Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Ogledalo

  Ars Magica

  Adepti

  Hinduizam

  Budizam

 Judaizam

  Hrišćanstvo

Tekst 1 - I

  Tekst 1 - II

 

  Islam

  Ostale religije

  Misterije

  Tajna društva

  Istorija

  Filosofija

  Astrologija

  Radiestezija

  Nauka

  Ekosfera

  Ars Medica

  Psihologija

  Umetnost

  Zanimljivosti

  Putopisi

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

 Alexanthorn

 Kontakt

 

 

 

Thornal

Arhiva tekstova Svetog Kraljevstva Magije

 

 

Hrišćanstvo

 

1 - I

 

Isus to nije rekao

Bart D. Erman

09.09.2010

 

Knjigu ”Isus to nije rekao”, po kojoj je napisan ovaj tekst, možete naručiti kod izdavačke kuće ”Babun”

p.fah 192, 11001 Beograd 6,

tel. 011 3510 669

mob. 063 8930 278

e-mail: [email protected]rs

 

 

 

Malo je onih među nama koji sumnjaju da tekst Novog zaveta nije verna kopija Isusovih reči i doslovni prepis onoga što su o utemeljivaču hrišćanstva napisali njegovi učenici. To uverenje naročito je učvršćeno posle pronalaska štamparske mašine, koja je omogućila da precizna reprodukcija teksta postane stvarnost. A skoro hiljadu i po godina pre toga rukopise Novog zaveta svojeručno su umnožavali pisari izloženi snažnom uticaju teoloških, kulturnih i političkih rasprava svoga vremena. O tome najbolje svedoče sačuvani novozavetni tekstovi. Oni obiluju ne samo greškama, već i namernim izmenama koje umnogome otežavaju rekonstrukciju originalnih Hristovih reči.

Kada je naučnik svetskog glasa , vodeći svetski stručnjak za biblijska pitanja Bart Erman (Bart Ehrman) krenuo da izučava biblijske tekstove na originalnim jezicima na kojima su pisani, veoma se iznenadio kada je otkrio mnoštvo grešaka i namernih izmena načinjenih od strane njenih ranijih prevodilaca. U knjizi Isus to nije rekao, Erman nam pripoveda priču koja leži u pozadini grešaka i izmena koje su drevni pisari načinili u Novom zavetu, ukazujući na veličinu njihovog uticaja na Bibliju koju čitamo danas. Svoj prikaz obogatio je i ličnom pričom o tome kako ga je njegovo izučavanje drevnih grčkih rukopisa nagnalo da napusti svoja ranija ultrakonzervativna gledišta o Bibliji.

Od trenutka kada je izumljena štamparska presa i kada je precizna reprodukcija tekstova postala stvarnost, među ljudima se uvrežilo shvatanje kako je ono što čitaju u Novom zavetu verna kopija Isusovih reči ili spisa svetog Pavla. A ipak su skoro hiljadu i po godina pre toga ove rukopise svojeručno umnožavali pisari koji su bili izloženi snažnom uticaju kulturnih, teoloških i političkih rasprava svog vremena. Sačuvani rukopisi obiluju kako greškama tako i namernim izmenama, otežavajući umnogome rekonstrukciju originalnih Isusovih reči. Po prvi put Erman otkriva gde i zašto su ove izmene načinjene, predstavljajući istovremeno na jedan popularan način različite metode kojima se naučnici koriste da bi što vernije rekonstruisali originalne reči Novog zaveta.

Rafinirano, ali i na jedan krajnje izazovan način, Erman iznosi dokaze o tome kako je puno omiljenih biblijskih priča i široko prihvaćenih verovanja koje se odnose na Is usovu božanstvenost, Trojstvo, božansko poreklo i nadahnutost Biblije, nastalo kao plod namernih i slučajnih izmena načinjenih od strane drevnih pisara - a ove izmene su, pak, dramatično uticale na sve naredne verzije Biblije.

 

O autoru

 

Bart D. Erman, vodeći svetski stručnjak za biblijska pitanja, u knjizi koja nosi naziv “Isus to nije rekao”, otkriva ko je i zašto menjao tekstove Novog zaveta. Erman je profesor na katedri za religijske studije Univerziteta Severna Karolina, u Čepl Hilu (SAD). Slovi za jednog od najvećih autoriteta za istoriju Novog zaveta, ranu crkvu i Isusov život.

Punih 30 godina, on je posvetio rekonstrukciji originalne reči Novog zaveta. U knjizi “Isus to nije rekao”, Erman iznosi veliki broj dokaza o mnoštvu grešaka i namernih izmena koje su drevni prepisivači Novog zaveta načinili, ukazujući na veličine njihovog uticaja na Bibliju koju danas čitamo. Do svojih zaključaka autor je došao upoređivanjem najstarijih sačuvanih rukopisa sa njihovom kasnijom transformacijom.

Govoreći o svom studiranju Svetog pisma, koje je počelo 1973. godine na Biblijskom univerzitetu Mudi u Čikagu, Erman kaže da je ono od njega, kao i od drugih studenata, tražilo drastičnu promenu načina života. Na Mudiju je postojao etički “kodeks”. Studenti su morali da potpišu da neće pušiti, piti, plesati, igrati karte i gledati filmove.

- Svi studenti i profesori morali su da daju pismenu izjavu da je Biblija nepogrešiva reč Božja - kaže Erman. - Ona je u potpunosti nadahnuta i predstavlja apsolutno verbalno nadahnuće.

Osim nekolicine popularnih naučnih članaka napisao je još:

- Izgubljena hrišćanstva: Bitka za spise i vere za koje ne znamo

- Izgubljeni spisi: Knjige koje nisu ušle u Novi zavet

 

O knjizi

 

- Pablišers Vikli (izvod iz prikaza)

"Privlačno i fascinantno... Ermanova nadasve zanimljiva priča, sveže i živo štivo prožeto dubokim uvidima stečenim prilikom suočavanja sa izazovima rekonstrukcije tekstova Novog zaveta, čini da čitaoci Biblije više nikada neće čitati Jevanđelja ili Pavlove poslanice na način na koji su to činili ranije."

- Džejms Robinson, autor Isusovog jevanđelja

"Isus to nije rekao je fascinantan izveštaj o pisarima koji su prepisivali grčke rukopise Novog zaveta, zatim naučnicima koji su proučavali te rukopise, kojih je bilo na stotine, da bi ustanovili koji je tekst najbolji, i, naposletku, biblijskim prevodiocima koji su njihove rezultate koristili kako bi dobili savremene prevode koje čitamo danas. Toplo preporučujem svima koji su zainteresovani za problematiku Novog zaveta."

 

 

UVOD

 

Više od bilo čega o čemu sam pisao, tema ove knjige mi je bila na umu u proteklih trideset godina, od poznog tinejdžerskog doba kad sam tek počinjao moje proučavanje Novog zaveta. Pošto je to bilo deo mene tako dugo, mislim da bi trebalo da počnem sa jednom ličnom pričom i razjasnim zašto mi je ta materija bila važna i zašto mi je važna i dalje.

Ova knjiga govori o drevnim rukopisima Novog zaveta i razlikama koje među njima postoje, o pisarima koji su prepisivali rukopise, a ponekad ih i menjali. Tema možda ne izgleda kao obećavajući ključ za nečiju autobiografiju, ali šta je - tu je. Čovek ima malo kontrole nad takvim stvarima.

Pre nego što objasnim kako i zašto su rukopisi Novog zaveta postali emocionalno i intelektualno nešto od zaista izuzetnog značaja za mene, za moje razumevanje sebe, sveta u kome živim, mojih shvatanja o Bogu i Bibliji, trebalo bi da objasnim nešto o sebi.

Rođen sam i vaspitavan na konzervativnom mestu i u konzervativno vreme - u srcu nacije, sredinom pedesetih (dvadesetog veka). Moje vaspitanje je bilo uobičajeno. Bili smo prilično tipična petočlana porodica, išli smo u crkvu, ali nismo bili posebno pobožni. Početkom godine bio sam u petom razredu, pripadali smo Episkopalnoj crkvi u Lorensu u Kanzasu, crkvi koja je imala dobrog i mudrog rektora, koji nam je takođe bio sused i čiji je sin bio jedan od mojih prijatelja (sa kojim sam kasnije u nižim razredima srednje škole pravio nestašluke - nešto što je imalo veze sa cigarama). Kao i mnoge episkopalne crkve, i ova je bila uvažena u društvu i odgovorna prema društvu. Crkvene liturgije je shvatala ozbiljno, a sveti spisi su bili deo tih liturgija. Ali, Biblija nije bila preterano naglašavana: bila je prisutna kao jedan od vodiča u veri i praksi, uporedo sa crkvenom tradicijom i zdravim razumom. Nismo, zapravo, mnogo pričali o Bibliji, niti je mnogo čitali, čak ni u nedeljnoj školi, koja se bavila više praktičnim i društvenim stvarima i pitanjem kako živeti u svetu.

U našoj kući Biblija je imala uvaženo mesto, posebno za moju majku, koja bi povremeno čitala iz nje i starala se da razumemo biblijske priče i moralne pouke (a manje njene "doktrine"). Sve do srednje škole, čini mi se, gledao sam na Bibliju kao na tajanstvenu knjigu koja je od važnosti za religiju, ali svakako ne kao na nešto što bi moglo da se nauči i da se njime ovlada. Ona je u sebi imala ukus drevnosti i bila nekako neraskidivo povezana sa Bogom i crkvom i obožavanjem. Pa ipak, nisam video zašto bih je na svoju ruku čitao ili proučavao.

Stvari su se drastično izmenile za mene dok sam bio na drugoj godini srednje škole. Tada sam imao iskustvo "ponovnog rođenja" , u jednom okruženju koje je bilo potpuno drugačije od moje domaće crkve. Bio sam tipični "marginalac" - dobar učenik, zainteresovan i aktivan u školskim sportovima, ali ne i sjajan u bilo kome od njih, zainteresovan i aktivan u društvenom životu, ali ne u višim slojevima popularne školske elite. Prisećam se osećanja neke vrste praznine koju izgleda ništa nije ispunjavalo - ni skitanje unaokolo sa mojim prijateljima (već smo se bili ozbiljno upleli u društveno prihvaćeno opijanje po žurkama), sastanci (početak ulaženja u veliku misteriju sveta seksa), škola (trudio sam se i prolazio dobro, ali nisam bio velika zvezda), rad (prodavao sam kao akviziter proizvode jedne kompanije koja je pravila pomagala za slepe), crkva (bio sam vernik, i prilično pobožan - nisam propuštao liturgiju nedeljom ujutru, bez obzira šta se dešavalo subotom uveče). Postojala je neka vrsta usamljenosti povezana sa ranim mladalačkim godinama, ali ja, naravno, nisam shvatao da je to neraskidivo povezano sa tim dobom - mislio sam da mi nešto fali.

Tada sam počeo da odlazim na sastanke Kampa kluba Hristove omladine ; oni su se održavali po kućama dece - prvi na koji sam otišao održan je kao dvorišni parti u kući jednog prilično popularnog dečaka, što me je navelo da verujem da je ta grupa zacelo u redu. Njen vođa imao je dvadeset i nešto godina i zvao se Brus, i to je radio da bi se izdržavao - organizovao lokalne klubove Hristove omladine, pokušavao da preobrati srednjoškolce da se "ponovo rode", a potom da ih navede na ozbiljno proučavanje Biblije, molitvene sastanke i slično. Brus je bio veoma dopadljiva ličnost - mlađi od naših roditelja, ali stariji i iskusniji od nas - sa moćnom porukom da praznina koju osećamo iznutra (Bili smo tinejdžeri! Svi smo osećali prazninu!) potiče od toga što ne nosimo Hrista u svojim srcima. Kad bismo samo zamolili Hrista da uđe, on bi ušao i ispunio nas radošću i srećom koju jedino "spaseni" mogu da dožive.

Brus je znao citate iz Biblije napamet, i zapanjujuće često ih je navodio. Pošto sam poštovao Bibliju, a slabo je poznavao, sve to mi je zvučalo sasvim ubedljivo. I bilo je sasvim drugačije od svega onoga što sam dobijao u crkvi, koja je upotrebljavala stari utvrđeni ritual i više se obraćala situiranim odraslim ljudima nego momcima koji su želeli zabavu i avanturu, ali koji su se iznutra osećali prazno.

Da još više skratim ovu kratku priču, na kraju sam se upoznao sa Brusom, prihvatio njegovu poruku o spasenju, zamolio Isusa da uđe u moje srce i imao pravo iskustvo ponovnog rođenja. U stvarnosti, ja sam se bio rodio petnaest godina ranije, a to je za mene bilo novo i uzbudljivo iskustvo koje me je navelo da pođem putem vere, na kome je bilo mnogo krivina i zaokreta, a koji se završio u ćorsokaku koji se, zapravo, pokazao kao ispravan put kojim sam naposletku krenuo, nakon dobrih trideset godina.

Oni među nama koji su imali ovakva iskustva ponovnog rođenja smatrali su se "pravim" hrišćanima - za razliku od onih koji su naprosto išli u crkvu jer se to podrazumeva, koji nisu zaista imali Hrista u svojim srcima i zato su to činili reda radi, bez osnove u stvarnosti. Jedan od načina na koji smo se razlikovali od njih bila je naša posvećenost Bibliji i molitvi. Posebno proučavanju Biblije. Sam Brus je bio poznavalac Biblije; pohađao je Biblijski institut Mudi u Čikagu i mogao je da navede odgovor iz Biblije na bilo koje pitanje koje bi nam palo na pamet (kao i na mnoga druga koja nam nikad ne bi pala na pamet). Uskoro sam počeo da mu zavidim na toj sposobnosti da citira Sveto pismo, pa sam se i sam upustio u proučavanje Biblije, učeći neke tekstove, razumevajući njihov značaj, pa čak i učeći napamet ključne stihove.

Brus me je ubedio da bi trebalo da razmislim o tome da postanem "ozbiljan" hrišćanin i da se potpuno posvetim hrišćanskoj veri. To bi pod­razumevalo studiranje Svetog pisma na Biblijskom institutu Mudi, a to bi, između ostalog, tražilo i drastičnu promenu načina života. Na Mudiju je postojao etički "kodeks" da studenti treba da potpišu da: neće pušiti, neće piti, neće plesati, neće igrati karte i neće gledati filmove. I da će puno čitati Bibliju. Imali smo običaj da kažemo: "Biblijski institut Mudi, gde je Biblija naše srednje ime". Pretpostavljam da sam gledao na to kao na neku vrstu hrišćanskog kampa za obuku regruta. U svakom slučaju, odlučio sam da ne budem polovičan u pogledu moje vere; prijavio sam se na Mudi, bio primljen i otišao tamo u jesen 1973.

Iskustvo na Mudiju je bilo intenzivno. Odlučio sam da mi glavni smer bude biblijska teologija, što je značilo da se puno proučava Biblija i učestvuje na sistematskim kursevima teologije. Na tim kursevima se predavalo iz samo jedne perspektive, na koju su se obavezali svi profesori (morali su da daju pismenu izjavu) i svi studenti (to smo učinili i mi): Biblija je nepogrešiva reč Božija . U njoj nema grešaka. Ona je u potpunosti nadahnuta i njenom terminologijom rečeno - predstavlja "potpuno verbalno nadahnuće". Svi kursevi koje sam pohađao podrazumevali su taj stav i poučavali tom stavu, dok se svaki drugi smatrao pogrešnim, čak i jeretičkim. Pretpostavljam da bi neki to nazvali ispiranjem mozga. Za mene je to bio ogroman "korak napred" u odnosu na plašljivi pogled na Bibliju kakav sam imao kao društveni episkopalac u ranoj mladosti. To je bila srž hrišćanstva namenjena potpunim posvećenicima.

Ali, postojao je jedan očigledan problem sa tvrdnjom da je Biblija verbalno nadahnuta - povezan sa svim onim što je u njoj rečeno. Kao što smo naučili na Mudiju, na jednom od prvih kurseva, mi zapravo nemamo izvorne spise Novog zaveta. Imamo samo kopije tih spisa, sačinjene godinama kasnije - u najvećem broju slučajeva, mnogo godina kasnije. Štaviše, nijedna od tih kopija nije potpuno tačna i precizna, pošto su ih prepisivači nenamerno i/ili namerno mestimično menjali. Svi prepisivači su to činili. Zato, umesto da imamo nadahnute autografe (tj. originale) Biblije, mi imamo samo kopije tih autografa sa nizom grešaka. Zato je jedan od najtežih zadataka bio da se utvrdi šta originali Biblije kažu, imajući u vidu da su (1) oni bili nadahnuti i (2) da ih mi nemamo.

Moram da kažem da mnogi moji prijatelji na Mudiju uopšte nisu smatrali taj zadatak bitnim ili interesantnim. Bili su zadovoljni tvrdnjom da su autografi bili nadahnuti i manje ili više su zapostavljali problem da ti izvorni tekstovi nisu preživeli. Međutim, za mene je to bio gorući problem. Bog je nadahnuo upravo reči Svetog pisma. Svakako da onda moramo da znamo koje su to reči bile, ako hoćemo da znamo kako nam ih je On preneo, pošto su te reči bile njegove reči, i pošto nam neke druge reči (one koje su prepisivači namerno ili nenamerno umetali) neće mnogo pomoći da saznamo Njegove reči.

To je probudilo kod mene interesovanje za rukopise Novog zaveta, već u osamnaestoj godini. Na Mudiju sam naučio osnove oblasti poznate kao tekstologija - što je tehnički izraz za nauku o restauriranju "izvornih" reči nekog teksta iz rukopisa. Ali, nisam još bio spreman da se upustim u to proučavanje; najpre sam morao da naučim grčki, izvorni jezik Novog zaveta, i, ako je moguće, druge stare jezike, kao što je hebrejski (jezik hrišćanskog Starog zaveta) i latinski, a da ne pominjem savremene evropske jezike kao što su nemački i francuski, kako bih saznao šta su drugi proučavaoci rekli o tim stvarima. Preda mnom je bio dug put.

Na kraju mojih studija na Mudiju (do diplome je trebalo tri godine), dobro sam prošao na mojim kursevima i ozbiljnije nego ikad sam nameravao da postanem hrišćanski naučnik. Tada sam razmišljao kako ima mnogo visokoobrazovanih naučnika među evangelističkim hrišćanima, ali nema mnogo evangelista među (svetovno) visokoobrazovanim naučnicima, pa sam želeo da postanem evangelistički "glas" u svetovnim krugovima, tako što ću steći diplome koje će mi omogućiti da podučavam u svetovnim krugovima, a da pri tome ostanem posvećen mojim evangelističkim zavetima. Ali, najpre je trebalo da diplomiram, a da bih to postigao, odlučio sam da se upišem na najbolji evangelistički fakultet. Izabrao sam Viton koledž, u predgrađu Čikaga.

Na Mudiju su me upozorili da će mi biti teško da nađem pravog hrišćanina na Vitonu - što pokazuje koliko je Mudi bio fundamentalistički. Viton je samo za hrišćane evangeliste i tu školu je, na primer, završio Bili Grejem (Viljem Frenklin Grejem, poznat kao "Bili", rođen 1918. Američki religijski lider koji je vodio evangelističke ture po čitavom svetu. - prim. prev.). Isprva mi je izgledalo da je koledž malo suviše liberalan za moj ukus. Studenti su razgovarali o književnosti, istoriji i filozofiji više nego o verbalnom nadahnuću svetih spisa. Oni su to činili iz hrišćanske perspektive, ali ipak: zar nisu shvatali šta je zaista važno?

Odlučio sam da mi na Vitonu glavni predmet bude engleska književnost, pošto mi je čitanje oduvek bilo strast i pošto sam znao da, ako želim da uđem u naučne krugove, moram dobro da se upoznam sa nekom drugom oblašću izučavanja osim Biblije. Odlučio sam takođe da se posvetim učenju grčkog. Upravo sam tokom prvog semestra na Vitonu upoznao dr Džeralda Hotorna, mog učitelja grčkog i čoveka koji je ostvario priličan uticaj u mom životu kao naučnik, učitelj i najzad, prijatelj. Hotorn je, kao i većina mojih profesora na Vitonu, bio posvećeni evangelistički hrišćanin. Ali, on se nije plašio da postavlja pitanja o svojoj veri. Ja sam tada to smatrao slabošću (zapravo, mislio sam da imam gotovo sve odgovore na sva pitanja koja je on postavljao); na kraju sam to sagledao kao iskrenu posvećenost istini i voljnost da se čovek otvori prema mogućnosti da revidira svoje stavove u svetlosti daljeg znanja i životnog iskustva.

Učenje grčkog donelo mi je veliko ushićenje. Pokazalo se da sam dobro savladao osnove tog jezika, i uvek sam žudeo da naučim još više. Ali, na dubljem nivou, učenje grčkog je bilo donekle uznemiravajuće iskus­tvo za mene i uticalo je na moje viđenje svetih spisa. Brzo sam uvideo da se potpuno značenje i nijanse grčkog teksta Novog zaveta mogu shvatiti samo kad se on čita i proučava na izvornom jeziku (isto važi i za Stari zavet, što sam kasnije shvatio kad sam naučio hebrejski). Razlog više, mislio sam, da temeljno izučim taj jezik. Istovremeno, to je počelo da me nagoni da preispitam moje poimanje Svetog pisma kao verbalno inspirisane reči Božije. Ako se potpuni smisao reči Svetog pisma može shvatiti jedino kada se ono prouči na grčkom (i hebrejskom), zar to ne znači da većina hrišćana, koji ne razumeju te stare jezike, nikad neće imati potpuni pristup onome što Bog želi da oni znaju? I zar to ne čini učenje o nadahnuću jednim učenjem rezervisanim samo za obrazovanu elitu, koja poseduje intelektualnu veštinu i ima dovoljno slobodnog vremena da nauči te jezike i proučava te tekstove čitajući ih u originalu? Kakva korist od toga da kažemo da je te reči nadahnuo Bog kada su za većinu ljudi one nedostupne, a dostupan im je samo njihov manje ili više nezgrapan prevod na neki jezik, kao što je engleski, koji nema nikakve veze sa izvornim rečima?

Moja pitanja su se sve više komplikovala kako sam dalje razmišljao o rukopisima koji prenose te reči. Što sam više proučavao grčki, to više su me interesovali rukopisi koji su sačuvali Novi zavet za nas, kao i nauka o kritici teksta, koja bi trebalo da nam pomogne da rekonstruišemo izvorne reči Novog zaveta. Stalno sam se vraćao na moje osnovno pitanje: kakva korist da kažemo da je Biblija nepogrešiva reč Božija ako zapravo nemamo reči koje je Bog nepogrešivo nadahnuo, već samo reči koje su prepisivali pisari - ponekad tačno, a ponekad (u mnogim slučajevima!) netačno? Kakva korist da kažemo da su izvorni tekstovi bili inspirisani? Mi nemamo originale! Imamo samo kopije pune grešaka, a najveći broj tih kopija od originala dele vekovi i očigledno se od njega razlikuju na hiljade načina.

Te sumnje su me i opsedale i nagonile da kopam sve dublje i dublje, da bih razumeo šta je zaista Biblija. Diplomirao sam na Vitonu za dve godine i odlučio da se pod vođstvom profesora Hotorna posvetim tekstualnoj kritici Novog zaveta, tako što ću studirati sa vodećim svetskim stručnjakom u toj oblasti, naučnikom po imenu Brus M. Mecger, koji je predavao na Teološkom seminaru univerziteta Prinston.

I opet su me moji evangelistički prijatelji upozorili da ne idem na Prinston, pošto ću, kako su mi rekli, imati problema da tamo nađem "prave" hrišćane. To je, na kraju krajeva, prezbiterijanski seminar, ne baš pogodno tlo za ponovo rođene hrišćane. Ali, moje proučavanje engleske književnosti, filozofije i istorije - a pogotovo grčkog - proširilo je značajno moje vidike, pa sam sada žudeo za znanjem, znanjem svih vrsta, i svetim i svetovnim. Ako bi poimanje "istine" značilo da neću više moći da se poistovetim sa ponovo rođenim hrišćanima, kakve sam upoznao u gimnaziji, neka tako i bude. Namerio sam da sledim svoju potragu za istinom ma kuda me ona odvela, uveren da svaka istina do koje dođem neće biti manje istinita zbog svoje neočekivanosti, ili zbog toga što se teško uklapa u šablone mog evangelističkog obrazovanja.

Po dolasku na Teološki seminar Prinstona, smesta sam upisao grčku i hebrejsku egzegezu (tumačenje biblijskih tekstova) i svoj raspored ispunio sa što više tih kurseva. Uvideo sam da ti časovi predstavljaju izazov za mene, kako akademski tako i lično. Akademski izazovi su mi bili potpuno dobrodošli, ali su lični izazovi sa kojima sam se suočavao bili prilično naporni. Kao što sam rekao, već na Vitonu sam počeo da preispitujem neke od aspekata moje posvećenosti Bibliji kao nepogrešivoj reči Božijoj. Ta posvećenost je postala ozbiljno ugrožena mojim detaljnim proučavanjima na Prinstonu. Odupro sam se svim iskušenjima da promenim moje poglede i pronašao određeni broj prijatelja koji su, kao i ja, došli iz konzervativnih evangelističkih škola i pokušavali da "održe veru" ( kada se danas osvrnem na to, malo neozbiljan izraz, jer svi smo mi, na kraju krajeva, slušali program hrišćanskog bogoslovlja). Ali, moje fakultetske obaveze su počele da me sustižu.

Prekretnica je nastala u drugom semestru, na kursu koji sam pohađao kod jednog veoma poštovanog i pobožnog profesora po imenu Kalen Stori. Tema kursa je bila tumačenje Jevanđelja po Marku, u to vreme mog najomiljenijeg jevanđelja (što je i sad). Na tom kursu, morali smo da naučimo da čitamo Jevanđelje po Marku u potpunosti na grčkom (naučio sam sve grčke reči tog jevanđelja nedelju dana pre nego što je počeo semestar); trebalo je da vodimo egzegetički dnevnik gde ćemo beležiti naša razmišljanja o tumačenjima ključnih pasusa i da diskutujemo o pro ­blemima tumačenja teksta; i, naposletku, od nas se zahtevalo da napišemo završni rad o nekom problemu tumačenja koji sami odabe­remo. Odabrao sam pasus iz Jevanđelja po Marku gl. 2, u kome se Isus sukobio sa farisejima zato što je sa učenicima išao kroz useve, jedući klasje u subotu. Isus je hteo da pokaže farisejima da je "subota načinjena čoveka radi, a ne čovek subote radi", pa ih je podsetio šta je veliki kralj David učinio kada je ogladneo on i ljudi koji behu s njim, kako su ušli u Božju kuću kada "Avijatar beše prvosveštenik" i pojeli postavljene hlebove koje nije smeo da jede niko osim sveštenika. Jedan od dobro poznatih problema tog pasusa jeste sledeći: kad pogledamo pasus iz Starog zaveta koji citira Isus (1 Sam. 21, 1-6), ispada da David to nije učinio dok je Avijatar bio prvosveštenik, već, zapravo, dok je prvosveštenik bio Avijatarov otac, Ahimeleh. Drugim rečima, to je jedan od onih pasusa na koji se ukazuje da bi se pokazalo da Biblija uopšte nije nepogrešiva, već naprotiv, da u njoj ima grešaka.

U radu koji sam napisao za profesora Storija, upustio sam se u dugu i komplikovanu raspravu kako bih dokazao da, iako Marko ukazuje na to da se događaj zbio "dok je Avijatar bio prvosveštenik", to ne znači da je Avijatar zaista tada bio prvosveštenik, već da se taj događaj odigrava u onom delu Svetog pisma u kome Avijatar igra jednu od glavnih uloga. Moja rasprava se zasnivala na značenju grčkih reči i bila je donekle komplikovana. Bio sam siguran da će je profesor Stori uvažiti, pošto sam znao da je on dobar hrišćanski naučnik koji (kao i ja) nikad ne bi pomislio da u Bibliji može da postoji bilo kakva istinska greška. Ali, na kraju mog rada, on je dodao jednostavan komentar u jednoj rečenici, koji me je iz nekog razloga potpuno prodrmao. On je napisao: "Možda je Marko naprosto pogrešio". Počeo sam da razmišljam o tome, razmatrajući sav trud koji sam uložio u taj rad, i uviđajući da sam morao da razvijem prilično maštovito tumačenje da bih zaobišao taj problem i da je moje rešenje pomalo nategnuto. Najzad sam zaključio: "Pa... možda je Marko zaista pogrešio".

Jednom kada sam to priznao, moje brane su popustile. Jer, ako je u 2. glavi Jevanđelja po Marku mogla da postoji jedna mala, sićušna greška, možda greške postoje i na drugim mestima. Možda, kad Isus kasnije u 4. glavi Jevanđelja po Marku kaže da je zrno gorušičino "manje od sviju sjemena na zemlji", ne moram da tražim maštovita objašnjenja za to kako je seme slačice najmanje od sveg semenja kad dobro znam da nije. A možda se te "greške" odnose i na krupnija pitanja. Kada Marko kaže da je Isus bio razapet jedan dan nakon što je obrok na Pashu pojeden (Mar. 14:12, 15:25), a Jovan kaže da je on umro dan pre nego što je taj obrok pojeden (Jovan 19:14) - možda to čini pravu razliku. Ili, kad Luka u svojoj priči o Isusovom rođenju govori da su se Josif i Marija vratili u Nazaret posle nešto više od mesec dana od njihovog dolaska u Vitlejem (i obavili rituale pročišćenja, Luka 2:39), dok Matej kaže da su pobegli u Egipat (Mat. 2:19-22) - možda je i to razlika. Ili, kad Pavle kaže da, nakon što se preobratio na putu u Damask, nije pošao u Jerusalim da se susretne sa onima koji su bili apostoli pre njega (Gal. 1:16-17), dok se u Delima svetih apostola kaže da je to bilo prvo što je učinio po odlasku iz Damaska (Del. 9:26) - možda je i to razlika.

Ova spoznaja podudarila sa problemima sa kojima sam se suočavao prilikom detaljnijeg proučavanja preživelih grčkih rukopisa Novog zaveta. Jedna je stvar reći da su originali bili nadahnuti, ali je realna činjenica da mi nemamo originale - pa mi tvrdnja da su oni bili nadahnuti nije od koristi ukoliko nisam u stanju da rekonstruišem originale. Štaviše, najveći broj hrišćana u čitavoj istoriji crkve nikad nije imao pristup originalima, što njihovu nadahnutost čini donekle spornom. Mi ne samo da nemamo originale, nego nemamo ni prve prepise originala. A nemamo čak ni prepise prepisa originala, pa ni prepise prepisa prepisa originala. Mi samo imamo prepise koji su načinjeni kasnije - mnogo kasnije. U najvećem broju slučajeva, to su prepisi koji su načinjeni mnogo vekova kasnije. A svi ti prepisi se međusobno razlikuju na više hiljada mesta. Kao što ćete videti kasnije u ovoj knjizi, ti prepisi se međusobno razlikuju na toliko mnogo mesta, da čak ni ne znamo koliko razlika ima. Možda je najlakše da to izrazimo poređenjem: ima više razlika među našim rukopisima nego što ima reči u Novom zavetu.

Najveći broj tih razlika su potpuno nevažne i nebitne. Veliki deo naprosto pokazuje da drevni prepisivači nisu bili ništa pismeniji nego što je to većina ljudi danas (a nisu imali ni rečnike, a kamoli automatsku proveru pisanja). Pa sve i da je tako, šta da radimo sa svim tim razlikama? Ako neko i insistira na tome da je Bog nadahnuo svaku reč Svetog pisma, šta to vredi ako nemamo reči Svetog pisma? Na nekim mestima, kao što ćemo videti, mi naprosto ne možemo da budemo sigurni da smo tačno rekonstruisali izvorni tekst. Malo je teško shvatiti značenje reči u Bibliji ako čak i ne znamo koje su to reči!

To je postao problem u mom shvatanju nadahnuća, jer sam uvideo da Bogu ne bi bilo ništa teže da sačuva reči Svetog pisma nego što mu je bilo da ih u početku nadahne. Ako je On želeo da narod ima Njegove reči, svakako da bi im ih dao (pa bi ih, verovatno, čak dao na nekom jeziku koji mogu da razumeju, umesto na grčkom i hebrejskom). Razmišljao sam: činjenica da mi nemamo te reči jasno pokazuje da ih On nije sačuvao za nas. A ako On nije izveo to čudo, onda izgleda da nema razloga da mislimo da je izveo ono prethodno čudo - da nadahne te reči.

Ukratko, moje proučavanje grčkog Novog zaveta i moja istraživanje rukopisa koji ga sadrže doveli su me do korenitog preispitivanja razumevanja prirode Biblije. Za mene je to predstavljalo seizmičku promenu. Pre toga - počev od mog iskustva ponovnog rođenja u gimnaziji, pa preko fundamentalističkog perioda na Mudiju, i evangelističkih dana na Vitonu - moja vera je u potpunosti bila zasnovana na određenom poimanju Biblije kao potpuno nadahnute, nepogrešive reči Božije. Sada više nisam posmatrao Bibliju na taj način. Biblija je počela da mi izgleda kao veoma ljudska knjiga. Baš kao što je ljudski rod dao pisare koji su prepisivali i menjali tekstove Svetog pisma, tako je ljudski rod dao autore koji su izvorno napisali tekstove svetog pisma. Knjiga je bila ljudsko delo od početka do kraja. Napisali su je razni autori u raznim periodima i na raznim mestima, da bi odgovorili raznim potrebama. Nema sumnje da je veliki broj tih autora osećao da ih je Bog nadahnuo da kažu to što su rekli, ali su oni imali svoje sopstvene uglove posmatranja, sop­stvena verovanja, sopstvena shvatanja, sopstvene potrebe, sopstvene želje, sopstveno razumevanje, sopstvene teologije; a ti uglovi posmatranja, per­spektive, pogledi, potrebe, želje, razumevanja i teologije oblikovali su sve što su oni rekli. U svemu ovde navedenom oni su se međusobno razlikovali. Između ostalog, to znači da Marko nije govorio isto što i Luka zato što i nije hteo da kaže isto što i Luka. Jovan se razlikuje od Mateja - nisu isti. Pavle se razlikuje od Dela apostolskih. A Jakov se razlikuje od Pavla. Svaki od tih autora pripada ljudskom rodu i mora da se čita da bi se videlo šta on ima da kaže (pod pretpostavkom da je muškarac u pitanju), a ne sa idejom da on govori isto, ili saglasno, ili dosledno onome što i svi drugi autori imaju da kažu. Na kraju krajeva, Biblija je veoma ljudska knjiga.

To je za mene bila jedna sasvim nova perspektiva, očigledno ne ona koju sam kao evangelistički hrišćanin imao - niti je to perspektiva većine današnjih evangelista. Daću vam jedan primer koji pokazuje kako je moja promenjena perspektiva mogla da utiče na razumevanje Biblije. Dok sam studirao na Biblijskom institutu Mudi, jedna od najpopularnijih knjiga u kampu bio je apokaliptički nacrt naše budućnosti Hola Lindzija, "Pokojna velika planeta Zemlja". Lindzijeva knjiga nije bila popularna samo na Mudiju; bila je zapravo najbolje prodavana knjiga dokumentarne lite­rature na engleskom jeziku sedamdesetih godina (pored Biblije; ovde koristim termin dokumentarna relativno slobodno). Lindzi je, kao i mi na Mudiju, verovao da je Bibija potpuno nepogrešiva u svakoj svojoj reči, do te mere da možete da čitate Novi zavet i saznate ne samo kako Bog hoće da vi živite i u šta hoće da verujete, već i šta sam Bog planira u budućnosti i šta će učiniti da to postigne. Svet ide ka apokaliptičkoj krizi katastrofalnih razmera, a iz nepogrešivih reči Svetog pisma može se saznati kako i kada će se sve to desiti.

Posebno me je pogodila reč "kada". Lindzi je ukazao na Isusovu parabolu o smokvi kao na indikaciju kada možemo da očekujemo budući Armagedon. Isusovi učenici su hteli da znaju kada će doći "kraj", a Isus odgovara:

"Od smokve naučite se priči; kad se već njezine grane podmlade i ulistaju, znate da je blizu ljeto. Tako i vi kada vidite sve ovo, znajte da je [Sin Čovekov] blizu kod vrata. Zaista vam kažem: ovaj naraštaj neće proći dok se ovo sve ne zbude ." (Mat. 24:32-34)

Šta ova parabola znači? Lindzi, u uverenju da je to nepogrešiva reč samog Boga, dešifruje njegovu poruku ukazujući na to da se u Bibliji "smokva" često koristi kao simbol za narod Izraela. Šta bi značilo da ona pusti svoje listove? To bi značilo da se taj narod, nakon što je spavao tokom jednog perioda (zime) vraća u život. A kad se Izrael vratio u život? Godine 1948, kada je ponovo postao suverena država. Isus ukazuje da će se kraj dogoditi u istoj generaciji koja je bila svedokom tog zbivanja. A koliko traje jedna generacija u Bibliji? Četrdeset godina. I eto božanski nadahnutog učenja iz samih Isusovih usta: kraj sveta će se desiti pre 1988, četrdeset godina nakon ponovne pojave Izraela.

To tumačenje je za nas bilo potpuno ubedljivo. Možda to izgleda čudno iz današnje perspektive - imajući u vidu da je 1988. prošla bez Armagedona - ali, sa druge strane, milioni hrišćana još uvek veruju da se Biblija može čitati bukvalno kao potpuno nadahnuta u svojim predviđanjima onoga što će uskoro da nas zadesi i dovede istoriju kakvu mi poznajemo do njenog kraja. Pogledajte trenutnu pomamu za serijalom Timotija le Heja i Filipa Dženkinsa "Ono što nam je zaveštano" (Left Behind), još jednom apokaliptičkom vizijom naše budućnosti koja se zasniva na bukvalnom čitanju Biblije, serijalom koji je u današnje vreme prodat u više od šezdeset miliona primeraka.

Koreniti je pomak kada se sa čitanja Biblije kao nepogrešivog plana za veru, život i budućnost pređe na čitanje Biblije kao jednog veoma ljudskog dela, sa vrlo ljudskim stavovima, od kojih se mnogi međusobno razlikuju, a nijedan ne predstavlja nepogrešiv životni vodič. Upravo takvu promenu sam naposletku učinio i u sopstvenom načinu razmišljanja, i za nju se sada u potpunosti zalažem. Mnogi hrišćani, naravno, nikad nisu ni gajili jedan takav bukvalan stav prema Bibliji, pa za njih to predstavlja jednostrano i neiznijanisarno gledište (da ne kažemo - bizarno i nepovezano sa stvarima vere). Ali, još uvek ima mnogo ljudi koji na Bibliju gledaju na takav način. Povremeno viđam nalepnice na branicima automobila na kojima piše: "Bog je tako rekao, ja verujem u to, i to sve rešava". Moj odgovor na to je uvek: šta ako Bog to nije rekao? Šta ako knjiga za koju smatrate da vam donosi Božije reči umesto njih sadrži ljudske reči? Šta ako Biblija ne daje potpuno pouzdane odgovore na pitanja savremenog doba - pitanja abortusa, ženskih prava, prava homoseksualaca, verske dominacije, demokratije zapadnog tipa i slično? Šta ako sami moramo da osmislimo svoj život i svoju veru, i da ne pravimo od Biblije lažnog idola - ili proročište koje nam otvara direktnu liniju komunikacije sa Svemogućim? Postoje jasni razlozi zbog kojih ne bi trebalo da Bibliju posmatramo kao nepogrešivi vodič za naš život: između ostalog i zbog toga što na mnogo mesta mi (čak i kao naučnici, a ne samo kao obični čitaoci) ne znamo koje su reči izvorno stajale u Bibliji.

Usled tog uvida moja lična teologija se iz korena promenila, pa me je dovela na puteve potpuno drugačije od onih kojima sam putovao kao tinejžer i dvadesetogodišnjak. Ja i dalje cenim Bibliju i raznovrsne poruke koje ona sadrži - kao što sam počeo da cenim i druge spise ranih hrišćana iz otprilike istog ili nešto kasnijeg perioda, spise manje poznatih figura kao što su Ignjatije Antiohijski, Kliment Rimski i Varnava Aleksandrijski, a takođe i spise osoba druge vere iz otprilike istog perioda, spise Josifa Flavija, Lukijana iz Samosate i Plutarha. Svi ti pisci nastoje da razumeju svet i svoje mesto u njemu i svi oni mogu da nas nauče vrednim stvarima. Važno je da znamo šta su ti pisci tačno napisali, kako bismo mogli da vidimo šta su imali da kažu i da sami prosudimo šta da mislimo i kako da živimo u svetlu tih reči.

To me opet vraća na moje interesovanje za rukopise Novog zaveta i na proučavanje tih rukopisa u okviru tekstologije. Ubeđen sam da je tekstologija neodoljiva i zanimljiva oblast - od stvarnog značaja ne samo za naučnike, već i za sve koje interesuje Biblija (podjednako za bukvaliste, izlečene bukvaliste, za one sa stavom nikad-u-životu-nisam-bio-bukvalista-i-neću-ni-biti, kao i za one koji Bibliju vide samo kao istorijski i društveni fenomen). Najviše iznenađuje činjenica da najveći broj čitalaca - onih koji se interesuju za hrišćanstvo, Bibliju i proučavanje Biblije, onih koji veruju da je Biblija nepogrešiva i onih koji tvrde suprotno - ne zna gotovo ništa o tekstologiji. A nije teško shvatiti zašto. Uprkos činjenici da ona predstavlja temu neprekidnog izučavanja već trista godina, gotovo da nijedna knjiga o tekstologiji nije napisana za laike - to jest, za one koji ne znaju ništa o tome, za one koji ne znaju grčki i druge jezike neophodne za dublja izučavanja, kao i za one koji ne vide da postoji uopšte neki "problem" sa tekstom, ali koji bi bili zainteresovani da shvate o kakvim se problemima radi i kako naučnici izlaze na kraj sa njima.

Ovo je upravo jedna takva knjiga - koliko ja znam, prva te vrste. Napisana je za ljude koji ne znaju ništa o tekstologiji, ali koji bi želeli da saznaju nešto o tome kako su pisari menjali Sveto pismo i kako bismo mi mogli da prepoznamo gde su oni to činili. Ona je napisana na osnovu mojih tridesetogodišnjih razmišljanja o toj temi, sa moje sadašnje tačke gledišta, nakon što je moje poimanje Biblije pretrpelo korenitu promenu. Napisana je za svakog ko bi voleo da zna kako smo dobili Novi zavet obzirom da u nekim slučajevima nismo ni poznavali reči prvobitnih pisaca, za svakog ko je zainteresovan da čuje nešto više o zanimljivim načinima na koje su te reči povremeno menjane i načinima na osnovu kojih bismo mogli, primenom nekog prilično rigoroznog metoda analize, rekonstruisati reči iz originala. Naposletku, za mene je ovo u velikoj meri veoma lična knjiga, krajnji rezultat jednog dugog puta. A možda bi i za druge ona mogla postati deo njihovog ličnog puta.

 

Počeci hrišćanskog Svetog pisma

 

Da bismo započeli raspravu o prepisima Novog zaveta kojima raspolažemo, moramo krenuti od samog početka, od jedne veoma neobične osobine hrišćanstva u grčko-rimskom svetu: njegovog knjiškog karaktera. Zapravo, da bismo pojmili smisao te osobine hrišćanstva, moramo da počnemo od perioda pre nastanka hrišćanstva, od religije iz koje je hrišćanstvo poniklo: judaizma. Jer, "knjiškost" hrišćanstva je u određenom smislu nagovestio i prethodno uobličio judaizam, koji je bio prva "religija knjige" u zapadnoj civilizaciji.

 

Judaizam kao religija knjige

 

Judaizam iz koga je poniklo hrišćanstvo bio je jedna neuobičajena religija u rimskom svetu, mada ni u kom slučaju jedinstvena. Kao i vernici svih drugih (više stotina) religija u oblasti Sredozemlja, Jevreji su priznavali postojanje jednog božanskog sveta koji naseljavaju nadljudska bića (anđeli, arhanđeli, kneževstva, moći); svoja božanstva su obožavali tako što su im žrtvovali životinje i hranu; smatrali su da postoji posebno sveto mesto na kome to božansko biće boravi ovde na zemlji (Jerusalimski hram), i tu je trebalo prinositi žrtve. Molili su se tom Bogu radi zajedničkih i ličnih potreba. Pričali su priče kako je u prošlosti ovaj Bog stupao u vezu sa ljudskim bićima i očekivali su njegovu pomoć u sadašnjosti. Na sve te načine judaizam je bio "blizak" obožavaocima drugih bogova u Rimskom Carstvu.

Judaizam se ipak na određene načine i razlikovao. Sve druge religije u Carstvu bile su politeističke - priznavale su i obožavale mnoge bogove svih vrsta i funkcija: velike državne bogove, manje lokalne bogove, bogove koji su nadzirali različite aspekte ljudskog rođenja, života i smrti. Sa druge strane, judaizam je bio monoteistički; Jevreji su insistirali na obožavanju samo jednog Boga svojih predaka, Boga koji je, kako su smatrali, stvorio ovaj svet, koji upravlja ovim svetom i koji jedini daje svom narodu ono što mu je potrebno. Prema jevrejskom predanju, taj jedan svemogući Bog je izabrao Izrailjce da budu njegov poseban na­rod i obećao je da će ga štititi i braniti, u zamenu za njegovu apsolutnu posvećenost njemu i jedino njemu. Jevreji su, verovalo se, sklopili "zavet" sa tim bogom, sporazum da će oni biti isključivo njegovi, kao što je on jedinstveno njihov. Samo tog jednog Boga trebalo je obožavati i slušati; pa mu je, zato, bio posvećen samo jedan hram za razliku od tadašnjih politeističkih religija, koje su, na primer, imale brojne hramove posvećene raznim bogovima kao što je, na primer, bio Zevs. Naravno, Jevreji su mogli da obožavaju Boga gde god da žive, ali su svoje religiozne obrede žrtvovanja mogli da izvode jedino u Jerusalimskom hramu. Na drugim mestima mogli su da se okupljaju u "sinagogama" radi molitve i razgovora o predanjima predaka koja čine srž njihove religije.

Ta predanja su govorila i o Božijem uplitanju u poslove predaka naroda Izrailja - otaca i majki vere, to jest: Avrama, Sare, Rahele, Jakova, Rebeke, Josifa, Mojsija, Davida i tako dalje - i davala detaljna uputstva kako taj narod treba da služi Bogu i kako da živi. Jedna od stvari koje su judaizam učinile jedinstvenim među verama Rimskog carstva bila su baš ta uputstva, zapisana u njihovim svetim knjigama zajedno sa ostalim predanjima predaka.

Našim savremenicima, koji dobro poznaju glavne savremene zapadne religije (judaizam, hrišćanstvo, islam) možda je teško da zamisle tako nešto, ali knjige nisu igrale gotovo nikakvu ulogu u politeističkim religijama drevnog zapadnog sveta. Te religije su se gotovo isključivo bavile slavljenjem bogova pomoću žrtvenih rituala. Nije bilo doktrina koje bi trebalo naučiti, sledeći objašnjenja iz knjiga, i gotovo nikakvih etičkih principa koje bi trebalo slediti onako kako je prikazano u knjigama. To ne znači da sledbenici tih raznih politeističkih religija nisu imali verovanja o svojim bogovima ili da nisu imali etiku, ali njihova verovanja i etika - što čudno zvuči savremenom čitaocu - sama po sebi nisu igrala gotovo nikakvu ulogu u samoj religiji. Umesto toga, ona su bila stvar lične filozofije, a filozofija je, naravno, mogla da bude knjiška. Pošto drevne religije same po sebi nisu zahtevale nikakve posebne sisteme "ispravnih doktrina", ili "etičkih kodeksa", knjige u njima nisu igrale gotovo nikakvu ulogu.

Judaizam je bio jedinstven po tome što je naglašavao značaj tradicije svojih predaka, običaje i zakone i tvrdio da su oni zapisani u svetim knjigama, koje su zato imale status "svetih spisa" za jevrejski narod. Tokom perioda kojim se mi bavimo - prvog veka naše ere 1, kad su i napisane knjige Novog zaveta - Jevreji rasejani širom Rimskog Carstva su posebno podrazumevali da je Bog dao uputstva svom narodu u Mojsijevim spisima, koji su se kao celina nazivali Tora, što bukvalno znači "zakon" ili "vođstvo". Tora se sastojala od pet knjiga, koje su se ponekad nazivale i Pentateuh ("pet svitaka"), što su bili počeci jevrejske Biblije (hrišćanskog Starog zaveta): Postanje, Izlazak, Levitska, Brojevi i Zakoni ponovljeni . U njima nalazimo priče o stvaranju sveta, poziv Izrailjcima da budu Božiji narod, priče o očevima i majkama Izrailja i Božijem odnosu prema njima, a što je najvažnije ( i najobimnije), zakone koje je Bog dao Mojsiju, u kojima govori kako da ga njegov narod obožava i kako da se ljudi ponašaju jedni prema drugima u okviru zajednice. To su bili sveti zakoni, koje je trebalo naučiti, prodiskutovati i slediti - i oni su bili zapisani u nekoliko knjiga.

Jevreji su imali i druge knjige koje su bile važne u njihovom religioznom životu, na primer knjige proroka (kao što su Isaija, Jeremija i Amos) i pesme (Psalmi), te istorijske knjige (kao što su Isus Navin i Samuil). Na kraju, neko vreme nakon nastanka hrišćanstva, došlo je do toga da se određena grupa tih jevrejskih knjiga - ukupno dvadeset i dve - proglasi svetim kanonom Svetog pisma, današnjom jevrejskom Biblijom, koju su hrišćani prihvatili kao prvi deo svog, hrišćanskog kanona, "Stari zavet".

Ovaj kratak pregled činjenica o Jevrejima i njihovim pisanim tekstovima je važan zato što predstavlja pozadinu hrišćanstva, koje je takođe bilo, od samog svog početka, "religija knjige". Naravno, hrišćanstvo je počelo sa Isusom, koji je i sam bio jevrejski rabin (učitelj) koji je prihvatao autoritet Tore, a moguće i ostalih jevrejskih svetih knjiga i svoje učenike poučavao njihovom tumačenju. 3 Kao i drugi rabini njegovog doba, i Isus je smatrao da se Božija volja može naći u svetim tekstovima, posebno u Mojsijevim zakonima. On je čitao te spise, proučavao te spise, tumačio te spise, držao se tih spisa i poučavao te spise. Njegovi sledbenici su od samog početka bili Jevreji koji su visoko uvažavali te knjige, koje su pripadale njihovoj tradiciji. I tako su, već na samom početku hrišćanstva, pripadnici ove nove religije, Isusovi sledbenici, u Rimskom Carstvu bili neobična pojava kao i Jevreji pre njih, jer su za razliku od gotovo svih drugih sveti autoritet pripisivali svetim knjigama. Hrišćanstvo je od početka bilo religija knjige.

 

Hrišćanstvo kao religija knjige

 

Kao što ćemo odmah videti, to što su knjige bile važne za rano hrišćanstvo ne znači da su svi hrišćani mogli da čitaju knjige; naprotiv, većina ranih hrišćana, kao i većina stanovništva Rimskog carstva (uključujući i Jevreje!) bila je nepismena. Ali, to ne znači da su knjige u njihovoj veri igrale sekundarnu ulogu. Zapravo, knjige su bile, na mnogobrojne suštinske načine, od središnjeg značaja za život hrišćana u njihovim zajednicama.

 

Vrh >>>

 

ŠTA KAŽU SVETI SPISI

 

Nezgrapni prevod

 

Erman je odlučio da mu glavni smer bude biblijska teologija. Svi kursevi koje je pohađao podrazumevali su taj stav i poučavali u tom stavu, dok se svaki drugi smatrao pogrešnim, čak i jeretičkim.

- Ali, postojao je jedan očigledan problem sa tvrdnjom da je Biblija verbalno nadahnuta, a povezan je sa svim onim što je u njoj rečeno - piše Erman. - Zašto? Zato što mi zapravo nemamo izvorne spise Novog zaveta. Imamo samo kopije tih spisa sačinjene godinama kasnije - u najboljem slučaju, mnogo godina kasnije. Štaviše, nijedna od tih kopija nije potpuno tačna i precizna, pošto su ih prepisivači nenamerno ili namerno mestimično menjali. Svi prepisivači su to činili. Zato, umesto da imamo nadahnute autografe (originale) Biblije, imamo samo njihove kopije sa nizom grešaka.

Erman ističe da je zbog toga jedan od najtežih zadataka bio da se utvrdi šta originali Biblije kažu, imajući u vidu da su (1) oni bili nadahnuti i (2) da ih mi nemamo.

- Moram da kažem - piše Erman - da mnogi moji prijatelji na Mudiju uopšte nisu smatrali da je taj zadatak bitan i interesantan. Bili su zadovoljni tvrdnjom da su autografi bili nadahnuti i manje ili više zapostavljali su problem da ti izvorni tekstovi nisu preživeli. Ali, za mene je to bio gorući problem. Bog je nadahnuo upravo reči Svetog pisma. Svakako da onda moramo da znamo koje su to reči bile, ako hoćemo da znamo kako nam ih je on preneo, pošto su te reči bile njegove reči, i pošto nam neke druge reči (one koje su prepisivači namerno i nenamerno uneli), neće mnogo pomoći da saznamo njegove reči. Da bi dopro do izvornih biblijskih tekstova, Erman je dobro naučio grčki i hebrejski jezik. Učenje ovih jezika za njega je, kaže, bilo bogato iskustvo i značajno je uticalo na njegovo viđenje svetih knjiga:

- Brzo sam uvideo da se potpuno značenje i nijanse grčkog teksta Novog zaveta mogu shvatiti samo kad se on čita i proučava na izvornom (grčkom), a isto važi i za Stari zavet napisan na hebrejskom.

Istovremeno, to je počelo da ga nagoni da preispituje svoje poimanje Svetog pisma kao verbalno inspirisane reči Božje.

- Ako se potpuni smisao Svetog pisma može shvatiti jedino kada se ono prouči na grčkom i hebrejskom, zar to ne znači da većina hrišćana koji ne razumeju te stare jezike, nikad neće imati potpuni pristup onome što Bog želi da oni znaju - upitao se Erman. - Kakve koristi imamo od toga da kažemo da je te reči nadahnuo Bog, kad su za većinu ljudi one nedostupne, a dostupan im je samo njihov manje ili više nezgrapan prevod na neki jezik, kao što je engleski, koji nema nikakve veze sa izvornim rečima.

 

Vrh >>>

 

Greške prepisivača

 

Erman, zatim, kaže:

- Jedna je stvar reći da su originali bili nadahnuti, ali je realna činjenica da mi nemamo te originale, pa mi tvrdnja da su oni bili nadahnuti nije od koristi ukoliko nisam u stanju da rekonstruišem originale. Štaviše, najveći broj hrišćana u čitavoj istoriji crkve nikad nije imao pristup originalima, što njihovu nadahnutost čini spornom.

Mi ne samo da nemamo originale, nego nemamo ni prve prepise originala. A nemamo čak ni prepise prepisa originala, pa ni prepise prepisa prepisa originala.

- Imamo - nastavlja Erman - samo prepise koji su načinjeni kasnije, mnogo kasnije. U najvećem broju slučajeva to su prepisi koji su nastali mnogo vekova kasnije. A svi ti prepisi međusobno se razlikuju na više hiljada mesta. Razlikuju se na toliko mnogo mesta da čak i ne znamo koliko razlika ima. Možda je najlakše da to izrazimo poređenjem: Ima više razlika među našim rukopisima nego što ima reči u Novom zavetu.
Erman naglašava da je najveći broj tih razlika potpuno nevažan i nebitan. Veliki deo naprosto pokazuje da drevni prepisivači nisu bili ništa pismeniji nego što je to većina ljudi danas. A nisu imali ni rečnike, a kamoli automatskih provera onog što je napisano.

- Pa i da je sve tako, šta da radimo sa svim tim razlikama? - pita se Erman. - Ako neko insistira na tome da je Bog nadahnuo svaku reč Svetog pisma, šta to vredi ako nemamo reči Svetog pisma. Na nekim mestima mi naprosto ne možemo da budemo sigurni da smo tačno rekonstruisali izvorni tekst. Mada je teško shvatiti značenje reči u Bibliji, ako čak i ne znamo koje su to reči!

 

Vrh >>>

 

Ljudska knjiga

 

Priznaje da je to postao problem u njegovom shvatanju nadahnuća, jer je uvideo da Bogu ne bi bilo ništa teže da sačuva reči Svetog pisma nego što mu je bilo da ih u početku nadahne:

- Ako je Bog želeo da narod ima njegove reči, svakako da bi mu ih dao (pa bi ih, verovatno, dao na nekom jeziku koji svi ljudi mogu da razumeju, umesto samo na grčkom i hebrejskom). Razmišljao sam: činjenica da mi nemamo te reči, jasno pokazuje da ih on nije sačuvao za nas.

Ako Bog nije izveo to čudo, onda izgleda da nema razloga da mislimo da je izveo ono prethodno čudo - da nadahne te reči.

Erman kaže da je njegova vera bila u potpunosti zasnovana na određenom posmatranju Biblije kao potpuno nadahnute, nepogrešive Božje reči. Ali, proučavanje grčkog Novog zaveta i starih rukopisa dovelo je kod njega do korenitog preispitivanja razumevanja prirode Biblije.

- Bile su to za mene seizmičke promene. Biblija je počela da mi izgleda kao veoma ljudska knjiga. Baš kao što je ljudski rod dao pisare koji su prepisivali i menjali tekstove Svetog pisma, tako je ljudski rod dao autore koji su izvorno napisali tekstove Svetog pisma.

Knjiga je bila ljudska od početka do kraja. Napisali su je razni autori u raznim periodima i na raznim mestima da bi odgovorili raznim potrebama.

- Nema sumnje - nastavlja Erman - da je veliki broj tih autora osećao da ih je Bog nadahnuo da kažu to što su rekli, ali oni su imali sopstvene uglove posmatranja, sopstvena verovanja, sopstvena shvatanja, sopstvene potrebe, sopstvene želje i sopstvene teologije.

A ti uglovi posmatranja, perspektive, pogledi, potrebe, želje, razumevanja i teologije oblikovali su sve što su oni rekli. U svemu ovde navedenom oni su se međusobno razlikovali.

- Između ostalog to znači - zaključuje Erman - da Marko nije govorio isto što i Luka, zato što nije hteo da kaže isto što i Luka. Jovan se razlikuje od Mateja - nisu isti. Pavle se razlikuje od Dela apostolskih.

A Jakov se razlikuje od Pavla. Svaki od tih autora pripada ljudskom rodu i mora da se čita da bi se videlo šta on ima da kaže (pod pretpostavkom da je muškarac u pitanju), a ne sa idejom da on govori isto, ili saglasno, ili dosledno onome što i svi drugi autori imaju da kažu. Na kraju krajeva, Biblija je veoma ljudska knjiga.

 

Vrh >>>

 

Pokojna planeta Zemlja

 

Za vreme Ermanovih studija na Biblijskom institutu Mudi, najpopularnija knjiga među studentima bio je apokaliptički nacrt naše budućnosti koji je opisao Hol Lindzi. Njegova knjiga “Pokojna velika planeta zemlja” bila je u to vreme “bestseler” knjiga dokumentarne literature na engleskom jeziku.

- Lindzi je - kaže Erman - kao i mi na Mudiju, verovao da je Biblija potpuno nepogrešiva u svakoj svojoj reči. Do te mere nepogrešiva da čitajući Novi zavet možete saznati ne samo kako Bog hoće da vi živite i u šta hoće da verujete, već i šta sam Bog planira u budućnosti i šta će učiniti da to postigne. Svet, kaže Lindzi, ide ka apokaliptičkoj krizi katastrofalnih razmera, a iz nepogrešivih reči Svetog pisma može se saznati i kada će se sve to dogoditi. Mene je posebno pogodila reč “kada”.

U knjizi “Pokojna velika planeta zemlja” autor je ukazao na Isusovu parabolu o smokvi kao na indikaciju kad možemo da očekujemo budući Armagedon (Biblijsko poprište konačne bitke dobra i zla). Na pitanje svojih učenika, koji su hteli da saznaju kada će doći “kraj sveta”, Isus odgovara:

“Od smokve naučite se priči. Kada se već njezine grane podmlade i ulistaju, znate da je blizu leto. Tako i vi kada vidite sve ovo, znajte da je (sin Čovekov) blizu kod vrata. Zaista vam kažem: Ovaj naraštaj neće proći dok se ovo sve ne zbude”. (Mat. 24:32-34)

 

Vrh >>>

 

Čije su reči

 

Šta ova parabola znači? Na ovo pitanje Erman odgovara:

- Lindzi, u uverenju da je to nepogrešiva reč samog Boga, dešifruje njegovu poruku ukazujući na to da se u Bibliji “smokva” često koristi kao simbol za narod Izraela. Šta bi, dakle, značilo da ona pusti svoje listove? To bi značilo da se taj narod, pošto je spavao tokom jednog perioda (zime) vraća u život. A kad se Izrael vratio u život? Godine 1948, kad je ponovo postao suverena država. Isus ukazuje da će se kraj sveta dogoditi u istoj generaciji koja je bila svedok tog zbivanja. A koliko traje jedna generacija u Bibliji? Četrdeset godina. I eto božanski nadahnutog učenja iz samih Isusovih usta: Kraj sveta će se dogoditi pre 1988, četrdeset godina posle ponovne pojave Izraela.

Za studente Biblijskog univerziteta Mudi u Čikagu to tumačenje bilo je potpuno ubedljivo:
- Možda to izgleda čudno iz današnje perspektive imajući u vidu da je 1988. godina prošla bez “kraja sveta”, ali sa druge strane, milioni hrišćana još uvek veruju da se Biblija može čitati bukvalno kao potpuno nadahnuta u svojim predviđanjima onoga što će uskoro da nas zadesi i dovede istoriju, kakvu mi poznajemo, do njenog kraja.

Mnogi hrišćani, smatra Erman, nikada nisu gajili jedan takav bukvalan stav prema Bibliji, pa za njih to predstavlja jednostrano i neiznijansirano gledište, da ne kažemo bizarno i nepovezano sa stvarima vere.
- Ali, još uvek ima mnogo ljudi koji na Bibliju gledaju na taj način - kaže Erman. - Povremeno viđam nalepnice na branicima automobila na kojima piše: “Bog je tako rekao, ja verujem u to, i to sve rešava”. Moj odgovor na to je uvek: Šta ako to Bog nije rekao? Šta ako knjiga za koju smatrate da vam donosi Božije reči umesto njih sadrži ljudske reči? Šta ako Biblija ne daje potpuno pouzdane odgovore na pitanja savremenog doba - pitanja abortusa, ženskih prava, prava homoseksualaca, verske dominacije, demokratije zapadnog tipa i slično.

Erman postavlja još neka pitanja: Šta ako sami moramo da osmislimo svoj život i svoju veru i da ne pravimo od Biblije lažnog idola - ili proročište koje nam otvara direktnu liniju komunikacije sa Svemogućim. I daje odgovor: Postoje jasni razlozi zbog kojih ne bi trebalo da Bibliju posmatramo kao nepogrešivi vodič za život: između ostalog i zbog toga da na mnogo mesta mi (čak i kao naučnici, a ne samo kao obični čitaoci) ne znamo koje su reči verodostojno stajale u Bibliji.

Naravno, hrišćanstvo je počelo sa Isusom, kaže Bart Erman u knjizi “Isus to nije rekao”. Isus je bio jevrejski rabin (učitelj), prihvatao je autoritet Tore, a moguće i ostalih jevrejskih svetih knjiga. Kao i drugi rabini njegovog doba, i Isus je smatrao da se Božija volja može naći u svetim tekstovima, posebno u Mojsijevim zakonima. On je čitao te spise, proučavao ih, tumačio i njih se držao.

Isusovi sledbenici od samog početka bili su Jevreji. Oni su visoko uvažavali te knjige koje su pripadale njihovoj tradiciji. I tako su, već na samom početku hrišćanstva, pripadnici nove religije, Isusovi sledbenici, u Rimskom carstvu, bili neobična pojava. Kao i Jevreji pre njih. Zašto? Zato što su, za razliku od gotovo svih drugih, sveti autoritet pripisivali svetim knjigama. Hrišćanstvo je od početka bilo religija knjige.

 

Vrh >>>

 

Religija knjige

 

U prvim vekovima posle Isusove smrti, za hrišćanske zajednice u razvoju bile su važne različite vrste spisa. Najranija svedočenja o hrišćanskim zajednicama potiču od poslanica koje su pisale hrišćanske vođe. Apostol Pavle je za to prvi i najbolji primer. On je osnivao crkve po čitavom istočnom Sredozemlju, uglavnom po urbanim centrima. Ubeđivao je pagane (pripadnike poluteističkih religija Rimskog carstva) da je jevrejski Bog jedini kojem se treba moliti. Za Isusa je govorio da je Božiji sin, koji je sve grehe ovog sveta uzeo na sebe i umro zbog njih, i koji će se uskoro vratiti radi suda na zemlji.

Pošto bi preobratio određen broj ljudi u jednom mestu, Pavle je odlazio u drugo. Ali, ukorenjivanje nove vere nije išlo glatko. Do Pavla su dolazile vesti da se pripadnici nekih hrišćanskih zajednica ponašaju loše. Iza Pavla dolazili su “lažni učitelji” koji su prenosili ideje suprotne njegovim. Neki članovi zajednice sledili su lažna učenja, negde se pojavio i nemoral. Takvim zajednicama Pavle je slao povratna pisma, sa uputstvom šta da rade. Vremenom je određen broj tih pisama stekao status svetih spisa. U Novi zavet uključeno je oko 13 poslanica napisanih u Pavlovo ime. Prvi hrišćanski spis koji posedujemo je Pavlova poslanica Solunjanima. Smatra se da je napisana 49. posle rođenja Hrista, i oko 20 godina pre nego što je bilo koje Jevanđelje prenelo priču o Spasiteljovom životu. Pavle tu poslanicu završava rečima: “Pozdravite braću svu celivom svetim, zaklinjem vas Gospodom da pročitate ovu poslanicu pred svom braćom sveta”. To nije bilo obično pismo koje će čitati bilo ko koga ono donekle zanima. Apostol insistira da se ono pročita i da se prihvati kao reč njegovog autoriteta, jer je on i osnovao zajednicu.

Poslanice su kružile među hrišćanskim zajednicama od najranijih vremena. One su ih povezivale, ujedinjavale su veru i hrišćansku praksu, ukazivale na to u šta bi to hrišćani trebalo da veruju i kako bi valjalo da se ponašaju. Poslanice su čitane naglas celoj zajednici na njenim skupštinama, jer većina hrišćana bila je nepismena.

Određeni broj tih poslanica, koje su pisale hrišćanske vođe, našao je mesto u Novom zavetu. Zapravo, Novi zavet se u velikoj meri i sastoji od poslanica koje su pisale hrišćanske vođe. U Novom zavetu ima ih 21. I to je samo jedan njihov deo. Pretpostavlja se da je, recimo, Pavle napisao mnogo više poslanica nego što mu se pripisuje u Novom zavetu. Smatra se, međutim, da neke od njih nije napisao Pavle nego njegovi kasniji sledbenici pod pseudonimom. Ako je ta pretpostavka tačna, to je onda još jedan dokaz više o značaju poslanica za rani hrišćanski pokret. Da bi naveo druge da slušaju njegove stavove, Pavlov sledbenik napisao bi poslanicu u apostolovo ime, kako bi ona dobila na težini.

 

Vrh >>>

 

Uputstva vernicima

 

Nisu, međutim, samo poslanice bile važne za hrišćanske zajednice. Rani hrišćani stvarali su, širili, čitali i sledili širok dijapazon literature. Njima je bilo stalo da saznaju što je moguće više o životu, učenju, smrti i vaskrsnuću njihovog Gospoda. Iz tog razloga napisana su mnogobrojna jevanđelja - da bi se zabeležila razna predanja vezana za Isusov život.

Od tih jevanđelja četiri su ušla u Novi zavet i široku upotrebu - Jevanđelje po Mateju, Jevanđelje po Marku, Jevanđelje po Luki i Jevanđelje po Jovanu. Ali, bila su napisana i mnoga druga. Neka od njih su sačuvana. Na primer, jevanđelja koja se pripisuju Isusovom učeniku Filipu, njegovom bratu Judi Tomi i njegovom ženskom pratiocu Mariji Magdalini. Ostala jevanđelja, uključujući i neka od prvih, izgubljena su.
Pavle, kao i drugi apostoli, podučavao je da će se Isus uskoro vratiti sa neba, da bi sudio na zemlji. Kraj svega postojećeg, neprekidno je opčinjavao rane hrišćane. Oni su uveliko očekivali da će se Bog uskoro umešati u zemaljske poslove, da bi zbacio sile zla i na zemlji uspostavio svoje dobro carstvo, sa Isusom na čelu.

Neki hrišćanski pisci napisali su proročke priče o tome šta će se desiti prilikom tog kataklizmičkog kraja sveta koji ćemo doživeti. Ta “apokaliptička” literatura imala je svoje jevrejske prethodnike, na primer, u Knjizi Danilovoj, u jevrejskoj Bibliji, ili u knjizi Etohovoj, u Jevrejskim apokrifima. Jedna od hrišćanskih apokalipsi je na kraju uključena u Novi zavet - Jovanova apokalipsa. Druge, kao što su Petrova apokalipsa, i Jermin Pastir, bili su takođe popularno štivo u određenom broju hrišćanskih zajednica u prvom veku crkve.

 

Vrh >>>

 

Četiri stuba crkve

 

Obrazovanje hrišćanskog kanona bio je dug i komplikovan proces. U izvesnom smislu hrišćani su započeli s jednim kanonom, zato što je osnivač njihove vere i sam bio jevrejski učitelj koji je prihvatao Toru kao merodavni sveti spis od Boga. Prvi hrišćani bili su Isusovi sledbenici koji su prihvatali knjige jevrejske Biblije (koja još nije bila uspostavljena kao “kanon” jednom za svagda), kao svoj sopstveni sveti spis.

Za pisce Novog zaveta, uključujući i prvog autora Pavla, reč “sveto pismo” odnosilo se na jevrejsku Bibliju, zbirku knjiga koju je Bog dao svom narodu, a koja predskazuje dolazak Mesije, Isusa.

Uskoro su, međutim, hrišćani počeli da prihvataju druge spise kao ravne jevrejskim. Možda je koren ovog prihvatanja bilo autoritarno učenje samog Isusa, pošto su njegovi sledbenici smatrali da je Isusovo tumačenje svetih spisa, po autoritetu ravno rečima samih svetih spisa.

 

Vrh >>>

 

Potvrda o razvodu

 

Isus je, možda, ohrabrivao takvo poimanje samim načinom na koji je iskazivao neka od svojih učenja. U Besedi na gori, na primer, zabeleženo je kako Isus iznosi zakone koje je Bog dao Mojsiju, a potom iznosi svoje još radikalnije tumačenje tih zakona, ukazujući da je njegovo tumačenje merodavno.

To nalazimo u takozvanim antitezama, koje beleži Matej, a u poglavlju 5. Isus kaže: “Čuli ste da se kaže 'Ne ubij' (jedna od Deset zapovesti), ali ja vam kažem, 'Ko se makar i naljuti na svoga brata i sestru, za osudu je’.” Ono što Isus kaže u svom tumačenju Zakona, izgleda isto toliko merodavno, kao i sam Zakon. Ili, Isus kaže: “Čuli ste da se kaže 'Ne čini preljubu' (još jedna od Deset zapovesti). Ali, ja vam kažem, 'Ko pogleda ženu sa požudom prema njoj u svom srcu, već je počinio preljubu sa njom’.”

U nekim slučajevima izgleda da ta autoritarna Hristova tumačenja zapravo poništavaju zakone samih svetih spisa. Na primer, Isus kaže: “Čuli ste da se kaže: "Ko se razvede od svoje žene treba da joj da potvrdu o razvodu (jedna od zapovesti), a ja vam kažem da svako ko se razvede od svoje žene, a da razlog za to nije seksualna amoralnost, tera svoju ženu da čini preljubu”, a ko god se oženi razvedenom ženom čini preljubu". Teško je reći kako neko može da posluša Mojsijevu zapovest da izda potvrdu o razvodu, ako razvod i nije stvar izbora.

U svakom slučaju, Isusova učenja uskoro su počela da imaju isti autoritet kao i Mojsijevi iskazi, to jest, sama Tora. Ali rasprave o obliku hrišćanskog kanona trajale su nekoliko vekova. Jedni su smatrali da samo jedno jevanđelje treba prihvatiti kao sveti spis: jevrejski hrišćani, koji su smatrali validnim jevrejski Zakon, koristili su samo Mateja. Određene grupe, koje su tvrdile da Isus nije pravi Hrist, prihvatile su samo Jevanđelje po Marku. Filozof-učitelj Markon, koji je kasnije proglašen za jeretika, i njegovi sledbenici prihvatali su samo (jednu verziju) Jevanđelja po Luki. Grupa gnostika zvana Valentijani prihvatala je samo Jevanđelje po Jovanu.

Tim shvatanjima oštro se suprotstavio hrišćanski intelektualac i apologista Justin Mučenik. Tvrdeći da su sve te grupe u zabludi, on kaže: “Nije moguće da jevanđelja bude ni više ni manje nego što ih ima. Jer, pošto postoje četiri oblasti sveta u kome živimo, i četiri glavna vetra, a Crkva je razbacana po svetu, a stub i temelj Crkve je jevanđelje, pogodno je da Crkva ima četiri stuba”.

Drugim rečima, četiri strane sveta, četiri vetra, četiri stuba - dakle nužna su i četiri jevanđelja. Pred kraj drugog veka bilo je hrišćana koji su insistirali da su spisi Mateja, Marka, Luke i Jovana ta jevanđelja. Njih nije bilo ni više ni manje.

Hrišćani su, dakle, bili uveliko u brizi da saznaju koje knjige da prihvate kao merodavne, kako bi mogli da znaju (1) koje knjige da čitaju tokom svojih bogosluženja i, shodno tome, (2) da znaju na koje knjige mogu da se oslone kao na pouzdane vodiče, u šta valja da veruju i kako da se ponašaju.

Odluke o tome koje bi knjige na kraju trebalo uzeti kao kanonske nisu bile automatske i lagodne. Rasprave su bile duge i iscrpne, a ponekad i grube. Mnogi današnji hrišćani možda misle da se posle Novog zaveta jednog dana, ubrzo posle Isusove smrti, naprosto pojavio na sceni, ali ništa nije dalje od istine kao to.

 

Vrh >>>

 

Pismo episkopa

 

Kako stvari stoje, mi možemo da ukažemo kada je prvi put jedan hrišćanin od poverenja naveo 27 knjiga Novog zaveta upravo kao knjige Novog zaveta - ni manje ni više. Mada je možda iznenađujuće, taj hrišćanin je pisao u drugoj polovini 4. veka, skoro 300 godina pošto su napisane same knjige Novog zaveta. Taj autor je bio moćni episkop Aleksandrije po imenu Atanasije. Godine 367, on je napisao svoje godišnje pastirsko pismo egipatskim crkvama koje su bile u njegovoj nadležnosti. U pismu je dao savet koje bi knjige trebalo čitati u crkvama kao svete spise. Atanasije navodi upravo naših 27 knjiga isključujući sve ostale.

To je prvi sačuvani primer da neko potvrđuje naš niz knjiga kao Novi zavet. Pa čak ni Atanasije nije sredio stvar. Rasprave su se nastavile docnije, i trajale su vekovima. Knjige koje mi nazivamo Novim zavetom sakupljene su u jedan kanon i proglašene Svetim pismom, najzad i konačno, tek stotinama godina pošto su same te knjige nastale.

Jedini način da se neka knjiga u antičko doba umnoži bilo je prepisivanje rukom, slovo po slovo. Bio je to spor i pipav posao, ali druge nije bilo. I zato većina knjiga nije načinjena u velikom broju. A one koje su bile prepisane u velikom broju kopija, nisu sve bile iste, jer su prepisivači tekstova neizbežno unosili izmene. Menjali su reči, bilo slučajno (usled omaške ili druge vrste nepažnje) ili planski (kada je pisar namerno menjao reči koje je prepisivao). Niko ko je u antici čitao neku knjigu nije mogao da bude siguran da čita baš ono što je napisao njen autor.

 

Vrh >>>

 

Na svoju ruku

 

U čitavom rimskom svetu tekstove su po pravilu prepisivali profesionalni pisari ili pismeni robovi. Oni su to obavljali kao deo svojih kućnih poslova. Ljudi koji su prepisivali rane hrišćanske tekstove uglavnom nisu bili profesionalci.

Tako je to bilo u prva dva ili tri veka Crkve. Taj posao dobrovoljno su obavljali obrazovani pripadnici hrišćanske zajednice. I pri tom pravili greške. Uistinu, posedujemo solidne dokaze da je to bilo baš tako, pošto su se na greške povremeno žalili hrišćani - pokušavajući da otkriju izvorne reči autora tih tekstova.
Origen, crkveni otac iz trećeg veka, na primer, jednom je napisao sledeću zabelešku na prepis jevanđelja koje je imao: “Razlika između rukopisa bila je velika, bilo zbog namere nekih prepisivača, bilo zbog perverzne drskosti drugih; oni su ili propustili da prekontrolišu ono što su prepisali, ili su prilikom korekture dodavali ili oduzimali šta im se prohte”.

Origen nije jedini koji je zapazio taj problem. Učinio je to i njegov paganski protivnik Celz, sedamdesetak godina kasnije. U napadu na hrišćanstvo i njegovu literaturu, Celz je izgrdio hrišćanske prepisivače zbog njihove prepisivačke prakse pune grešaka: “Neki vernici kao da su došli sa pijanke. Oni idu dotle da protivureče sami sebi. Menjaju izvorni tekst jevanđelja po tri-četiri i više puta, menjaju njegov karakter da bi uz pomoć toga izbegli probleme kada se suoče sa kritikom”.

U svim vremenima, prepisivanje svetih spisa bilo je vrlo naporan posao. Na to ukazuju i beleške koje su ponekad dodavane na kraju prepisa. Pisar bi prosto ispustio uzdah olakšanja kao ovaj: “Kraj rukopisa. Slava neka je Bogu!”. Ponekad bi pisari izgubili koncentraciju, ponekad su bili gladni i pospani, a ponekad se nisu ni trudili da daju sve od sebe.

 

Vrh >>>

 

Priča o ženi preljubnici

 

Prepisivači biblijskih spisa menjali su tekst kad god bi naišli na neki pasus koji im se činio kao da sadrži grešku koju treba ispraviti. Menjali su ga možda zbog neke protivrečnosti, zbog pogrešnog geografskog naziva ili izostavljene aluzije na svete tekstove. Ponekad su njihovi motivi bili čisti kao suza. Ali, oni su ipak korigovali tekst, pa su usled toga autorove izvorne reči bivale izmenjene i na kraju izgubljene.

Interesantan primer namerne izmene nalazimo u jednom od najlepših prepisa, Vatikanskom kodeksu (tako je nazvan jer je pronađen u Vakikanskoj biblioteci). U uvodu poslanice Jevrejima nalazi se pasus u kome nam, prema većini rukopisa kažu da “Hrist drži (grčki PHERON) sve stvari rečju svoje moći” (Jev.1:3). Ali u Vatikanskom kodeksu izvorni pisar izmenio je tekst jednim glagolom koji na grčkom slično zvuči. Ovaj tekst umesto navedenog glasi: “Hrist manifestuje (grčki PHANERON) sve stvari rečju svoje moći.”

Nekoliko vekova kasnije jedan drugi pisar pročitao je taj pasus u rukopisu i odlučio da neuobičajenu reč manifestuje zameni sa običnijom - drži. Jednu je izbrisao i napisao drugu. Zatim, opet posle nekoliko vekova, neki treći pisar je pročitao taj rukopis i primetio da je njegov prethodnik izmenio tekst, pa je izbrisao reč drži i ponovo napisao reč manifestuje. Potom je dodao belešku na margini u kojoj je iskazao svoje mišljenje o prethodnom pisaru. Beleška glasi: “Budalo i nitkove! Ostavi stari tekst i ne menjaj ga!”
Ovde je izmenjena samo jedna reč. Zašto je ona toliko bitna? Zato što jedini način da razumemo šta je neki autor hteo da kaže, jeste da znamo koje su zaista bile njegove reči. Sve njegove reči. Šta ako je to reč koju autor nije zapravo napisao? Ako kažemo da Hrist manifestuje sve stvari svojom moćnom rečju, to je potpuno drugačije nego ako se kaže da on održava univerzum svojom rečju!

 

Vrh >>>

 

Test za spasitelja

 

U stvari, imamo tri oblika teksta: original, grešku i pogrešan pokušaj da se greška ispravi. Greške se umnožavaju i ponavljaju i tako to ide vekovima. Ponekad pisar može da poseduje više od jednog rukopisa i da greške u jednom rukopisu ispravi pomoću ispravnog teksta u drugom rukopisu. Ali, takođe je moguće da pisar ponekad ispravi ispravan rukopis prema neispravnom. Čini se da je broj mogućnosti beskrajan.
Ako znamo te probleme, kako možemo da se nadamo da ćemo ispraviti bilo šta što bi ličilo na originalni tekst, tekst koji je zapravo napravio autor? To je ogroman problem. Zapravo, to je tako veliki problem da određeni broj tekstologa tvrdi da možemo da zaboravimo na raspravu o “originalnom” tekstu, jer nam je on nedostupan. To je možda preterano, ali ćemo na nekoliko primera iz Novog zaveta pokazati kakvi su to problemi.

Priča o Isusu i ženi uhvaćenoj u preljubi verovatno je najpoznatija priča o Isusu u Bibliji. A svakako je bila najomiljenija u holivudskoj verziji njegovog života. Ušla je čak i u “Stradanje Hristovo” Mela Gibsona, iako se taj film usredsređuje samo na Isusove poslednje časove (ta priča je u filmu prikazana kao jedna od retkih reminiscencija). Uprkos njenoj popularnosti, priča je nađena u samo jednom pasusu Novog zaveta, u Jevanđelju po Jovanu, 7:53-8:12, a izgleda da se izvorno nije nalazila čak ni tu.

Sadržaj priče je poznat. Isus poučava u hramu, a prilazi mu grupa pisara i fariseja, njegovih zakletih neprijatelja, vodeći ženu “koja je bila uhvaćena u samom činu preljube”. Oni je dovode pred Isusa zato što hoće da ga provere. Mojsijev zakon, kako mu oni kažu, zahteva da se takva žena kamenuje do smrti; ali oni hoće da znaju šta Isus ima da kaže o tome. Treba li da je kamenuju ili da je pomiluju? Naravno, to je klopka. Ako im Isus kaže da puste tu ženu da slobodno ide, optužiće ga da krši Božji zakon. A ako im kaže da je kamenuju, optužiće ga da odbacuje sopstveno učenje o ljubavi, milosrđu i opraštanju.

Isus ne odgovara odmah; umesto toga, on se saginje da napiše nešto na tlu. Na njihova ponovljena pitanja, on im kaže: “Neka onaj od vas koji je bez greha prvi baci kamen na nju.” On se potom vraća svom pisanju po zemlji, dok oni koji su doveli ženu počinju da odlaze - očigledno se osećajući osuđenima zbog sopstvenih nedela. Ostala je samo žena. Podigavši glavu, Isus kaže: “Ženo, gde su oni? Ima li nekog da te osudi?” Na to ona odgovara: “Nikog Gospode.” On potom odgovara: “Ni ja te ne osuđujem. Idi i ne greši više.”

To je sjajna priča, ispunjena patosom i domišljatošću, u kojoj Isus koristi svoju dovitljivost da izbavi sebe iz klopke - a da i ne govorimo o jadnoj ženi. Naravno, kod pažljivog čitaoca ta priča izaziva niz pitanja. Na primer, ako je ta žena uhvaćena u činu preljube, gde je muškarac sa kojim je uhvaćena?

 

Vrh >>>

 

Usmeno predanje

 

Prema Mojsijevom zakonu, trebalo bi kamenovati oboje. I još, dok Isus piše po tlu, šta on piše? (Po jednom starom predanju, on je pisao grehe tužilaca, koji su, kad su videli da su njihovi sopstveni prestupi poznati, otišli postiđeni.) A čak i ako je Isus poučavao poruci ljubavi, da li je on zaista mislio da Zakon Božiji, koji je saopštio Mojsije više ne vredi i da ga ne treba slušati? Da li je mislio da gresi ne treba da budu kažnjeni?

Uprkos briljantnosti ove priče, njenoj očaravajućoj poruci i nadasve interesantnom zapletu, postoji još jedan ogroman problem koji ona donosi. Kako stvari stoje, ona se nije izvorno nalazila u Jevanđelju po Jovanu. Zapravo, ona se izvorno nije nalazila ni u jednom jevanđelju. Dodali su je kasniji prepisivači.
Kako to znamo? Naučnici koji proučavaju tradiciju rukopisa u ovom slučaju nemaju nikakvih sumnji. Kasnije ćemo dublje ispitati kakve dokaze ti naučnici iznose da bi opravdali svoj sud. Ovde samo ukazujem na nekoliko osnovnih činjenica koje su bile ubedljive gotovo svim naučnicima svih opredeljenja: ta priča se uopšte ne nalazi u našim najstarijim i najboljim rukopisima Jevanđelja po Jovanu.

Stil kojim je ona pisana veoma se razlikuje od stila Jevanđelja po Jovanu (uključujući i stil priče koja je pre nje i priče koja je posle nje); i u njoj se nalazi veliki broj reči i fraza kojih inače u tom jevanđelju nema. Zaključak je neizbežan: taj odeljak nije izvorno pripadao tom jevanđelju.

Kako je on onda dodat? O tome postoje mnoge teorije. Najveći broj naučnika misli da je to naprosto dobro poznata priča iz usmenog predanja o Isusu, koja je u određenom momentu dodata na margini rukopisa. Neki pisar je na osnovu toga zaključio da je ta beleška napisana na margini trebalo da bude deo teksta, pa ju je dodao neposredno nakon priče koja se završava u Jevanđelju po Jovanu 7:52.

Vredno je zapaziti da su drugi pisari ubacili tu priču na raznim mestima u Novom zavetu - na primer, neki od njih nakon stiha 21:25 u Jevanđelju po Jovanu, a drugi, što je prilično interesantno, nakon stiha 21:38 u Jevanđelju po Luki. U svakom slučaju, ma ko da je napisao tu priču, to nije bio Jovan. Ovo prirodno ostavlja čitaoca u nedoumici: ako ta priča nije izvorno bila deo Jevanđelja po Jovanu, da li je treba smatrati delom Biblije? Na to pitanje neće svi odgovoriti na isti način, ali za najveći broj tekstologa odgovor je - ne treba.

 

Vrh >>>

 

Poruka učenicima

 

Drugi primer koji ćemo razmotriti možda nije tako poznat prosečnom čitaocu Biblije, ali je on bio izuzetno uticajan u istoriji tumačenja Biblije i predstavlja prilične probleme proučavaocima tekstualne tradicije Novog zaveta. Taj primer potiče iz Jevanđelja po Marku i tiče se njegovog završetka. U Markovoj priči, saznajemo da je Isus razapet i da ga je potom sahranio Josif Arimatejski na dan pre Sabata (15. 42-47).
Na dan Sabata, Marija Magdalena i još dve druge žene vratile su se do groba da bi pomazale telo kako dolikuje (16. 1-2). Kad stignu, one otkrivaju da je kamen odgurnut. Kad uđu u grob, vide jednog mladića u beloj odori, koji im kaže: “Nemojte se čuditi! Vi tražite Isusa iz Nazareta koji je bio raspet. On je ustao i nije ovde - vidite li mesto gde su ga položili?” On potom poučava žene da kažu učenicima da će Isus doći pre njih u Galileju i da će ga tamo videti, “baš kao što vam je rekao”. Ali, žene pobegnu iz groba i ne kažu ništa nikome, “jer su se uplašile”. (16. 4-8).

Potom dolaze poslednjih dvanaest stihova iz Jevanđelja po Marku u mnogim savremenim prevodima na engleski, stihovi koji su nastavak te priče. Kaže se da se sam Isus pojavio Mariji Magdaleni, koja to saopštava učenicima, ali joj oni ne veruju (stihovi 9-11).

On se potom javlja drugoj dvojici (st. 12-14), i najzad jedanestorici učenika (bez Jude Iskariota) koji su se okupili za stolom. Isus ih prekoreva što nisu verovali, a potom im nalaže da idu i objave njegovo jevanđelje “svemu što je stvoreno”.

Oni koji poveruju i krste se “biće spaseni”, ali oni koji to ne učine “biće osuđeni”. A potom dolaze dva najinteresantnija stiha ovog odeljka: “I ovo su znaci koji će pratiti one koji veruju: oni će isterivati demone u moje ime; govoriće nove jezike; i uzimaće zmije svojim rukama; a ako popiju bilo kakav otrov, on im neće nauditi; oni će polagati ruke na bolesne i lečiti ih.” (st. 17-18)

Isus je potom odveden na Nebo i posađen sa desne strane Boga. A učenici odlaze u svet objavljujući jevanđelje, dok njihove reči potvrđuju znaci koji ih prate. (str. 19-20)

 

Nastavak na sledećoj strani >>>

 

 

Vrh strane >>>

 

 

 

 

 

 

 

Naslovi

 

O autoru

O knjizi

UVOD

ŠTA KAŽU SVETI SPISI

Nezgrapni prevod

Greške prepisivača

Ljudska knjiga

Pokojna planeta Zemlja

Čije su reči

Religija knjige

Uputstva vernicima

Četiri stuba crkve

Potvrda o razvodu

Pismo episkopa

Na svoju ruku

Priča o ženi preljubnici

Test za spasitelja

Usmeno predanje

Poruka učenicima

 

Nastavak na sledećoj strani >>>

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2010 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 29-01-2013 00:57