Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Ogledalo

  Ars Magica

  Adepti

  Hinduizam

  Budizam

Tekst 19

 

  Judaizam

  Hrišćanstvo

  Islam

  Ostale religije

  Misterije

  Tajna društva

  Istorija

  Filosofija

  Astrologija

  Radiestezija

  Nauka

  Ekosfera

  Ars Medica

  Psihologija

  Umetnost

  Zanimljivosti

  Putopisi

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

 Alexanthorn

 Kontakt

 

 

 

Thornal

Arhiva tekstova Svetog Kraljevstva Magije

 

 

Budizam

 

19

 

Beogradski Budisti između dva rata

14.08.2010

 

Ubrzo po izgradnji, hram je postao obeležje Beograda i jedna od njegovih znamenitosti. Za mnoge građane je to bila atrakcija, a posebno prilikom proslava većih budističkih praznika. U "Vodiču kroz Beograd" objavljenom 1930. godine nailazimao na odrednicu o hramu, a godinu dana kasnije ulica u kojoj se hram nalazio dobija novo ime: "Budistička ulica" (danas Budvanska).

Vest o beogradskom svetilištu se brzo proširila po čitavom budističkom svetu. Ubrzo su uspostavljene veze za engleskim društvom "Maha Bodhi Society" i drugim sličnim organizacijama i udruženjima. Jedno od takvih je bio i, u to vreme, veoma poznati Institut za izučavanje Himalaja (Himalayan Institute) iz Indije. Pretsednik te uvažene ustanove, Nikolaj Rerih, je 1930. godine kao poklon hramu poslao thanku (ikonografska slika na svili) a koja potiče iz jednog starog tibetanskog manastira. Do sredine 1944. godine hram je krasilo 16 takvih svetih slika koje su uglavnom bili pokloni poslanstava dalekoistočnih zemalja.

Među ljubopitljivim građanima su se nalazile i ugledne ličnosti, članovi diplomatskog kora u Beogradu, i ostali zaintersovani za budizam i uopšte za život ove malobrojne etničke grupe. Sredinom 1932. godine u Beogradu je boravio Josip Suchy, novinar lista "Jutro" iz Ljubljane, koji je o svojoj poseti hramu objavio interesantnu reportažu. Sličnih poseta je bilo više, ali o njima nije ostalo pisanog traga. 

Za Kalmike je hram postao središte okupljanja i centar celokupnog njihovog života. Prilikom proslava većih budističkih praznika dolazili su i Kalmici iz drugih delova Srbije. U hram su neizostavno dolazili i Kalmici iz ostalih zemalja Evrope kada bi prolazili kroz Beograd, a prolazili su uglavnom u potrazi za poslom koji je tih godina bilo teško pronaći. Naime, velika ekonomska i privredna kriza početkom tridesetih godina, nije mimoišla ni Srbiju. Građevinarstvo, u kome je najveći broj Kalmika bio uposlen, je potpuno stalo, a ciglane su obustavile rad. Mnogi od Kalmika ostali su bez ikakvog posla, i teškom mukom su izdržavali svoje sveštenike. Ipak, u pomoć su priskočile gradske vlasti koje su počele novčano da pomažu sveštenstvo.

Ta pomoć će im biti ukinuta 1942.godine kao licima "nesrpske nacionalnosti".

Sveštenici budističkog hrama u Beogradu: Sanža Ragba Menjkov(levo) i bakša Džamnin Sanža Umaljdinov (desno) sa dvojicom učenika za sveštenike.

Ulogu i značaj koju je hram i njegovo sveštenstvo imao u životu Kalmika u Beogradu, najbolje će se razumeti ako se imaju u vidu teškoće koje sa sobom nosi život u izbeglištu, jer što je dalje izbeglica odlazio od svoje postojbine - kako u geografskom tako i u kulturološkom smislu - tim su veće bile i te teškoće i izazovi. Suočavanje sa problemima i njihovo prevladavanje kao i prilagođavanje novoj sredini, zavisi u velikoj meri od održavanja kontinuita sa vrednostima i merilima koje izbeglica nosi sa sobom iz zavičaja. Treba imati u vidu da su Kalmici napustili svoja mala seoska naselja u kojima su bili čvrsto povezani - bilo putem srodstva, ili poznanstava - pa se nastanili u kosmopolitskom velegradu. Osim toga, Kalmici su po veroispovesti budisti koji su se nenadano našli u potpuno novoj sredini, i to sredini koja je bila pod snažnim uticajem hrišćanske vere i tradicije. Upravo oslanjajući se na svoje versko nasleđe, Kalmici su se lakše prilagodili na novu sredinu. Zato je sasvim razumljivo da je hram postao središte okupljanja i centar celokupnog njihovog života, a lamaistički sveštenici neosporni vođe kalmičke zajednice. Značaj i uloga samih pak sveštenika prozilaze i iz jedne druge okolnosti: tibetanski budizam, poznat i kao lamaizam, posebno naglašava ulogu lame, sveštenika-učitelja: lama je čovekov duhovni vođa i on ga upućuje na staze izbavljena od muka.

Lame su takođe pratili kako pojedinca, tako i porodicu u svim oblicima njihovog života: davali su imena novorođenčadi, određivali dan svadbe na osnovu astroloških proračuna, lečili bolesne, obavljali pogrebne obrede. Pored toga, lame su bili glavni savetnici svojim sunarodnicima u donošenju svake važnije odluke u životu, posećivali ih u njihovim domovima i podsticali da istraju, budu radni i strplivi. Kalmici su primili budizam u XV veku iz Tibeta, ali je tek krajem XVI veka budizam šire prodro među Kalmike da bi se konačno učvrstio kao narodna vera sredinom XVIII veka. Kao sledbenici reda Gelugpa ("put vrline" - šire poznat pod nazivom "red žutih kapa") priznavali su vrhovnu versku vlast tibetanskih Dalaj-lama. Sve do tragičnog egzodusa 1771. godine kalmičko sveštenstvo je održavalo neposredne veze sa Tibetom i mnogi kalmički sveštenici su svoje više versko obrazovanje stekli u tibetanskim lamaserijama. Budizam Kamika je ipak zadržao odlike jedne sinkretičke vere u kojoj ima elemenata i šamanizma. Proces stapanja ili, bolje reći, zamenjivanja budističkom verom ranijih šamanističkih praksi i verovanja koji su bili duboko ukorenjeni među Kalmicima, bio je proces koji je inače dobro poznat u oblastima kroz koje je prolazio "Put svile". Taj proces je zapravo počeo sa dolaskom budizma iz Indije na Tibet gde je potisnuo, ali ne i zamenio, predbudističku religiju Bon. Kada su početkom XVII veka prodrli u zapadnu Rusiju, Kalmici su sa sobom doneli i jedan oblik šamanizma koji je već ranije bio izmenjen pod uticajem budističkih lama u Mongoliji. Pored dodataka mongolskih šamanističkih elemenata, budizam Kalmika se odlikuje i pantenonom domaćih predbudističkih božanstava i kultovima istorijskih ličnosti (Džingis-kana i carske dinastije Romanovih)

 

Hram u periodu 1933 -1934

 

Od značajnihih gostiju koji su posetili beogradski hram, izdvajamo onu koju je učinila kalmička princeza Nirdžidma Torgutska (20. septembar 1933). Princeza (rođena 1907) je bila kći torgutskog princa Palte (1882-1920), gubernatora pokrajine Sinkjang. Princeza se školovala u zapadnoj Evropi i pretežno boravila u Parizu. Udala se za svog sunarodnika, plemića (zajisang) sa kojim se vratila u Sinkjang 1937. godine. Posle pogibije supruga, preudala se za francuskog konzula u Pekingu, sa kojim se vratila u Francusku 1950. godine. Umrla je 1983. godine. Dva sina iz prvog braka i danas žive u Parizu. 

Imajući u vidu žurbu i metež koji je pri evakuaciji vladali na crnomorskim lukama kao i da se moglo poneti samo ono što je bilo pri ruci, beogradskom hramu su nedostajali mnogi bogoslužbeni predmeti koje nije bilo moguće nabaviti u Evropi. Za pomoć su se Kalmici obratili predstavnicima svih ruskih izbeglica u Jugoslaviji - molba je potom prosleđena poslaniku Japana u Bukureštu. Ubrzo je iz Tokija stigao veliki paket sa Budinom statuom i ostalim relikvijarom. Osvećenje novog, bronzanog Budinog kipa izvršeno je 25.3.1934. godine.

Pola godine po osvećenju Budine statue, hram i beogradski budisti su ponovo dospeli na stranice dnevne štampe.

Povod je bio pomen koji su održali Njegovom Kraljevskom Veličanstvu kralju Aleksandru I Karađorđeviću, ubijenom u atentatu prilikom zvanične posete Francuskoj u Marseju 1934. godine.

 

Praznici beogradskih budista

 

Susret Bude i Belog starca se proslavlja u maju mesecu. Beli starac je glavno budističko-šamanističko božanstvo Kalmika i tipičan je primer karaktera njihovog religioznog diskursa.

Primeri budističko-šamanističkog sinkretizma se mogu sresti i u Burjatiji mada je tamo savremeno upražnjavanje šamanizma nezavisnije od budizma nego što je to slučaj kod Kalmika.

Inače je Beli starac (Cagan ovgen) poznat mnogim narodina i ima razna imena: "božanstvo dobrobiti", " vladar vaseljene" (kalm. iki burhan - veliko božanstvo) itd. 

Svoje tradicionalne praznike i svetkovine Kalmici tokom cele godine dosledno i svečano proslavljaju. U godišnji ciklus tih praznika ulazi zapravo nekoliko obrednih kompleksa. Njihovo poreklo vezano je sa starim verovanjima koje je budizam preuzeo i uključio u svoj obredni sistem pri čemu ih je saobrazio budističkom kanonu.

Glavni ili veliki praznici su: Cagan sar ("beli mesec"), Zul ("praznik svetla") i Urus-Ova ("praznik proleća"), dok su mali: Gal tjal'gan ("prinošenje vatre"), Usn aršan (osvećanje vode) i Usn tjal'gan ("prinošenje vode"). Pored te kategorije praznika, proslavljaju se i praznici vezani za Budu: čuda koja je Buda činio (februar), rođenje, prosvetljenje, ulazak u nirvanu (maj), prva propoved (jul) i silazak sa neba Tušita (oktobar).

Hram je takođe bio mesto gde su se sklapali brakovi, držali pomeni za počivše itd...

Za vreme većih praznika beogradski Kalmici su u dvorištu svetilišta postavljali sto sa darovanom hranom, kolačima i napicima, pili čaj pomešan sa maslacem, mlekom i solju i gostili se, prema pričama komšija, i konjskim mesom.

 

Rekonstrukcija hrama 1935 godine

 

Tri puta dnevno su sveštenici držali službu i molili se za dobrobit čovečanstva i svojih sunarodnika. Tim službama su obično prisustvovale žene i predškolska deca - odrasli su bili na poslu, a deca u školama.

Na velike praznike, međutim, hram nije mogao da primi sve vernike. Zbog toga su tokom 1934/35. Kalmici tražili i dobili dozvolu za prepravku hrama.

Obimne prepravke koju su hteli da izvrše bile su veoma skupe pa su se svele samo na doziđivanje ulaza i oltarskog dela. Time su uspeli da prošire hram za 38 kv.m. 

U poređenju sa hramovima koje su podizali u svojoj otadžbini, hram u Beogradu je bio mali i skroman. Inače, u arhitekturi hramova Kalmika bila je prisutna tradicija drvenih zgrada, a tek od kraja 18. veka se gradilo od cigle i kamena.

Pored stalnih svetilišta, Kalmici su imali i manja pokretna svetilišta u jurtama.

 

Jezik i književnost Kalmika

 

Jezik Kalmika pripada porodici uralsko-altajskih jezika. U njemu nema roda u uobičajenom smislu reči - rod postoji samo u određivanju živih bića. Jezik nema nikakve sličnosti ni sa jednim od evropskih jezika, i u njemu preovlađuju suglasnici i poluglasnici, koju je ruska vlast za teškoćom razumevala i izgovarala. Da bi sebi olakšali posao, vlast je izvršila rusifikaciju pa se tako srećamo sa ljudima čija su prezimena rusifikovana, a ponekad i imena, ili sa kalmičkim imenima i prezimenima prilagođenim ruskom jeziku. Kalmičko pismo je zasnovano na klasičnom vertikalnom pismu Mongola a razvilo se u XIII veku iz ujgurskog pisma.

Prvu reformu pisma sproveo je 1648. godine učeni budistički sveštenika Zaja Pandita. Tada je to "jasno pismo" (todo bičig) imalo 25 slova, a svako od njih 3 oblika, već prema mestu na kome je napisano, tj. na početku, u sredini ili na kraju reči. Pisalo se odozgo na dole i s leve na desnu stranu. Ipak, ovaj način pisanja nije pustio korena među Kalmicima koji su ga potpuno odbacili 1923. godine kada su usvojili rusko ćirilično pismo - doduše nešto prošireno.

Ovom azbukom su se služile i kalmičke izbeglice prilikom štampanja svojih publikacija - bilo im je lakše da dođu do ruskih slova. Književnost u savremenom smislu reči Kalmici nemaju, ali je neobično bogato i raznoliko njihovo usmeno stvaralaštvo: bajke, pesme, legende, skaske, poslovice, uzrečice, basne, zagonetke itd.

U pisanoj književnosti raspolažu veoma obimnim opusom prevedene verske literature kao i komentarima i verskim traktatima učenih budističkih sveštenika. Posebno mesto u književnosti Kalmika zauzima Džangar: svaki Kalmik zna svoj junački ep Džangar kojim se najbolje izražava njihov mongolski duh. Po obimu se može uporediti sa Homerovom Ilijadom a po strukturi to su ciklusi pesama svrstani po poglavljima koje su zasebne celine. U tim pesmama je opevana Bumba - zemlja večite mladosti i besmrtnosti, i njen vladar i zaštitnik Džangar koji se sa svojim junacima bori protiv Mangusa, cara zla. Džangar predstavlja remek delo "džangarčina" - ljudi specijalizovanih u recitovanju epa koji se vekovima usmeno prenosio. Nije poznato kada je ep nastao, dok se za njegovu kolevku smatra Sinkjang, severozapandna provincija današnje Kine.

 

(Politika, 24.11.1939)

Džingis-hanovi potomci proslavili su juče desetogodišnjicu  budističkog hrama u Beogradu

 

Beogradska kalmička kolinija imala je juče veliki praznik. Potomci najvećeg osvajača sveta Džingis-hana, iz 13. veka, Kalmici su proslavili desetogodišnjicu podizanja svog budističkog hrama, koji je skroman po svojim razmerama, ali predstavlja utehu Kalmicima u njihovom teškom emigrantskom životu i zagreva toplom radošću njihova srca kada ga god ugledaju.

I pored debelog blata koje treba gaziti da bi se došlo do budističkog hrama, na kalmičku svečanost iskupilo se dosta njihovih prijatelja Beograđana, kojima je simpatičan taj radni svet koji do svakodnevnog hleba dolazi najtežom fizičkim radom, zadovoljan malim i sa istočnjačkim mirom u duši. Toj pukoj sirotinji došli su u goste i njihovi susedi iz naselja Kralja Aleksandra, među kojima su Kalmici stekli glas poštenih i vrednih ljudi koji ne traže milostinje, koji plaćaju uredno dugove bakalima i pekarima, koji se nikada ne svađaju i ne vređaju, a već o kriminalu među njima nema ni pomena. Predsednik Beogradske opštine poslao je na svečanost svojih lojalnih građana svoga izaslanika g. dr. Stevana Popovića, većnika. Jugoslovenska velika loža gutemplera poslala je svoga delegata g. Dragutina Temunovića, jer su Kalmici trezvenjaci, pošto Buda zabranjuje alkohol. Predsednik Društva za spaljivanje mrtvih "Oganj" g. dr. Voja Kujundžić bio je takođe među njima, jer su stari Kalmici spaljivali svoje mrtve sve dok nisu postali podanici ruskog cara. Rusi su im zabranili ritualno spaljivanje mrtvih, ali kult  spaljivanja ostao je među njima i dalje, samo je to spalivanje vršeno simbolično: njihovi sveštenici, kako je jedan od njih juče objasnio, prilikom sahrane crtaju na hartiji čovečiji lik sa početnim slovom umrlog, spaljuju tu hartuju na kandilu, pa pepeo mešaju sa zemljom, naprave od toga u kalupu malu priramidu i bacaju je u čistu tekuću vodu.

"Ako dogodine dobijemo krematorijum u Beogradu, obećavam vam da ćemo vas sve spaliti!" izjvio je juče kalmičkim sveštenicima pretsednik "Ognja" g. dr. Kujundžić.

Na svečanosti su još bili pretstavnici ruskih ustanova i organizacija, pretstavnici Društva za unapređenje naselja Kralja Aleksandra, pretstavnik Nansenovog ofisa za izveglice g. Kosta Popovič, g. Mile Pavlović, profesor i književnik, i drugi. 

Male prostorije budističkog hrama nisu mogle, naravno, da pored gostiju prime i sve Kalmike, kojih u Beogradu ima preko trista. Došli su oni koji imaju najlepša odela i došlo je dosta njihove omladine. Među tom omladinom ima dosta dece iz mešovitih brakova Kalmika i naših žena. (Takvih brakova ima petnaet).
Zanimljivo je da je kod sve te dece, koja govore odlično našim jezikom, mongolska fizionomija veoma uočljiva. Ta deca imaju samo malo belju kožu, ali su njihove oči i oblik lica potpuno mongolski. Ako su stariji Kalmici svi neučeni ljudi, među mlađima ima šest Kalmika sa univerzitetskim obrazovanjem, a na Beogradskom univerzitetu Kalmici imaju šest studenta i u srednjim školama dvadesetak muške i ženske dece.

U hramu je održano bogosluženje po budističkom obredu. Dok su gosti smešteni na stolicama, Kalmici i njihove žene sa decom sedeli su, skrštenih nogu, na podu, ruku sklopljenih na molitvu. Sa najvećom radoznalošću gosti su, u hramu, prisustvovali budističkoj službi, u kojoj su služili kalmički "bakša" i dva "hiljuna". Pred oltarom na kome su bili kip Bude i upaljena kandila, sveštenici su izgovarali svoje monotone molitve, služeći se lupom zvoncadi, brojanicama, vodom iz suda sa paunovim perom, i razbacujući se, kao i njihovi verni, zrnima žita, koje pretstavlja izobilje. Služba je završena pesmom čije se reči nisu razumele, ali se u njima osećala hvala vernika velikom Budi za dobročinstva kojima ih daruje.

 

 

Posle službe, gostima je u domu priređena zakuska sa čajem. Na predlog pretsednika kolonije, upućeni su pozdravni telegrami Nj. V. Kralju, Nj. Kr. Vis. Knezu-Namesniku, Nj. Sv. Patrijarhu, pretsedniku vlade i ministru pravde. Stari bakša Sandža Umaljdinov (sva su kalmička prezimena rusifikovana), plačući i sav tronut, održao je govor na kalmičkom jeziku, jer samo taj jezik zna. Drugi kalmički sveštenik preveo je njegove reči, u kojima on govori o Budi i budizmu, zahvaljuje Jugoslovenima na bratskom utočištu i prisutnima na pažnji kojom su udostojili ovu proslavu.

Posle bakše, govorio je pretsednik kalmičke kolonije g. dr. Erdne Nikolajev. On je govorio o podizanju ovoga hrama, koje su pomogli dobri ljudi, jer dobrih ljudi ima u celom svetu. Naročito su Kalmici zahvalni g. Milošu Jaćimoviću, koji je poklonio zemljište za hram i veliku količinu građevinskog materijala. U znak zahvalnosti, koja će biti večita, Kalmici su mu predali diplomu svoga velikog dobrotvora, ukrašenu simboličkim budističkim znacima.

Ovaj hram ima veoma veliki kulturno-religiozni značaj za beogradske Kalmike. On ujedinjuje Kalmike i obavezuje ih da čuvaju čistotu vere svojih predaka. "Današnji dan ima za kalmičku koloniju izuzetan značaj", završio je g. dr. Nikolajev. "Danas mi proslavljamo pobedu duha nad materijom...".
Održao je svoj govor i pretstavnik državne komisije za ruske izbeglice, pa je svečanost Kalmika završena.

 

Poseta dr. Helmuta Klara hramu (1944)

 

Na svom putu za Beč, nemački oficir dr. Hemut Klar, je prošao i kroz Beograd, kojom prilikom je posetio hram Kalmika. Bilo je to u februaru 1944. godine.

Tada je nastala i ova serija fotografija hrama kao i njegovog starešine bakše Sanđi Umaljdinova. Izvesno je da su to poslednji sačuvani snimci sveštenika i budističkog hrama u Beogradu.

Bakša Umaljdinov (1882 - 1946) je bio starešina hrama od 1928. godine kada je na toj funkciji zamenio počivšeg bakšu Mančuda Borinova (1872 - 1928).

Nekoliko godina kasnije, dr. Klar je objavio kraću reportažu o toj svojoj poseti.
 

 

 

 

 

 


 

Vrh strane >>>

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2010 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 27-01-2013 06:37