Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Ogledalo

  Ars Magica

  Adepti

  Hinduizam

  Budizam

  Judaizam

  Hrišćanstvo

  Islam

  Ostale religije

  Misterije

  Tajna društva

  Istorija

Tekst 5

 

  Filosofija

  Astrologija

  Radiestezija

  Nauka

  Ekosfera

  Ars Medica

  Psihologija

  Umetnost

  Zanimljivosti

  Putopisi

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

 Alexanthorn

 Kontakt

 

 

 

Thornal

Arhiva tekstova Svetog Kraljevstva Magije

 

 

Istorija

 

5

 

Detinjstvo čovečanstva

Autor: Vojin Matić

Izvor: DANAS

10.10.2010

 

Ukazujući na karakteristične otpore prema novim otkrićima i saznanjima u okviru napretka naučne misli, Vojin Matić (1911-1999) u knjizi „Detinjstvo čovečanstva“ (Službeni glasnik), po kojoj je napisan ovaj tekst, aktualizuje pitanja mitske prošlosti, budući da se mnogi odgovori ne odnose isključivo na arhaičnu i tradicionalnu kulturu već i na savremenu civilizacijsku epohu. Društvo i pojedinci su se, kao što je poznato, oduvek poznatim mehanizmima tvrdokorno branili od prodora i uticaja novih istina, koje su dovodile u pitanje dotadašnja shvatanja i važeće predstave. Zato je recepcija novih saznanja uvek vezana za savladavanje i prevazilaženje izvesnih otpora i strahova.

 

Zagonetno, strašno i voljeno biće

 

U našim narodnim pripovetkama baba je vrlo zagonetna. Ponekad podseća na vešticu koja ima kočeve pred kućom i na njih nabija glavu svakog ko ne ispuni njene uslove, pa je, očigledno, srodna boginji smrti.

U tim krajevima, prema drevnom verovanju živela je mitska baba: Babin Kuk kod Dubrovnika

Ponekad hoće heroja za zeta, a to nas navodi na pomisao da se radi o matrilinearnom nasleđivanju, što susrećemo, s pojavom svetog kralja, na prelasku iz matrijarhata u patrijarhat, a ponekad, osim podataka da baba daje izvesna uputstva heroju i da ga često svojim savetima ili magijama sprečava da dođe do svoga cilja, o njoj ne znamo ništa.

Problem babe u našem narodnom predanju rasvetlio je Milan Budimir, koji njeno ime izvodi iz imena Ke-baba, koje još i danas živi u krabi Kumbavi, u Dalmaciji. Ke-baba je ime frigijske boginje Kibele, Velike majke, boginje planinskih vrhova, koja svoje ljubavnike, svete kraljeve, ubija posle ljubavnog čina. U Bosni se veruje da u svakoj većoj pećini živi divlja baba. Ogroman je broj toponima vezanih za naziv baba, među njima i Babin Kuk kod Dubrovnika, pa se može zaključiti da je u tim krajevima, prema drevnom verovanju, živela mitska baba. Baba je, u stvari, neka vrsta mitske ljubavnice, koja se, verovatno zbog osude vradžbina vezanih za babu, početkom hrišćanstva pretvorila u staricu.

Ime Kibele potiče od jezičkih elemenata ku (m) b/p – (a), što znači duplja, put, pećina, šupljina u steni, grob, a od njih je nastala i reč baba. Istog korena, u proširenom smislu, reč se upotrebljava za šupljinu – matericu, pa nas to dovodi do naših babinja, koje postaju naslednice kao babice i kao demoni koji ugrožavaju život majke i novorođenog deteta. One su velike, strašne, smrtonosne, ali i zavodljivo lepe, nerođene. Kod Hetita se pojavljuju na kočijama s upregnutim lavovima i drugim zverima, i srodne su vavilonskoj Lili sa sovama, koja isto tako ugrožava porodilje i novorođenu decu. U nekim našim pesmama pretvara se u lepu i mladu ženu kad je momak poljubi.

Mnoga matrijarhalna božanstva se pri prelasku u patrijarhat, a naročito u hrišćanstvo, pretvaraju od lepih i zavodljivih, ali i strašnih i opasnih boginja u raznovrsne đavole, pri čemu kao da doživljavaju svoju regresiju u teriomorfne, često kompozitne životinje, ili samo primaju ponešto od njih, obično neki detalj koji izaziva gađenje, kao što su životinjske noge ili kopita, rogovi, dlake, kandže i zubi, naročito očnjaci. Životinjski atributi su sačuvani iz najranijih totemističkih vremena i, prema verovanju kasnijeg doba, obično su prikriveni i pojavljuju se samo kad demoni pokažu „svoje pravo lice“, što odgovara pojavama jarke svetlosti vezane za pozitivna božanstva. Kao što pozitivna božanstva često šire miris ili neki drugi prijatan kvalitet, tako božanstva pretvorena u đavole stvaraju smrad, zavijaju i urliču.

Matrijarhalna božanstva u patrijarhatu postaju pali anđeli, i iz njih se, mislim, u herojskom razdoblju razvio i zmaj, koji menja pol kao i mnogi bogovi pri prelasku u patrijarhat, i sada, u edipalnom trouglu, počinje da napada i ubija pretežno muškarce. Zmaj je nasledio babu i po tome što živi u istim jamama, pod zemljom, u podrumima ili nekoj sličnoj prostoriji, i često je okružen, kao u priči „Aždaja i carev sin“, kosturima ubijenih.

 

Veštica iz dečjih priča

 

Odnos prema agresivnoj boginji smrti odgovara današnjem odnosu deteta prema agresivnoj majci. I dete se mora, da bi moglo podneti majčinu agresivnost, identifikovati s njom kao agresorom.

U nekim religijama matrijarhata veštica je shvatana kao dvopolno biće

Na taj način se majka u fantazmu doživljava kao falusna majka, pa su za nju karakteristični agresivni falusni simboli, kao što su rogovi (otud Babaroga), zubi, veliki nos ili jahanje na opkoračenoj metli. Baba se na taj način postepeno degeneriše u vešticu iz dečjih priča. U nekim religijama matrijarhata, međutim, ona je shvatana kao dvopolno biće, pa se s oznakama oba pola pojavljuje od preistorijskih vremena, kao u helenskom mitu Apolon iz Dupljaje, ili Dofana.
Kibela se bavi magijom, što nam daje ključ za rešenje problema uloge babe u našim narodnim pripovetkama. Ona je, osim toga, i zaštitnica grobova i zveri.

Boginja majka se u raznim jezicima rane istorijske Anadolije naziva i Ma, Amma i Nana, što odgovara i našem nazivu za staramajku, to jest baku. Srećemo je ponovo dosta izmenjenu, lepu i strašnu, u nordijskim srednjovekovnim pesmama, u sagama, kao Brunhildu u pesmi o Nibelunzima. Kao i naša baba, Brunhilda traži glave heroja koji se takmiče za njenu ruku, i ako je ne pobede, ona ih ubija. Samo, u germanskom mitu je još mlada i lepa, okružena tvrđavom čije zidove kiti glavama svojih prosaca. Naše babe već su stare i ružne, ali se motiv prosidbe, iako prikriveno, ipak javlja, što znači da naš pripovedač, živeći u jednom hristijanizovanom svetu, više nije logički uspevao da joj povrati mladost i lepotu. U pripoveci „Carev sin i devet paunica“, baba pokušava da oženi carevog sina svojom kćerkom. I matrijarhalno takmičenje za svetoga kralja sačuvano je i kod nas, kao i kod Germana. Naš carev sin služi babu i čini tri podviga, ali ne više da bi se, kao u indoevropskom uzoru, oženio njome, nego da bi došao do čarobnog, vilovitog konja. U nordijskom predanju i u pesmi o Nibelunzima sačuvan je i motiv takmičenja sa samom devojkom – poznat i u Mahabharati, a i kod nas u pripoveci „Devojka brža od konja“. Taj način sklapanja braka naziva se u indijskim izvorima svajamvara.

Sigfrid ili Sigurd iz nordijskog predanja takmiči se tri puta, kao i naši heroji u narodnim pesmama i pripovetkama. I on, kao naš carević iz priče „Carev sin i devet paunica“, dolazi do vilovitog konja, kojega samo on može jahati. Razlika je u tome što naš carev sin pobeđuje lukavstvom uz pomoć izvesnih životinja, dok u jednoj verziji nordijskog mita Sigfrid siluje Brunhildu, razvaljuje vrata konjušnice i odvodi kobilu. Groteskna figura, kakva se u germanskom predanju javlja razvaljivanjem vrata, očigledno je simbol za silovanje, koje se u kasnijim verzijama izgubilo. Ono se, ipak, susreće i u kasnijim predanjima, i pesnik nam to simbolički saopštava pričom o uzimanju pojasa i prstena, što devojci oduzima njenu džinovsku moć i stvara okosnicu oko koje se razvijaju dalji sukobi u drami. Prikriveno silovanje dolazi do izraza u helenskim mitovima, u kojima predstavlja, prema Grevsu, preuzimanje božanske vlasti od strane muškaraca.

 

Kad devojka "bira samu sebe"

 

Recimo, kod nas carev sin čuva kobilu i ždrebe: kobila se triput pretvara u druge životinje da bi pobegla, a baba došla do njegove glave. Uz pomoć tri životinje koje je ranije spasao, on uvek otkrije skrovište kobile i ždrebeta, i tako najzad izbegne smrt koja mu preti od babe i dobije zmajevitog konja, s kojim će oteti svoju devojku od zmaja.

Otmica devojke se kao motiv provlači kroz mitove, običaje i umetnička dela: prizor iz opere „Otmica iz saraja“ Volfganga Amadeusa Mocarta

Germanska uspomena na silovanje sveštenice Velike majke i otimanje njene svete životinje nastavak je mlađe varijante mita u kojoj se nevesta zadobija takmičenjem: ovo je slično nasilju koje izvodi takmac za svetog kralja time što zauzdava divlje bikove, za razliku od starijih matrijarhalnih vremena, kada je sveštenica Velike majke odmalena gajila svete životinje i učila ih obrednim igrama. Nasilno zauzdavanje, prezanje i jahanje je patrijarhalna varijanta obredne igre sa životinjama.

Otmica sveštenice i otmica njene svete životinje prvobitno su u obrednim razmenama rodovskih zajednica bile povezane, a tek kasnije je, u zavisnosti od razvoja zakona egzogamije, došlo do modifikacije i odvajanja ta dva elementa obrednog odnosa sa saradničkim rodom. Dimezil smatra da je svajamvara svadbeni običaj vezan za ratničku kastu u klasičnoj Indiji. Običaj u sebe uključuje otmicu i jednu specijalnu vrstu takmičenja, o čemu govori i ime ove svadbe, u kojoj devojka „bira samu sebe“ na taj način što okači izabranom mladiću venac o rame. Simbolika venca ponavlja se u drastičnom obliku kao otimanje prstena, iako njega u starim nordijskim predanjima Brunhilda poklanja, a Zigfrid je kasnije izneverava, slično helenskim herojima Jasonu i Teseju. Obojica ostavljaju devojke koje su im pomagale u izvršenju zadatka, a slično i naš Kraljević Marko ubija kćerku Arap-age, koja ga je spasla tamnice. Indoevropske svadbe, u kojima grabljenjem neveste ili svete životinje dolazi do obrednog sukoba, ili njihov ostatak u vidu običaja i shvatanja da svadba obećava veći berićet ukoliko je krvavija, Južni Sloveni su naročito poštovali, negovali i umetnički obrađivali, tako da se tokom vremena iz njih razvio dramski sukob s naknadnim osećanjem krivice i moralnim dilemama.

U pesmi „Ženidba Maksima Crnojevića“, kao i u klasičnim germanskim i helenskim spevovima koji počinju otimanjem devojke, raptusom, dolazi do sukoba dveju suprotnih strana i borbe do istrebljenja. Sukob Helena u Trojanskom ratu, kao i Burgunđana i Huna, završava se pogibijom i jedne i druge strane. Ali, dok je u Germana i Helena nevesta još mlada i privlačna naslednica Velike majke, u južnoslovenskim predanjima ona je postala stara i ružna čarobnica, pa se grabljenje prenosi na lepu i mladu devojku, a baba postaje uzgredna ličnost, samo jedna epizoda u traženju. I u Helena i Germana otimanje devojke tokom vremena prestaje biti centralni motiv, ali i dalje ima značajnu ulogu u razvoju radnje.

 

Majke bogova i boginje smrti

 

Treba imati na umu da su različite elaboracije fantazma ranog edipalnog sukoba karakteristične za pojedine narode i time se sve više izdvajaju razne tradicije specifične za određeni narod.

Ambivalentni stav prema boginji Velikoj majci odredio je čitav niz obreda u okviru pojedinih rodova

Tako se postepeno gubi utisak srodnosti. Iako su pojedini delovi često u dlaku isti, a neki toliko srodni da ih mnogi naučnici podvlače, teško ih je izdvojiti iz konteksta celokupne legende, dok je to uobičajen način u okviru psihoanalitičke interpretacije snova.

Žena, bez obzira na svoje godine, koja se brinula o smoku, u Hercegovini se zvala baba. U vreme matrijarhata, kada je nastala motička zemljoradnja, i zemljoradničke i stočarske obrede izvodila je sveštenica ženskog božanstva, pa je verovatno da je žena koja je pripremala mlečne proizvode, prvobitno za žrtvu, bila predak hercegovačke babe. Pretpostavka se potpuno poklapa s činjenicom da su u Hercegovini postojali rodovi čija je sveta životinja bila turica, to jest krava. U drugim rodovima babe su, verovatno, čuvale konje, ponegde zmije – kao što je pitonka i Erehtejeva majka u Helena – ili neke druge životinje koje su predstavljale otelovljenje totem-predaka. I u nas je poznata majka Zmije-mladoženje. Sveštenice, koje su u matrijarhatu gajile a često i dojile totem-životinje, bile su najuvaženije ličnosti, majke bogova, a tokom daljeg razvoja odnosa prema objektima, naročito u analno-sadističkoj fazi, postale su zle boginje smrti, jer su, pored bogova, počele da žrtvuju i same ljude. Njihove obredne funkcije postepeno su neutralizacijom svedene na profana zanimanja, dostupna svima, pa su muškarci pri prelasku na patrijarhat preuzeli i same obredne radnje, i njihovim ubistvom prekinuli tradiciju ljudskih žrtava. Utroba strašne boginje smrti više se nije doživljavala kao zaštitnica nego kao grob koji u sebi skriva ogromnu magičnu snagu. Postepeno, napretkom suda realnosti, javila se sumnja u ponovno oplođenje posle žrtve, pa i u magičnu moć agresivne utrobe. Ambivalentni stav prema utrobi Velike majke agresivnoga perioda prenosi se s vremenom i na Majku-zemlju, u kojoj se nalaze, s jedne strane, žrtvovani, a s druge, ogromna bogatstva koja treba iskopati i izneti na svetlost dana. Iz majčine utrobe rastu i ljudi i životinje i bilje. Iz njenih šupljina duva blagotvorni vetar, koji je u isto vreme i strašan i berićetan, kao i Eolovi mehovi u helenskom predanju. Vetar iz mehova, ako se ne zna upravljati njime, prevrće i odnosi grobove, a ako se njime dobro rukuje, pomaže mornarima u plovidbi. U jednoj našoj priči koju navodi Čajkanović seljaci su zapušili rupu u zemlji iz koje je duvao vetar, ali kako posle toga ništa nije rodilo, ponovo su morali da je otvore. Očigledno, vetar iz zemlje se doživljavao kao da je iz mehova. Prvu bakarnu rudu u matrijarhatu iskopale su žene, i obrađivale su je pomoću meha za koji se držalo da ima magično dejstvo, a alhemičari su ga izjednačavali s matericom. Ambivalentni stav prema boginji Velikoj majci odredio je čitav niz obreda u okviru pojedinih rodova. U njima se produžavaju stare tradicije, ali prema promenjenom nadzemaljskom biću, strašnoj i lepoj zaštitnici koja se nameće svojom agresivnošću, pa joj se svi pokoravaju, ali koja istovremeno i gubi sve više od svojih libidinoznih projekcija.

 

Potomak majke-zveri

 

Neke magijske radnje se pretvaraju u korisne aktivnosti, a druge se postepeno napuštaju bilo zato što, kako izgleda, nisu mogle uspešno da se razvijaju, bilo što su se izgubile u sukobu kultura.

Baba sa zverima izvodi ritualne igre, pomoću njih proriče, čara, štiti svoj narod: Ova simbolika javlja se i u Noći veštica

Napušteno je magijsko korišćenje izvesnih životinja, kakve su zmije i krokodili, koje, sem u izvesnim vrlo ograničenim kulturnim sredinama, ne predstavljaju izvor hrane, a više se nisu koristile u te svrhe ni mokraća ni balega krava. I ove životinje su u početku bile totemi, a ti njihovi proizvodi, isto kao i mleko ili vuna, korišćeni su kao žrtve ili kao čarobna sredstva, ljubavni napici, lekovi, sredstva za prizivanje duhova i tako dalje. Ti neupotrebljivi produkti ostajali su stolećima u arsenalu sujeverja i zadržali se do skorašnjeg vremena, pa je, na primer, čak Pelagić u svom Narodnom lekaru, verujući da je posredi narodno iskustvo, preuzeo mokraću i balegu krave kao lek protiv izvesnih oboljenja.

Razni delovi totem-životinja, živih ili mrtvih, dugo su imali ulogu u sujevernom proricanju: Sloveni su proricali iz mokraće krava, lopatice jagnjeta, jaca kokoške. Da li su zmijski rituali, s pripitomljavanjem zmije, nekad doveli – osim do prikazivanja veština igre zmije uz neki instrument – i do nekih korisnih delatnosti, i da li pas, koji se tovio i klao u Meksiku pre dolaska Španaca, nije mogao postati koristan kao i azijska svinja, ostaje otvoreno pitanje; s druge strane, striža ovaca, predenje i tkanje vunenog vlakna, spremanje smoka, branje bilja i druge kultne aktivnosti, tokom vremena su postale dostupne svim ženama zajednice, a ne samo sveštenicama kulta u odgovarajućem rodu. Svete funkcije, dok su još bile u sastavu obreda, smele su izvoditi samo sveštenice, preci naših baba koje su čuvale smok. Ostale žene su samo učestvovale u obredu, identifikujući se s njima u toku njegovog izvođenja. Drugi rodovi, koji nisu imali odgovarajući obred, mogli su do njegovih proizvoda doći samo obrednom razmenom, grabljenjem, obrednom krađom od roda u čijem se obredu gajila ta životinja ili njen produkt pripremao. Tokom vremena, neutralizacijom odnosa prema odgovarajućim zamenama za objekt, grana privrede koja iz obreda proizlazi ili akcija s njim povezana postaje profana delatnost, pristupačna svakom, a od sveštenika se još samo traži da izvede obred otvaranja, koji se po pravilu završavao gozbom.

Baba je potomak majke-zveri. Baba sa zverima izvodi ritualne igre, pomoću njih proriče, čara, štiti svoj narod, prede i tka i obavlja niz drugih magijskih radnji: peče posuđe, pretvara mleko u sir i kajmak, izvodi magiju sejanja i roda žitarica i počinje da kopa rude, ali traži i žrtve.

 

Od lunarne ka solarnoj mitologiji

 

U našim narodnim pričama ima čitav niz sličnih uloga. Baba se, najverovatnije, krije u Vlaškoj Sibili, u div-devojci navrh Čemerna u pripoveci „Međedović“, ali i u dobroj devojčici iz „Zlatorunog ovna“, u tkaljama, prediljama i, naročito, u krčmaricama naših narodnih pesama.

Litografi i umetnici trudili su se tokom stoleća da osmisle priče dajući im izvestan etički smisao i estetski oblik

Manja izdiferenciranost raznih baba u našoj mitologiji i njihovo zajedničko ime, koje krije razne stupnjeve odnosa prema objektima raznih rodova, čine da je baba postala sinonim za vešticu, kojim se u narodu obeležava svaka žena koja vlada magijskim moćima i, obično, nanosi neko zlo. Teško je reći da li je posredi prvobitna nediferenciranost samog tipa Velike majke, iz doba kada se ona tek počela različito nazivati i dobijati razne atribute prema rodovima, ili je reč o nediferenciranom obliku sličnom veštici u mnogim evropskim i drugim predanjima.

Međutim, ako uporedimo babe naših narodnih pesama i priča sa ženskim figurama, njihovim naslednicama u drugim vrstama narodnog predanja, otkrićemo da i u nas postoje među njima razlike. Razliku odaju životinje za koje se u odgovarajućem predanju vezuju. Postoji jedna baba zlog pogleda, čarobnica vrlo slična našim babama, a to je gorgona Meduza, iz helenske mitologije. Gorgone su tri sestre, mlađe sestre graja, kojih takođe ima tri, i triju Hesperida. Meduza je majka jednog od malobrojnih helenskih mitskih konja za jahanje, Pegaza, kojeg je rodila u trenutku kada joj je Persej - zlatnim srpom, kako neki tvrde, dobijenim od Hermesa - odsekao glavu. I Meduza je bila lepa, kao i naše babe, ali se u Ateninom hramu sparila s Posejdonom i posle toga, zbog Atenine kletve, postala rugoba. Njen sin Hrisoar imao je tri glave i šest ruku, a ime mu potiče od reči srp, odnosno naziva za persijski krvavi mač. Meduza je ličnost za koju se misli da je izdvojena iz Atene, koja je u svojoj primitivnoj formi imala karakteristike i jedne i druge boginje. Individualizacijom, Meduza je postala neprijatelj Atene, i zbog toga ova pomaže Perseju. Atena ovim procesom dobija čovečnije crte, iako neki detalji i dalje odaju njenu svirepost; njen štit, prema nekim mišljenjima, napravljen je od Meduzine kože, a prema drugima je samo ukrašen njenom odsečenom glavom. Atena je sačuvala nešto i od Meduzinog strašnog pogleda, kojim bi svakog ko je vidi skamenila.

Zlatni srp, kojim su druidski sveštenici ritualno odsecali imelu s hrasta, ukazuje samo na spoljnu sličnost između helenskog mita i keltskog obreda, čija se simbolika može samo nazreti, ali u oba slučaja oblik mača ili srpa ukazuje na mesečev kult, što potvrđuje i broj tri, odnosno tri mesečeve mene, ispoljen kroz tri lica boginja i navedene tri sestre. Razvojem od lunarne do solarne mitologije i panteona, osnovne mitologeme su pretrpele tolike izmene - a i litografi i umetnici trudili su se tokom stoleća da osmisle priče dajući im izvestan etički smisao i estetski oblik - da je vrlo teško poznati i izdvojiti njihovu prvobitnu formu.

 

Velika majka kao pokušaj matrijarhalnog monoteizma

 

Potisnute nagonske težnje, koje su stvorile primitivne mitologeme, prate ih i dalje i stvaraju utisak lepote i mudrosti koje za njih obično vezujemo, i motivišu nas da ih odgonetnemo.

Boginje su tokom vremena sačuvale toliko zajedničkih odlika: Majka Ranuka ovaploćenje indijske Velike majke

Nesvesni sadržaji – u početku svesni, a kasnije potisnuti – tokom stoleća su izazivali projekcije onih koji su s njima dolazili u kontakt, pa bilo da se radilo o religiji, umetničkoj tvorevini ili običaju. Ti nesvesni impulsi izazivali su uzbuđenja kojih su se ljudi oslobađali obredom, običajem ili umetničkom sublimacijom, naročito od onog trenutka kada se počelo sumnjati u realnost njihovog postojanja.

Postepena diferencijacija baba, majki totem-zveri, koje su tipične za svaki rod iz koga su potekle, dovodi do njihovih različitih imena, a istovremeno se individualizuju i heroji koji ih grabe, siluju ili ubijaju, i vezuju se za pojedina plemena. Ali, i pored toga, one su sačuvale toliko zajedničkih odlika da je, prema specifičnim delatnostima roda koji je poštovao neku boginju, moguće nazreti njen prvobitni lik. Tako ima sličnosti u slici i ponašanju boginje Ine i Demetre, ili Demetre i Meduze: sve tri boginje bivaju silovane u obličju kobile i rađaju ždrepce.

To bi značilo da je i Velika majka isto tako pokušaj matrijarhalnog monoteizma. U njoj su sjedinjene sve majke-zveri iz ranijeg totemizma, s tendencijom diferencijacije obreda prema rodu, a u okviru međusobnog odnosa rodova u plemenu, u pravcu zemljoradnje, grnčarije, voćarstva, pripitomljavanja goveda, ovaca, konja, što predstavlja mozaik rodovskih zanimanja.

Božanstva donjeg sveta čudno su prepletena. Da li je slovenski bog Vlas zaista samo maskularizovana i antropomorfizovana Velika majka, odnosno jedno od njenih lica u njenom simboličnom dvopolnom, ljubavno-agresivnom biću, koje je i muško i žensko, koje rađa i hrani, voli i ubija?

Psihoanaliza je odavno otkrila da veštice predstavljaju falusnu majku, što bi značilo da jedinstven odnos prema objektu i sebi sjedinjuje parcijalne odnose prema dobroj i zloj majci. Veza htonskih božanstava s podzemnim prostorima vrlo je kompleksna. Sloveni imaju specifičnu mitologemu o podzemlju, koja se znatno razlikuje od helenske. Teorijski, doživljaj podzemlja stvorio se kod ljudi kada se svesno Ja počelo ograničavati od nesvesnog Ono, i kada su se nagonske težnje i fantazmi, koji čine srž u Ono, počeli doživljavati kao opasna i podzemna bića, različita od nekih drugih koja su shvatana kao prijateljska. Tokom razvoja, agresivne projekcije su se sve više odvajale od božanstava i doživljavale kao posebna bića koja su postepeno potiskivana u nesvesno i donji svet, i tako se pretvarala u htonske bogove. Zbog toga se često dešavalo da su se izvesni bogovi, u ranije vreme poštovani kao preci i zaštitnici nekog roda s vrlo visokim položajem u panteonu, pretvarali u htonska božanstva. Verovatno su u tome imali ulogu i politički odnosi među rodovima i plemenima, pri čemu se neko božanstvo nametalo ostalima.

 

Da li je bilo obrednog žrtvovanja dece

 

Kod Slovena se donji svet, u koji se odlazi posle smrti, zvao Nav, a u našim pričama se obično javlja kao jama. Kod Rusa na taj poslednji put vodi bog Veles, kao što kod Helena vodi njegov dvojnik Hermes, koji se u toj ulozi zove Psihopom, dok je kod Inka vodič za podzemni svet Lama.

Bog Veles bio je vodič kroz podzemni svet Slovena

Ponegde smatraju da se u podzemnom svetu ništa ne vidi, ali da se kroz njega može stići do kraja sveta, odnosno da je boravak u njemu, što veruju svi narodi, samo privremen. U narodnom predanju jama se javlja prilikom ubijanja staraca, u čemu se krije verovanje da se žrtvom postiže besmrtnost i da će žrtvovani vaskrsnuti. Prema jednoj narodnoj priči o ubijanju staraca, car Varon je naredio da se mračna zemlja, da bi vojska mogla da prođe, osvetli kamenjem, a sličan motiv se javlja i u poznatoj priči o Tamnom vilajetu, u kojem vojska u mraku gazi po nekom kamenju ne znajući da je drago kamenje. Žrtva dece krije se, kod nas, i u običaju da se ona za vreme babinja čuvaju i danju i noću. Pre obreda, koji odgovara hrišćanskom krštenju, u mnogim krajevima se smatra da su deca ugrožena od babâ, koje mogu da ih progutaju, ugrabe ili pretvore u vešce, što čini poslednju evoluciju fantazma o agresivnoj majci, boginji smrti. Ona decu pretvara u čaratane, i posle toga ona postaju nemirna, „smucaju se kojekuda“ ili postaju suluda. Nodilo je dao sjajnu analizu materinske agresivnosti u filogenezi i ontogenezi, od konkretnog do simboličnog uništenja, kao što to tek danas znamo u slučajevima dečjih psihoza, kod kojih, usled nemogućnosti da se uspostavi odnos, deca odbijaju da se suoče s realnošću i oforme svoje Ja, kao što nam je to pokazala M. Maler.

Teško je ustanoviti da li je baš u Južnih Slovena postojalo žrtvovanje dece, u kojoj meri i vidu se ispoljavalo, ili se samo radilo o opšteljudskom fantazmu koji je doveo do obreda krštenja. Značajno je, ipak, da u tim obredima dolazi do niza agresivnih ili simboličnih radnji - do potapanja u vodu, obrezivanja, sečenja kose - i da se deca, ranije nečista, tek tada izjednačavaju s ostalim članovima zajednice. Analitički smisao ovakvih obreda inicijacije opisan je i u klasičnoj psihoanalitičkoj literaturi. I pored toga, postoji mogućnost, međutim, da ponegde deca nikad nisu ni žrtvovana, nego se samo verovalo da se nekrštena deca osmehuju zlom demonu donjeg sveta, pa da ih od njega treba štititi. Novorođena deca ugrožena su agresivnim tendencijama majki, i od njih se projekcijom stvara božanstvo smrti. Ostatak toga božanstva su babinje, od kojih decu još i danas štite. Napretkom medicine, od personalizovane babinje ostao je samo period posle porođaja u kojem porodilja može da podlegne infekcijama.

 

Baba nije samo krvožedna

 

Baba u našim narodnim pričama, osim krvožedne funkcije – ona pokušava da ubije heroja, koji je često „ludo dete“ – ima i dobronamernu informatorsku ulogu, što ukazuje na postojanje ne samo proročke i magijske projekcije, koje su uglavnom isprepletene, nego i libidinozne.

Babe između zanosne i svemoćne boginje matrijarhata i bezazlene žene: Keltska boginja Danu

Srodne kvalitete, što otkriva ambivalentan odnos prema njima, imaju i vile; iako vile, tokom vremena, sve više dobijaju uzvišene funkcije, a babe i veštice se sve izrazitije menjaju u zla podzemna bića, vrlo je verovatno da su sve one nastale od matrijarhalnih božanstava iz sadističke epohe odnosa. I pored toga odvajanja, prema oba nadzemaljska bića, dok postoje u verovanju, zadržava se bar trunka ljubavi ili poštovanja, odnosno izvestan strah koji prati sve što se doživljava kao nadzemaljsko. I jedne i druge prorokuju i pevaju. M. Flašar je pokazao da se u antici smatralo da su prorokovanje i poezija blisko srodni. Položaj babe između zanosne i svemoćne boginje matrijarhata i bezazlene žene na koju se heroj namerio u našoj narodnoj pripoveci i koja mu daje informacije, govori da je ona i u patrijarhatu, koji je uzurpirao njenu svemoć, pored funkcije čaranja, imala i moć proricanja.

Među pričama o jamama možda je najneobičnija ona o seljaku koji je, tražeći svoju svinju što je zalutala u pećinu, na kraju stigao negde gde je dan kada je na zemlji noć. Ako obuhvatimo sve što smo rekli o jamama kod Južnih Slovena, dolazimo do sledeće slike.

Postoje tri sveta, od kojih je jedan iznad, a drugi ispod ovoga našeg. Donji je čas otvorena pećina, čas je zatvoren vratima, pun je dragog kamenja, koje ponekad svetli i obasjava, a nekad nema ovo svojstvo, ali je ipak dragoceno. U donjem svetu mogu postojati demoni: jame nastanjuju aždaje, a često i njima vrlo slični carevi. Postoji verovanje da u Ninču - jami, u Gatačkom polju, kao i u pećini iz priče „Jovan i divski starešina“, ima bezbroj đavola. Jame, ponornice i vrtače Gatačkog polja, po svemu sudeći, imale su izuzetno visok status svetosti, verovatno kao i mesta hadžiluka za okolna južnoslovenska plemena pre pokrštavanja. Južnoslovenski fantazam o jami, u stvari projicirani fantazam o životu u utrobi, upoređen sa sličnim mitologemama drugih naroda, relativno je slabo elaboriran i racionalizovan. Fantazam sadrži, međutim, karakteristične libidinozne i agresivne elemente, kao što je žrtvovanje dece i staraca, i oni dovode, tokom vremena, do diferencijacije fantazma o utrobi: na jedan – o uzvišenom raju, zemlji zaslužnih i heroja, i drugi – o strašnom paklu, mestu ispaštanja. Ali, i pored toga, taj opšteslovenski Nav, koji su preneli i razradili Južni Sloveni, ima i dalje crte koje ga čas približavaju Hadu Helena ili Kuru Vavilonjana, čas nekoj vrsti raja za koji su karakteristični dragulji. U hebrejskim spisima o raju, dragulji sijaju na drvetu života, a u špilji je zakopan Adam kao čuvar raja. U različitim prikazima onoga sveta teško je odvojiti teološke spekulacije od izvornih narodnih mitologija sadržanih u predanju.

 

Put do prebivališta prokletih

 

Pored jame, prema našem predanju, raste crnograbić, koji je pocrneo, očigledno, od vetra iz podzemlja, kao što je i Heraklu, dok je boravio u Hadu, pocrneo venac na čelu.

Indijski bog Jama verovatno je u nekoj vezi s našim podzemnim špiljama

Izgleda da su i balkanski Sloveni razlikovali prebivališta zaslužnih od prebivališta prokletih i da i oni imaju svoj Elizijum, kojem odgovaraju tereni u čijem nazivu postoji reč broć, cveće mrtvih, kao što su Broćno polje i Brotnica – i svoj Had, odnosno jame u kojima žive đavoli.

Indijski bog Jama verovatno je u nekoj vezi s našim podzemnim špiljama. Njegov otac, Vivisvat, bio je najmlađi bog od sedmorice braće, a pravo na život, kao i mnogi heroji, stekao je pod uslovom da se odrekne svoje božanske besmrtnosti. Njegov sin Jama već je smrtan čovek. Srodan mu je iranski Jima, koji je od boga dobio zadatak da stvori podzemnu prostoriju i u nju skloni izabrane primerke božjeg stvaranja da bi ih sačuvao od strašne kosmičke zime. Zbog toga je Jima istovremeno i bog zime. On za svoju pećinu dobija od boga i tačne razmere. Taj srećni vanzemaljski prostor koji spasava od pomora kao Nojev kovčeg u biblijskoj legendi, nije prebivalište mrtvih nego neki svet u kojem zaslužni produžavaju život. Jimu je kasnije u ovoj ulozi nasledio prorok Zaratustra.

U indijskom i, njemu srodnom, iranskom mitu, koji su najverovatnije ogranci indoevropske prareligije, postoje kombinacije naizgled srodnih mitologema drugih naroda. Očigledna je srodnost između Jame i Jime i njihovog pretka Ut-Napištima iz vavilonskog mita, kao i hebrejskog Noja i helenskog Deukaliona, koji spasavaju božje stvaranje od neke kataklizme, ali se ni veza Jame s Adamom i rajem ne može zanemariti. Najudaljeniji od svih je helenski Had, u kojem žive nesrećne seni, žedne krvi žrtve. Razlika između Nojevog broda i Jamine jame potiče iz realne sredine u kojoj se fantazam opšteg pomora uobličio kod ova dva naroda. U zemlji blaženih ispoljava se fantazam dobre, spasilačke utrobe, a sadistički fantazmi se uobličavaju u predstavu mučilišta, gde ljude pale i komadaju.

U prilog ovoj tvrdnji najbolje govori mitologema Egipta, u kojoj boginja zveri Sekmete uništava ljudski rod komadanjem, što predstavlja matrijarhalnu, oralno-sadističku verziju mita o potopu, naknadno patrijarhalizovanu. Sličan pomor izazvala je i uvređena Inana u Mesopotamiji. Inana je sve plavila krvlju, a zaustavila se, kao i njena egipatska rođaka, tek kad su je bogovi na prevaru uspavali. Za sve mitove o podzemlju karakteristično je da se oni u najstarijoj verziji odigravaju još na površini zemlje, i tek sekundarno dospevaju ispod nje. I bog Starog zaveta jednog trenutka, da bi pokazao ljudima da se potop neće ponoviti, stavlja dugu na nebo, kao što bogovi u prethrišćanskim mitovima zaustavljaju razjarene boginje da ne bi uništile svet. Zrno istine sadržano u tim mitologemama govori o ljudskim žrtvama iz kasnog matrijarhata, koje obustavlja pojava muškog heroja i njegovog navodnog oca.

Sasvim postupno, korak po korak, analizom postojećih dokumenata, bićemo jednog dana u mogućnosti da utvrdimo na kojem se nivou nalazio indoevropski mit o podzemnom svetu u zajedničkoj postojbini, kako su se do pojave pismenosti elaborirala stabla pojedinih naroda u njihovim mitologemama i kulturnim kontaktima, kojim putem je nastavljena racionalizacija primitivnih religija, teologije i filosofije. Poznavanje psihologije daje istraživanju jednu novu dimenziju. Psihologija ne može otkriti fakta, ali može, kao i filologija, astrologija i istorija, biti koristan putokaz gde ih treba tražiti.

 

Jama kao čovekova spasiteljka

 

U slovenskim predanjima sem Jame, Nava, postoji i fantazam o ljudima u jednom izdvojenom svetu zaštićenom od nekog pomora, a to je korab, brod nalik na Nojev kovčeg.

Velika majka kao majka koja hrani i voli

U narodnim pripovetkama korab spasava izabranika božanskog gneva. I u korabu je prvi čovek, a mitologemu možemo svesti na primitivni fantazam o gutanju i ponovnom rađanju iz utrobe nemani, koje se u mnogim mitologijama sveta tokom vremena pretvaraju u veštačka bića, kakav je div kojeg je ubio Indra ili rodski kolos koji uništava sve koji se približe rodu. Razlika ipak postoji. Veštačka bića, napravljena rukom majstora, agresivne su nemani, a korab, kao i Nojeva barka ili Jamina jama, predstavlja dobru utrobu, čovekovu spasiteljku.

Ostaci mita o korabu kod Južnih Slovena vrlo su oskudni i, pre svega, neracionalizovani, te ne predstavljaju sastavni deo jedne mitske istorije i kosmogonije, mada za tako nešto, kada se uporede s drugim srodnim mitovima, imaju sve elemente. Teško je reći da li su oni iščupani iz svog konteksta, pa predstavljaju zakržljale ostatke prvobitnoga mita, ili nikad nisu ni dostigli jedan viši nivo. Ako ih pratimo kroz priče Južnih Slovena, moći ćemo da stvorimo celovitu sliku mitoloških priča vezanih za njih, ali na definitivan sud ćemo morati još da čekamo.

U samom fantazmu od kojeg polazi mitologema o korabu mogućno je zapaziti razvoj od konkretnog prema apstraktnom, ali i obratno: s jedne strane, stvaraju se sve elaboriraniji, racionalniji i moralniji scenariji raja i pakla, nagrade i kazne za zasluge i zgrešenja tokom života, a s druge strane, konkretne sprave i špilje, koje su nastale iz fantazma, žive i dalje, postepeno gubeći svoj magični karakter.

Mitologema o podzemnoj jami sadržana je u Vukovoj pripoveci „Aždaja i carev sin“: ovde se u jami nalazi mnoštvo ljudi koje je aždaja progutala, što nam ukazuje na najstarije fantazme o gutanju nemani. Carev sin ubija aždaju, otvara jamu i iz nje izlaze svi ljudi, a među njima i njegova starija braća. Priča, kao i tolike druge, sadrži indoevropski mit o trojici braće – prema Dimezilu, mit karakterističan za Skite – i fantazam o ponovnom rađanju, tako da nas sve ovo vraća na Kibelu, čije ime potiče od materice. Fantazam o šupljini, diferenciran na agresivni i libidinozni, dovodi do mitologeme o inkubaciji, vremenskom sahranjivanju i ponovnom rađanju, i tako se realni svet postepeno odvaja od apstraktnog, s jedne strane, libidinoznog raja, a s druge, agresivnog pakla. U narcističkom stadijumu izvršeno je podvajanje dobre i zle majke, dobre i zle hrane i iste takve utrobe, ali je ova polarizacija samo osećajna, pošto intelektualne funkcije još ne postoje. Ulaskom u objektalni odnos, čovek stvara, prema imagu majke koji projicira, oralno i analno-erotične i sadističke apstrakcije. U ovom periodu ljudi doživljuju jedinstvo s imagom majke, pa se Velika majka javlja s ogromnim dojkama, kao majka koja hrani i voli.

 

Majka koja kastrira i pije krv

 

U analno-erotičnom periodu javlja se utroba, ogromna i topla, koja greje i hrani i predstavlja idealnu zaštitu od svega što je strašno u realnosti. U analno-agresivnom periodu, kao produžetku oralno-sadističkog, nastaje falusna majka sa zubima zveri, koja komada i uništava.

Vampirica je samo jedno od obličja velike majke

Kako se koja faza prevazilazi, tako se slike iz ranijeg stadijuma potiskuju i nestaju u primarnom procesu. Ali sve potisnuto, i pored toga, povremeno se vraća ili preti da se povrati u kasnijem stadijumu razvoja, pa probija u vidu slike kako dobre tako i zle majke i žene, koje se često smenjuju: čas je vampir, pa pije krv i kastrira muškarce, čas svojim dojkama - sladostrasnim ili punim mleka - izaziva blaženstvo ili prokletstvo, i doji otrovom. Jednom je kao Bogorodica „širša nebes“ i svojom utrobom, prema pravoslavnoj teologiji, obuhvata sve ljude i predstavlja crkvu, a drugi put sve uništava. U religiji, Velika majka ima sve kvalitete istovremeno, i projekcijom - prema uslovima života zajednice, geografskim prilikama, hrani koja joj stoji na raspolaganju - stiče negde, i u jedno vreme, sasvim dobar, a drugde, i u drugo vreme, zao karakter. Elaboracija može, ako je uznapredovala, stvoriti kako praktične institucije, svete kuće i hramove, tako i apstrakcije, ali se raniji fantazmi, od kojih je pošla, trajno zadržavaju i u svom prvobitnom obliku vraćaju u mitologemama. Zbog toga postoji nekoliko uzastopnih stvaranja i razaranja, nekoliko libidinoznih i agresivnih faza, pa se fantazam o korabu javlja ne samo u vezi s Adamom, ili Nojem, Lotom i mnogim drugim herojima potopa, nego se pojavljuje u još primitivnijem obliku borbe između heroja i nemani, kakvu predstavlja mitologema Starog zaveta o Joni, koji je u utrobi kita proveo tri dana. Ista priča ponavlja se i u Novom zavetu, kada Hristos razbije vrata pakla i izvede Adama, kao što su to svojevremeno učinili i Gilgameš, Herakle ili Orfej, a što u našoj narodnoj pripoveci čine Međedović i carev sin.

To povremeno vraćanje potisnutog nije nikad istovetno s prethodnim, i uvek je praćeno novom religijom, novom angažovanošću. Dalja elaboracija odnosa prema objektu uvek dovodi, s jedne strane, do neke vrste vraćanja na staro, potisnuto, a s druge, otvara jedan nov, dugotrajan period sublimacije i sekundarnog procesa, u kojem se prorađuju otpori, javljaju novi uvidi, napreduje sud realnosti, pa čovek savršenije ovladava prirodnom sredinom i društvom i dolazi do novih teorijskih, naučnih, filosofskih i umetničkih koncepcija.

Naporedo s elaboracijom fantazma inkorporacije, inkubacije i ponovnog rađanja, na primerima jame i balvana kod Južnih Slovena pokušali smo da pratimo razvoj psihičkog aparata čoveka i njegovih aktivnosti.

U ovom radu smo samo uzgred pominjali kultne aktivnosti koje su dovodile do novih praktičnih aktivnosti, dok smo motive iz narodnih predanja, arheologije i etnologije stavljali u prvi plan. Ostaje nam da razmotrimo do kakvih su praktičnih rezultata dovele kultne aktivnosti vezane za fantazme o kojima smo govorili, kao i do kojih su novih tekovina dovele kultne razmene među rodovima srodnih, a možda i različitih plemena.

 

Konjanici kao bogovi i heroji

 

Topografski odnos događaja u narodnim pripovetkama pokazuje način na koji se heroj od lunarnog, sa svega tri podviga, pretvara u solarnog, s dvanaest podviga.

Zmajeviti konji imaju značajnu ulogu u mnogim slovenskim mitovima

Slovenski i helenski mitovi o otimanju, raptusu, ne razlikuju se samo odnosom prema otetoj devojci, što je u slovenskom mitu osnovni cilj, nego i vrstom ugrabljene životinje: u Helena su najvažnije krađe goveda, a u Slovena se podvizima kradu ili zaslužuju konji, koji za njih imaju sasvim drukčiju ulogu. Bogovi-heroji Slovena i Germana su ljuti konjanici. Svetovidovo svetilište u Retri i Troglavljevo u Šćećinu imalo je belog, odnosno crnog konja kao svetu životinju, koja se osedlana koristila u ritualu i ratnom pohodu, kad je bez jahača išla s vojskom. Zmajeviti konji imaju značajnu ulogu kako u ruskim skaskama, tako i u našim pripovetkama i pesmama. U početku, možda još u praslovensko vreme, Sloveni su konja najverovatnije ritualno krali iz rodova s kojima su sarađivali. To bi značilo da su se Heleni doselili kao stočari sitne stoke i krava, i obredno ih grabili među sobom, ali su u grabljenju kretali i na istočni Mediteran, pa i na udaljeni Kavkaz. Tragovi tih grabljenja ostali su nam u mitu koji je, verovatno, evoluirao naporedo s obredima, ali se nije izgubio ni onda kada su obredi nestali.

Kao što u nas paunice kradu zlatne jabuke i carev sin za njima traga, tako u ruskoj priči „Konjić Grbonjić“, konj, sjajan kao sunce, gazi seljaku žito. Heroj naših pripovedaka, osim paunica, koje očigledno predstavljaju neku pripitomljenu totem-pticu, često traži, kao i u navedenoj ruskoj priči, određenog zmajevitog konja koji mu pomaže u podvigu.

Obrednu razmenu goveda i ovaca, kao svetih životinja, izvodili su Sloveni najverovatnije u okviru plemena i bliskih rodova, a konje su, kao i neku vrstu ptica, koje se javljaju kao paunice, dovodili iz dalekih krajeva, zajedno s njihovim, kao i u helenskim pričama, sveštenicama koje su ih gajile.

Konj je pripitomljen u okviru tripoljske kulture na Kubanu, negde između 2000. i 1200. godine pre naše ere, a odatle se njegov kult širio na sever, prema skandinavskim zemljama, i na jug, preko Mitanije, među iranskim narodima, pa dalje u Mesopotamiji i Egiptu. Konj se najpre prezao u „kibitku“, neku vrstu pokrivenih čeza, poznatih na celom starom Srednjem istoku, a iz nje su se razvila borna kola, koja srećemo sve do grčkih i rimskih vremena. U Iranu su pripitomljene krave, koze, ovce i polumagarci takođe prezani u dvokolice, a odatle je, preko Kavkaza, običaj njihovog pripitomljavanja prenet u druge krajeve. Zooarheološki je ustanovljeno da su se goveda tamo počela mešati s turom. Na sličan način počeo se mešati kubanski konj s iranskim magarcima. Izgleda da su razni drugi narodi, po ugledu na kibitku, počeli prezati svoje svete životinje, pa i one nepodesne za vuču, i na taj način su najverovatnije nastale ikone na kojima zmajevi, lavovi, zmije, delfini i ptice vuku kola. Od svih kola sačuvala su se samo volovska, dok su druga ostala u legendama.

 

 

 

 

 

Vrh strane >>>

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2010 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 29-01-2013 01:25