Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Ogledalo

  Ars Magica

  Adepti

  Hinduizam

  Budizam

  Judaizam

  Hrišćanstvo

  Islam

  Ostale religije

  Misterije

  Tajna društva

  Istorija

Tekst 9

 

  Filosofija

  Astrologija

  Radiestezija

  Nauka

  Ekosfera

  Ars Medica

  Psihologija

  Umetnost

  Zanimljivosti

  Putopisi

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

 Alexanthorn

 Kontakt

 

 

 

Thornal

Arhiva tekstova Svetog Kraljevstva Magije

 

 

Istorija

 

9

 

Kad Demoni Progutaju Sunce

Izvor: Magična ZONA - 2011

15.02.2011

 

Drevni narodi verovali su da pomračenje Sunca najavljuje nesreću, a plašili su se i da će "nebeska lopta" zauvek nestati i uskratiti im svetlost i toplotu.

Kult Sunca prvi put se pominje u drevniin egipatskim spisima, gde se nebesko telo "kojo obasjava i greje" proglašava vrhovnim božanstvom Ra (u prevodu "sunce"). Sedište kulta bilo je u Heliopolisu (Gradu sunca), a Stari Egipćani, pet milenijuma pre n.e., verovaii su da Sunce putuje brodom da bi zaštitilo svoju vatru od vode iz podzemnog sveta kroz koju je prolazilo tokom noći.

Tradiciju kulta Sunca imali su mnogi narodi - Sumeri, Mesopotamci i Rimljani, ali i stanovnici zemalja koje su hiljadama kilometara daleko, Inke, Maje i Asteci. Užarena lopta smatrala se univerzalnim ocem, božanskom silom koja simbolizuje život i smrt. U njenu čast podizani su mnogi hramovi u kojima su se izvodili razni rituali, i to po tačno određnoj astronomskoj satnici: letnji solsticij (kratkodnevica) i imski (dugodnevica), kao i proletnji i jesenji ekvinocij (ravnodnevice). Sunce su Ijudi obožavali, ali su i strepeli od njegovog pomračenja.

 

HRAMOVI U ČAST BOŽANSTVA

 

Drevni narodi strepeli su kada je dolaskom zime dan postajao kraći, a noć duža, jer su mislili da se Sunce možda već sutradan neće pojaviti i da će ih obaviti večna tama i smrt. Podizanjem hramova i svetkovinama molili su se za ponovni dolazak svetlosti. Jedno od mnogih takvih svetilišta jeste i Stounhendž, u engleskoj dolini Solzberi. Stounhendž i danas okuplja mnoge poštovaoce kulta Sunca, a naročito druide, koje je država priznala kao jedinu zvaničnu pagansku religiju. Druidi su sveštenici koji potiću od starih Kelta, a osim što su izvodili verske obrede, bili su sudije, učitelji i iscelitelji. Oni veruju da sunce poseduje magijsku moć i da je ta energija nagomilana u kamenim blokovima Stounhendža.

 

IZVOR ŽIVOTA

 

Pripadnici kulta Sunca verovali su da mogu da utiču na kretanje ove zvezde, naročito u slučaju pomračenja kojeg su se najviše plašili: Peruanci su u nebo odapinjali strele sa zapaljenim vrhovima nadajući se da će tako ponovo zapaliti sunčevu svetlost koja se gasi, i oterati nebesko čudovište tame koje preti da će ga progutati. Stari Meksikaci smatrali su Sunce izvorom celokupne životne snage, zvali su ga Ipalnemohuani - onaj zahvaljujući kome Ijudi žive. Budući da je srce za njih bilo simbol života, ritualno su ga vadili iz životinja i prinosili žrtvu - da bi Suncu podarili snagu i olakšali mu prelazak preko neba. Sličan ritual tokom pomračenja bio je praktikovan i u drevnom Egiptu, ali je faraon, kao predstavnik Sunca, bio zadužen za još jedan čin: svečanim obilaskom oko zidova hrama, pokazivao je "užarenoj nebeskoj lopti" kako da izađe iz tame. Nakon jesenje ravnodnevice, u Egiptu se svetkovalo "rođenje sunčevog štapa" jer je, kako se verovalo, svakim danom bivalo sve niže, slabije je grejalo i osvetljavalo, pa mu je bio potreban štap da se na njega osloni.

 

MALEZIJSKI RITUALI

 

Na malezijskim ostrvima, gde se takođe negovao kult Sunca, vračevi su u njegovu čast izvodili određene rituale: uzeli bi nekoliko biljaka i korala, dva pramena kose odsečene detetu iz svoje porodice, dva zuba ili celu vilicu sa kostura nekog svog pretka, sve to stavili u zamotuljak i ostavili na groblju da prenoći. Sutradan, pre izlaska sunca pokupili bi to, odneli na planinu pa odradili jos jedan ritual: na pljosnati kamen stavili bi tri različite biljke, grančicu suvog korala, a zamotuljak obesili na granu drveta čim bi se iza horizonta promolili prvi zraci. Tada bi zapalili vatru, trljali kamen suvim koralom i izgovarali: "Sunce! Radim ovo da bi postalo što toplije i da bi moglo da pojedeš sve oblake na nebu." Vrač bi proveo ceo dan na planini, a obred bi ponovio pre zalaska sunca. Stanovnici najzabačenijih severno-američkih ostrva, gde devet meseci vlada polarna noć, prizivaju svetlost "moćne zvezde" pomoću sunčevog kamena. Za tu priliku uzimaju okrugli kamen, obmotaju ga crvenom trakom u koju zabodu sovino perje, simbol sunčevih zraka, a onda pevuše bajalice. Potom ga obese na sveto drvo pred kojim vračevi sutradan prinose žrtvu izgovarajući odgovarajuću bajalicu. Ovim ritualom Suncu se upućuje molba da ponovo izađe.

 

DAN KOME SE RADUJU VRAČARE

 

I u našim krajevima takođe postoje neka verovanja i rituali koji potiču iz kulta Sunca. Verovalo se da pomračenje nastaje zato što veštice ili đavoli kradu Sunce, a po nekima da ga leđima zaklanja Sveti Ilija dok se rve sa nečastivim. Otuda je narod, u vreme kada je nauka bila daleko od saznanja da gledanje u zaklonjeno Sunce oštećuje vid, smatrao da ne valja upirati pogled u pomračenje kako ale sa nebesa ne bi ušle u čoveka. Nekada su naši Ijudi, da bi spasli Sunce tokom pomračenja, pucali u nebo i lupali u lonce praveći veliku buku da bi oterali demone. Verovali su takođe da zaklonjeno Sunve najavljuje veliku nevolju, najćešće rat, epidemije i smrt. Međutim, postoji i neko ko se i te kako raduje pomračeniu, a to su vračare koje u to vreme nalivaju u posude vodu sa izvora jer smatraju da tako postaje začarana i koriste je prilikom izvođenja magijskih rituala.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Vrh strane >>>

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2011 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 29-01-2013 01:26