom skladno varirajući samo dva duboka tona, propisane tropare u čast Bude iz tibetanskih lamaističkih knjiga i na tibetanskom obrednom jeziku. Sa velikim interesovanjem sam primetio da bi na kraju svake duže fraze pevači izdisali sa suspregnutim zvukom.

U izvesnim momentima službe, mislim kada bi se sa usrdnošću pomenulo ime Budino, glavni lama bi prekrivao svoju desnu ruku narandžastom maramom sve do članka, pa bi tri puta natapao duplu livenicu u zaslađenu vodicu iz one bronzane činije u koju je prednodno položio sloj ječmenog zrnevlja. Uzimajući komadiće ove smese, lama ih razbacuje na desno i levo, a potom potapajuću škropilo u svetu vodicu, škropi oltar, ali ne i ostale koji činodejstvuju niti prisutne vernike, što očigledno znači da se prinošenje osvećene vodice čini Budi.

Maramicu prebacuje na levu ruku kad god upotrebljava tu ruku da dodirne svetu vodicu. Interesantno je istaći da je na vrhu škropila bilo paunovo pero. Pošto je dobro poznato da je paun, kao simbol, posvećen zlu ili negativnim uticajima, upitao sam lamu zašto upotrebljava jedan tako očigledno štetan amblem nad svetom vodicom. Odgovori mi da pošto je to zla i "otrovna" stvar, to paunovo pero služi da spreči zloćudne duhove da priđu i samim tim i zatruju svetu vodicu; interesantan primer istočnjačke homeopatije! 

Kako se služba nastavljala - i najzad dostigla vrhunac, kada se iznenada završi - pojanje postade izrazito četvototonsko zapevanje koje se završi sa rečju koja je veoma nalikovala na pra uzor našega Amin.
U pojedinim bi troparima pojac udario jedan o drugi dva zakrivljena srebrna komada, a sve u ritmu pojanja.

Glavni lama je bio ogrnut u ornat narandžaste boje sa pojasom u istoj boji a preko levog ramena  je imao bledo žuti orar. Jednom ili dva puta tokom činodejstovovanja prineo je orar svojim grudima, skoro na isti način na koji to čine pravoslavni sveštenici. Ogrtač lame pomoćnika je bio istog kroja ali mnogo tamnije narandžaste boje dok je njegov orar bio takođe svetlo žut. Pojac je takođe bio obučen u ornat i pojas mnogo tamnije boje ali on nije imao orar što je inače sveštenička insignija.

Beogradski lama, sledbenik sekte "žutih kapa",  me je obavestio da se učenje o seobi duša dosledno poštuje u toj sekti kao i o tome da on svoju pastvu podučava da očito nije moguće onima koji vode "svetovni život" da siđu sa "točka zbivanja" niti da postignu bilo šta ma i nalik nirvani, ali da on može jamčiti bolju reinkarnaciju onim svojim zemljacima koji "žive dobro"  - što će reći onima koji su se pridržavali zapovesti svakodnevnog morala kao što su one protiv krađe, preljube i slično. 

Bilo je čudno naići na ovu malu i uzornu zajednicu Kalmika (Mongola) toliko daleko na zapadu, čak u Beogradu, pa sam stoga smatrao da je njihovo prisustvo ovde vredno da se zabeleži.

 

 

 

 

 

Vrh strane >>>

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2010 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 27-01-2013 06:37