Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Ogledalo

  Ars Magica

  Adepti

  Hinduizam

  Budizam

 Judaizam

  Hrišćanstvo

Tekst 3

 

  Islam

  Ostale religije

  Misterije

  Tajna društva

  Istorija

  Filosofija

  Astrologija

  Radiestezija

  Nauka

  Ekosfera

  Ars Medica

  Psihologija

  Umetnost

  Zanimljivosti

  Putopisi

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

 Alexanthorn

 Kontakt

 

 

 

Thornal

Arhiva tekstova Svetog Kraljevstva Magije

 

 

Hrišćanstvo

 

3

 

Falsifikovana jevanđelja

Autor: Nikola Stratimirović
Izvor: Mistika

20.10.2010

 

"Ono što je dobro u jednoj knjizi sjedinite s onim što je dobro u drugoj. I sve što bude tako sjedinjeno nazvaće se Knjiga nad knjigama. To će biti doktrina mog naroda" (Car Konstantin I).

Konstantin I Veliki

Konstantin I Veliki, kralj Galije, Britanije i Hispanije, a zatim i car Rimskog carstva, autorizovao je zbirku spisa koju danas nazivamo Novi zavet. Nije to bio nimalo lak zadatak, ali što je još važnije, nije bio vođen „rukom s neba“ ni duhovnim, već isključivo državnim razlozima. Pa ipak, kao prvi hrišćanski car, veliki dobrotvor i ktitor hrišćanske crkve, Konstantin je posle smrti kanonizovan, a u pravoslavnim crkvama se poštuje kao svetac i „ravnoapostolni car".

Kao i njegov otac, Konstantin je u početku bio poklonik Sunca. Na putu iz Marseja u Trir posetio je neimenovani Apolonov hram. Tu doživljava „susret“ sa Apolonom, sa kojim deli čitav niz vrlina i koji mu otkriva proročanstvo prema kome je upravo on, Konstantin, predviđen za vladara čitavog sveta. Od 310. godine na Konstantinovom novcu pojavljuje se Nepobedivo Sunce (Sol Invictus), koje slavi kao svog pratioca i zaštitnika. Tokom borbi s Maksencijem imao je drugu viziju - osvetljeni krst na nebu - posle čega je naredio vojnicima da na oklope ucrtaju figuru za koju se danas veruje da je predstavljala Hristov monogram. Konstantinovo preobraćanje, međutim, još uvek je obavijeno velom misterije.

Carev savremenik Laktancije, čiji je spis „O smrti progonitelja“ nastao oko 317. godine, navodi da je caru u snu, u noći koja je prethodila bici kod Milvijskog mosta, naloženo da na štitove svojih vojnika stavi slovo H sa vertikalnom crtom zakrivljenom pri vrhu tako da obrazuje hristogram.

Prema Konstantinovom biografu episkopu Evseviju Cezarejskom, car mu je lično i pod zakletvom nekoliko godina kasnije ispričao dogadaj. Naime, dok se molio bogu koga je poštovao i njegov otac, ugledao je na nebu, iznad Sunca, svetlosni krst sa natpisom „ovim pobeđuj“. Car nije bio siguran u značenje vizije sve dok ga u snu nije posetio Hrist i naložio da napravi zastavu u obliku znaka viđenog na nebu. Sutradan je Konstantin naredio da se iskuje vojni steg sa vencem na vrhu u kome su se nalazila spojena grčka slova H i R u vidu Hristovog monograma. Činjenica je da većina ljudi veruje da nebeske sile utiču na sudbinu, ali ono što u ovom spisu najviše zbunjuje jeste tvrdnja da se car zakleo svom biografu da će govoriti istinu?!

Nije ovo jedina nelogičnost u ranoj crkvenoj istoriji. Većina savremenih hrišćanskih autora prećutkuje detalje o razvoju svoje religije i skriva Konstantinove napore da obuzda ozloglašeni karakter prezbitera koje su vekovima kasnije nazvali „Crkvenim ocima“.

Prezbiteri su bili crkveni službenici, svetovna lica koje je birala verska zajednica. Origen iz Aleksandrije ih je sa gnušanjem opisao kao „krajnje priproste, koji su otvoreno izjavljivali da su za slušanje njihovih predavanja prikladni samo neuki ljudi. Oni ukrašavaju svoje tanke, jalove knjige frazama iz starih priča, a opet, malo razumeju...“

Grupe prezbitera izgradile su „mnoga božanstva i mnoge gospode“. Postojale su brojne verske sekte, svaka sa drugačijim doktrinama. Prezbiterske grupe su se često sukobljavale oko brojnih bogova.

Konstantin je uvideo da postoji nekoliko frakcija kojima je trebalo udovoljiti, i on je tokom te bogohulne konfuzije počeo da gradi sveobuhvatnu religiju.

 

NASTANAK JEVANĐELJA

Zapravo, u 4. veku nije postojala hrišćanska religija i Vatikan priznaje da je priča o Konstantinovom „preobraćenju" i „krštenju" zasnovana na legendi. Savetnici su upozoravali cara da su prezbiterske religije lišene temelja i da im je potrebna službena stabilizacija. Konstantin se složio da bi bilo dobro da stvori novu državnu religiju koja će biti neutralna i koju će zaštititi zakonom. Odmah posle osvajanja Istoka, 324. godine, izdao je dekret kojim je naredio svim prezbiterima da doputuju u Nikeju, grad u rimskoj provinciji Betaniji u Maloj Aziji. Rečeno im je da sa sobom ponesu testimonije koje su kazivali svetini, i da ih po dolasku predaju. Njihovi spisi sadržali su ukupno 131 svitak i mitsku priču o bogovima i spasiteljima, zajedno s tekstovima učenja koje su iznosili.

Ruševine Sv.Sofije u Nikeji

Tako se okupio prvi crkveni skup poznat kao Nikejski sabor. Na tom skupu rođeno je hrišćanstvo.

Crkva priznaje da mnogi delovi rasprava u Nikeji „neobično nedostaju u kanonima" ali prema zapisima koji su sačuvani, Evsevije je sedeo desno od cara i u njegovo ime je održao uvodni govor. Na Saboru je bilo prisutno 318 „episkopa, sveštenika, đakona, akolita i egzorcista". U to vreme, među prezbiterima je kružio veliki broj nepriznatih spisa, i oni su podržavali mnogo istočnih i zapadnih bogova i boginja, među kojima su Jupiter, Baal, Tor, Apolon, Ares, Taurus, Minerva, Mitra, Atis, Durga, Indra, Neptun, Vulkan, Agni, Hermes, lao, Saturn, Maksimo...

Sve do prvog Nikejskog sabora rimska aristokratija poštovala je prvenstveno dva boga: Apolona i Zevsa. Obični Ijudi, međutim, obožavali su Julija Cezara i Mitrasa (romanizovano ime persijskog božanstva Mitre). Cezara je posle smrti deificirao rimski Senat i slavio kao „Božanskog Julija". Njegovom imenu dodata je reč „Spasitelj" s pravim značenjem „Onaj koji seje seme". Božanski Julije je među rimskom svetinom smatran za boga tokom više od 300 godina. Bio je božanstvo i u nekim spisima zapadnih prezbitera, dok na istoku nije bio poznat.

Prezbiteri su zamoljeni da rasprave i odluče ko će biti njihov bog. Tokom čitavog skupa, grupacije su vodile žestoke rasprave, a tema su bila imena 53 boga. Zato su odlučili da glasaju. Konačni rezultati su dobijeni posle sedamnaest meseci.

Kada se Konstantin vratio na skup, otkrio je da prezbiteri nisu složni oko novog božanstva, već su samo suzili izbor na petoro: Cezar, Krišna, Mitra, Horus i Zevs. Da bi uključio i odsutne britanske frakcije, Konstantin je odredio da će se ime velikog druidskog boga Hesusa udružiti s istočnim bogom spasiteljem Krišnom. Tako je Hesus Krišna postalo službeno ime novog rimskog boga. Glasalo se i većinom glasova (157 od 161) odlučeno je da će oba božanstva postati jedan bog. Prema starom običaju, Konstantin je iskoristio službeni skup i rimski dekret o apoteozi da službeno deificira dva božanstva kao jedno.

Konstantin je zatim naredio Evseviju da uredi kompilaciju jedinstvene zbirke novih spisa razvijenih iz glavnih aspekata verskih tekstova predatih na koncilu. Rekao je: „Pretražite knjige, i sve što je dobro zadržite, a što je zlo - odbacite. Ono što je dobro u jednoj knjizi sjedinite s onim što je dobro u drugoj. Sve što bude tako sjedinjeno nazvaće se Knjiga nad knjigama. To će biti doktrina mog naroda..."

Evsevije je izmešao mitske priče svih verskih učenja sveta u jedno učenje, koristeći standardne mitove o bogovima iz prezbiterskih rukopisa. Spajajući priče o Mitri i Krišni sa britanskim verovanjima, delotvorno je ujedinio besede istočnih i zapadnih prezbitera i načinio novo, univerzalno verovanje. Zatim je dao da se napravi pedeset raskošnih primeraka, čitko napisanih na pergamentu i u obliku prikladnom za nošenje. Konstantinu su poslali prelepo doterane i uvezane sveske. Bio je to Novi zavet.

Kada je sve završeno, car je proglasio da će se Novi zavet od tada pa nadalje zvati „Reč rimskog Boga Spasitelja" i biti obavezan za sve prezbitere koji obavljaju bogosluženja u Rimskom carstvu. Zatim je naredio da se raniji rukopisi i beleške s koncila spale i zapretio da će svako kod koga se pronađe da ih skriva biti pogubljen.

Konstantin je umro 337. godine, a kasnije su crkveni pisci od njega napravili legendu hrišćanstva, koji je dao zakonit status religiji Rimskog carstva. Istorijski izvori ukazuju da je to netačno i da ga je vodio vlastiti interes. U svakom slučaju, hrišćanstvo se nije nazivalo hrišćanstvom sve do 15. veka.

Tokom narednih vekova Konstantinov Novi zavet bio je proširen, dodavane su interpolacije i uključivani drugi spisi. Na primer, Jovan Zlatousti Hrizostom je 397. godine preuredio spise Apolonija Tijanskog, lutajućeg sveca iz prvog veka, i inkorporirao ih u Novi zavet. Latinizirano ime Apolonija je Paulus, a te spise Crkva danas naziva Pavlovim poslanicama. Apolonijev lični dvoranin, asirski pisac Damis, u Novom zavetu je naveden kao Dimas (Timotiju poslanica druga svetog apostola Pavla, 4:10).

Kardinal Bembo (umro 1547. godine) sekretar pape Lea X, savetovao je svog saradnika, kardinala Sadoleta, da se ne obazire na njih rečima: „Ostavi se tih tričarija, jer takve besmislice ne dolikuju časnom čoveku. Uvedene su u priču naknadno, od podmuklog glasa s nebesa". Crkva i sama kaže da je mnogo toga u autentičnim poslanicama dodato, kako bi bile u skladu sa ličnim stavovima autora.

 

ŠOKANTNO OTKRIĆE

"Sinajska Biblija" (Codex Sinaiticus)

U ložištu manastira Svete Katarine na Sinajskoj gori, 4. februara 1859. pronadeno je 146 listova drevnog kodeksa. Monasi su planirali da ga spale, zajedno sa drugim zakonicima, ne bi li se ugrejali. Grčkim jezikom ispisan na magarećoj koži, sadržao je Stari i Novi zavet, a arheolozi su utvrdili da je nastao oko 380. godine. Otkrio ga je dr Konstantin fon Tišendorf (1815-1874), koji ga je nazvao „Sinajska Biblija" (Codex Sinaiticus). Tišendorf je bio profesor teologije koji je čitav svoj život posvetio proučavanju porekla Novog zaveta. Tokom života imao je pristup i drugim drevnim Biblijama nedostupnim javnosti, kao što su Vatikanska i Aleksandrijska Biblija. Vatikanska Biblija je pohranjena u vatikanskoj unutrašnjoj biblioteci. Tišendorf je zamolio da napravi pisane beleške, ali je njegova molba odbijena. Dok je stražar odlazio na pauze, Tišendorf je prepisivao delove Biblije na dlan, a ponekad i na nokte!
Kada je krajem 19. veka objavljen prevod Sinajske Biblije, nastala je uzbuna u hrišćanskom svetu, jer se Novi Zavet Sinajske Biblije znatno razlikovao od verzija koje su do tada objavljene. Britanski muzej je 1933. godine za 100.000 funti kupio Sinajsku Bibliju od sovjetske vlade. Pre kupovine Biblija je bila čuvana u Carskoj biblioteci u Sankt Peterburgu, gde je pogledalo samo nekoliko naučnika. Posle višemesečnog ispitivanja ultraljubičastom svetlošću koje je sproveo Britanski muzej, otkriveno je da je taj stari kodeks znatno prepravljen. Rezultati su ukazali da su u kodeksu zamenjeni odlomci, i da je to uradilo najmanje devet uređivača. Fotografije snimljene tokom ispitivanja otkrile su da su se pigmenti mastila zadržali duboko u porama kože. Originalne reči su bile čitljive pod ultraljubičastim svetlom.

Manastir Sv. Katarina, Sinaj

Kada je Novi zavet u Sinajskoj Bibliji upoređen sa savremenim Novim zavetom, otkriveno je 14.800 izmena! Značajna je činjenica da Sinajska Biblija sadrži delove koji su naknadno odbačeni: Hermasovog Pastira i Varnavinu poslanicu. Hermas je bio jevrejsko-hrišćanski prorok koji je živeo u Rimu početkom II veka. Njegov „Pastir" za koji se isprva smatralo da je nadahnut Svetim Duhom, izbačen je u 4. veku iz novozavetnog kanona.

Očito je da je Evsevije, kada je okupio pisare da napišu Novi zavet, napisao prvo jedan dokument koji je predstavljao osnovnu verziju. Danas se to zove Markovo jevanđelje. Pisari Matejevog i Lukinog jevanđelja oslanjali su se na Markov tekst kao okvir za sastavljanje svojih dela. Jovanovo jevanđeIje je nezavisno od tih tekstova.

Markovo jevanđelje u Sinajskoj Bibliji sadrži prvu priču o Isusu Hristu u istoriji, i ona je potpuno drugačija od onog što se nalazi u savremenim Biblijama. Započinje sa Isusom u „dobi od trideset godina" i ne spominje Mariju, devičansko rođenje, kao ni Irodovo ubijanje dece. U Sinajskoj Bibliji drugačije je opisano Lazarevo ustajanje iz mrtvih, a nedostaje i ono što se kasnije pokazalo kao središnja doktrina hrišćanske vere - pojavljivanje Isusa Hrista posle uskrsnuća i njegovo vaznesenje na nebo. Ni u jednom drevnom Markovom jevanđelju nema zapisa o nadnaravnom pojavljivanju uskrslog Hrista, ali u savremenim Biblijama je prisutan opis od oko 500 reči.

Opisi uskrslih pojavljivanja nedostaju i u Aleksandrijskoj Bibliji, Vatikanskoj, kao i u drevnom latinskom Markovom rukopisu koji analitičari nazivaju „K". Neka jevanđelja iz 12. veka, međutim, sadrže danas poznate delove o vaskrsnuću napisane unutar zvezdica - znakova kojima su pisari označavali umetnute odlomke u pisanom delu.
Jevanđelja po Marku, Luki, Mateju i Jovanu nisu originalna apostolska jevanđelja. „Naslovi su naknadno dati jevanđeljima, i ona se ne mogu povezati sa jevanđelistima", stoji u „Katoličkoj enciklopediji".

Neki teolozi tvrde da je očigledan plagijat od strane pisaca i kasnijih urednika novozavetnih tekstova sa umetanjem raznih drevnih istočnjačkih elemenata u priče o Isusu. Tako su se, zahvaljujući mnogobrojnim uređivačima i piscima, u jevanđeljima našli doslovno preneseni delovi iz indijskog epa Mahabharata (Matej 1:25, 2:11, 8:1-4, 9:1-8, 9:18-26), ali i iz dela „Pojave", grčkog državnika Aratusa od Siciona.

 

PAPSKA JERES

Vatikanska biblioteka

Kada je papa Jovan Pavle II objavio 1994. godine da Isus nije rođen 25. decembra, već da je taj datum izabran jer se poklapao sa velikom zimskom paganskom proslavom, izazvao je prilično komešanje među vernicima. Ostalo je nepoznato na koju je pagansku proslavu mislio, s obzirom da je 25. decembar slavljen kroz istoriju kao rođenje Horusa, Atisa, Tamuza, Adonisa, Dionizija i mnogih drugih bogova.

Kao što je slučaj sa Novim zavetom, tako su i štetna pisanja ranih crkvenih otaca izmenjena. Primenjujući dekrete donete na Tridentskom koncilu u 16. veku, Vatikan je proširio proces brisanja i naredio sastavljanje posebne liste podataka koje treba izbaciti iz ranohrišćanskih tekstova. Činjenica je da je oko 1.200 godina hrišćanske istorije nepoznato. Papa Inokentije III je u 13. veku povukao iz opticaja sve zapise o ranoj istoriji Crkve uspostavljanjem Tajnih arhiva. Edmond Bordo, koji je proveo nekoliko dana u tim arhivama, napisao je sledeće: „Crkva je stavila ranije datume na svoja kasnija dela, neke iznova napisala, neke revidirala, a neke falsifikovala, da bi tako stvorila konačni izraz svoje istorije..."

Posle mnogo godina predanog proučavanja Novog zaveta, dr Tišendorf je izrazio zaprepašćenje zbog razlika u najstarijim i aktuelnim jevanđeljima i u očaju se zapitao: „Kako su pisari mogli da unose promene koje nisu jezičke prirode, već bitno utiču na sadržaj? Još gore, nisu se ustručavali od brisanja čitavih odlomaka i ubacivanja novih". Možda je bolje pitanje zašto, a ne kako. Jedan od mogućih odgovora predstavlja i „Konstantinova donacija".

Kada su 753. godine Lombardi zapretili Večnom gradu, papa Stepan se obratio franačkom kralju Pipinu. Pokazao mu je dokument na kome se nalazio datum 30. mart 315. godine. U dokumentu je pisalo da je car Konstantin I, posle čudesnog izlečenja od lepre, poklonio papi Silvesteru I italijanske regije koje su okruživale Rim, dok je grad proglasio vrhovnim sedištem nad svim drugim crkvenim centrima - Konstantinopoljem, Antiohijom, Aleksandrijom i Jerusalimom. U dokumentu se navode i razlozi zbog čega je Konstantin premestio prestonicu svoje imperije u Konstantinopolj: želeo je da rimski papa nema rivala na zemlji!

Dokument je ostavio snažan utisak na Pipina. Posle poraza Lombarda, on pobožno predaje papi regije koje se spominju u „Donaciji". Tako su nastale papske države.

Ovaj falsifikat razotkrio je italijanski humanista Lorenco Vala u 15. veku. On je ukazao da je u vreme kada je „Donacija" predata vladao papa Miltiades, a ne Silvester I. Konstantinopolj je tako nazvan tek 330. godine. Vala je rekao i da je jezik u dokumentu bio kasnija verzija latinskog nego ona koja se koristila u 4. veku. lako su školovani Ijudi odmah shvatili o čemu se radi, Rim je još mnogo vekova poricao da je „Donacija" lažna.

 

POREĐENJA

Izida sa Horusom

HORUS

Horus je bezgrešno začet Rođen je 25. decembra
Kraljevskog je porekla
Njegovo rođenje je najavio Tot, glasnik bogova
Rođen je u pećini.
Njegovo rođenje je nagovestila zvezda na istoku
Odmah po rođenju, posetila su ga trojica mudraca
Krstio ga je Anup Krstitelj
Imaoje 12 učenika
Izvodio je razna čuda, od isterivanja demona do hodanja po vodi
Podigao je El Azarusa iz mrtvih
Bio je raspet između dva lopova, zatim zakopan, a posle tri dana je ustao iz mrtvih
Smatran je za „Put, Istinu, Svetlost, Božijeg Sina, Sina Čoveka, Božijeg pastira, Jagnje Božije, Reč".
Horusov lični epitet „Iusa" što znači „Uvek dolazeći sin" Ptaha, Oca.

 

KRIŠNA

Krišna je bezgrešno začet
Kraljevskog je porekla
Njegovom rođenju su prisustvovali anđeli, magi i pastiri
Na rođenju mu je prineto zlato, miris i smirna
Bio je progonjen od tirana Kamse koji je naredio pokolj hiljadu dece
Izvodio je razna čuda: podizao je mrtve, isceljivao leprozne, slepe i gluve
Koristio je parabole da poučava Ijude o milosrđu i Ijubavi
Prema nekim legendama, umro je na drvetu raspet između dva lopova.
Ustao je iz mrtvih i uzdigao se na nebo
Nazivan je „Bogom pastirom", smatran je za Prvorođenog, Nosioca greha, Oslobodioca, Univerzalnu Reč.
Njegovi sledbenici su ga nazivali „Jezeus" što znači „čista suština"

 

BUDA

Buda je bezgrešno začet
Kraljevskog je porekla
Imao je 12 učenika
Bio je vešt drvodelja
Izvodio je čuda, isceijivao bolesne, nahranio 500 Ijudi iz „male košare sa kolačima“, hodao je po vodi
Ukinuo je obožavanje idola, nazivan je „Spasiocem sveta“ i propovedao je „Uspostavljanje kraljevstva pravde"
Poučavao je čistotu, umerenost, toleranciju, Ijubav i jednakost svih Pomerio je planinu
Uzdigao se u Nirvanu ili „nebo"
Smatran je za Božijeg pastira, Beskonačnog i Večnog.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Vrh strane >>>

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2010 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 29-01-2013 00:58