Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Ogledalo

  Ars Magica

  Adepti

  Hinduizam

  Budizam

Tekst 20

 

  Judaizam

  Hrišćanstvo

  Islam

  Ostale religije

  Misterije

  Tajna društva

  Istorija

  Filosofija

  Astrologija

  Radiestezija

  Nauka

  Ekosfera

  Ars Medica

  Psihologija

  Umetnost

  Zanimljivosti

  Putopisi

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

 Alexanthorn

 Kontakt

 

 

 

Thornal

Arhiva tekstova Svetog Kraljevstva Magije

 

 

Budizam

 

20

 

Osamnaest Zen priča

Priredio i preveo: Alexandar Thorn
Arhiva:
Thornal

26.01.2011

 

 

DOBRO I LOŠE

Kada je Benkei održavao predavanje mnogi su učenici dolazili da ga poslušaju. U vreme jednog takvog okupljanja, jedan učenik je uhvaćen u krađi. Stvar je prijavljena benkeiu uz zahtev da se lopov kazni i da bude isključen. Benkei se na to nije osvrtao. Kasnije, isti učenik je uhvaćen na sličnom delu i Benkei se opet ne osvrnu ni na to. To naljuti druge učenike i oni sastave pismo tražeći da učitelj otpusti lopova, uz najavu da će u suprotnom cela grupa otići ukoliko učitelj ne prihvati njihov zahtev. Kada Benkei pročita pismo, pozva ih sve pred sebe. “Vi ste mudra braća”, reče im. “Vi znate šta je dobro a šta loše. Ako želite možete ići učiti negde drugde, ali ovaj jadni brat ne zna šta je dobro a šta loše. Ko će ga tome naučiti, ako ne ja? Ja ću ga ovde zadržati makar svi vi otišli. Kiša suza obli brata koji je krao. Želja za krađom potpuno iščeznu. A učenici videvši to, požališe što su bili nepravedni prema učitelju i bratu.


PODSETNICA

Keiđu, veliki učitelj zena u periodu Meiđu, bio je poglavar Tofuku hrama u Kjotu. Jednoga dana guverner Kjota ga potraži po prvi put. Njegov pratilac mu predade guvernerovu podsetnicu, na kojoj je pisalo: Kitakagi, guverner Kjota. “Nemam ja posla s takvim čovekom”, reče Keiđu svom pratiocu. “Reci mu da ode odavde. Pratilac odnese podsetnicu natrag, izvinjavajući se. “Moja greška, “reče guverner, i olovkom precrta reč “guverner Kjota”. “Zamoli ponovo svog ucitelja. ”O, je li to Kitagaki?”, uzviknu učitelj kada vide podsetnicu. “Hoću, primiću tog čoveka”.


ZEN SVAKOG TRENA

Učenici zena su najmanje deset godina učenici, pre nego što počnu poučavati druge ljude. Nan-ina poseti Teno, koji je prošavši svoje učenje, postao učitelj. Zadesi se da taj dan bude kišovit, pa Teno obu klompe i ponese kišobran. Pošto ga je pozdravio, Nan-in primeti: “Pretpostavljam da si svoje klompe ostavio u predvorju. Hteo bi znati da li kišobran stoji levo ili desno od klompi?” Teno, zbunjen, nije uspeo odgovoriti brzo. Shvatio je da nije sposoban da svakog trenutka uz sebe ima zen. Posta Nan-inov učenik, učivši još deset godina da bi postigao prisustvo zena u svakom trenutku.


VRATA RAJA

Vojnik po imenu Nobusige dođe kod Hakuina i zapita ga: “Postoje li zaista raj i pakao? “Ko si ti?” - zapita Hakuin. “Ja sam samuraj” - odgovori ratnik. “Ti vojnik!”, - uzviknu Hakuin. “Koji bi vladar tebe hteo za čuvara? Lice ti je kao u prosjaka”. Nobusige se toliko razbesneo da počne vaditi svoj mač, ali Hakuin nastavi: “Pa ti imaš mač! Oružje ti je sigurno previše tupo da bi moglo odrezati glavu.” Kada Nobusige izvuče mač, Hakuin primeti: “Ovde se otvaraju vrata pakla!” Na ove reči samuraj, shvativši učiteljevu poruku, vrati svoj mač u korice i pokloni se. “A ovdje se otvaraju vrata raja”, reče Hakuin.


VOJNICI ČOVEČANSTVA

Jednom je prilikom jedna četa japanske vojske učestvovala u vojnim vežbama. Neki od oficira smestiše svoj štab u Gasanov hram. Gasan reče svom kuvaru: “Oficirima spremaj istu hranu kao i nama.” Ovo naljuti oficire koji su navikli da se prema njima ophode s postovanjem. “Šta misliš ko smo mi? Mi smo vojnici koji žrtvuju svoje živote za svoju domovinu.” -”Šta ti misliš, ko smo mi? Mi smo vojnici čovečanstva koji teže spasiti sva osećajna bića” - odgovori Gasan.


PISMO UMIRUĆEM

U pismu jednom od svojih učenika koji je bio na samrti Basui je napisao: “Suština tvog uma nije rođena, pa nikada neće ni umreti. Ona nije život, koji je prolazan. Ona nije praznina, koja je prosto bez sadržine. Ona nema ni boju ni oblik. Ona ne uživa u zadovoljstvima i ne trpi u bolu. Znam da si veoma bolestan. Kao dobar učenik zena, ti se otvoreno suočavaš sa tom bolešću. Možda ne znaš tačno ko pati, ali upitaj sebe: “Šta je suština ovog uma? Misli samo na to. Neće ti trebati ništa drugo. Ne žudi ni za čim. Tvoj kraj koji je beskrajan je kao snežna pahuljica što se rastapa na toplom vazduhu.


NEMI HRAM

Učitelj zena Soiđi je imao jedno oko koje je blistalo od prosvetljenja. Podučavao je svoje učenike u hramu Tofuku. I danju i noću hram je bio u tišini. Nije bilo ni jednog jednog zvuka. Učitelj je čak ukinuo i izgovaranje sutri. Učenici nisu ništa radili izuzev meditiranja. Kada je učitelj umro, jedan stari sused ču zvonjavu zvona i recitovanje sutri. Po tome je znao da Soiđija više nema.


BUDIN ZEN

Buda je rekao: “Smatram položaj kraljeva i vladara istim kao i čestica prašine. Posmatram zlato i drago kamenje kao mnoštvo opeke i šljunka. Gledam na najlepšu svilenu odeću kao na rite pomame. Vidim hiljade svetova kao sitno semenje voća, i najveće jezero Indije kao kap ulja na mom stopalu. Osećam nauk sveta kao varku čarobnjaka. Razabirem najuzvišeniju misao oslobođenja kao zlatni brokat u snu, i gledam sveti put prosvetljenih kao cvetove što se pojavljuju u ljudskim očima. Vidim meditaciju kao potporu planine, nirvanu kao noćnu moru dana. Gledam na sud o dobru i lošem kao vijugavi ples zmaja, i na bujanje i pad uzdanja samo kao na tragove koje za sobom ostavljaju četiri godišnja doba".


PRAVI PRIJATELJ

Pre mnogo godina u Kini živeše dva prijatelja, jedan koji je svirao na harfi i drugi koji ga je znao slušati. Kada je jedan svirao ili pevao o planinama, drugi bi govorio: “Vidim planinu pred nama.” Kada je svirao o vodi, onaj što sluša bi rekao: “Evo jurećeg potoka!” Ali onaj što sluša se razboli i umre. Njegov prijatelj pokida žice na svojoj harfi i više nikad ne zasvira. Od tada je kidanje harfinih žica bilo znak bliskog prijateljstva.


PONOĆNI IZLET

Mnogo učenika je izučavalo meditaciju kod učitelja zena Sengaia. Jedan od njih je običavao da noću ustane, preskoči zid hrma i ode u grad na provod. Sengai, nadzirući spavaonice, otkrije jedne noći da ovaj učenik nedostaje i takođe pronađe visoku stolicu koju je ovaj koristio da se popne na zid. Sengai ukloni stolicu i stade na njeno mesto. Kada se lutalica vratio, ne znajući da je sada Sengai bio stolica, stavi svoje noge na učiteljevu glavu i sa nje skoči na zemlju. Uvidevši sta je učinio, on se užasnu. Sengai reče: “Rano ujutro je prilično hladno. Pripazi da se ne prehladiš.” Učenik više nikada ne izađe noću.


NAJVREDNIJA STVAR NA SVETU

Kineskog učitelja zena Sozana upita jedan učenik. “Koja je najvrednija stvar na svetu?” “Glava mrtve mačke” odgovori. “Zasto”? - zapita začuđeno učenik. “Jer joj niko ne može odrediti cenu” odgovori Sozan.


ZVONO - UČITELJ

Mali učenik prišao je Zen majstoru i pitao ga kako da se pripremi za njegovo učenje. “Zamisli me u obliku zvona” - objašnjava mu majstor. “Nežno me dotakni i dobićes slabašan zvuk. Udaris li me jače, dobićes glasan zvuk koji odjekuje”.


EGOIZAM

Glava Tang dinastije je bio nacionalni heroj zarad uspeha kao drzavnika, ali i vrhovnog vojskovođe, no uprkos slavi, moći i bogatstvu sebe je smatrao poniznim i odanim budistom. Često je posećivao svog najdražeg Zen majstora da bi pod njim učio i činilo se da se njih dvoje slažu. Činjenica što je on bio vladar nije uticala na njihov odnos koji je bio jednostavan kako i dolikuje odnosu između učitelja i učenika koji ga poštuje. Jednog dana tokom uobičajene posete vladar je upitao: “Poštovani, kako se egoizam tumači u budizmu?” Majstorovo lice je pozelenelo, a zatim je odgovorio vrlo ljubaznim ali vređajućim tonom glasa: “Kako je to glupo pitanje?” Ovaj neočekivani odgovor je toliko šokirao vladara da je on postao ljut i besan. Zatim se Zen majstor osmjehnuo i rekao: “Ovo je, Vaše Visočanstvo - egoizam”.


MOŽE BITI

Ovo je taoistička priča o starom seljaku koji je radio na svojem imanju dugo godina. Jednog dana mu je pobegao konj. Čuvši novosti, susedi su mu došli u posetu. “Takva loša sreća...” Rekli su saosećajno. “Može biti” - odgovorio je seljak. Sledećeg jutra se konj vratio, dovodeći sa sobom tri druga divlja konja. “Kako divno” - komentarisali su susedi. “Može biti” - odgovario je starac. Sledećeg dana njegov sin je pokušao uzjahati jednog od nepripitomljenih konja, ali je pao i slomio nogu, a susedi su opet došli ponuditi svoju saosećajnost na njegovu nesreću. “Moze biti” - odgovori seljak opet. Dan kasnije vojni časnici došli su u selo radi novaćenja mladića za vojsku. Videći da je njegov sin slomio nogu, njega su preskočili. Susedi su došli čestitati seljaku na tome kako su sve stvari ispale na kraju dobro, a farmer je odgovorio: “Moze biti!”


ŠOLJA ČAJA

Nan-ina, japanskog učitelja zena iz razdoblja Meidži, jednog je dana posetio neki učenjak iz druge zemlje, koji se želeo raspitati o Zen učenju. Nan-in posluži čaj. Napunivši šoljicu svome gostu, nastavio je i dalje sipati. Učenjak je posmatrao kako se čaj preliva, ali kada se više nije mogao suzdržati, reče: “Puna je. Više ne može stati!” - “Kao i ova šoljica”, reče Nan-in, “pun si svojih uverenja i pretpostavki. “Kako ti mogu objasniti Zen, ako prethodno ne isprazniš svoju šoljicu?”


TAKO DAKLE

Učitelja zena Hakuina, susedi su hvalili kao čoveka koji živi čednim životom. Blizu njega je živela jedna lepa devojka čiji su roditelji držali trgovinu hranom. Iznenada, bez ikakvog upozorenja, njeni roditelji otkriše da je ona u drugom stanju. To ih razljuti. Devojka ne htede priznati ko je otac, ali posle svađe ona imenova kao oca, Hakuina. U velikoj ljutnji roditelji odoše do učitelja. “Tako dakle” - beše sve što on reče. Kada se dete rodilo, doneli su ga Hakuinu. On je već izgubio svoj ugled, što ga i nije jako brinulo. Vodio je računa o detetu. Dobijao je mleko od svojih suseda i sve drugo što je detetu bilo potrebno. Posle jedne godine, devojka-majka nije više mogla izdržati. Reče roditeljima istinu - da je pravi otac deteta jedan mladić koji je radio na obližnjoj pijaci. Majka i otac devojke odmah odoše do Hakuina da ga zamole za oproštaj. Iskreno se izvine i zatražiše dete natrag. Hakuin je kao i uvek bio potpuno miran i pribran. Dajući im dete, sve što je rekao, bilo je: “Tako dakle!”


UČENJE O ĆUTANJU

Učenici škole Tendai izučavali su meditaciju i pre nego što je Zen stigao u Japan. Četvorica od njih bili su bliski prijatelji, te su obećali jedan drugome da sedam dana neće progovoriti. Prvoga dana svi su ćutali. Meditacija je uspešno započela, ali kada padne noć i uljane svetiljke stadoše žmirkati, jedan od učenika ne izdrža, te doviknu slugi: “Namesti te svetiljke”. Drugi učenik, iznenađen kada začu kako njegov prijatelj govori, primeti: “Ne bismo smeli izgovoriti ni jednu jedinu rec.” - “Glupani! Zašto razgovarate?”, upita treći. “Ja sam jedini koji nije progovorio!”, zaključi četvrti.


LEPTIR

Jednom je Ču'an Ce sanjao da je leptir i u svem bunilu svoga sna beše zaboravio na sebe. Jednostavno je bio leptir, živeći taj život kao što to samo leptir može. Odjednom se probudi, bivajući sasvim nedvosmisleno i jasno tu na javi! Samo nije znao da li je to bio Ču'an Ce koji je sanjao da je leptir ili je to sada leptir koji sanja da je Ču'an Ce!”
 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Vrh strane >>>

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2011 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 27-01-2013 06:36