Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Ogledalo

  Ars Magica

  Adepti

  Hinduizam

  Budizam

Tekst 21

 

  Judaizam

  Hrišćanstvo

  Islam

  Ostale religije

  Misterije

  Tajna društva

  Istorija

  Filosofija

  Astrologija

  Radiestezija

  Nauka

  Ekosfera

  Ars Medica

  Psihologija

  Umetnost

  Zanimljivosti

  Putopisi

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

 Alexanthorn

 Kontakt

 

 

 

Thornal

Arhiva tekstova Svetog Kraljevstva Magije

 

 

Budizam

 

21

 

Uvežbavanje uma

Autor: Ananda Maitreya (Allan Bennet)

Izvor: www.prosvetljenje.net

Foto: Arhiva Thornal

14.01.2012

 

Budistička religija je, u najeminentnijem smislu reči, jedna Praktična Filozofija. Ona nije kolekcija dogmi koje treba prihvatiti i u koje treba verovati sa bezuslovnom i neinteligentnom verom; već niz iskaza i pretpostavki koje, prvo, treba intelektualno dokučiti i razumeti; i drugo, primeniti na svaki čin našeg svakodnevnog života, praktikovati, živeti, sve do krajnjih granica naših moći. Na ovoj činjenici o suštinski praktičnoj prirodi naše Religije, stalno se i neprestano insistiralo u Svetim Knjigama. Iako bi neko mogao znati napamet hiljadu strofa Zakona, ako to ne praktikuje, on nije razumeo Dhammу. Prim. prev. Onaj čovek koji zna i praktikuje jednu strofu Zakona, on je razumeo Dhammu, on je pravi sledbenik bude. Praktikovanje Dhamma je ono što konstituiše pravog budistu, a ne puko poznavanje njegovih načela; to je izvođenje Pet Pravila, a ne njihovo ponavljanje na Pali jeziku; useljavanje u naše svakodnevne živote Veličanstvenih Zakona Ljubavi i Pravednosti je to što čoveka obeležava kao Sammaditthi lobodniji prevod može biti "putnik na putu ka Ostvarenju, učenik". Prim. prev. a ne puko poštovanje istinitosti te Dhamma kao lepog i pesničkog iskaza Zakon koji su previše teški za sleđenje. Ovu Dhamma treba živeti, treba ostvarivati, treba osećati kao najviši idol u našim srcima, kao najviši motiv naših života; i onaj ko to čini kako najbolje može jeste pravi sledbenik Učitelja; a ne onaj koji sebe naziva "Budistom", a čiji je život lišen ljubavi koju je Buda poučavao.

I pošto su naši životi veoma bolni, pošto je veoma teško slediti Dobar Zakon na svim našim putevima, stoga mi ne bismo uopšte trebali očajavati zato što smo u stanju da se krećemo putem kojim smo navikli i odreći se življenja života koji je ispunjen jedino ovosvetovnim željama i putevima. Pa zar Učitelj nije rekao, "Neka niko ne misli površno o dobrom, govoreći, to neće mene sresti" jer čak i kap po kap krčag se napuni vodom. Mudar čovek postaje pun Dobrog, čak i kada ga skuplja malo pomalo.

Onaj ko daje sve od sebe, koji teči, makari pogrešno, da sledi ono što je dobro, da izbegava ono što je loše, taj će svakodnevno postajati sve jači u svojoj težnji; i svaka pogrešna želja nadvladana, svaki povoljan i dobar impuls ostvaren, snažno će povećavati našu moć odupiranja zlu i uvećavati našu snagu za življenje života koji je ispravan. Dalje, celokupnu ovu praksu Budizma, celinu Dobrog Zakona kojeg mi koji sebe nazivamo "Budistima" pokušavamo slediti, Tathagata je sabrao u jednoj jedinoj strofi: "Izbegavanje činjenja loših dela, sticanje prednosti činjenjem dobrih dela, i pročišćenje svih naših misli; to je Učenje svih Bude." Zato mi koji sebe nazivamo Budistima moramo živeti tako da možemo sprovoditi ova ovde izložena tri pravila.

Svi mi znamo šta to znači izbegavanje vršenja zla; mi podrobno opisujemo radnje koje su loše svaki put kad imamo Panca Sila. Prihvatanje živoata, primanje onoga što nam po pravu ne pripada, življenje života nečistoće, govorenje onoga što nije istina, ili što je surovo i neljubazno, i odavanje drogama i alkoholu koji slabe mentalne i moralne sposobnosti to su zle radnje koje mi moramo izbegavati. Život u miru i ljubavi, uzvraćanje dobrim na zlo, posedovanje poštovanja, strpljenja i poniznosti predstavljaju deo onoga za što znamo da je dobro. Otuda mi svi možemo razumeti, svi možemo pokušati da primenimo u životu prva dva paragrafa ove strofe; svi možemo nastojati da ih praktično uvedemo u naše svakodnevne čivote. Ali način pročišćavanja misli koje su dobre, a potiskivanje i nadvladavanje misli koje su loše, tehnike pomoću kojih um treba uvežbavati i odgajati; o tim stvarima se malo zna; one su manje praktikovane i manje shvaćene.

Zato je i cilj ovog spisa da izloži ono što je napisano u knjigama o ovim metodima negovanja i pročišćavanja uma; da iznese kako se ovo treće pravilo može slediti i ostvariti u životu; jer na neki način ono je najvažnije od svih, ono u stvari uključuje i druga dva pravila i predstavlja njihovu krunu i ostvarenje. Izbegavanje zla, vršenje dobra: te stvari će ipak povećavati prednosti naših sudbina, ipak će voditi ka novim životima, srećnijim i još punijim iskušenja, od ovih koje sada uživamo. A kad se ta prednost, tako stečena, potroši i nestane, okretanje velikog Točka Života će nas ponovo dovesti u zle i nesrećne živote; jer pukim gomilanjem prednosti sloboda se ne može postići, niti pomoću pukih prednosti možemo stići do Velikog Mira. Ovo sticanje prednosti je drugostepeno po značaju za pročišćavanje i kulturu našeg mišljenja, ali jeste bitno, jer samo pomoću praktikovanja Sila dolazi moć Mentalne Koncentracije koja nas oslobađa (1)

Da bismo mogli razumeti kako se ovaj konačni i osnovni cilj naše Budističke Vere može postići, pre nego što vidimo zašto bi pojedine tehnike mogle tako pročistiti um, potrebno je da prvo shvatimu prirodu samog tog uma te misli koje mi želimo pročistiti i osloboditi. U čudesnom sistemu psihologije koji je nama objavio naš Učitelj, Citta ili građa misli je prikazana kao da se sastoji od bezbroj elemenata koji su nazvani Dhamma ili Sankhara. Ako prevedemo Dhamma ili sankhara kao što su korišćene u ovom kontekstu kao "Tendencije", (Sklonosti, Ciljevi, Svrhe) verovatno ćemo se najviše približiti (engleskom) značenju reči. Kada se dati čin izvede veći broj puta, kada se data misao pojavi u našim umovima više puta, postoji određena tendencija (sklonost) ka ponavljanju tog čina; određena sklonost ka vraćanju te misli. Zato je svaka mentalna Dhamma, svaka Sankhara, skloda da stalno stvara sebi slične, i da naizmenično biva stvarana; pa tako na prvi pogled izgleda kao da tu i ne postoji neka mogućnost za promenu celokupnog sastava čovekovih Sankhar, niti mogućnosti za potiskivanje loših Dhamm , niti mogućnosti za povećavanje stanja koja su dobra.

Međutim, dok nas je naš Majstor poučavao o ovoj sklonosti ka stvaranju koja je tako karakteristična za sva mentalna stanja, on nam je takođe pokazao i kako se ta reproduktivna energija Sankhar moče i sama iskoristiti za potiskivanje loših stanja i za kultivisanje stanja koja su dobra. Jer ako čovek ima mnoge i snažne Sankhare u svojoj prirodi, koje teže da ga učine besnim ili surovim, naučili smo da on može nedvosmisleno nadvladati te loše Sankhare praktikovanjem mentalne koncentracije na Sankhare suprotne prirode; praktično posvećivanjem određenog vremena svakodnevnom meditiranju na misli samilosti i ljubavi. Tako on povećava Sankhare u svom umu koje teže da ljude učine nežnim i samilosnim, a pošto se "Mržnja nikad ne zaustavlja samom mržnjom, mržnja se zaustavlja samom Ljubavlju", zato one zle Sankhare njegove prirode, one sklonosti ka besu i surovosti, nestaju pred pojavljivanjem novih dobrih sklonosti ljubavi i samilosti, baš kao što tama noći bledi u sjaju zore.

Tako vidimo daje jedan način i to najbolji za nadvladavanje loših Sankhara sistematsko negovanje, pomoću meditacije, takvih osobina koje su suprotne lošim sklonostima koje želimo ukloniti; a u središnjoj i praktičnoj karakteristici navedenog primera, praksi određene meditacije ili mentalne koncentracije na dobre Sankhare, imamo ključ za čitav sistem Pročišćavanja i Kultivisanja uma, koji čini praktičnu radnu osnovu Budističke Religije.

Ako razmotrimo delovanje jedne velike i složene mašine jedne takve mašine koja pokreće parobrod kroz vodu videćemo da tu postoji, prvo i prvenstveno, jedan centralni i opšti pogonski izvor energije; u ovom slučaju para koja se proizvodi u kotlovima. Ova energija sama po sebi nije ni dobra ni loša ona je prosto Sila; a da li ta Sila vrši koristan rad pokretanja broda, ili loš rad kidanja, uništavanja i oštećivanja broda, ili zadavanja smrtonosnih opekotina ljudima, i tako dalje, zavisi od pravilnog i usklađenog rada svih raznovrsnih delova te složene mašinerije. Ako se razvodnici pare velikih cilindara otvaraju malo prerano i tako puštaju paru pre pravog vremena, mnogo snage će se izgubiti u savlađivanju otpora same pare. Ako oni ostanu predugo otvoreni, ekspanzivna sila pare će biti protraćena, i opet će doći do gubitka snage; a ako se otvaraju prekasno, mnogo od snage zamaha motora biće upotrebljeno u beskorisno kretanje velike mase mehanizma. A tako je i kod svakog dela mašine.

U svakom delu prvog (osnovnog) pokretača je ona koncentrisana ekspanzivna energija pare; ali ta energija se mora primeniti u svakom pojedinom delu mehanizma na precizan i pravilan način, u određeno pravo vreme; inače, ili mašina uopšte neće raditi, ili će se mnogo energije pare gubiti u savlađivanju njene vlastite suprotstavljene sile. Tako je i sa ovim suptilnim mehanizmom uma, mehanizmom beskonačno složenijim, sposobnijim za daleko veću moć za dobro ili za loše, od najčudnovatijih čovekovih mehaničkih dostignuća, od najmoćnijih mašina koje su ikad napravljene ljudskim rukama. Jedna velika mašina, u najgorem slučaju, kada eksplodira, može uništiti nekoliko stotina života; u najboljem slučaju ona može preneti nekoliko hiljada ljudi, može unaprediti trgovinu i udobnost nekih nekoliko stotina života, ali ko može proceniti snagu jednog ljudskog uma, bilo za dobro bilo za zlo?

Jedan takav um, um čoveka poput Isusa Hrista, može izazvati mučeničku smrt više miliona ljudi, može upropastiti države, religije i dinastije i izazvati neizrecivu bedu i patnju; jedan drugi um, koji koristi istu vrstu energije, ali ispravno koristeći tu energiju za dobrobit drugih, može, poput Bude, uneti nadu u beznadežne život miliona i miliona ljudskih bića, može hiljadu puta povećati samilost i ljubav jedne trećine čovečanstva, može pomoći nebrojenim hiljadama bića da dopru do onog Mira za kojim svi mi žudimo do onog Mira do kojeg je tako teško pronaći put. Pa ipak, energija koju su ova dva uma koristija jeste jedna te ista. Ta energija leži skrivena u svakom ljudskom srcu, stvara se svakim otkucajem svakog ljudskog srca, ona je povlastica svakog bića i jedini pokretač u svetu ljudi. Ne postoji nijedna ideja ni misao, ne postoji nijedno delo, ni dobro ni loše, izvedeno u ovom svetu, a da ta najviša energija, ta snaga pare našeg mentalnog mehanizma, nije pokretač i uzrok. Upotrebom te energije dete uči da govori, njenom snagom je Hrist mogao uneti tugu u hiljade života, pomoću nje je Buda osvojio srca trećine ljudi; i baš pomoću nje su ga toliki sledili na putu koji je on objavio Nirvana Marga, putu ka Neizrecivom Miru. Ime te se sile je Mentalna Koncentracija (duhovno, umno, misaono usredsređenje), i ne postoji ništa na ovom svetu, ni dobro ni loše, a da ono nije učinjeno njenom primenom.

Na razboju Vremena ona tka tkaninu ljudskih karaktera i sudbina. Ime i Oblik su blizanačke niti sa kojima ona ukršta munjevite tkačke čunkove tog Razboja, ljudskih dobrih i zlih misli i dela; a šablon te tkanine je posledica bezbrojnih života. Baš pomoću ovog Samadhija dete uči da hoda, pomoću toga je Njutn merio ova sunca i svetove. To je snaga pare ovog ljudskog organizma a ono što nas čini velikim ili malim, dobrim ili lošim, rezultat je načina na koji snage uma, sve te složene Sankhare, primenjuju i koriste tu energiju. Ako sve Sankhare zajedno dobro deluju, ako su razne njihove funkcije dobro usklađene, onda taj čovek ima veliku moć za dobro ili za zlo, a kada vidite nekog slabog uma i volje, možete biti sigurni da njegove Sankhare rade jedna protiv druge, i tako se centralna moć, ta snaga Samadhija, gubi u jednom delu uma u savladavanju njegove vlastite energije u nekom drugom delu.

Ako bi jedan vešt inženjer, koji dobro poznaje funkcije svakog posebnog dela jedne mašine, trebao da se pozabavi sa nekom mašinom čiji delovi ne rade u skladu, i kad se tako rasipa energija kojom se snabdeva, on bi pregledao tu mašinu deo po deo, negde popravio poklopac, negde nešto centrirao; posmatrajući efekat te promene pri svakom sledećem pokretu cele mašine, i tako, malo pomalo, sredio bi sav taj mehanizam da deluje zajedno, sve dok mašina ne bi počela koristiti svu energiju kojom se snabdeva. Isto to mi moramo učiniti sa mehanizmom naših umova svako za sebe.

Počnimo ozbiljno ispitivati naš sastav Sankhara, da vidimo u čemu oskudevamo, u čemu je naša mentalna energija dobro upotrebljena a gde otiče u nepovrat, a zatim pristupimo podešavanju, korak po korak, svih tih delova naše mašine uma, dok se svaki ne dovede do funkcionisanja na željeni način, dok ta čitava ogromna složena mašinerija našeg bića ne počne raditi u jednom cilju, cilju zbog kojeg mi radimo, cilju koji sada još uvek leži tako daleko, pa ipak ne toliko daleko da ne bismo stremili ka njemu i ostvarili ga. Ali kako mi možemo podesiti i promeniti Sankhare naše priode? Ako će jedan deo našeg mentalnog mehanizma pogrešno ? koristiti našu energiju, on će dopustiti našoj energiji da otiče u pogrešne kanale, kako mi to možemo popraviti? Uzmimo još jedan primer iz sveta mehanike. Postoji jedan deo lokomotive koji se naziva potiskivač pare (slide valve). To je najvažniji deo pošto je njegova dužnost da propušta paru u radne delove mašine, a od preciznog izvođenja tog njegovog rada zavisi celokupna efikasnost lokomotive. Veliki problem kod ovog potiskivača pare sastoji se u činjenici što njegov oblik mora biti savršen, skoro matematički gladak; a nijedna mašina do sada još nije izmišljena koja bi mogla dovoljno glatko izrezati oblik tog klipa. Evo šta oni tada čine: oni koriste istu tu silu same pare, isto to silovito dejstvo pare, da uglačaju oblik tog klipa do potrebne glatkoće. Klip, napravljen najravnije što je mašinerija mogla, postavlja se na svoje mesto, i pušta se para; tako da je on primoran da neko vreme radi pod veoma visokim pritiskom i sa velikom brzinom. Dok on juri napred nazad, pod tim neuobičajeno jakim pritiskom, samo trenje o ulazni otvor cilindra po kojem se kreće dovoljno je da skine male neravnine koje bi se inače pokazale prilično velikim uzrokom isticanja. Tako mi moramo postupiti i sa našim umovima. Moramo uzeti naše dobre i korisne Sankhare jednu po jednu i izložiti ih povećanom i neuobičajenom pritisku pomoću naročite mentalne koncentracije. Pomoću tih sredstava te dobre Sankhare biće učinjene desetostruko efikasnijim; više neće biti gubljenja energije, a naš mentalni mehanizam će iz dana u dan raditi sve skladnije i moćnije.

Od trenutka kada se Mentalni Refleks (2) postigne, prepreke (odnosno dejstva suprotnih Sankhara) se pokazuju, curenja (Asavas, reč koja se obično prevodila kao korupcije, iskvarenja, doslovno znači curenja, tj., oticanja energije bića kroz pogrešne kanale) se zaustavljaju, i um se usredsređuje koncentracijom stepena susedstva Visuddhi Magga.

Postoji dva stepena mentalne koncentracije, i to, poimence, "Susedstvo koncentracija" i "Postignuće koncentracija". Pogledajmo sada kako ove Sankhare, ti radni delovi našeg mentalnog mehanizma, prvobitno nastaju. Posmatrajmo jedno dete koje uči da govori. Dete čuje neki zvuk i uči da taj zvuk povezuje putem asocijacije sa nekom određenom idejom. Pomoću njegove mentalne koncentracije dete se hvata za taj zvuk, preko svoje podražajne grupe Sankhara ono ponavlja taj zvuk, a jednim drugim naporom koncentracije ono utiskiva ideju tog zvuka u neku korastu ćeliju svog mozga, gde ona ostaje kao slaba Sankhara, spremna da bude pozvana kada to bude trebalo.

Zatim se, jednom, pojavi prilika koja opoziva ideju koju taj zvuk predstavlja ono treba da stvori taj zvuk da bi dobilo neki željeni predmet. Dete koncentriše svoju um svom svojom snagom na memorijuku koru mozga, sve dok ona slaba Sankhara, ona vrsta intelektovog odjeka određenog zvuka koji vreba u maloj moždanoj ćeliji ne bude otkrivena, i, slično napetoj tetivi na kojoj zasvira vetar, ćelija prenosi umu slabašno ponavljanje ideje zvuka koja ju je i izazvala. Jednim drukčijim naporom koncentracije, sada pomaknute iz memorijske oblasti i premeštene u govorni centar mozga, glasne žice deteta se stežu na naročiti način potreban za stvaranje tog zvuka; mišići usana, grla i jezika izvode nužne pokrete; disajni aparat je pod kontrolom, tako da baš prava količina vazduha prelazi preko glasnih žica; i dok dete govori ono ponavlja reč koju je ranije naučilo da poveže sa predmetom njegove sadašnje želje. Takav je proces formiranja jedne Sankhare. Što se češće ta ideja ponavlja detetu, ono češće mora da prolazi kroz uključeni proces jednom rečju, detetov um mora češće da izvodi mentalnu koncentraciju, ili Samadhi, na taj posebni niz mentalnih i mišićnih pokreta, snažniji postaje niz uključenih Sankhara, dok će dete pozivajući potrebnu ideju zvuk prolaziti sve te složene kretnje govornih organa bez ikakvog znatnijeg novog napora mentalne koncentracije; u stvari, taj lanac asocijacija, to naročito koordinirano funkcionisanje pamćenja i govora, sam će se uspostaviti putem prošlih mentalnih koncentracija kao jaka Sankhara u biću deteta, i ta Sankhara će težiti da se ponovi kad god su prisutne potrebe koje vode ka izvornom Samadhiju, tako da će se reči stvarati automatski, i bez dodatnog specijalnog napora. Tako vidimo da se Sankhare javljaju iz svakog čina mentalne koncentracije. Što je jači, ili što se češće ponavlja, taj čin Samadhija, to se jače Sank-hare stvaraju; tako neka reč na jednom novom jeziku, na primer, može postati jedna Sankhara, može se potpuno zapamtiti bez većeg napora, bilo pomoću jednog veoma velikog napora mentalne koncentracije, bilo pomoću mnogih ponavljanja te reči, sa malom mentalnom koncentracijom.

Dalje, prema metodu koji nam je pokazao naš Učitelj, praktičnih metoda za negovanje i pročišćavanje uma ima dva: prvi, Sammasati, koji predstavlja tačno razmišljanje o stvarima da bi se utvrdila njihova priroda ispitivanje ili analiza Dhammi naše vlastite prirode u ovom slučaju; i drugi, Samma samadhi, ili omogućavanje utiskivanja snaga koncentracije u um, da bi dobra stanja, dobre Dhamme, postale snažne Sankhare u našem biću. Što se tiče loših stanja, njih treba smatrati pukim oticanjem centralne moći; a lek za njih, kao i za propustljivi potiskivač pare kod lokomotive, jeste energično vežbanje sa dobrim stanjima koja su suprotne prirode.

Otuda mi prvo moramo veoma tačno analizirati i ispitati stanja koja su prisutna u nama pomoću Sammasati, a zatim praktikovati koncentraciju na dobra stanja, naročito na ona koja teže nadvladavanju naših posebnih nedostataka. Pod mentalnom koncentracijom se podrazumeva namernost misli, promišljanje samo jedne misli u određenom periodu. Ovo će se najpre pokazati kao veoma teško. Vi sednete da meditirate o ljubavi, na primer; a za nekih pola minuta otkrivate da razmišljate o nečemu što je neko rekao prethodnog dana. Tako je uvek na početku. Buda je poredio um čoveka koji započinje ovu praksu Samadhija sa teletom koje je naviklo da trčkara svuda po poljima, bez ikakvih prepreka, a koje je sada zavezano užetom za neki stub. Uže je praksa meditacije; stub je naročiti predmet odabran za meditaciju. Najpre, tele pokušava da se oslobodi, trči tamo amo u svim pravcima, ali ga uže kojim je vezano, stalno grubo zadržava na izvesnoj razdaljini od stuba. ako je tele nemirno, taj proces traje duže vremena; ali na kraju ono postaje sve mirnije, uviđa uzaludnost opiranja i leže kraj stuba. Tako je i sa umom. Najpre, podvrgnut ovoj disciplini koncentracije, um pokušava da pobegne, beži u ovom ili onom pravcu; i ako je to prosečno nemiran um, treba mu dosta vremena da shvati uzaludnost pokušaja bežanja.

Ali uvek, kada stigne na izvesnu udaljenost od stuba, kad se donekle udalji od predmeta odabranog za meditaciju, činjenica da ste seli sa određenim ciljem meditiranja deluje kao uže, i um shvata da je stub bio njegov cilj, i tako mu se vraća. Kada um, koji postaje usredsređen i postojan, konačno legne kraj stuba, i više ne pokušava pobeći od predmeta meditacije, tada je koncentracija postignuta. ali da bi se ona postigla treba dosta vremena i veoma napornog vežbanja; i da bismo taj najteži deo prakse učinili lakšim, preporučuju se razni metodi. Jedan je, da se poslužimo delovanjem samih izvesnih Sankhara. Poznato vam je kako mi stičemo navike vršenja stvari, naročito navike da neke stvari radimo u određeno doba dana. Tako mi stičemo naviku da se ujutro budimo u određeno vreme, i uvek težimo da se probudimo u isto doba dana. Stičemo naviku da večeramo u sedam sati, i ne osećamo glad do tog vremena; a ako promenimo vreme naših obroka, najpre ćemo uvek osećati glad u sedam, kasnije, ako ne večeravamo atda, glad posle sedam ubrzo nestaje i mi se tada navikavamo na novi raspored stvari.

U stvari, praktikovanje bilo kog čina, trajanje bilo kog datog niza ideja, koji se pravilno dešava u određeno doba dana, oblikuje u nama veoma jaku težnju za ponavljanjem tih ideja, ili za praktikovanjem tog čina, svakog dana u isto vreme. Mi možemo iskoristiti tu vremensku naviku uma da nam pomogne u našoj praksi meditacije. Izaberite određeno doba dana; uvek vežbajte u isto to vreme, pa čak i ako je to samo na deset minuta, ali uvek tačno u isto doba dana. Ubrzo kada um uspostavi naviku u tom pogledu, i vi ćete primetiti d aje mnogo lakše usredsrediti um u to uobičajeno vreme nego u bilo koje drugo. Takođe bismo trebali razmotriti i delovanje naših telesnih radnji na um. Čim pojedemo obrok, glavni deo suvišne energije u nama odlazi da pomogne u radu varenja; tako da je u to vreme um sanjiv i trom, a pod tim okolnostima mi ne možemo upotrebiti svu našu energiju za koncentrisanje.

Zato odaberite vreme kada je stomak prazan, i naravno, sa te tačke gledišta najbolje vreme je neposredno posle jutarnjeg buđenja. Prva sledeća stvar za koju ćete otkriti da je veoma uznemirujuća za vašu koncentraciju jeste zvuk naročito neki iznenadni, neočekivani zvuk. Zato je najbolje da odaberete vreme kda se ljudi ne kreću okolo kada je što manje buke. I ovde se opet upućuje na rano jutro, ili kasno u noć, a uopšteno govoreći, vi ćete otkriti da je i najlakše da se koncentrišete bilo odmah nakon ustajanja, ili noću, neposredno pre spavanja. Još jedna stvar veoma utiče na ove Sankhare, a to je mesto.

Ako malo razmislite, videćete kako mesto silno utiče na vaš um. Um nekog trgovca može biti pun problema; ali čim stigne u svoj ured ili na radno mesto, njegove nevolje nestaju i on je sasvim spreman, pronicljiv, sposoban, poslovni čovek. Doktor može biti krajnje umoran, i skoro zaspao kada je pozvan noću da se pobrine za neki hitni slučaj, ali samo dok ne dođe na svoje odredište, na mesto gde je potrebno da primeni svoju profesiju, do kreveta njegovog pacijenta, jer tada snažne asocijacije mesta pobeđuju njegov umor i mentalnu tromost, i on postaje sasvim budan sve njegove sposobnosti su na oprezu, njegov um radi punim kapacitetom što i zahteva njegova veoma teška profesija.

Tako je svuda; trgovac za svojom tezgom, kapeta na komandnom mostu broda, inžinjer u svojoj radionici, hemičar u laboratoriji mesto uvek deluje na um i teži da probudi određeni niz Sankhara, i to onih Sankhara koje su povezane sa tim mestom. Tu, takođe, verovatno postoji izvesna nedokučiva ali ipak delotvorna atmosfera misli koja prijanja za mesta na kojima su određene radnje vršene, određene misli stalno ponavljane. Baš iz tog razloga imamo veliki osećaj tišine i mira kada uđemo u neki manastir. Manastir je mesto gde je život zaštićen, gde ljudi duboko razmišljaju o velikim misterijama Života i Smrti; to je dom onih koji su posvećeni praktikovanju ove meditacije, to je središte religioznog života ljudi. Kada ljudi žele da se zabavljaju, oni imaju i stvari kod svojih vlastitih kuća, u selu; ali, kada se osete religiozno raspoloženi, oni odlaze u svoj manastir.

Stoga, velika većina misli koje se javljaju u manastiru jesu mirne, tihe i svete misli; a ta atmosfera mira, tišine i svetosti kao da prožima i obliva čitavo mesto, do zidova, krova i poda ne, i još više, čitavo to zemljište svetog okruženog prostora kao da je preplavljeno tom atmosferom svetosti, poput nekog blagog udaljenog mirisa koji se teško može pomirisati, ali kojeg čovek ipak može osetiti. Može biti da je neki neopipljivi ali ipak grublji deo misaone građe tako prionuo za same zidove nekog mesta; to ne bismo znali reći, ali je izvesno da ako nekom senzitivnom čoveku vežete oči i odvedete ga u hram, on će vam reći da je to jedno mirno i sveto mesto, a ako ga odvedete do klanice, on će se osetiti neugodno ili uplašeno. Dakle, mi bismo za našu praksu meditacije trebali izabrati neko mesto koje odgovara radu koji treba da obavljamo. Naravno, velika je pomoć, zahvaljujući veoma specifičnom nizu lokalnih Sankhara koje se tako dobijaju, ako bismo mogli imati neko posebno mesto na kojem se ne radi ništa drugo sem ovih tehnika, i na koje ne dolazi niko drugi sem samog praktičara, ali, to je veoma teško obezbediti, naročito laiku.

U delu Visuddhi Magga data su uputstva o tome kako sveštenik koji Praktikuje Kammatthana treba da odabere neko mesto u blizini manastira, gde ljudi ne zalaze i ne šetaju bilo neku pećinu, bilo da napravi ili uzme već napravljenu malu kolibu koju će samo on koristiti. Međutim, pošto to potpuno povlačenje nije lako za laika, on mora odabrati bilo koje najpodesnije mesto neko mesto gde će, za vreme vežbanja, biti uznemiravan što je manje moguće, i, ako je moguće, to mesto ne bi trebalo biti mesto gde on spava, pošto bi Sankhare takvog jednog mesta težile, čim bi on pokušao da smanji broj svojih misli na jednu, da ga nateraju u san, što je jedna od osnovnih stvari kojih se treba čuvati.

Bitno je da kada se vreme i prostor jednom izaberu, ne menjaju dok se snažno ne uspostavi sposobnost koncentracije. Zatim treba razmotriti položaj tela. Ako bismo stajali pri meditaciji, tada bi mnogo energije odlazilo na održavanje stojećeg položaja. Ležanje takođe nije dobro, pošto je ono u našim umovima povezano sa odlaskom na spavanje. Stoga je sedeći položaj najbolji. Ako možete sedeti prekrštenih nogu, kao što sede Buddharupas, to je najbolje; pošto taj položaj poseduje dosta dobrih Sankhara koje su povezane sa njim u umovima Budista. Sada dolazi na red suštinsko pitanje koje se tiče onoga o čemu treba da meditiramo. Predmeti meditacije su u knjigama klasifikovani pod četrdeset kategorija; a u prošlosti je onaj koji želi da praktikuje Kammatthana u mogao otići nekom velikom čoveku koji je to dugo praktikovao, i tako postigao veliko duhovno znanje, i pomoću njegovog duhovnog znanja taj Arahat je mogao reći koja bi od četrdeset kategorija najbolje odgovarala tom početniku. Danas je to teško moguće, pošto veoma mali broj ljudi praktikuje ovu Kammatthanu; i skoro da je nemoguće pronaći bilo koga sa tim spiritualnim uvidom. Zato će biti najbolje da praktikujemo one oblike meditacije koji će najsigurnije povećati najviše kvalitete u nama, kvalitete Ljubavi, Samilosti, Simpatije i Nezavisnosti od svetovnog života i briga; one oblike Sammasati koji će nam dati ispravnu percepciju naše vlastite prirode, i Tuge, Prolaznosti i Bezdušnosti svih stvari u Samsara Cakka; i one oblike koji će najbolje umirivati naše umove, terajući nas da razmišljamo o svetim i lepim stvarima, kao što su Život Bude, oslobađajuća priroda Dhamme koju je On poučavao, i čisti život koji slede Njegovi Bhikkhui.

Videli smo kako se neka jaka Sankhara treba oformiti na jedan od dva načina; bilo jednim silovitim naporom koncentracije, bilo pomoću više slabijih napora. Pošto je početniku teško da učini jedan strahoviti napor, pokazaće se kao najjednostavnije da uzme jednu ideju koja se može izraziti u nekoliko reči, i da te reči stalno tiho ponavlja. Razlog za korišćenje formule reči je taj što se, zahvaljujući složenosti moždanih radnji uključenih u stvaranje reči, oblikuju veoma moćne Sankhare pomoću te navike tihog ponavljanja; reči služe kao veoma moćno mehaničko sredstvo za stalno prizivanje ideje koju one predstavljaju. Da bi izbrojali broj ponavljanja formule, Budisti su koristili brojanicu od stotinu osam perli, i ona će se pokazati kao veoma zgodno sredstvo. Tako čovek za sebe formuliše određeni ideal Velikog Učitelja; on razmišlja o Njegovoj Ljubavi i Sažaljenju, o svom tom veličanstvenom životu Njegovom, posvećenom spiritualnom pomaganju svih bića; on stvara u umu lik Učitelja, trudeći se da ga zamisli dok je On poučavao tu Dhammu koja je tolikim ljudima donela oslobođenje; i svaki put kada mentalni lik bledi, on mrmlja "Buddhanussati" "on razmišlja o Budi" prelazeći pri svakom ponavljanju jednu od perli brojanice. Tako se postupa i sa Dhamma, i Sa Sangha; o čemu god čovek više voli da razmišlja. Međutim, verovatno su od svih meditacija o idealu najbolje one koje su poznate kao Četiri Uzvišena Stanja Cattro Brahmavihara. Te meditacije smiruju i koncentrišu Citta u na veoma snažan i efektivan način; a pored toga one teže da u nama povećavaju same one kvalitete koji su najbolji.

Čovek prvo sedne licem okrenutim Istoku; i nakon razmišljanja o vrlinama Tri Ratna e, kao što je prikazano u formulama "Iti pi so Bhagava", itd., usredsređuje svoje misli na ideje Ljubavi; zamišlja zrak ljubavi kako izlazi iz njegovog srca i obuhvata sva bića na Istočnoj Četvrti Sveta, i ponavlja sledeću formulu: "I on posla svoj um da Istočnu Četvrt Sveta ispuni mislima Ljubavi sa Srcem Ljubavi uvećanim, osnaženim i neizmernim sve dok i poslednje biće na celoj Is-točnoj Četvrti Sveta kojom on prođe ne bude preplavljeno mislima Ljubavi, sa Srcem Ljubavi uvećanim, osnaženim i neizmerno dopirućim." I dok govorite te reči zamišljate vašu Ljubav kako odlazi prema Istoku poput nekog velikog prostirućeg zraka svetlosti; i prvo razmišljajte o svim vašim prijateljima, onima koje volite, i preplavite ih vašim mislima ljubavi; a zatim razmišljajte o svim onim bezbrojnim bićima na toj Istočnoj Četvrti koje ne poznajete, koji su nezavisni od vas, a koje biste trebali voleti, i njih takođe natopite zrakom vaše Ljubavi; i na kraju razmišljajte o svima onima koji su vam suprotstavljeni, koji su vaši neprijatelji, koji su vam činili nepravdu, i njih takođe, jednim naporom volje, obaspite vašom Ljubavlju "sve dok i poslednje biće na svoj toj Istočnoj Četvrti Zemlje kojom ste vi prošli ne bude preplavljeno mislima Ljubavi sa Srcem Ljubavi uvećanim, osnaženim i neizmernim". A zatim zamislite sličan zrak Ljubavi kako izlazi iz vašeg srca u pravcu vaše desne ruke; i mentalno ponavljajte istu formulu, stavljajući reč "Južnoj" umesto "Istočnoj", i prođite isti niz razmišljanja u tom pravcu. Tako postupite i prema Zapadu, i prema Severu, dok svuda oko vas, u sva četiri pravca, ne prožmete sva bića tim mislima Ljubavi. Zatim zamislite vašu misao kako odlazi nadole, i obuhvata i uključuje sva bića ispod vas, ponavljajući istu formulu, i na kraju kako odlazi uvis, i preplavljuje sva bića u gornjim svetovima toplinom vaše ljubavi. Tako ste meditirali o svim bićima sa mislima Ljubavi, u svih šest prostornih pravaca; i završili Meditaciju o Ljubavi. Na isti način, koristeći istu formulu, radite sa ostala tri Uzvišena Stanja. Razmišljajući o svim bićima koja su uključena u Samsara Cakka u, uključena u beskrajnu tugu postojanja razmišljajući naročito o onima kod kojih se u ovom trenutku tuga posebno manifestuje, razmišljajući o slabima, nesrećnima, bolesnima, o onima koji su pali; vi odašiljete zrak Samilosti i Sažaljenja prema njima u svih šest pravaca Prostora. A obasuvši sva bića mislima Sažaljenja, prelazite na meditaciju o Sreći. Meditirate o svim bićima koja su srećna, od najniže sreće zemaljske ljubavi do najviše, Sreće onih koji su se oslobodili od svakog greha, neizrecive Sreće onih koji su postigli Nirvana Dhammu. Pokušavate saosećati sa svima srećnima u njihovoj sreći, ući u blaženstvo njihovih srca i života, i povećati ga; i tako prožimate svih šest pravaca mislima sreće, sa osećanjem slaganja sa svim što je srećno, lepo i dobro.

Zatim, na kraju, razmišljajući o svemu onome što je zlo i okrutno i loše u svetu, razmišljajući o stvarima koje odvlače ljude od svetog života, preuzmite za sva zla bića misli nezavisnosni shvatajući da se svo zlo u tim bićima javlja zbog neznanja; zbog Asavas a, isticanja duhovne sile u pogrešne kanale; shvatite da u pogledu njih nije vaša dužnost da osuđujete, niti grdite, već samo da budete nezavisni od njih, a kada završite ovu meditaciju o Nezavisnosti, upotpunili ste ovu meditaciju na Četiri Uzvišena Stanja na Ljubav, Samilost, Sreću i Nezavisnost. Meditacija o Ljubavi nadvladaće u vama svu mržnju i bes; meditacija o Samilosti nadvladaće vaše Sankhare surovosti i neljubaznosti; meditacija o Sreći će raščistiti sa svim osećanjima zavisti i zlobe; a meditacija o Nezavisnosti će ukloniti iz vas svaku sklonost ka lošim postupcima i mislima. I ako marljivo praktikujete ova četiri Uzvišena Stanja, videćete da iz dana u dan postajete sve ljubazniji i samilosniji, sve više ispunjeni vrhunskom srećom i nezavisni od lične nesreće i od zla. Toliko je snažan ovaj metod meditacije da će i veoma kratkotrajna praksa dati rezultate rezultate za koje ćete videti da deluju u vašem životu i mislima, donoseći mir i sreću vama, i svemu oko vas. Pored toga, tu je i veoma važan rad Sammasati, analize prirode stvari koja vodi ljude ka shvatanju da je sve u Samsara Cakka okarakterisano sa tri karakteristike Tuge, Prolaznosti i Bezdušnosti: da ne postoji ništa što je oslobođeno od te tri karakteristike; i kako vas samo pravo razmišljanje i prava meditacija mogu osloboditi od njih i otvoriti put do mira.

A iz razloga što su ljudi toliko uključeni u svetovne poslove, zato što toliko od naših života čine naše male mržnje, ljubavi i strahovi; zato što toliko mislimo o našem bogatstvu i onima koje volimo zemaljskom ljubavlju, i o našim neprijateljima, i o svim malim problemima našeg svakodnevnog života, zato je ovo pravo opažanje veoma teško postići, veoma je teško shvatiti kao apsolutnu istinu u dubini naših duša. Mi mislimo da imamo samo jedan život i jedno telo; zato ih čuvamo sa veoma velikom pažnjom i brigom, trošeći korisnu duhovnu energiju na te prolazne stvari. Mislimo da imamo samo jedno stanje u životu; i zato veoma mnogo razmišljamo o tome kako da poboljšamo naše položaje, kako da povećamo našu sreću. "Ja imam ove sinove, moje je ovo bogatstvo" tako glup čovek razmišlja: "a on sam nema ni svoje Ja, a kamoli sinove, kakvo bogatstvo?"

Međutim, kad bismo se mogli osvrnuti na ogromne stepenice naših bezbrojnih života, kad bismo mogli videti kako smo ranije posedovali sve razne položaje, imali bezbrojne sudbine, bezbroj dece, nebrojene ljubavi i supruge; kad bismo mogli tako pogledati unazad i videti stalnu i neizbežnu bedu svih tih života, razumeli bismo naše večno promenljive umove i volje, i svu moćnu fantazmagoriju iluzije koju smatramo tako stvarnom; kad bismo to mogli učiniti, onda bismo zaista mogli shvatiti krajnju bedu i jalovost svakog ovog zemaljskog života, mogli bismo shvatiti i dokučiti one tri karakteristike svih postojećih stvari; onda bi zaista naša želja za begstvom iz ovog večnog kruga tuge mogla biti pojačana, i to toliko pojačana da bismo mogli svom našom snagom raditi na oslobođenju. Za sticanje znanja o prošljim rođenjima postoji jedan način, jedna tehnika meditacije kojom se to znanje može zadobiti. Ovo najpre može izgledati zapanjujuće; međutim u tome zaista nema ništa neprirodno niti čudesno, to je prosto metod najsavršenijeg negovanja pamćenja. Jer, pamćenje je prvenstveno jedna funkcija materijalnog mozga; mi pamtimo stvari zato što su one uskladištene kao male sličice uma, u sićušnim nervnim ćelijama sive moždane kore, uglavnom na prednjom levoj strani lobanje. Zato se prirodno može upitati: "Ako je pamćenje, kao što je to uglavnom slučaj, uskladišteno u materijalnom mozgu, kako je moguće da bismo mogli pamtiti, bez neke čudesne sposobnosti, stvari koje su se desile pre nego što je taj mozak postojao?"

Odgovor je sledeći: naši mozgovi, istina, nisu postojali pre ovog rođenja, i zato su sva naša obična sećanja samo sećanja stvari koje su se desile u ovom životu. Ali, šta je uzrok specifične moždane strukture koja nas sada karakteriše? Prošle Sankhare. Naročita i specifična priroda nekog datog mozga; ona je, naime, ta koja čini razliku između ovog i onog mozga, koja čini jedno dete sposobnim za učenje ove stvari a drugo dete one; velika razlika sklonosti, i tako dalje, koja daje svakome od nas jedan različit niz želja, sposobnosti i misli. Koja je sila prouzrokovala tu veliku razliku između jednog mozga i drugog? Kažemo da je delovanje naših prošljih Sankhara, čitav niz Sankhara naših prošlih života, odredilo, pre našeg rođenja u ovom životu, još dok je mozak bio u procesu formiranja, ove specifične i karakteristične odlike. A ako su viši nivoi mišljenja naših mozgova bili tako specijalizirani stečenim sklonostima čitavog niza naših života, onda je svaka misao koju smo imali, svaka ideja i želja koja je pripomagala specijaliziranju te misaone građe, morala ostaviti svoj otisak neizbrisivo utisnut, mada slabo, na strukturi ovog sadašnjeg mozga, sve dok ta čudesna struktura ne postane slična nekom starom palimpsestu listu hartije na kojem, kad stari napisani tekst izbledi, jedan novi pa još jedan pisani tekst bude preko toga ispisan. Našim kratkovidim očima može se pročitati samo poslednja zabeleška; međutim, postoje načini pomoću kojih se svi ti stari izbledeli zapisi mogu učiniti vidljivim; a evo kako se to radi. Za čitanje onih izbledelih zapisa koristimo oko čija je osetljivost za sićušne senke boje i građe daleko veća od našeg vlastitog oka; fotograf uzima papir, na pročama tako pripremljenim da budu posebno osetljive za sitne senke boje, i, u skladu sa datom ekspozicijom, svaki put kad se oko kamere usmeri na list papira, jedan zapis za drugim se oslikava na upotrebljenoj osetljivoj ploči, i taj list papira, koji neuvežbanom ljudskom oku daje samo jedan zapis, pruža uzastopne ploče onih izgubljenih, starih, izbledelih zapisa, sve dok svi ne postanu jasni i čitljivi. Ako razmislimo, tako mora biti i sa čovekovim pamćenjem; sa svim mnogostrukim atributima te beskrajno složene moždane strukture.

Sve što čovekovo normalno mentalno viđenje može tamo pročitati jeste poslednji jasan zapis, zabeleška sadašnjeg života. Međutim, svaka zabeleška svake misli i čina celokupnog našeg karmičkog nasleđa, zabeleške na čijem je modelu ovaj kasniji život, ova specijalizirana moždana struktura, izgrađen, moraju ležati tu, vidljive uvežbanom viđenju; tko da, kad bismo posedovali to osetljivije mentalno viđenje, taj čudnovati palimpsest, priča bezbrojnih vekova koji su pristupali sastavljanju tog čudesnog dokumenta, zabeleške jednog mozga, prikazali bi se jasno i odvojeno, poput slika na pločama osetljivim na boje.

Zaista, često se dešava da je jedna, možda poslednja od svih onih starih zabeleški, sada data tako jasno i čitljivo daneko dete može pročitati ponešto od onoga što je zapisano; i zato imamo one čudne slučajeve povremenog, nenasleđenog genija koji su zagonetka i očajanje Zapadnjačkih Psihologa! Jedno malo dete, pre no što počne sigurno hodati, pre nego što počne jasno pričati, videće klavir, i dopuzati do njega, i, nenaučeni, njegovi dečji prstići počeće da sviraju; a, za nekoliko godina, uz veoma malo učenja i prakse, to dete će biti u stanju da izvodi najteža muzička dela muzičke komade koji zavaravaju svakoga sem najstručnijih muzičara. Bilo je mnogo take dece, čije su sposobnosti prikazivane širom Evrope. Zatim, tu je Smeaton, jedan od naših najvećih inžinjera. Kad je bio dete (a on je bio sin nepismenih seljaka) on je gradio dečje mostove preko potoka u njegovom selu nenaučen i njegovi mostovi su mogli prenositi ljude i stoku. Pre nekih deset godina (Pisano početkom ovog veka. Prim. Prev.) bilo je u Japanu jedno dete koje je, kao beba, spazilo jednog dana tuš i četkicu kojima Kinezi i Japanci pišu, i, puzeći sa zadovoljstvom, pružilo ka njima svoju bucmastu ručicu, i počelo pisati. U vreme X kada je to dete imalo pet godina, i jedva da je moglo pravilno govoriti, ono je savršeno znalo pisati kineska slova to čudnovato i složeno pismo za koje običnom čoveku treba deset do petnaest godina učenja a ovo petogodišnje dete je pisalo perfektno. Sposobnost tog deteta je prikazivana širom zemlje, i pred Japanskim Carem; a pitanje koje se javlja je: kako su sva ta deca dobila svoje moći? Svakako, zato što je za njih poslednji zapis na knjizi njihovih umova bio još uvek jasan i čitljiv; zato što je u njihovom prošlom rođenju taj posebni niz Sankhara bio toliko jak da se njegov zapis još uvek mogao čitati. I tako mi svi imamo, ovde u našim sadašnjim mozgovima, izbledele zabeleške celog našeg beskrajnog niza života; hiljade, desetine hiljada, milione zabeleški, prepisanih jednih preko drugih, koje samo čekaju oko koje ih može videti, oko uvežbanog i usavršenog pamćenja da ih pročita, da razdvoji jednu od druge kao što su razdvojene fotografske ploče, a način za takvo uvežbavanje tog mentalnog viđenja je sledeći: Sedite na vašem mestu za meditaciju i razmišljajte o sebi kako sedite. Zatim počinjete misliti unatrag.

Razmišljajte o činu ulaženja u sobu. Razmišljajte o činu kretanja prema sobi, i tako nastavite dalje, razmišljajući unazad o svakoj radnji koju ste izvršili tog dana. Zatim opet dolazite sebi, budite se ujutro, i možda ćete se setiti nekoliko snova, a onda nastaje praznina, pa se prisećate vaših poslednjih misli kada ste otišli na spavanje prethodne noći, pa onoga što ste radili pre povlačenja, i tako dalje, sve do vremena vaše poslednje meditacije. Ovo je veoma teška praksa; i zato najpre ne smete pokušavati da prelazite više od jednog dana; inače nećete raditi dobro i izostavićete prisećanje mnogih važnih stvari. Kad se malo uvežbate, videćete da vam pamćenje događaja ubrzo postaje sve potpunije i potpunije; pa će vam ova tehnika pomoći i u običnom životu, jer mnogo povećava opštu moć pamćenja. Kada obrada jednog dana postane laka, tada polako povećavajte vreme o kojem razmišljate. Počnite obrađivati po jednu sedmicu u jednoj meditaciji uzimajući ovde samo važnije događaje zatim mesec, godinu i tako dalje. Videćete da ćete se sećati svakovrsnih stvari iz vašeg proteklog života koje ste sasvim zaboravili; videćete sebe kako prodirete sve dublje i dublje u period dubokog sna; videćete da se čak i svojih snova sada bolje sećate nego što ste to ikad mogli pre. I tako nastavite dalje, prelazeći preko dugih perioda vašeg života, i svaki put ćete se sećati sve više i više stvari koje ste zaboravili. Setićete se malih incidenata iz vašeg detinjstva, suza koje ste prolili pri savlađivanju teških zadataka hodanja i govorenja; i na kraju, nakon dugog i teškog vežbanja setićete se donekle i samog vremena vašeg rođenja. Ako nikada ne odete dalje od ovoga, učinili biste sebi mnogo koristi ovom praksom.

Čudesno biste povećali pamćenje u svakom pogledu, i zadobili veoma jasno opažanje promenljive prirode vaših želja, uma i volje, čak i za nekoliko godina ovog života. Međutim, otići iza te tačke rođenja je veoma teško, zato što, kao što znate, više ne čitate relativno jasan zapis ovog života, već pokušavate čitati one bleđe, prepisane zabeleške Sankhar koje su preostale u vašem mozgu. Sva ova praksa vršena je u cilju pročišćavanja vašeg mentalnog viđenja; i, kao što sam već rekao, ono će bez sumnje biti daleko čistije nego pre; ali pitanje je da li je dovoljno čisto. Bezbroj puta idući tragom po redosledu važnijih događaja ovog života, konačno, jednog dana, premostićete onaj tamni prostor između smrti i rođenja, kada sve Sankhare, kao seme u zemlji, nestaju da bi izgradile jedan novi život; i jednog dana ćete iznenada otkriti da se sećate svoje smrti u vašem prošlom životu. Ovo će biti veoma bolno, ali je veoma bitno doći do tog stupnja nekoliko puta, zato što u trenutku kada čovek prilazi veoma blizu smrti, um automatski prolazi kroz isti taj proces pamćenja unatrag koji ste vi toliko vežbali, tako da tada možete uhvatiti niti svih događaja tog prošlog života.

Kada se jednom pređe ova teška tačka prelaska od rođenja do smrti, ostalo će biti lako kaže se u knjigama. Tada se možete svakodnevno, sa sve više i više lakoće, prisećati dela i misli vaših prošlih života; jedan za drugim će se otvarati pred vašim duhovnim viđenjem. Videćete sebe kako živite hiljadu života, osetićete kako umirete hiljadu puta, propatićete patnje hiljada postojanja,videćete kako su bile prolazne njihove male radosti, koju ste cenu morali uvek iznova plaćati za malo sreće; kako su stvarne i strašne bile patnje koje ste morali podnositi. gledaćete kako ste godinama mučno radili da sakupite malo sreće, i kako je tada smrt abila gorka, zato što svoje blago niste mogli poneti sa sobom; videćete bezbroj žena za koje ste mislili kao o jedinom biću koje biste ikad mogli voleti, i milione bića uhvaćenih poput vas u kovitlajući Točak Života i Smrti; sad vašeg oca, majku, decu, sad vaše prijatelje, pa i vaše ogorčene neprijatelje. Videćete dobro delo, ljupku misao i čin, kako donose bogatu žetvu života posle života, i žalosni skup bolesnih korova, žetvu drevnih grešaka. Videćete bespočetni sklop vaših života, sa njegovim stalno promenljivim kalupom kako se proteže unazad, unazad, sve do bezgraničnih vidika prošlosti, i onda ćete konačno saznati, i razumeti. Shvatićete da se ovaj srećni život za kojim žudimo nikada ne može dobiti; uvidećete, što vas nikakve knjige i kaluđeri ne bi mogli naučiti, tugu, nepostojanost i bezdušnost svih života; i bićete veoma potaknuti da učinite snažan napor, sad kada je vaše ljudsko rođenje i ovo znanje; najviši napor da se probudite iz ovog ružnog sna kao što se čovek budi iz užasne noćne more.

I ta snažna težnja će, kako kažu Svete Knjige, veoma doprineti postizanju vašeg oslobođenja. Postoji još jedan oblik meditacije koji je veoma koristan, tim više što nije ograničen ni na koje određeno vreme dana, već se može izvoditi uvek, u svakom slobodnom trenutku kada naš um nije zauzet. To je takozvana Mahasatipatthana, ili veliko razmišljanje. Štogod da radite, posmatrajte to i mentalno ga primećujte, trudeći se da shvatite da to što vidite poseduje Tri Karakteristike Tuge, Nestalnosti i nedostatka Besmrtnog Principa duše. Razmišljajte o radnji koju izvodite, o misli koju mislite, osećanju koje osećate, kao da pripada nekoj spoljašnjoj osobi; pazite da ne mislite: "Ja radit tako i tako" već postoji takvo i takvo radno stanje".

Na primer, uzmimo telesne radnje. Kada šetate, koncentrišite svu svoju pažnju baš na to što radite, na jedan bezličan način. Mislite "sada on diže svoju levu nogu", ili, još bolje, "dešava se radnja podizanja leve noge". "Sada se vrši dizanje desne noge, pa se telo naginje malo napred, i tako se pomera unapred, sada se okreće nadesno, a sada stoji mirno". Na ovaj način vežbajte koncentrisanje uma na posmatranje svih radnji koje izvedete, Svih osećaja koji se jave u vašem telu, svih misli koje se pojave u vašem umu i uvek tako analizirajte svaki predmet koncentracije (kao u gore navedenom slučaju telesne radnje kretanja). "Šta je to što hoda?" i preciznom analizom razmišljajte da ne postoji nikakva osoba niti duša unutar tela koja hoda, već da je tu naročiti skup hemijskih elemenata, sjedinjenih i povezanih pomoću izvesnih kategorija sila, poput kohezije, hemijskog privlačenja i slino; da one delujući u skladu, zahvaljujući određenom stanju koordinacije, izgleda kao da se kreću, pomerajću na ovaj ili onaj način, i tako dalje, usled i istovremeno sa nekim hemijskim rastvaranjima koja se dešavaju u mozgu, nervu, mišiu i krvi, itd., da je ovo stanje koordinacije to koje omogućuje te složene radnje rezultanta sila bezbrojnih slinih stanja koordinacije; da rezultante svih tih prošlih stanja koordinacije koja deluju zajedno sačinjavaju no što je nazvano živim ljudskim bićem; da se zahvaljujući nekim drugim rastvaranjima i kretanjima finih čestica koje čine mozak, javlja ideja "Ja hodam", a da u stvari ne postoji nikakvo "Ja" koje hoda ili ide, več samo jedno uvek-promenljivo mnoštvo rastvarajuih hemijskih jedinjenja; da jedno takvo raspadajuće mnoštvo hemijskih jedinjenja nema u sebi ništa što je stalno, već je, s druge strane, podložno bolu, tuzi i zamoru tela i uma; da je njegova osnovna težnja da stvori nove nizove koordiniranih sila sline prirode - nove Sankhare koje e za njihove potrebe izazvati pojavljivanje novih slinih kombinacija hemijskih elemenata, praveći tako jedan beskrajan lanac bića podlonih mukama rođenja, bolesti, truljenja, starosti i smrti; i da je jedini put bekstva iz večnog kruga postojanja prihvatanje i sleđenje Plemenite Osmostruke Staze koju je objavio Samma-sambuddha, i da jedino marljivim praktikovanjem Njegovih Zapovesti možemo dobiti neophodnu energiju od vršenja Koncentracije; i da se samo pomou Sammasati i Sammasamadhi može zadobiti konano oslobođenje od svih patnji; i da će nam se pri ozbiljnom praktikovanju ovih razmišljanja i meditacija otvoriti put ka oslobođenju - čak i put koji vodi ka Nirvani, Stanju Nepromenljivog Mira za koji je Učitelj objavio put. Zato stalno razmišljajte na sličan način o telu, Osećanjima, Idejama, Sankharama i Svesti.

Takav je jedan mali deo puta Meditacije, puta kojim se um i srce (duh i duša) mogu pročistiti i negovati. A sada nekoliko završnih napomena. Prvo se mora naglasiti da ni jedna količina čitanja ili pričanja o ovim stvarima nije vredna ni jednog jedinog trenutka njihove prakse. Ove stvari treba izvoditi, a ne raspravljati o njima; i samo onaj koji praktino veba moe ubrati plodove meditacije. Postoji još jedna stvar koju treba reći a odnosi se na vanost Sila-e. već je rečeno da Sila sama ne može voditi ka Nirvana Dharma-i; ali, ipak, ova Sila je od najveće vanosti, jer nema Samadhi-a bez Sila-e. A zašto? Zato što, ako se vratimo našem poređenju sa parnim motorom, dok je Samadhi, mentalna koncentracija, snaga pare ove ljudske mašine, vatra koja zagreva vodu, vatra koja stvara tu paru i održava je na visokom pritisku jeste snaga Sila-e. Čovek koji prekida Sila-u gasi svoje vatre; i pre ili kasnije, zavisno od njegovih rezervnih zaliha Sila-goriva, on će imati malo ili ni malo energije na raspolaganju.

Dakle, ova Sila je od istaknutog značaja; moramo izbegavati zlo, moramo izvršavati samo dobro, jer samo na taj način možemo dobiti energiju za praktikovanje i primenu naše Budističke filozofije, samo na taj način možemo ostvariti ono treće pravilo Strofe koju je predstavio naš tekst; samo tako mi možemo slediti Korake našeg Učitelja i ostvariti Njegovu Zapovest za Pročišenjem uma. Jedino na taj način, i noseći stalno na umu i živeći prema njegovom poslednjem izrazu -"Athakho, Bhikkhave, amentayami vo; Vayadhmama Sankhara Appamadena Sampadetha."

"Evo! sada, O Braćo, ja vas opominjem! Propadanje je prisutno u svim Sklonostima (Sankhara), pa zato oslobodite sebe najiskrenijim naporom."

1) Sila se dakle mora definisati kao discipljina suštinska za Mentalnu koncentraciju, ali ona će varirati kod Rase, Klime, Pojedinca, itd., itd.

2) Odraz ili Nimmita, je rezultat praktikovanja nekih oblika Samadhija. Za detalje o tome vidi Visuddhi Magga.

 

 

 

 

Vrh strane >>>

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2012 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 27-01-2013 06:36