Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Ogledalo

  Ars Magica

  Adepti

  Hinduizam

  Budizam

  Judaizam

  Hrišćanstvo

  Islam

  Ostale religije

  Misterije

  Tajna društva

  Istorija

Tekst 21

 

  Filosofija

  Astrologija

  Radiestezija

  Nauka

  Ekosfera

  Ars Medica

  Psihologija

  Umetnost

  Zanimljivosti

  Putopisi

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

 Alexanthorn

 Kontakt

 

 

 

Thornal

Arhiva tekstova Svetog Kraljevstva Magije

 

 

Istorija

 

21

 

U slavu Jesenje Ravnodnevice

Izgubljena Duša Slovenska

Antropološke crtice za rekonstrukciju jedne drevne tradicije

Izvor: Slovenska Mitologija, Nenad Gajić

22.09.2012

 

 

Sloveni su najmnogoljudniji ogranak indoevropske populacije koja je u prvoj polovini prvog milenijuma pre nove ere naseljavala teritoriju između Dona i Karpata. Prema široko prihvaćenoj kurganskoj teoriji, svi indoevropski narodi govore nekim od jezika koji je proistekao iz jednog praindoevropskog jezika koji se vremenski vezuje za bronzano doba. Narod koji je govorio ovim jezikom živeo je u Ukrajini ili Maloj Aziji, odakle se proširio na ostatak Evrope i Azije, stigavši i do Indije, gde se pomešao sa lokalnim stanovništvom i postavio temelje vedske kulture, da bi se odatle ponovo vratio u Evropu.

Religija Indoevropljana bila je politeistička. Tako su Sloveni od Indoevropljana preuzeli trostrukost funkcionalne podele društva na sveštenike-vladare, ratnike i zemljoradnike-proizvođače. Ovakva podela je odražavala i verovanje u podeljenost sveta, takođe preuzeto od Indoevropljana, na tri dela: nebeski, zemaljski i podzemni. Nebeska božanstva su slavili pripadnici svešteničke i ratničke kaste, dok su zemaljska i podzemna praznovali proizvođači.

Filozofski stav prema svetu Sloveni su iskazivali u odnosu između kategorija dobra i zla. Pored belih Bogova postojali su i crni Bogovi koji su označavali mrak i zlo. U "Velesovoj knjizi" stoji zapisano da vrhovni Bog Svarog večno bdi nad neprestanom borbom ovih Bogova, trudeći se da Beli Bog nikad ne bude poražen od Crnog Boga.

Molimo se i klanjamo prvom Triglavu i njemu veliku slavu pojemo. Hvalimo Svaroga, deda božjeg, koji je svemu rodu božjem začetnik i tvorac je svega živog, večni izvor koji teče leti i svuda, a zimi i nikada ne mrzne... A bogu Perunu, gromovniku, bogu bitke i borbe govorimo: ti nas oživljavaš neprestanim okretanjem kruga i vodiš stazom prava kroz bitke do Velike Trizne... Bogu Svetovidu slavu uznosimo, jer on je bog Prava i Java i njemu pojemo jer je svetlost kroz koju vidimo svet. Gledamo i u Javu opstajemo, a on nas od Nava čuva i zato mu hvalu pojemo. Slava sva Svetovidu, bogu našem što otvara srca naša da priznamo loše postupke i dobru se okrenemo. Dva bića u nebu sadržana su Belobog i Crnobog, a nji oba Svarog drži i zapoveda. (Velesova knjiga, daščica 11a)

Pretpostavlja se da je u jednom periodu Belobog bio vrhovni bog Slovena. Za njega se mislilo da je kreirao svet. Kasnije su mu, kao solarnom božanstvu, pridodati epiteti koji ga vezuju za Sunčevu svetlost, toplotu i život. Postoje, medutim, i mišljenja da Belobog nikada nije postojao kao božanstvo, već da je nastao kao potreba da se napravi pandan Crnobogu. "Sloveni imaju jedan čudan običaj" navodi nemački istoričar Helmhold u delu Chronicon Slavorum, "na gozbama se svi obređuju jednim peharom, uz koji izgovaraju i neke reči, rekao bih ne radi molitve, već zbog proklinjanja - u ime svojih Bogova dobra i zla; veruju da sve dobro potiče od dobrog Boga, a zlo od rđavog. I tako oni i zovu to Božanstvo na svome jeziku - Crnobog."

Prema nekim istraživanjima veruje se da ime Boga Svaroga potiče od sanskritskog izraza "svarga", što znači nebo. Povezivali su ga s vatrom i često predstavljali kao krilatog zmaja koji bljuje vatru. Prema nekim mitovima, ustima je iskopao jarak koji deli Svet živih (Jav), od Sveta mrtvih (Nav), obezbeđujući opšti poredak. Jarak je postao misteriozna reka Smorodina, a zmaj čuvar vatrenog mosta Kalinov, koji je povezao obale reke. U ruskim narodnim bajkama, kao što su "Ivan, bikov sin" i "Olujni junak i Ivan", pominju se reka i most, iako se po svoj prilici odnose na reku Kuban u Rusiji. Mnogi toponimi iz tog kraja naveli su naučnike da pretpostave da se u njihovom korenu nalazilo ime Odin. To je zanimljiva pretpostavka, jer je Svarog ponekad poistovećivan sa nordijskim Bogom Odinom. Dodajmo da je rusko-norveška arheološla ekspedicija koja je 2001. vršila istraživanja oko grada Azova, u oblasti Rostova na Donu, došla do zanimljivih nalaza. Postavljena je hipoteza da je skandinavski Bog Odin zapravo praslovenski kralj koji je pre nove ere živeo u toj oblasti i koji je posle izgubljene bitke sa Rimljanima morao da je napusti, pa se sa svojim ratnicima nastanio u Skandinaviji.

Vekovima kasnije, hrišćani su neke odlike slovenskog boga Svaroga pridodali Kozmi i Damjanu, kao i Arhanđelu Mihajlu. Životinje povezivane sa Svarogom su vo, medved, konj i jastreb po imenu Varagna. Govorilo se da Svarog ima dva sina, Svarožića i Daždboga. Prema nekim ruskim izvorima, Daždbog je bio sin slovenskog Boga Peruna i vodene vile Ros. Smatran je, u skladu sa svojim imenom, za Boga koji daruje, za solarno Božanstvo i pretka celog rusko-slovenskog naroda. U srpskom predanju pominje se pod imenom Dabog ili Dajbog; kao gospodar zemlje, protivnik božji, "car na zemlji" bog zlata i srebra i zaštitnik kovačke veštine. Pod uticajem hrišćanstva, Daždbog je poistovećen sa Satanom, odnosno Dabog postaje đavo i naziva se Daba, Dabo ili Hromi Daba.
Stribog je bio Bog vetrova koji duvaju sa osam strana sveta. Kako je ostalo zabeleženo u Kijevskim hronikama, zvanično je slavljen u Rusiji sve do kraja 10. veka, a njegova drvena statua stajala je među kipovima Bogova na Kijevskom brdu. Na pomenutom brdu nalazile su se statue Horsa, Peruna, Striboga, Simargala i Mokoše. Hors je slovensko Božanstvo koje je verovatno bilo Bog Sunca. Poznat je i pod imenom Surija, iako nije jasna moguća veza sa istoimenim indijskim božanstvom. Verovalo se da Svarogov sin kuje novo Sunce koje Surijine kočije nose preko neba. Perun, bog gromovnik, poštovan je kod svih slovenskih naroda. Posvećeni su mu planinski vrhovi i izvori, a na žrtvu mu je prinošen bik. Glava njegovog drvenog idola u Kijevu bila je od srebra, a usta od zlata. Zamišljan je kao zreo čovek sa ognjenim kamenom, batinom ili strelama u rukama. Prizivan je prilikom sklapanja ugovora i polaganja zakletvi, jer se verovalo da kažnjava svakog verolomnika. Ispred njegovog kipa u Novgorodu gorela je vatra od hrastovih drva i danju i noću. Ako bi se nepažnjom sluga ugasila, svi bi bili osuđeni na smrt. Perunu su posvećeni hrast i perunika, za koju se verovalo da čuva kuću od groma, požara i svake nesreće.

Sloveni su svet zamišljali kao Sveto drvo, najčešće hrastovo, gde su stablo i grane predstavljale svet živih, a korenje svet mrtvih. Za one Slovene koji su ga prihvatali kao vrhovnog Boga Perun je bio vladar sveta živih i kao gospodar neba sedeo je u obliku orla na najvišoj grani drveta. Njegov mitski neprijatelj bio je vladar podzemnog sveta Veles. Perunu je posvećen utorak, a slavljen je 21. juna, Ruski kneževi normanskog porekla poistovećivali su ga sa Torom, a posle prihvatanja hrišćanstva njegove osobine su prešle na svetog Iliju. Zemljoradnici i stočari slavili su božanstva donjeg i sveta podzemlja. U periodu renesanse bilo je niz pokušaja da se rekonstruišu slovenska religija i magija sa svim verovanjima i običajima života.

Ali, šta je sa slovenskom verom danas? Baltički narodi, iako sami nisu Sloveni, među prvima su započeli preporod stare vere još u 19. veku, što je prekinuto ruskom invazijom na Litvaniju. Ponovni znaci Slovena i oživljavanje litvanskog paganizma, započinje šezdesetih godina prošlog veka, kada je osnovana litvanska paganska organizacija "Romuva". Svakako da to nije bilo popularno u socijalističkom režimu. Supruga lidera Romuve je govorila o problemima koje su imali sa agentima KGB, o pogibiji sina pod čudnim okolnostima, hapšenjima i nastojanjima da se njihove aktivnosti uguše. "Romuva" je, međutim, opstala kao Asocijacija za litvansku etničku kulturu i trenutno je najjača i najaktivnija istočnoevropska paganska organizacija. Možda bi se na ovu konstataciju članovi "Romuve" naljutili, jer sebe ne smatraju neopaganima, već nastavljačima autentične narodne religije. U Letoniji je do obnove stare vere došlo preko pokreta "Dievturi" začetog u dvadesetim godinama prošlog veka. Posle sovjetske okupacije, članovi pokreta su proganjani kao letonski nacionalisti. Neki od njih su izbegli iz zemlje, kao Janis Tupesis, koji je postao profesor na univerzitetu u Viskonsinu, SAD, a posle povratka u Letoniju poslanik u parlamentu, a zatim i ombudsman. Pokret "Dievturi" je bio tesno povezan sa letonskim pokretom za nezavisnost. U Belorusiji deluje paganski Etnokosmološki centar "Rrivia" koji je inspirisan arheološkim nalazima Georgija Stikava, profesora iz Minska. U Ukrajini je vodeća slovenska paganska organizacija "Unija domaćih verujućih Ukrajinaca". Zanimljivo je da Ukrajinci odbacuju termin paganizam i umesto njega koriste reč "jazišništvo". Registrovani su pod imenom "Pravoslavia" jer smatraju da je pravoslavlje stara slovenska reč koju je prisvojilo hrišćanstvo. lako je u Poljskoj interes za paganizam više umetnički ispoljen, na tamošnjem univerzitetu postoji grupa koja slavi drevne obrede i izdaje magazin "Jantar".

Svakako da je slovenski paganizam izrazito nacionalan, u nekim zemljama gotovo nacionalistički, pa je kao takav odigrao značajnu ulogu u buđenju nacionalne samosvesti posle pada komunizma. Da li će kao takav moći da se uklopi u multikulturno društvo današnje Evrope, ostaje da se vidi. Jedino mi nije jasno, zašto se niko, ama baš niko sa ovih naših prostora nikada nije čak ni zainteresovao da ovu drevnu tradiciju i kulturu oživi. Možda ima pojedinaca, neću da generalizujem stvar, ali je činjenica da samo među južnoslovenskim narodima nema ovakvih aspiracija. Taj prazan prostor "slovenske duše" već uveliko popunjava neopaganska "Vika" tradicija, ali to nije duša naših naroda. Baš iz tog razloga želim da predstavim jednu novu knjigu "Slovenska Mitologija", autora Nenada Gajića u izdanju "Lagune". Nenad nije autor kakav bi se očekivao za jedno ovakvo delo. On nije ni antropolog niti etnolog, ni filosof, ni čovek religije. On je jednostavno čovek koji je osetio "Dušu Predaka" i pretočio u ovu izvanrednu knjigu, obuhvatan, jedinstven i iscrpan pregled slovenske mitologije. Ova će vam knjiga otkriti:

- Misteriju slovenskog pisma i mitsku poruku glagoljice,
- Ko su slovenski Bogovi i koliko ih je zaista,
- Šta znače običaji kojih se i danas pridržavamo,
- Drevna predanja o magiji i zaštiti od nje,
- Mitska bića i mitska mesta nepoznata mnogima.

Slovenska mitologija je idealan spoj modernog pristupa mitološkoj temi i naučne studije, koja kao jedini imperativ sebi postavlja činjeničnu zasnovanost, bogatstvo podataka i sveobuhvatnost i odgovornost naučne istine. Niz celovitih članaka o slovenskim Bogovima, običajima, ritualima i mitskim predstavama, veoma opsežno obuhvata sve ono što predstavlja osnovnu mitološku supstancu slovenskih naroda (slovenski panteon Bogova), zatim ono što prethodi uspostavljanju mitološke svesti i poretka (jezik, religija, predanje…) i, najzad, ono što je savremenom čitaocu ali i ozbiljnom istraživaču mnogo važnije: običaji i verovanja koja su se iz mitologije preselila u svakodnevne društvene ili religiozne rituale. Slovenska mitologija zaslužuje posebnu pažnju jer je u njoj autor Nenad Gajić sagledao, sistematizovao i objedinio dosadašnja saznanja o ovoj temi pristupačnim stilom i razumljivim jezikom. Ne želim da ovu knjigu veličam u bilo kom smislu, ali ona svakako jeste jedan sveobuhvatni skup antropoloških crtica, detaljno objašnjenih teza koje mogu biti odličan putokaz svakom tragaocu u želji i nameri buđenja ove drevne i zaboravljene tradicije, za koju sam siguran da će nekoga potaći na delanje u tom pravcu. Do tada, u slavu Jesenje Ravnodnevice, nije na odmet, bili mi pagani ili ne, da kažemo Slava i nazdravimo čašom medovine, što bi rekao naš narod - valja se!

Slede antropološke crtice za rekonstrukciju slovenske tradicije prema delu "Slovenska Mitologija" Nenada Gajića.

 

Drevni Sloveni

 

Poreklo

Danas se smatra da su Sloveni grupa naroda koja početkom XXI veka naseljava trideset pet posto teritorije Evrope i veliki deo Azije i deli se na tri grupe: Istočne Slovene (Rusi, Belorusi i Ukrajinci), Zapadne Slovene (Poljaci, Česi, Slovaci i Lužički Srbi - poslednje neki autori smatraju naslednicima Baltičkih Slovena) i Južne Slovene (Srbi, Hrvati, Slovenci, Makedonci i Bugari, uz Crnogorce i Bošnjake kao pripadnike ove grupe naroda, u novije vreme osamostaljene). Četvrta grupa, nekadašnji Pomeranijski, Polapski ili Baltički Sloveni, danas više ne postoji, već je u potpunosti germanizovana, izuzev Lužičkih Srba.

Jezici

Slovenski jezici su i danas veoma slični, a u prošlosti su međusobne razlike bile još manje. Najstariji slovenski jezik, od kojeg su se razvili svi slovenski jezici, naziva se protoslovenski ili praslovenski. O njemu se danas ne zna mnogo jer nema spomenika najranije slovenske pismenosti. On datira možda čak i s kraja III milenijuma pre nove ere, a zbog činjenice da je u X i XI veku još uvek postojala nesumnjiva jezička bliskost međusobno udaljenih slovenskih plemena, neki naučnici smatraju da je praslovenski jezik postojao sve do tog vremena, postepeno prerastajući u današnje slovenske jezike.

Religija

Reč bog postoji u svim slovenskim jezicima i nije došla sa hrišćanstvom: još u starim hronikama pominju se Dajbog, Stribog, Crnobog... Ideja o više bogova prisutna je čak i u Bibliji, uprkos tome što je, za razliku od politeizma starih Slovena, hrišćanska vera monoteističkog tipa (vera u jednog Boga); veoma je teško na drugi način protumačiti stihove koji govore o stvaranju prvog čoveka: „I reče Gospod Bog: ’Eto, čovek posta kao jedan od nas’“, ili: „Potom reče Bog: ’Da načinimo čoveka po svom obličju, kao što smo mi.’“ Same početke mnogoboštva, po mnogima, predstavlja obožavanje prirodnih elemenata, vatre, vode i zemlje, dok kasnijim razvojem dolazi do obožavanja rastinja i najudaljenijeg pretka; takav razvoj prvih kultova zapažen je u celom svetu.

 

Slovenski Bogovi

 

Svarog

Svarog je vrhovni bestelesni bog, prastvoritelj svetloga neba pod čijim se svodom „sve rađa i događa“. On je praotac zemlje i svakoga „roda i ploda“, dakle svega na zemlji, ali i stvaralac kompletne vaseljene. Ovog boga su svi Sloveni smatrali „prepunim slave i božanstva“ jer upravlja nebom koje je iznad i izvan svega, a ipak sve obuhvata. Svarog spava i u snu je stvorio ovaj svet koji je poverio Perunu i ostalim bogovima na čuvanje i upravljanje. On ne može neposredno delovati na fizičko, materijalno okruženje koje sanja, ali zato može da utiče na volju ostalih bogova, i tu je njegov uticaj ogroman. NJegovo buđenje označiće kraj sveta. Alternativna imena: Rod i Usud.

Perun

Poznat svim Slovenima kao bog groma i olujnog neba, Perun je ostavio brojne tragove u imenima ljudi, mesta, planina, pa čak i biljaka, npr. perunika, koja se naziva i bogiša, dakle božja biljka. Ovo je bog koji udara i krši, koji kažnjava nepravdu. Zamišljan je kao zreo čovek duge brade, sa ognjenim kamenom, strelama ili munjom u rukama, ponekad prekriven i „kapom nevremena“. Alternativna imena: Prov, Parom, Porenucije i Belobog.

Stribog

Stribog je u slovenskoj mitologiji bog rečnih tokova i potoka nabujalih od kiše, bog svih vodenih i vazdušnih strujanja. Svi vetrovi smatraju se Stribogovim unucima. Najčešće spominjan kod Istočnih Slovena, on je i bog zime, leda i mraza koji donosi hladne vetrove, bure i nevreme. Alternativna imena: Podaga, Pogoda, Podzvižd.

Crnobog

Crni bog ili Crnobog jeste bog tame i vladar sveta umrlih. NJegovo podzemno carstvo je crno i mračno, pa je i on sam crne spoljašnjosti. On jedini stoji u potpunosti nasuprot moćnih bogova sklonih ljudima, jedini on čovečanstvu otvoreno čini zlo, poznat i kao Crnoglav. Pretpostavlja se da nasuprot Crnobogu stoji Belobog o kome se, nažalost, osim imena, ništa ne zna pouzdano. Ponegde se u usmenom predanju pominje i kao Bjelun. Možda se iza ovog imena krije Perun.

Triglav

Triglav je troglavi bog ratnik. Sloveni su ga zamišljali kao boga sa tri glave i zlatnim povezima preko usta i očiju, koje nosi jer njegove oči imaju zastrašujuću moć ili, kako tvrde sveštenici idola Triglava, zato da ne vidi grehe ljudi, kojima je izuzetno naklonjen. Kako god bilo, na njegovim kipovima uvek su, na sve tri glave, pokrivene oči. Glave Triglava verovatno predstavljaju nebo, zemlju i podzemni svet.

Veles

Veles je bog životinja, polja i šuma, odnosno bog plodnosti, vegetacije i života u najširem smislu. Istočni Sloveni nazivaju ga Volos. Alternativno ime: Gospodar šume. Sloveni su verovali da se ovaj bog najčešće pojavljuje u vidu medveda, iako je sposoban da se pretvara i u razne druge životinje čiji je zaštitnik. U kasnijim tekstovima je, poput ostalih važnih bogova, označen kao demon: izgubio je svoje prvobitne funkcije i povezivan je sa đavolom i podzemnim svetom.

Dajbog

U slovenskoj mitologiji Dajbog je bog Sunca i vatre, i verovatno prvi od bogova koje je Svarog stvorio, dakle njegov „najstariji sin“, pa se zato često naziva i Svarožić. Alternativna imena: Dažbog, Pripegalo, Radgost, Horz, Koledo. Kod Srba su, naročito u narodnoj književnosti, očuvani mnogi tragovi o ovom bogu koji je Sunce i vatra, „car na zemlji“, bog zlata, srebra i rudnika uopšte, zaštitnik kovačke veštine i domaćeg ognjišta i bog koji daruje blagostanje i sreću, o čemu svedoči i česta izreka „da bog da“.

Jarovid

Jarovid je bog srdžbe, jarosti i rata. Poznat je i kao Jarevid ili Jarovit. U osnovi samog njegovog imena je reč jar, koja označava vatru, žestinu i gnev. Iako su skoro svi slovenski bogovi istovremeno i ratnici, samo je Jarovid zapravo bog rata, onaj koji upravlja njegovim tokom. Poznat je i pod imenima Žerovid (Gerovit), Ruđevid (Rujevit), zatim Porevid i Jarilo. Prema legendi, Jarovid dolazi u pratnji vrana pa možda otud veoma čest motiv u srpskim epskim pesmama da ratne vesti donose crne ptice koje govore: „Dolećeše dva vrana gavrana“. Opasan je sa sedam mačeva, dok je osmi mač, koji drži u ruci, nepobedivi mač Jarost (gnev), a oko čela mu je svezana traka smrti.

Svetovid

Svetovid je bog sa četiri glave, kojima može da istovremeno gleda na sve četiri strane sveta. On je „onaj koji vidi svet“, dakle bog koji zna sve. Veruje se da njegov um nadmašuje vreme i da su mu poznati i prošlost, i sadašnjost, i budućnost. Zapisano je verovanje da se „na Vidov dan iznosi sve ruho na polje, da se vidi na vetru, i svako seme, koje je ostalo neposejano na sunce, da ogreje u taj dan sunce, te da nikne do nove godine“. Po nazivu boga u navedenom odlomku vidi se i kasniji preobražaj Svetovida u hrišćanskog svetog Vida, koji je preuzeo njegove funkcije.

Vesna

Vesna je u staroj slovenskoj mitologiji bila boginja proleća i plodnosti, zadužena za proleće, jutro i rađanje života. Poznata je još i po imenima Živa, Diva i Devana. Vesna se prikazuje kao prelepa, uvek nasmejana, naga i bosa žena, donekle prekrivena ruhom od paprati, trave i cveća, kose koja je ponekad takođe sva od cveća, spuštene do ispod kolena. Bujnih je grudi, kako i dolikuje boginji koja označava plodnost, a ponekad u desnoj ruci drži jabuku, a u levoj grozd, ili joj je na kažiprstu desne ruke lastavica, simbol proleća, a u levoj kita cveća, koja simbolizuje i brak.

Morana

Antipod Vesni, Morana je boginja noći, zime i smrti i najčešće se pojavljuje u liku lepe devojke duge crne kose, bledog lica, sa vučjim očnjacima i kandžama, odlikama koje nagrđuju njenu božansku lepotu i naglašavaju njenu, u ljudskim očima, zlu prirodu. Poznata je svim Slovenima, i javlja se pod imenima Morena, Marena, Marana, Maržana, Maržena. Sve zimske nepogode, sneg i smrt dolaze od boginje Morane, koju su prozvali boginjom smrti ljudskog, životinjskog i biljnog sveta. NJena tri glavna atributa su zima, smrt i mrak, a u bliskoj vezi i sa njom i sa Vesnom je Stribog, bog koji „odnosi jednu da bi doneo drugu“.

Mokoša

Mokoša slovi kao zaštitnica žena i ženskih poslova, posebno predenja, i kao upraviteljica devojačkih sudbina i boginja plodnosti. Zamišljali su je kao ženu velike glave i dugih ruku koja obilazi kuće i nadgleda prelje, nagrađujući one koje su vredne i kažnjavajući one koje nisu. S druge strane, rasprostranjeno je i verovanje da je posredi zlo božanstvo i da njen kip izgleda kao strašna nakaza sastavljena od različitih životinja. Ona, prema ovom tumačenju, označava muke i nevolje, ružna je i gadna i simbolizuje sve ljudske strasti. Ponegde je zovu Mokoš, Mokuša ili Mokša

Konji bogova

Svi slovenski bogovi su po pravilu i ratnici, pa kao takvi neki od njih imaju konje kojima se neretko pripisuju neka neobična svojstva. Ovi mitski konji snažno su povezani sa Mesecom, odnosno lunarnim kultom, i često imaju dva sasvim suprotna lica: jedno „svetovno“, obično, i drugo „božansko“, moćno i čudesno, koje pokazuju uglavnom noću.

Idoli bogova

„Idole slovenskih bogova nalazimo spomenute kod skoro svih starih hroničara; negde su oni vrlo grubo izrađeni, a negde, opet, kao i hramovi, umetnički izrađeni. Idoli su katkad veliki kao divovi, i toliki da su ih jedva četiri vola mogla s mesta pomaći – kao Svetovidov, a negde su vrlo maleni – kao onaj dragoceni idol Triglavov, koga su žreci skrili ispred gramzivih ruku hrišćanskih propovednika. Idoli su redovno bili ukrašeni zlatom i srebrom, koje su u bojevima kao plen zadobili; katkada su sasvim posrebreni i pozlaćeni, kao skriveni idol Triglavov; katkad je međutim, samo glava srebrna, a brada zlatna, kao kod Peruna.“ (Spasoje Vasiljev)

Hramovi i svetilišta

Od svih slovenskih hramova, najbolje su u istorijskim izvorima opisani hramovi Baltičkih Slovena, čije je postojanje dokumentovano i arheološkim iskopavanjima, a od kojih je najpoznatiji velelepni Svetovidov hram u Arkoni na ostrvu Rujan, razrušen 1168. godine. Slovenski hramovi su često bile velelepne građevine i zbog toga na glasu; čak ih i arapski geograf Masudi u X veku pominje „po čuvenju“, jer ih sam nije video, ali njegovi opisi izgledaju preterani i graniče se sa fantastikom.

 

Magija Drevnih Slovena

Nekoliko zanimljivih teza

 

Činjarice

U životu svih Slovena, i pre i posle primanja hrišćanstva, magija je imala veoma važnu ulogu. Ona se koristila najpre za lečenje i zaštitu, ali neretko i za nanošenje štete neprijatelju, osvajanje ljubljene osobe, sticanje blagostanja i slično. Slovenske devojke i žene bile su na glasu kao dobre činjarice tj. osobe koje vladaju magijom. Svojim moćnim činima mogle su da zaštite sve što im je drago, ali i da omađijaju sve što im je na smetnji.

Alovitost

Za neke ljude se kaže da su aloviti kada njihova duša može da izađe iz njih, dok im telo spava, i pretvori se u alu. Po jednom verovanju, dete rođeno u košuljici postaje alovito, po drugom, ono se rađa iz odnosa ale i žene. Veruje se i da su epileptičari uvek aloviti. Dok je duša alovitog čoveka pretvorena u alu, njegovo telo spava, ali sve ono što se dogodi duši, dok je izvan tela, desiće i samom telu - sve rane koje duša zadobije u borbi sa zmajevima preneće se i na telo usnuloga.

Vidovitost

Pojedini ljudi imaju nesumnjivu sposobnost da „vide“ ili osete ono što drugi ljudi ne mogu. Oni najčešće „vide“ događaje koji će tek uslediti, a prema drevnom verovanju Slovena mogu i da prepoznaju vešticu, alovitog čoveka ili vampira. Vidoviti su veoma često oni ljudi koji se rode u košuljici ili sa po šest prstiju na rukama i nogama, takozvani šestaci, iako ovo nije uslov.

Kamen

Kamen je predmet koji ima posebne moći jer se veruje da između duše i kamena postoji uska i neraskidiva veza. Kamen je živ jer ima dušu. Duša umrlog zadržava se u kamenu i za takav kamen se kaže da je senovit. Otuda, verovatno, potiče običaj da se na grob postavlja nadgrobni kamen ili spomenik. NJegova funkcija je da primi pokojnikovu dušu ako pokuša da se vrati na ovaj svet.

Hrast

Mnogi drveni idoli izrađeni su od hrastovog drveta, a i sveta vatra ložila se hrastovim drvetom. Mnogim Slovenima poznata je i legenda koja kaže da je u šupljini debla starog hrasta skriveno ono što najviše želimo. Možda prvu zapisanu verziju ove legende dao je, još u XII veku, kaluđer Ebo koji navodi da je jedan zlatni Triglavov idol, nakon što je Oton razorio slovenske hramove, sakriven u „rupu u stablu jednoga vrlo debeloga drveta“, tako da se ova svetinja „nije mogla ni videti ni dotaći“. Ovo verovanje je vremenom preraslo u legendu da se u najstarijim hrastovima često kriju velika blaga.

Venac bilja

Venac bilja ostavlja se na neko mesto kako bi se ono zaštitilo od zlih uticaja. Poznat je običaj da se bacanjem venaca cveća u vodu osigurava zaštita od davljenja. Pred pojedine praznike, na kapiju ili vrata stavlja se venčić poljskog cveća da bi se kuća zaštitila od uroka. Za zaštitu od vampira i veštica koristi se venac belog luka, uz kačenje glogovih trnova na kućna vrata. Svi ovi venci su kružnog oblika, što ukazuje na magijsku zaštitnu ulogu.

Zmajeva glava

Gde bi se u polje bacila glava ubijenog zmaja, taj bi predeo počeo da donosi obilje plodova. Ova funkcija glave zmaja u vezi je sa njegovom plodnošću, jer je zmaj u narodnim pesmama i pripovetkama poznat kao veliki ljubavnik iz čijeg se odnosa sa ženama rađaju najveći junaci. Glava zmaja u raznim magijskim radnjama ima veliku oplodnu moć i izvesno je da u sebi nosi sačuvanu kompletnu njegovu „omnipotentnost“.

Košulja od uroka

Košulja od uroka je deo odeće koji treba da zaštiti onoga koji je nosi. Košulja ima magičnu moć samo ako su je izatkale, uoči nedelje i u gluvo doba noći, prajasne žene.

Voda

U magijskim obredima važnu ulogu ima i lekovita voda. To može da bude voda sa nekog lekovitog izvora, ali i voda nad kojom je izvršen određeni magijski ritual, recimo, slivanje vode niz moći ili mošti, tj. mrtvačke kosti, prilikom isterivanja besa. U ovakvoj vodi se obavlja ritualno kupanje ili umivanje, a ponekad se ona i pije ili koristi kao sastojak u nekom kompleksnijem magijskom receptu. Voda se takođe koristi i za predviđanje budućnosti, u postupku koji se naziva hidromantija. Izuzetno lekovitom smatra se nenačeta voda koja postoji u dubinama šumskih pećina. Izvođenjem posebnog rituala, od nenačete vode stvara se voda adžijazma koja je nezamenljivo oružje u borbi protiv vampira. Voda iz ruke na nakovnju je lekovita – bolesnik treba samo da podmetne vrat i bude poškropljen tom vodom kako bi se izlečio! Voda zaborava je posebna voda koja je zamrzavanjem dobila svoja mistična svojstva. Kada se popije, na sve se zaboravi.

Raskovnik

Raskovnik je trava magične moći. NJom se može svaka brava otvoriti, svaki okov raskovati, svaka čin raščiniti. Kada se traži raskovnik, čovek sam sebe (ponekad neku drugu osobu ili neku životinju) okuje u bukagije i tako okovan tumara noću; tamo gde se okovi sami otvore i spadnu, tu mora biti raskovnik. Do mitskog blaga cara Radovana može se doći samo pomoću ove trave, a kažu da postoji jedna noć u godini u kojoj paprati cvetaju magičnim cvetom i da je to noć u kojoj je najlakše pronaći raskovnik, dok neki tvrde da je to i jedino vreme kada se može pronaći, a drugi da je baš taj magični cvet paprati zapravo raskovnik.

Proricanje

Različiti magijski obredi imali su različite funkcije. Ponekad da se neko zaštiti od delovanja zlih sila, ponekad da se osoba tom delovanju izloži, ali je najčešći cilj ipak bio da se osobi, porodici ili čak celokupnom plemenu prorekne budućnost na osnovu tumačenja „dobrih“ ili „zlih“ znamenja. Poznavanjem budućnosti ona se mogla izmeniti, na primer odustajanjem od nekog planiranog poduhvata.

Nemušti jezik

Među sposobnostima sa kojima se čovek može roditi svakako nije nemušti jezik. Oni koji ovu moć poseduju čuvaju je kao najveću tajnu. Čovek na neki misteriozan način dobija dar nemuštog jezika i onda je u stanju da razume govor životinja, pa čak i da razgovara sa njima. Ponegde se kaže da onome ko poznaje nemušti jezik „svaka travka sama divani od koje je bolesti ljekarija“, dakle i bilje mu na neki način saopštava svoju lekovitu upotrebu. Najređe se spominje treće svojstvo, da čovek koji stekne ovaj dar od tada zna i sve jezike sveta.

Imena od uroka

Sloveni su verovali da se opake životinje ili bolesti na neki način „prizivaju“ izgovaranjem njihovih pravih imena, pa su ta imena bila tabuisana i, umesto njih, često su korišćena opisna imena ili imena od milošte. Takođe, poznavanjem pravog imena čoveka ili božanstva može se steći određena moć nad njim, pa se i ova imena kriju od stranaca i neprijatelja. Možda je najbolji primer tabuisanja naziv medved, koji je ostatak „bezopasnog“ imena medojed tj. onaj koji jede med. Sloveni, kako ga ne bi prizvali, ne izgovarahu njegovo pravo, strašno ime, koje je zbog toga i dalje nepoznato.

 

Mitska mesta

Sveta mesta i obitavališta Duhova

 

Gradišta i bavani

Gradište je kultno mesto na nekom uzvišenju, ili šumski proplanak, gde se narod okuplja da prinese žrtve bogovima. Najčešće su se prinosile žrtve u volovima ili ovnovima. Helmold kaže da, nakon prinošenja žrtve, kojem prisustvuju i žene i deca, „sav narod poseda za bogate stolove, jede, pije, pa se zatim veseli i igra“.

Groblja

Prva groblja nastala su sahranjivanjem mrtvih u obližnjim poljima i šumama, pokraj naseobina, a grobovi su označavani najčešće kamenim spomenicima, ali i drvenim štapovima ili visokim humkama zemlje (mogila, ili po ruskom kurgan, od stare reči za krug). Mrtvi su ponekad spaljivani, a njihov pepeo se obično spuštao neposredno u grob, bez urne. U grobovima se često nalazilo i oružje i druge stvari koje su ukazivale na to da je grob novi „stan“ za umrlog. Kao posmrtna žrtva, pokojnika su ponekad pratili i njegov konj, pas ili soko, a umesto nadgrobnog spomenika u zemlju je zabadano oružje, posebno u slučaju poginulih u boju.

Vodenice

Vodenica je za svakog smrtnika veoma korisno, ali i opasno mesto; danju se tu melje žito, ali je noću treba izbegavati po svaku cenu. Sloveni su verovali da je vodenicu izmislio đavo, na koga su preneseni atributi starih slovenskih bogova i koji je rado i pohodi. U njoj se skupljaju i vampiri, vukodlaci, demoni, a kraj nje drekavci... U vodi pokraj vodenice boravi i sam Vodanoj, vodeni duh koji odatle prolaznike povlači u vodu.

Vilinsko kolo

Vilinsko kolo, vrzino kolo i gumno nazivi su za slična mesta koja poseduju naročitu magičnu energiju. To može biti proplanak kružnog oblika, na kome se trava razlikuje od okolne, po boji ili drugoj vrsti bilja. To su mesta na kojima se okupljaju i igraju vile ili demoni i veštice.

Mostovi i raskršća

Sloveni veruju da postoje određena „nečista mesta“ koja treba izbegavati i na kojima se ne treba zadržavati. Mostovi i raskrsnice su takva mesta, jer snažno privlače nečiste sile, pa se tamo, obično noću, mogu sresti mnogi opasni demoni. Provesti noć na mostu smatra se izuzetno hrabrim podvigom. To je način na koji mladići ponekad dokazuju devojkama da su stasali u prave junake.

Jame i pećine

Donji svet je za Slovene mesto na koje je moguće stići čak i za života, mada niko nema pravog razloga za to; ovo je mesto sa koga je takođe moguće i vratiti se, mada jako teško. Duboke šumske jame i pećine predstavljaju najčešće ulaze u donji svet. Obično postoje nevidljiva ili skrivena vrata koja ovaj ulaz drže zatvorenim, ali je moguće saznati tajnu njihovog otvaranja, što u slovenskim bajkama polazi za rukom samo najboljim junacima.

Raj i nav

Sloveni su verovali da duša pokojnika nakon smrti prelazi u drugi život. Duša odlazi ili u nav ili u raj za koje je Luj Leže, na osnovu postojanja obe reči u svim slovenskim jezicima, pretpostavio da su dva odvojena mesta, pakao i raj. Spaljivanje pokojnika, žrtvovanje oružja, konja i pasa, stavljanje hrane u grob pokojniku i daće na kojima se za mrtve mese naročiti kolači dokazuju da su Sloveni verovali u zagrobni život. U pesmi Smrt Marka Kraljevića, Marko ubija svoga konja Šarca i lomi sablju, verovatno zato da bi i oni pošli sa njim na onaj svet. Ovde je zanimljivo pomenuti da se ovaj „prenos“ sa ovoga na onaj svet ne odnosi samo na predmete u vlasništvu, već i na opšti status koji jedna osoba uživa: verovalo se da rob na ovome svetu ostaje rob i na onome, pa su stari Sloveni radije ginuli u borbi kao slobodni ljudi nego da budu zarobljeni i postanu robovi.

Mitski toponimi

U verovanjima Slovena sačuvala su se i određena mitska mesta koja nije moguće posetiti zbog toga što niko ne zna gde se nalaze. Među njima su najpoznatija Vitor planina, sveta šuma Žutibor i Trojanov grad, o kojima je predanje sačuvano malo bolje nego o drugim takvim mestima.

Vitor je mistična planina za koju mnogi znaju, ali niko ne zna gde je. Ta planina se, kažu, nalazi u oblacima, ili je pak večno njima okružena, i menja svoje mesto isto onako kako se menjaju vetrovi. Žutibor je sveta šuma o kojoj se ne zna ništa osim da je dom misteriozne boginje nepoznatog imena čija slika je krasila zastave njenih podanika LJutića. Sloveni iz raznih krajeva veruju da su baš ruševine u njihovoj blizini zapravo ostaci legendarnog Trojanovog grada.

 

Mitska bića

 

Aždaja

Aždaja je ogromno čudovište nakaradnog oblika, koje se još naziva i aždaha, aždahaka ili, pogrešno, ala. Ima velike čeljusti, oštre zube i dug, skoro zmijski jezik, uvek ima i četiri noge i dugačak rep, a umesto jedne ima tri, pet, pa i više glava. Aždaja živi po velikim vodama gde sačekuje prolaznike, izranja i proždire ljude i životinje. Aždaje često žive u dubokim jezerima, u blizini velikih šuma, odakle izlaze oko ponoći, da bi se hranile. Osim u jezerima, ima ih i u širokim rekama, a neki kažu čak i u moru. U nekim krajevima za dugu na nebu veruje se da je aždaja koja pije vodu.

Ala

Zmaj postaje od četrdesetogodišnje, a ala od stogodišnje zmije; ala onda pušta noge koje je do tada krila. Ponegde se naziva i aletina, lamija, lamnja ili šarkanj, a provobitno praslovensko ime (iako se ponegde navodi da je u pitanju turcizam) verovatno je bilo hala, što je reč koja istovremeno opisuje i nepogodu. Za razliku od aždaja, ale mogu i da lete, menjaju oblik, pa i da se pretvaraju u ljude, a uz to su u večnom sukobu sa zmajevima.

Anđeo

Anđeli su svi veoma slični, imaju krila i uvek su izuzetno lepi jer njihova fizička lepota oličava njihovu duševnu čistotu. Često se iz istog razloga opisuju i kao beli ili bleštavi. Umilnog su glasa, večno mladi i nevidljivi običnim ljudima i grešnicima. Ima ih koliko i ljudi, jer svaki čuva „svog“ čoveka. U ruci obično nose mač, iako iz predanja nije jasno da li ga i u koje svrhe koriste.

Bauk

Veruje se da se bauci u potpunoj tišini skrivaju u mraku i da se od njih tada mogu videti samo oči koje svetle. Ovo su strašila u životinjskom obliku, koja se i danju kriju po rupama i mračnim mestima. Noću, iz mraka, u potaji vrebaju žrtvu da je ugrabe, odnesu, udave ili prožderu, kako već po kojoj priči. Izgone se vikom, lupanjem i svetlošću, jer su uprkos svojoj grabljivosti prilično plašljivi. Baucima se često plaše nemirna deca.

Bes

Zao duh koji se uvlači u čoveka ili životinju i koji ih nagoni da pobesne. Besovi, bijesovi ili bijesi, ponegde i jadi („kakvi te jadi more?“) nekakvi su mračni duhovi koji „kidišu“ na ljude; oni ulaze u telo čoveka i obuzimaju ga iznutra. Time stiču vlast nad čovekom, navodeći ga na blud, laž, poroke, bezumno ponašanje...

Besomar

Besomar je demon grozote i odvratnosti, često poistovećivan sa vampirom ili vukodlakom. Zbog nekih sličnih karakteristika, mnogi istraživači mita, posebno balkanolozi, izjednačavali su vampira, vukodlaka i besomara, tvrdeći da su to samo tri različita imena za jednog istog demona. Ipak, dok je između vampira i vukodlaka moguće uočiti dovoljan broj razlika da se ovo mišljenje opovrgne, i dalje nije moguće sa sigurnošću tvrditi da je besomar u potpunosti drukčije mitsko biće.

Vampir

Vampir je među svim narodima prihvaćeno mitološko biće, preuzeto iz slovenske mitologije. Vampirom se, posebno na Balkanu i u Ukrajini, smatra duh umrlog ili leš koji je oživeo, a oživeo ga je zao duh ili đavo; to je pokojnik čija duša ne može da ode na onaj svet, već ostaje zarobljena u umrlom telu. Ponegde se naziva još i lampir ili upir. Reč vampir je poreklom srpska, pa je preko ostalih slovenskih jezika ušla u sve jezike sveta. O ubijanju vampira, ali bez pominjanja ovog imena, govori se još u „Zakoniku srpskog cara Dušana“, proglašenom 1349. godine, u članu 20: „O vračarima, koji tela mrtvih spaljuju“.

Veštica

Veštice su žene koje za života sopstvenom voljom, „prodajom duše đavolu“, steknu natprirodna svojstva. Ponegde se pripoveda i da je žensko dete rođeno u crvenoj košuljici ili u poslednjoj Mesečevoj meni predodređeno da nakon punoletstva postane veštica. Kod njih se zlo ogleda u njihovoj ružnoći, starosti i neprikrivenoj okrutnosti, iako sve ovo nije pravilo, jer se svojim volšebnim moćima veštice mogu ljudima prikazati i kao mlade i lepe devojke. Veštac je u slovenskoj mitologiji muški pandan veštici, ali se sačuvalo veoma malo predanja i zapisa o njima.

Vile

Spomenici iz VI veka govore da su Sloveni obožavali vile. One su niža mitska bića, prelepe, večno mlade žene sa dugom kosom u kojoj leži sva njihova moć. Žive daleko od ljudi, po planinama (planinkinje, zagorkinje), pokraj voda (vodarice, brodarice, izvorkinje) ili u oblacima (oblakinje) i divljem bilju (biljarice). Po predanju, vile se rađaju iz rose, na nekom crvenom cveću, kad istovremeno pada kiša i greje sunce, pa se na nebu pojavljuje duga.

Vilenjaci

Vilenjaci su, prema predanju, deca smrtnih ljudi i besmrtnih vila. Otuda njihova dugovečnost, ljubav prema slobodi, drskost, a ponekad i izvesna natprirodna svojstva ili snaga. Ovakva deca nisu retkost, jer se rađaju kako iz braka vile i čoveka, tako i iz njihove slobodne ljubavi; ljudski moral, u očima vila, nema nikakvu vrednost, i one su često spremne da iz sopstvenog hira stupe u kratkotrajne i površne odnose sa ljudima.

Vodeni duh

Vodeni duh je nag i kosmat starac, sa bradom i ribljim repom, koji živi u kristalnom dvoru u vodi, čiji je gospodar. Stanište Vodenog duha se, prema raznim pričama, nalazi na dnu dubokih rečnih virova, jezera ili mora. NJegove služavke ili kćeri su rusalke, a on sam je predvodnik legendarne vojske od stotinu vodenjaka, koja s večeri napada one koji se tada nađu pored vode. NJegovi podanici ponekad oštećuju i vodenice, ribarske mreže i mostove, jer voda je neprikosnoveno carstvo Vodenog duha i kao takva zabranjena za ljude; da bi ga umilostivili, vodeničari, mornari i ribari prinose mu razne životinjske žrtve. Vodeni duh se ponekad opisuje sa upadljivo crvenim očima ili sa kozjim ušima; katkada ritmičnim udarcima o stenovito dno naređuje napad svoje vojske koji sâm predvodi.

Vodenjaci

Vodenjaci nastaju od oživelih utopljenika. Dopola su ljudska bića, a od pola ribe; imaju riblji rep koji im olakšava plivanje. Vodenjaci žive u vodi koju nikada ne napuštaju; ovo ne važi jedino za ženske vodenjake, rusalke, koje se tako nazivaju jednom godišnje, kada tokom rusalne nedelje izlaze na ovaj svet, zbog čega ih ponekad mešaju sa vilama. I vodenjaci i rusalke opisuju se sa raspuštenom i dugom kosom, često zelenkaste ili crvenkaste boje, zbog rastinja kojim je prekrivena.

Vuk

Vuk je u slovenskoj mitologiji biće prepuno kontradiktornosti. On je istovremeno i totem u čiju su se snagu i zaštitnu moć Sloveni uzdali, ali i tabuisano demonsko biće koje ne treba spominjati, posebno ne za vreme jesenjih vučjih praznika i svakako nikada noću. Prema Čajkanoviću, otelovljenje vrhovnog srpskog boga, za koga on smatra Dajboga, ponekad se opisivalo i kao Hromi vuk ili Hromi Daba; ovo drugo ime je možda izvedeno baš od Dajbogovog imena, a kasnije je, pod uticajem hrišćanstva, ovaj naziv pripisan đavolu. Postoji i jedno veoma davno zapisano verovanje koje je istovremeno i zanimljivo i zastrašujuće. Naime, slovenski susedi su bili ubeđeni da se svi Sloveni ponekad pretvaraju u vukove!

Vukodlak

Vukodlak je čovek koji ima vučje obličje, biće koje se pretvorilo u zastrašujući spoj čoveka i vuka, zapravo u demona krvavih očiju prekrivenog vučjom dlakom. Osnovna razlika u odnosu na vampira jeste u tome što je vukodlak pre svega živ čovek, što će i ostati pošto se ovaj preobražaj okonča. Misli se da se vukodlak može prepoznati čak i u ljudskoj formi po nekim karakterističnim znacima, recimo po dlakavim dlanovima, spojenim obrvama ili istoj dužini kažiprsta i srednjeg prsta, a iz demonskog u čovečji oblik može se povratiti ako se dodirne nekim metalom, kao što su gvožđe, čelik ili srebro.

Div

Divovi su sasvim nalik ljudima, ali su ogromni: „Tela za pet sade najboljijeh ljudi“. Jedna priča, iz koje se takođe može saznati o njihovoj lenjosti, kaže da mogu porasti toliko da se na kraju pretvore u planinu. Oni su primitivni izgnanici; neradnici su, pa sve što im treba otimaju od ljudi, zahvaljujući svojoj velikoj snazi. Žive u grupama, često i prilično velikim, u planinskim pećinama na čije ulaze stavljaju ogromne kamene ploče. NJihovo oružje je pre svega kamenje, ponekad topuzi, a neretko i samo gole pesnice. Generalno se smatraju primitivnima i, u skladu sa tim, obično su zapušteni i grube spoljašnjosti. Ponekad su zamišljani i sa samo jednim okom na glavi. Veruje se da su glupi, pa ih je moguće prevariti i na taj način se spasti od njih.

Drekavci

Drekavci su mitska bića koja novija tumačenja opisuju kao duše umrle nekrštene dece, a u starijim predanjima to su duše umrle vanbračne dece. Uz neizbežno drečanje, velike glave i duge tanke vratove, odlikuje ih i nezgodna osobina da često iz virova ili vrbaka zaskaču prolaznike kada se predveče vraćaju iz vodenice.

Zmaj

Zmajevi su bića ognjene sile, smeštena po visokim i nepristupačnim planinama. Retka predanja po kojima žive u jezeru, šupljem drvetu ili podzemnoj jazbini verovatno su nastala brkanjem aždaje i zmaja. Kao ognjena bića, stvorena na magičan način, zmajevi ne vole vodu, pa čak postoji i verovanje da je vrela voda jedna od retkih stvari koje ih mogu ubiti, a često izbegavaju i dnevnu svetlost i vrućinu, pa svoje planinske pećine i zaklone napuštaju najčešće tokom vedrih noći, kada se mogu videti kako lete po zvezdanom nebu. Najčešći izgled zmaja u slovenskoj mitologiji sasvim je sličan onome što i danas podrazumevamo kada čujemo ovu reč: veliko i moćno krilato biće koje bljuje plamen. Ipak, Sloveni su svome zmaju dali više duše nego mnogi drugi narodi. Zmaj je, pre svega, plemenito i cenjeno biće.

Zmija

Svaka kuća ima po jednu zmiju čuvarkuću. Iako su je, po pričama, viđali mnogi, niko ne ume tačno da je opiše. Ona živi ispod praga gde su, prema nekim mišljenjima, prvobitno sahranjivani mrtvi. I dan-danas se tvrdo veruje da čuvarkuća čuva kućni prag ispod kojeg živi i stoga je zabranjeno naneti joj zlo. Zmija, ili guja, u ovom kontekstu predstavlja otelovljenje duše mrtvog pretka, dakle htonsko biće. Ona nikada neće ujesti nekoga iz „svoje“ kuće. Kod Litvanaca, Poljaka, Čeha, Srba i Hrvata to poštovanje kućne zmije bilo je gotovo opšta pojava.

Konji u svetu mrtvih

Crni konj, kao simbol noći, obično se pojavljuje u vezi sa demonima donjeg sveta. Crni konj, odnosno vranac predstavlja izrazito htonskog demona. Ovo je posebno izraženo u situacijama kada on pomaže u pronalaženju skrivenog blaga ili otkrivanju vampira. Verovanje da vranac nikada neće nagaziti na grob u kojem je vampir jasno otkriva njegovu htonsku prirodu.

Kućni duhovi

Kućni duhovi su kod Slovena uglavnom duše predaka. Od predaka se očekuje zaštita, ali se oni i poštuju, što se posebno ogleda u običaju krsne slave, koja je u potpunosti sačuvana jedino kod Srba. Ovaj običaj je čak postao prihvaćeni deo pravoslavnog hrišćanstva u Srbiji: kako ga nije bilo moguće istisnuti iz narodnih verovanja, dato mu je novo objašnjenje po kome se toga dana slave određeni hrišćanski sveci. No, krsna slava je postojala mnogo pre prihvatanja hrišćanstva, a u pitanju je praznik domaćeg zaštitnika, najverovatnije prvog pretka, osnivača plemena, kome su se toga dana prinosile žrtve u hrani i piću, kako bi se osigurao napredak.

Lesnik

Lesnik je šumski demon, gospodar šume koji se stara da krug života nikada ne bude prekinut; kaže se da on vlada životom i može učiniti da na skeletu davno umrle životinje nikne novo meso, kada ona oživi. Ima i brojne magične moći, od kojih je najpoznatija da se privremeno može pretvoriti u drvo ili životinju. Lesnik je pod tim imenom poznat kod Južnih Slovena, dok se kod Istočnih najčešće naziva lešij; česte varijacije imena su i lesovik i lešak. Ovaj demon opisom podseća na kentaura iz grčke mitologije, dopola je čovek, a od pola konj, ali su sačuvani detalji daleko živopisniji od opisa tog njegovog mitskog sabrata. Lesnikova kopita i rogovi nemaju senku. Krv mu je plave boje, pa su mu zato i obrazi plavičasti. Oči su mu obično zelene, kao i duga brada i čupave obrve, koji mogu biti i sasvim sedi, i uopšte je prilično dlakav.

Mora

Mora je biće prisutno u predanju svih slovenskih naroda, a reč ima isto značenje u svim slovenskim jezicima; prvi put je zabeležena u Češkoj, u zapisu koji datira iz XIV veka. More su, prema najubedljivijem tumačenju, veštičje kćeri. Veštičja kćer od matere izuči veštičji zanat, ali dok je još devojka ne može biti veštica, niti može pojesti nečije srce dok se ne uda. Do tada, ona može samo da noću pritiska ljude i otežava im disanje. Nakon što se udaju, i more postaju veštice.

Navi

Navi su naročito zli demoni, nastali od duša mrtvorođene dece. Ovi opšteslovenski demoni u mitologiji su oličenje smrti i kraljevstva mrtvih i navode se uvek u množini, jer se kreću u grupama. Nevidljivi, osim za osobe rođene u istom času kada i oni, vrebaju od gluvog doba noći do prvih petlova, ispuštajući dečje glasove. Na ovaj način, privlače žrtve koje najradije napadaju: decu i dojilje. Navi, kao izuzetno pokretljivi demoni, često odlaze i u domove u kojima ima porodilja, trudnica i novorođene dece; kaže se da uvek nađu način da prodru unutra, da se mogu spuštati i kroz odžak, a po ulasku guše svoje žrtve ili im piju krv, iako se ovde pre radi o majčinom mleku. Kada ih trudnica ili porodilja čuje, odmah se onesvesti, a ponekad čak i umre.

Patuljak (kepec)

U slovenskoj mitologiji, patuljci su prilična retkost. Zna se da su mali, domišljati i prepredeni i, kao takvi, predstavljaju pravu suprotnost ogromnim i glupim divovima ili divljanima, prema kojima osećaju snažno neprijateljstvo. Smatra se i da imaju magijsku snagu koju, između ostalog, koriste i da ostanu neviđeni. Moguće je da njihova moć skrivanja leži u njihovoj kapi za koju se sumnja da im omogućava da postanu nevidljivi. Patuljci se mogu sresti i u šumama, gde žive ispod korenja velikog drveća, ali i u pećinama, ukoliko one nisu nastanjene divovima. Veruje se da žive ispod zemlje, gde se kreću tajnim podzemnim hodnicima.

Psoglav

Psoglavi su demoni lešinari ljudskog oblika, sa psećom glavom, kozjim nogama, repom, i jednim ili tri oka (verovatno ovo „treće oko“ lako skreće pažnju i zapamti se kao jedino). Ponekad se opisuju i sa gvozdenim zubima, kojima bez problema mogu pregristi kosti – izgleda da je i naziv „gvozdenzuba“, kojim se ponekad opisuje nekakav ženski demon sličan veštici ili bauku, u bliskoj vezi sa psoglavima. Žive u Mračnoj zemlji i hrane se uglavnom leševima. U sličnoj formi poznati su i mnogim neslovenskim narodima, pa čak i na Dalekom istoku.

Rusalke

U verovanjima slovenskih naroda rusalke su mlade i lepe devojke koje obitavaju na rekama ili jezerima i mame i dave ljude. Veruje se da su one, poput vodenjaka, utopljene devojke i žene, služavke Vodenog duha, koga dvore u njegovoj kristalnoj palati, ili zapravo njegove kćeri. Na ovo ukazuje činjenica da se rusalke umnogome razlikuju od muških vodenjaka po jednoj značajnoj osobini: one su sposobne da napuste vodu. Iako iz vode izlaze samo jednom godišnje, tokom rusalne nedelje, ovo ukazuje da imaju mnogo veću „samostalnost“ od muških vodenjaka.

Suđaje ili suđenice

Iako su Sloveni verovali da se budući događaji mogu menjati, verovali su takođe da se na ljudsku sudbinu ne može drastično uticati. Ona je određena neposredno po rođenju i ne može se promeniti, iako se mogu izmeniti mnogi pojedinačni događaji koji će na kraju dovesti do nje. Tako je Vuk Karadžić zapisao: „Narod naš misli da je svakome čovjeku suđeno šta će mu se u vijeku dogoditi i kakvom će smrti umrijeti, i da se čovjek od suđenja ne može sačuvati.“ Ista božanstva sudbine, da ih tako nazovemo, poznaju svi Sloveni, ali pod malo drugačijim imenima.

Talason

Talasoni su vrsta duhova koji se vezuju isključivo za građevine, a nikada za ljude koji žive u njima. To nije duša pretka, već uvek neka nesrodnička duša. Kada, prilikom zidanja zgrade, neimari uzidaju živu osobu u temelj, njena duša ostaje trajno vezana za tu građevinu kao njen dobri ili zli zaštitnik, talason. Takođe, talason može postati i neki neoprezni prolaznik čija senka padne na postavljeni temelj, a majstori senku krišom izmere koncem i uzidaju; onaj čija je senka uzidana obično se razboli i umre već za četrdeset dana.

Todorci

Ovi mračni konjanici spadaju u red zlih bića. Sem karakteristične i neraskidive povezanosti sa konjima, pominje se i da je svaki jahač ogrnut plaštom, da nemaju lica, da su naoružani sabljama i da ne oklevaju da raspore čoveka, da su ponekad nevidljivi, pa ih uplašeni ljudi mogu čuti kako prolaze, ali ih ne mogu videti, iako sutradan pronalaze brojne tragove konjskih kopita koji svedoče o njihovom prolasku, kao i da su uvek i u svakoj prilici izuzetno surovi. Nazivaju se todorcima, a njihovo pravo, netabuisano ime jedno je od mnogih izgubljenih u dubinama vremena, jer ga je bilo zabranjeno izgovarati, u večnom strahu od topota njihovog približavanja i od kopita njihovih konja.

Utvara

Utvare su uglavnom nevidljiva ili skoro nevidljiva bića, poput senki, koja se povremeno ukazuju pred ljudima, na različitim mestima; izgleda da ne mogu naneti nikakvu ozbiljnu štetu, već samo izazivaju strah od koga „kosti pucaju“. Postoji i nekoliko sličnih vrsta mitskih demonskih bića sa različitim imenima. Sličnost među njima ogleda se u njihovoj zajedničkoj sklonosti da plaše ljude tokom putovanja, pa se može pretpostaviti da se radi samo o različitim lokalnim nazivima za ista bića. Najčešći nazivi za ovakva bića su još avet, avetinja, sablast, prikaza, duh, ali i nečist, zablaza, vidina, osenja...

Čuma

Čuma ili Kuga je baba bez noktiju u crnoj odeći koja ubija pogledom. Sa sobom nosi epidemiju i pomor kao kaznu za ljudske grehe; to je pravi demon bolesti i pomora. Ponekad se ova „baba“ opisuje sa raspletenom, zamršenom kosom koja joj dopire do zemlje, a nekada i kao nevidljiva, u beloj odeći ili sasvim gola. Reč Kuga je poreklom verovatno staronemačka reč, dok su sinonimi Čuma i Morija slovenske reči. Prema verovanju, Čuma u kuću dolazi noću sa tavana ili kroz dimnjak. Ponekad nosi zemljani lonac sa strelama kojima ubija svoje žrtve, a nekada to radi pogledom; ponegde se može naći da ubija i prstom, tako što dotakne žrtvu po čelu. U narodu je očuvana i izreka: „Nosi kao čuma decu.“

 

***

O svemu ovome i o još mnogo toga možete pročitati u knjizi "Slovenska Mitologija" Nenada Gajića, a u izdanju beogradske "Lagune".

Cena knjige je 1.680,00 dinara, ali se kod izdavača može kupiti i po znatno povoljnijoj ceni. Format knjige je 16,5x24 cm. Napisana je ćirilicom na 208 strana u tvrdom povezu i bogato je ilustrovana u punom koloru.

Klub čitalaca Beograd

Knjižara Laguna

Beograd, Knez Mihailova 40.

Telefon 011/262-05-02.

Radno vreme: 09-22h (Ponedeljak - Subota). Nedeljom 12-21h.

O lokacijama klubova Lagune i prodajnim mestima, info na web adresi: http://www.laguna.rs/

 


 


 

 

Vrh strane >>>

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2012 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 29-01-2013 01:43