Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Ogledalo

  Ars Magica

  Adepti

  Hinduizam

  Budizam

Tekst 18

 

  Judaizam

  Hrišćanstvo

  Islam

  Ostale religije

  Misterije

  Tajna društva

  Istorija

  Filosofija

  Astrologija

  Radiestezija

  Nauka

  Ekosfera

  Ars Medica

  Psihologija

  Umetnost

  Zanimljivosti

  Putopisi

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

 Alexanthorn

 Kontakt

 

 

 

Thornal

Arhiva tekstova Svetog Kraljevstva Magije

 

 

Budizam

 

18

 

Budistički hram u Beogradu

Izgradnja i posvećenje 1929. godine

14.08.2010

 

Zakupljene sobe po privatnim kućama nisu bile adekvatne za održavanje službi: bile su van naselja Kalmika, skup je bio i zakup; bilo je to privremeno rešenje. Tada je bakša Borinov pokrenuo inicijativu za izgradnju pravog budističkog hrama i po tom pitanju je odlazio u Ministarstvo vera kao i na razgovore kod patrijarha SPC Dimitrija. Skica budućeg hrama iz 1929. Na osnovu raspoložive dokumentacije nije bilo mogiće tačno utvrditi ko je projektovao hram.

Budući da je Građevinska komisija svim darodavcima javno zahvila i to uz precizno navođenje poklonjenih suma, može se izvesti zaključak da je projekat rad ruskog inženjera Klapinina, jer se samo uz njegovo ime ne navodi šta je on priložio za izgradnju hrama.

Kao odani budisti Kalmici nikako nisu mogli bez svoje bogomolje. Rukovođeni poduzetnim pukovnikom Abuša Aleksejevim formirana je Građevinska komisija za izgradnju hrama.

Veoma aktivan u radu komisije bio je njen sekretar Dr. Erenžen Hara-Davan (na slici desno). Ubrzo po svom osnivanju, komisija je pokrenula akciju prikupljana dobrovoljih priloga. Kao što se vidi iz izveštaja komisije, novčani prilozi stizali su od Kalmika rasutih po čitavoj Evropi pa se 1.7.1929 pristupilo samoj izgradnji hrama.

Apelu Kalmika za pomoć prvi se odazvao industrijalac Miloš Jaćimović (1858-1940). Iz većeg komplesa porodičnog zemljišta on je odvojio parcelu od oko 530 kv.m. te ga besplatno ustupio kalmičkoj koloniji.

Podpomognut svojim sinom Čedomirom (1896-1959), takođe je na poklon dao i 10.000 cigala, više od 7.500 komada crepa, cement i druge građe.

Sledeći primer ovog dobrotvora i drugi istaktnuti Srbi, privrednici i organizacije dadoše svoje priloge - uglavnom u gotovini. Prilog je stigao i od članova kraljevske porodice.

Kao rezultat planiranja punog nade, gorljivih napora i predanosti, hram je bio izgrađen. Svečano osvećenje hrama, prvog i jedinog takve vrste u Evropi, obavljeno je 12. decembra 1929. godine. Ceremoniju osvećenja novog hrama su obavili bakša Namđal Nimbušev, duhovni vođa Kalmika u izgnanstvu, koji je za tu svečanu priliku doputovao iz Pariza i bakša beogradski Umaljdinova, uz asistenciju dvojice sveštenika.

Značaj koji je hram u Beogradu imao za Kalmike lako se može razumeti ako se ima u vidu činjenica da su: "nepočinstva boljševika u oblasti Dona bila toliko surova i temeljita tako da do 1925. godine nije bilo ni hramova ni budističkog sveštenstva. Ustvari, većina hramova je bila spaljena ili sravnjena sa zemljom još u periodu 1918-1920." Kalmici su se postepeno prilagođavali na novu sredinu, nov način života, kulturu, dok su u isto vreme - zahvaljujući svom duhovnom centru - nastavili da održavaju sopstvenu tradiciju. Jezik nove sredine im nije predstavljao teškoću jer su već vladali srodnim slovenskim jezikom - ruskim. Prema njihovim rečima: "Kalmici žive sa nadom u povratak u zavičaj. Mi hoćemo da se vratimo, kada dođe taj čas, ne jedan po jedan i ne praznih ruku, već organizovano, sa stečenim korisnim znanjima crpljenim u kulturnim zemljama i od kulturnih naroda, gde mi provodimo godine svoga života izvan Otadžbine. Ta misao nas stalno brine. Najvažnija briga kalmičke emigracije je pitanje školovanja i vaspitavanja naše dece i omladine u zdravom nacionalnom duhu. Na žalost, ova razumljiva i plemenita naša težnja usled naše krajnje sirotinje i dalje ostaje nerešena. Svi napori naše mesne kolonija su upravljeni na to da se stvore prilike koje bi našoj deci osigurale normalan školski rad"

Deca beogradskih Kalmika su pohađala rusku osnovnu školu ili srpsku školu koja je bila najbliža njihovim domovima. Procenjuje se da je oko 100 malih Kalmika završilo srpske osnovne škole u periodu 1920 -1944.

Smrtni udarac za budizam donskih Kalmika nastupio je 1919. godine kada je umro njihov duhovni poglavar Menke Bormanžinov.

Duhovni vođa donskih Kalmika, bakaša lama Menke Bormanžinov je predvodio delegaciju u poseti carskom domu. Tom prilikom je caru Nikolaju II na dar poklonjen model hrama izrađen u srebru. Povod za tu posetu je bila 300. godišnjica stupanja kalmičkog hanstva u sastav Rusije. Posle likvidacije kalmičkog hanstva krajem XVII veka, "kalmička stepa" se pretvorila u jednu od administrativno-teritorijalnih oblasti carske Rusije, pod vlašću vojnog gubernatora u Astrahanu. U skladu sa propisima donetim 1834. godine budistička crkva je postala potpuno potčinjena carskoj administraciji.

Tada su Kalmici dobili svog zvaničnog duhovnog poglavara, "Lamu kalmičkog naroda", koji je od carske uprave dobijao apanažu u iznosu od 2500 rubalja. U suštini, taj lama je bio samo činovnik administracije koji je obavljao povereni mu posao. Jedino duhovni vođa donskih Kalmika (bakša lama) nije bio potčinjen tom lami-činovniku. Organičenje širenja budizma se zatim nastavilo i novim uredbama je konstantno smanjivan broj sveštenika i hramova. Tokom narednih par godina broj sveštenika bio sveden sa 5270 na 1650, a hramova sa 105 na 67. U periodu posle revolucije su nastupili još teži dani po budizam u Kalmikiji: zbog masovnog sudelovanja Kalmika u kontrarevolucionarnim jedinicama a kasnije i postojanog ispoljavanja antiboljševičkog raspoloženja, crveni su pustošili, spaljivali i menjali namenu hramovima. Sveštenici su bili proterivani iz zemlje ili primoravani da napuste svoj poziv. Tako je kalmički hram u Beogradu postao jedino "živo" budističko svetilište.

U beogradskom hramu se čuvala urna lame Arkada Čubanova (1840-1894) koji je zauzimao tron lame donskih Kalmika tokom 21. godine (1873-1894). Ti zemni ostaci velikog lame su bili smatrani za svetu relikviju. Urna se nalazila u beogradskom svetilištu do septembra 1944. godine kada je preneta u Nemačku, a kasnije u SAD gde se i danas nalazi (hram Barun, Howell, New Jersey)

 

(Politika, 13.12.1929)

OSVEĆENJE  BUDISTIČKOG HRAMA U BEOGRADU

 

Beograd je dobio novi hram, hram posvećen istočnom božanstvu Budi. Podigla ga je kolonija beogradskih Mongola, Kalmika, koje je sudbina dovela u našu zemlju sa tolikim izbeglicama iz beskrajne ruske zemlje.  Dosad su se beogradski Kalmici (ima ih nešto više od dvesta) molili svome premudrome Budi u jednoj privatnoj kući.  Sad imaju svoj hram. Podigli su ga u Maliom Mokrom Lugu, na samoj periferiji.
U tome kraju Kalmici najviše i stanuju. Juče je izvršeno osvećenje hrama. Bila je na osvećenju cela kolonija Kalmika, a bili su predstavljeni Kalmici naseljeni u Čehoslovačkoj i Francuskoj. Došlo je i više predstavnika ruskih organizacija iz Beograda. Među njima atamani donskih i terskih kozaka. I Malomokrolužani lepo sprijateljeni sa ovim  mirnim poštenim ljudima žute kože, uskih očiju i istaknutih jabučica nisu propustili da im dođu na tako veliku svečanost.

Hram spolja i iznutra

Izgled hrama zaista podseća na ovu najrasprostranjeniju religiju Dalekog Istoka. Na vrhu hrama prema nebu se uzdiže "očir", najveći budistički simbol - simbol istine i znanja. Niže "očira", oko kupole vise nekolika zvonca, namenjenih da pod vetrom proizvode melodične tonove koji uzdižu dušu čovečiju.
Nad vratima se žuti slika jednog zlatnog točka sa osam poluprečnika, koji označavaju osam puteva spasenja od zemaljskih patnji. Pored točka su naslikana dva jelena, što znači da ljudi u toliko pre traba da prisustvuju verskim propovedima kad to čine i same divlje životinje.
Unutrašnjost hrama treba zaista videti.
U oltaru, pod baldahinom, stavljena je u stakleni orman, koji ima oblik presečene piramide, zagonetna statua Bude, koji sedi držeći jednom rukom čašu, a drugom se dotiče zemlje (jedno i drugo ima svoj duboki religiozni smisao). Nad ormarom je statua jednog Budinog poslednika a u donjem siraćetu ormana je predstavljen presto Bude.

Iza ormana sa Budinom statuom visi na zidu više sveštenih slika, izrađenih u svili, među kojima je najvažnija jedna na kojoj je predstavljen krug koji ima za cilj da podseti na krug ljudskog života, od rođenja do Nirvane.
Pred ormanom su dva niska stola puna religioznih predmeta: srebrnih čaša sa svetom vodom (šafranova voda), žitom (simbol izobilja), kolačima i drugo. Kod nogu jednog stola na tanjiru je ležala pečena ovča glava (glava je simbol mudrosti i poštovanja).
Iznad oltara, desno pored zida, na dva još niža stolića leže sveštene knjige (na tibetskom jeziku), paunova pera zabodena u dva suda sa šafranovom vodom i dva veća zvonca (simbol rasprostiranja Budinog učenja), koji oba imaju za držalje "očire", te  najveće budističke simbole.

U sredini hrama, u otvoru visoke kupole, pod velikim baldahinom, visi jedno veliko okruglo ogedalo, takođe veliki simbol (Učitelj Buda veli:" Kao što vi sebe vidite u ogledalu onakvi kakvi ste, beli ili crni, tako vas potpuno vidi i Buda"). Na zidovima ima još dosta slika poslednika Bude. Među njima i slika najvećeg svetskog osvajača Mongolca Džingis-Hana. U hramu visi dosta obojenih ukrasa. Obojena okna na hramu doprinose sa svoje strane stvaranju atmosfere jednog hrama.

Osvećenje 

Pred početek obreda osvećenja (u 12 i po časova) hram su ispunili gosti i Kalmici (ovi su se na vratima opasivali oko struka pojasevima i šalovima). Sveštenici ("bakše"), odeveni u žutu svilu, i jedan mlađi (nešto što odgovara našem đakonu), odeven u crvenu svilu - seli su, prekrstivši noge, za ona dva stočića na kojima su paunova pera, zvoncad i knjige, uz zid hrama. Šapućući, iz samog grla i kroz nos, čitali su oni monotono molitve, svi zajedno, praveći gestove rukama. S vremena na vreme menjali su visinu tona, i često udarali u zvoncad. Ponekad je jedan "bakša" škropio hram paunovim perom. Verni su dobili žito koje su posle jedne molitve prosuli po hramu. Hram je bio namirisan nečim što se, kao tamnjan, dimilo.
Obred je trajao pola časa.

Uz hram je sazidan i stan za sveštenike. Jedno odelenje služiće za kulturno-prosvetne potrebe. Nameravaju da otvore iduće godine i školu, ako to odobri Ministarstvo prosvete. Duhovni vođ kolonije je jedan vrlo kulturan Kalmik, g.dr. Erendžen Hara Davan.

 

 

 

 

 

 

Vrh strane >>>

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2010 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 27-01-2013 06:37