Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Ogledalo

  Ars Magica

Tekst 1 - I

  Tekst 1 - II

 

  Adepti

  Hinduizam

  Budizam

  Judaizam

  Hrišćanstvo

  Islam

  Ostale religije

  Misterije

  Tajna društva

  Istorija

  Filosofija

  Astrologija

  Radiestezija

  Nauka

  Ekosfera

  Ars Medica

  Psihologija

  Umetnost

  Zanimljivosti

  Putopisi

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

 Alexanthorn

 Kontakt

 

 

 

Thornal

Arhiva tekstova Svetog Kraljevstva Magije

 

 

Ars Magica

 

1 - I

 

Šamanizam

Ratomir Vučković, Dr. Vuk

28.06.2010

 

Astralno putovanje

 

Kao što Majkl Harner primecuje u "Šamanskom putu" suviše smo zadovoljni našim naučnim svetom da bismo se prepustili narodnoj mudrosti šamanističkih kultura, budući da su društva iz kojih ta verovanja potiču naizgled nerazvijena i u tehnološkom smislu jednostavna. Kao što su zapadni lekari tek nedavno bili prinuđeni da se pozabave taoistickim sistemom verovanja koji čini potku kineske akupunkture – budući da sama tehnika očigledno dobro funkcioniše kada je u pitanju anestezija u hirurgiji – tako je i šamanizam pružio alternativno znanje svojstveno izmenjenim stanjima svesti.

Činjenica da čovek živi mnoge živote (čak i genetičari danas tvrde da svaki naš gen pamti sve informacije od nastanka prvog čoveka – valja samo iznaći šifru da se to sećanje probudi. Na neki način to potvrđuje teoriju o reinkarnaciji, bez obzira na fenomen "kretanja" duše) nas obogaćuje mnogim sećanjima na prošlost i budućnost. Telekomunikaciono polje oko nas ne poznaje fenomen vremena – tu je "natrpano" ne samo sve što je bilo, već i ono što će se desiti. Naš elektromagnetni primopredajnik u temenu, i bez naše volje, neprekidno prima i emituje životne informacije – stalno utičemo na druge i stalno smo pod tuđim uticajima.

Astralno putovanje je sposobnost da se van tela pošalju misli, želje i žudnje – ukratko, da se pošalje astralno bice. Astralno putovanje kao jedan od oblika vantelesnog iskustva, iako mnogi autori tvrde da je to ista stvar, predstavlja interesantan psihološki fenomen koji obogaćuje život i to na isti način kao što san ukrašava spavanje. Ovom prilikom odaćemo vam jednu staru tajnu i pomoći vam. Ta stara magijska tehnika, podeljena u sedam figura, stvara vam nove mogućnosti.

Šta je, ustvari, astralno putovanje? Astralno putovanje je, i to je bolja definicija, ekspanzija naše podsvesti i nesvesna potreba da otkrijemo značenje samog sebe. Znači da astralno putovanje može biti divan način uvećanja sposobnosti, istraživanja potencijala i razvijanja spiritističke prirode. To putovanje može biti preduzeto samo ukoliko postoji prirodna želja u vama da isprobate i druge realnosti koje obuhvataju vašu beskonačnu ličnost.

Jedan od osnovnih načela astralnog putovanja je shvatanje da unutar sopstvene lićnosti, koju poznajemo, postoji niz drugih "ličnosti" (one potpuno nezavisno egzistiraju u nama). Možemo stoga zaključiti da je astralno putovanje i način otkrivanja naših drugih ličnosti. U početku putovanja mudro je preduzeti one korake za koje ste sigurni da su duboko u skladu sa vašim najdubljim principima. Staromodan prilaz je najbolji pa zato upamtite – ukoliko niste sigurni, ostavite sebi dovoljno vremena za razmišljanje. Treba da ste sigurni da je svet u kome živite sasvim zadovoljavajući i da ima mnogo i boljih i lošijih svetova. Astralna putovanja će vam, vremenom, podariti duševni mir.

 

Vrh >>>

 

Beli dijamant


Figura jedan je sjajan, beli dijamant sa nebeski plavom loptom koja rotira u njegovom centru. Pošto lopta ritmički rotira, blesak nebeski plavog svetla se ritmički emituje. Počnite da relaksirano dišete – što dublje, to bolje, i lagano se unesite u to divno, plavo svetlo. Koncentrišite se čitavim svojim bićem na to da se uvučete u tu svetlost, zatim u loptu, sve dok sami ne postanete plava lopta. Kada postanete lopta, širite se u dijamant. Vaša glava postaje vrh dijamanta, vaše ruke dve bočne tačke a vaše pete dno dijamanta. Zamislite kako vašim umom određujete brzinu okretanja lopte, pa se ponovo koncentrišite na centar lopte, odnosno dijamanta. Sada se lopta obrće u sredini vaših pluća zadržavajući svu vašu pažnju i pravilnost rotiranja. Mislite o sebi kao o potpuno čistom i nevinom stvorenju. Oko vas je dijamant poput polja snažne energije...

Ponudili smo vam sedam segmenata starog magijskog ključa, ali pre bilo kakvog pokušaja, istražite samog sebe. Čovek svestan svoje osnovne ličnosti, i samo takav, može porinuti u sebe tragajući za paralelnim ličnostima i svetovima i zakonitostima sveobuhvatnog kosmičkog energetskog polja.

Iskustvo sa svojim duhom trebalo bi da bude prijatno, ali ima i drugačijih iskustava. Odnos sa duhom zaštitnikom moguće je graditi – uz pomoć vizualizacija, molbi ali i odrešitih (ne i sebičnih) naredbi i sve se može popraviti. Ukoliko u komunikaciji sa tim našim unutrašnjim vodičem ne vlada sklad onda je više nego jasno da sa nama nešto nije u redu – shodno prirodnim zakonima duhovi zaštitnici su uvek odgovarajući entiteti. Duh zaštitnik je retko u obliku čoveka, andela ili životinje – mnogo češce je to sjaj, svetlo, zamagljen lik ili tek naznačena nejasna forma. Ponekad to i nije nikakav oblik, već čista energija, nešto što jedva osećate kao prisustvo mirisa, nemira ili lakog povetarca. Istovremeno se, gotovo uvek, oseća sigurnost, moć i bezgranična ljubav. Poput iskustva bliske smrti (kada se na uvid duši prikazuju poznata lica ili zamišljeni entiteti pripadajućoj religiji) tako se i u slučaju prepoznavanja – ili identifikacije – duha zaštitnika mogu pojaviti osobe koje ste sretali (žive ili mrtve). Dok se duše predaka (i/ili njihovi likovi) smatraju prikladnim duhovi živih osoba zaprepašćuju ljude – ponekad su to zaista neprijatna osećanja. Mnogi šamani – učitelji predlažu da se tada duhovi zaštitnici iznova traže. Moje lično mišljenje je da to nije neophodno (šamani ionako mogu imati više duhova zaštitnika, o čemu sam već pisao), jer čovek ionako ima dva (odnosno tri) tela pa nije neobično ako jedno od tih tela igra ulogu vodiča odnosno savetnika. Svaki je oblik dobrodošao ukoliko je lak i ugodan, naročito prilikom komunikacije. Duh zaštitnik može biti u potpunosti vaša kreacija: zabavan, odlučan, višeslojan, sa umetničkim moćima. On ce se tokom vremena menjati, čak i likom. Vaša stalna ili povremena komunikacija sa njima vršiće promene u oba pravca: ta uzajamnost ce rezultirati jasnim kontaktom sa višim, kosmičkim inteligencijama. S druge strane, vaš vodič vam može biti dat ili usvojen sa svim svojim nedovoljno poznatim osobenostima.

Ima mnogo ljudi koji se pitaju da li je iskustvo šamanske ekstaze ili astralna projekcija dovoljna da neko postane šaman. Generalno gledajući odgovor je svakako negativan. Šaman je svakako nešto više od takvih, najčće nekontrolisanih iskustava. Kao prvo, ona ili on su prošli proces inicijacije. Obično su potrebni višegodišnji napori i učenja pod kontrolom mentora (šamana – učitelja) pre nego što šegrt postane majstor odnosno pravi šaman. Jasno je da sama inicijacija ne čini šamana – on mora da savlada tehnike šamanske ekstaze te da upravlja (potpuno svesno) svojim putovanjima. To nije samo nadarenost putovanja u određene svetove, već zavidan stepen umeća snalaženja u nefizičkim dimenzijama. Naglašavamo da je upravo šaman link ili most između našeg fizičkog sveta i svetova u drugim dimenzijama. U pitanju je sveta, gotovo mistična, dužnost i istinska vera ali, i istovremeno, apsolutna odanost i služenje sredini kojoj pripadaju. Nekada je ta sredina mala (katkada samo jedno selo ili izolovano pleme), a nekada šamani služe kompletnoj naciji. Sve, uglavnom, zavisi od raznih socioloških i kulturoloških faktora.

Ono što izgleda da činite u tom životu – i to vam je zadatak – zajedno sa drugim, sličnim svetlosnim energijama poput one koju lično dobijate i emitujete (to vam pokazuje neku vrstu forme na kakvu ćete u tom prostoru naići) je odgovorna dužnost da osmatrate energetske krugove od svih piramida koje su locirane oko Ekvatora. Da dobro vidite gde su i kada ugradeni ugaoni kamenovi. To je već deo vašeg pojedinačnog dara odnosno sposobnosti da prihvatite energetske krugove (bolje reći šablone piramida i to u horizontalnom okviru).To je deo vatrenih linija. Energija ugaonih kamenova se vraća dole i dodiruje svaku piramidu u razna vremena, kao što idoli sa Uskršnjih ostrva liče na ljubavnike koje cimamo napred i nazad

Moguće je da drvo izraste na "lošem mestu" odnosno na mestu negativnih zračenja. Drvo koje raste na takvom terenu može davati sklonište zloj i umrtvljenoj sili velikih dimenzija. Takvo drveće često se može i vizualno prepoznati po mnoštvu čvorova kanceroznog izgleda na stablu i granama te opštem nezdravom izgledu koji ostavlja (jasno, izgled ponekad i vara). Upravo zbog toga, pre nego što priđete drvetu sa namerom da od njega dobijete specijalnu vrstu pomoći, morate prvo saznati da li je ono “bezbedno”. Najbolji način da otkrijete da li je drvo sigurno, jeste da hodate oko njega, ispruženih ruku, dlanova okrenutih ka drvetu. Kad steknete praksu, moći ćete da osetite da drveće zaista emituje razne vrste energije. Neće vam trebati dugo da ustanovite da ste u slozi sa nekim drvećem dok kod drugih možete osetiti želju da odete što je moguće pre. Kao i udrugim stvarima, senzitivnost se stiče vežbanjem. Važno je da se pouzdate u svoj instinkt. Potrebno je da naučite da hvatate signale drveća, cveća i čitave prirode i to svesnim treningom ruku i tela dok ne postanu osetljivi za ovu vrstu energije. To će vam omogućiti redovnu praksu.

Kad ste pronašli drvo koje vas privlači, zagrlite ga. Ako vas stidljivost sprečava da to učinite, nađite neko mirno mesto bez drugih ljudi koji bi vam smetali. Pažljivo "osluškujte" koru drveta (kora, tim delovanjem) i ako niste nestrpljivi, osetićete tiho kucanje srca. Njihova velika tela dižu se u nebo, a njihovo golemo korenje seže u dubinu zemlje. Moćne grane pružaju se ka ostaloj prirodi i često, pod uslovom da pažljivo gledate, možete u granama ili negde u stablu otkriti skriveni lik.

Nastojte da svoj duh oslobodite svih briga i frustracija. Drveće može da vam pruži veliku utehu i smirenje, da ublaži ono što vas tišti i da vas okrepi ako su vam živci popustili. Uslov je da se otvorite, zagrlite drvo i pustite da njegova energija teče u vas. Pa ipak, izbor je presudan. Ako osećate da drvo nije "pravo" zas vas, odmah ga ostavite.

Psihicki vampir je biće koje se "hrani" energijom ili životnom silom drugog ljudskog bića, a ne njegovom krvlju. Za razliku od tradicionalnih predstava, psihički vampiri su najobičniji smrtnici. Postoje dve vrste psihickih vampira – oni koji to čine namerno i oni koji deluju potpuno nesvesno. Prva grupa podrazumeva grabljivce koji "love" žrtvu, bez ikakvih obzira ili žaljenja zbog posledica sopstvenog čina. Psihički vampiri koji su nesvesni svog čina donekle su i sami žrtve, nesposobne da sami proizvedu dovoljno životne energije. Zbog toga se okreću drugim ljudima – veoma često prijateljima ili rođacima i da bi se osećali bolje ili čak da bi uopšte opstali, oni bukvalo "isisavaju" životnu energiju drugih ljudi. Takvu potrebu može izazvati bolest, ali je česta i kod starijih ljudi. Uzimanje psihičke energije sa astralnog tela drugog ljudskog bića može se dogoditi sasvim nesvesno, tako da ni žrtva a ni psihički vampir toga nisu svesni. Pravi psihički vampiri – grabljivci koji se namerno upuštaju u takvu avanturu postojaće i posle sopstvene smrti na astralnom nivou, hraneći se energijom astralnih tela živih ljudi pokušavajući da žive večno.

Jasno je da "beli" šamani moraju iznova i iznova da štite ljude i svoju zajednicu od psihičkog (energetskog) vanpirizma određenim magijskim sredstvima i ritualima. U otklanjanju mnogih bolesti neošamani prepoznaju psihički vampirizam (moderna krađa duše) i primorani su da, upravo na astralnom nivou, vode bespoštednu borbu sa energetskim zlincima. U tom okršaju šaman mora da oduzme svu volju i energiju psihičkom vampiru kako bi ga učinio slabim pa čak, ukoliko se vampir ne bi okanio svoje sulude navike, i da ga trajno eliminiše. Ukoliko se psihički vampirizam ispoljava nesvesno valja to lice o tome obavestiti i opomenuti a njegove najbljiže informisati o toj opasnosti. Jako je teško bilo šta preduzeti u takvim slučajevima (suprug je, na primer sve zdraviji a supruga sve više oronula), nešto zbog nesvesnosti i neverovanja a nešto zbog jakih emocija koje vezuju vampira i žrtvu.

DNK je nosilac života na Zemlji. Život na Zemlji javio se u onom trenutku kada je našem Kreatoru (ko god je to bio) pošlo za rukom da stvori takvu supstancu koja će biti sposobna da, sa generacije na generaciju, prenosi ono svojstvo živih bića koje ih čini živim.

Molekul DNK ima oblik dvostruke spirale. Jedan lanac te spirale čini fosforna kiselina (fosfat), a drugi – šećer (dezoksiriboza). Ova dva lanca međusobno su povezana bazama (adenin, guanin, citozin). Interesantno je da se ovi lanci u prostoru nigde međusobno ne seku. Svaka živa ćelija sadrži DNK spiralu. U svakoj ćeliji, dužina te spirale (kada se ona ispravi) iznosi 1 metar i 70 santimetara. Izuzetak od ovog pravila su samo polne ćelije (spermatozoid i jajna ćelija), čija je DNK spirala upola kraća, iz razloga što polne ćelije imaju haploidan broj hromozoma (hromozomi su sastavni delovi ćelijskog jedra i građeni su uglavnom od DNK). Oplođena jajna ćelija (ona nastaje spajanjem muške i ženske polne ćelije) poseduje diploidan broj hromozoma, pa prema tome, dužina njene DNK spirale iznosi, kao i kod somatskih ćelija, 1m i 70cm.

Geni, nosioci naslednih osobina, jesu, zapravo, cermenti, tj. delovi DNK spirale. Molekul DNK se ponaša kao živo biće a to i jeste. Jedna od najvažnijih osobina ovog molekula jeste njegova sposobnost pamćenja. Naime, DNK beleži (zapisuje) u svojim lancima sve ono što doživljavamo u toku svakoga života.

U medicini je poznato da je fiziološki mehanizam dugotrajnog pamćenja, u stvari, stvaranje engrama, tj. tragova pamćenja. A ti tragovi pamćenja nalaze se, utisnuti, upravo u DNK spirali. Dugotrajno (tercijarno, genetičko) pamćenje spada u red naslednih osobina. Šta to znači? Ono (tj. genetičko pamćenje prenosi se sa roditelja na potomke kao i sve ostale nasledne osobine. Drugim rečima, moji potomci dobijaju od mene "filmsku traku" na kojoj je snimljen ceo moj dotadašnji život. Tu istu "traku" ja sam dobio od svojih roditelja, i tako redom. Sledeći ovu logiku lako dolazimo do zaključka da je u DNK svakog od nas upisana cela evolucija čoveka. Dakle, u mojoj DNK (a isti je slučaj i sa ostalim ljudima) snimljeni su životi svih mojih predaka.

Činjenicu, da naši neuroni (a i sve ostale ćelije) poseduju "filmsku traku" na kojoj je snimljen ceo naš život, potvrđuju sledeći podaci. U hipnozi, osobu možemo "vratiti" u bilo koji deo njenog života pa čak i u intrautarini život (život u majčinoj utrobi). To postižemo samo zahvaljujući DNK dotične osobe tj. "filmskoj traci" koju ona poseduje i na kojoj je snimljen ceo njen život. Pojačanu reprodukcionu sposobnost (živo osećanje) srećemo i u grozničavim stanjima, i, naročito, kod davljenika. U ovom slučaju davljeniku se za veoma kratko vreme ceo život odvija kao na filmu i to unazad, nesrećnik se "filmskom" brzinom seća svih doživljaja, od poslednjeg pa sve do doživljaja iz detinjstva. Slično se događa i u slučajevima tzv. iskustava bliske smrti (klinička smrt, komatozno stanje i sl).

Navedeni primeri nedvosmisleno potvrđuju pretpostavku da pod odredenim, strogo definisanim, okolnostima (izmenjena stanja svesti) može doći do "odmotavanja" navedene trake u našim neuronima (neuron nervna ćelija) i do projekcije 2filma" na ekranu (ekran je deo kore velikog mozga u kojem se nalazi sedište svesti). U takvom stanju osoba se priseca pojedinih ili svih detalja iz bilo kog dela svoga života.

Činjenica da naše ćelije poseduju "filmsku traku" na kojoj su snimljeni i životi svih naših predaka (kao i naš dosadašnji život) jeste ključ za objašnjenje pojave reinkarnacije. Svako od nas poseduje taj "film" ali se većina ljudi ne seća svojih prethodnih života. Da bi došao do aktivacije tog "filma" i njegove projekcije na "ekranu", moraju biti ispunjeni strogo definisani uslovi (mora da nastupi neko od izmenjenih stanja svesti). Tada, i jedino tada, dolazi do aktivacije navedenog "filma" ili dela (delova) tog "filma". Kada se to desi, osoba "proživljava" neki od svojih prethodnih života.

Da li iko zna šta su to narkotici? Da li je definicija da su to sredstva uz pomoć kojih čovek menja svoje stanje svesti dovoljna? Sva halucinogena sredstva ne deluju jednako na sve ljude – neko će "utripovati" uz indijsku konoplju, a nekome to neće podariti ni čisti kokain. Činjenica da su, zarad astralnih putovanja, takva sredstva bila u modi ne opravdava današnju upotrebu. Nostalom, pejotl, afgan ili muhara deluju munjevito i samo iskusni šamani mogu da se u tom vrtoglavom letu snađu i vrate potpuno razboriti. Mnogo je bolje, naveli smo, napraviti pripremu uz pomoć fizičkog zamora, pravilnog disanja i početne imaginacije.

Veoma često se izmenjeno stanje svesti postiže grickanjem zrna kafe i dugotrajnim žvakanjem duvana. Iako ni nikotin ni kofein nisu prava halucinogena sredstva oni, udruženi sa ritmickim udarcima bubnja ili napeva deluju veoma stimulativno. Mnogi čajevi, poput hibiskusa ili palminog lišća, imaju slično dejstvo.

Po Aziji i Africi oduvek su šamani koristili teška ulja i njima mazali celo telo, naročito kada bi svoje rituale izvodili na osamljenom mestu, bez prisustva saplemenika (eventualno sa pomoćnikom ili učenikom). Ulja koja se danas koriste su uglavnom laka i njima se mažu čelo (naročito slepoočnice), deo vrata na granici sa ramenom, pleksus solaris i nadlanice šaka. Onda ide priča...

Izašao je i uspeo se na planinu. Tamo je sreo golu ženu i počeo da sisa njenu dojku. Žena, koja je verovatno bila Gospodarica vode, reče mu: "Ti si moje dete; zato te i puštam da sisaš moju sisu. Srešćeš brojne teškoće i bićeš veoma umoran." Muž Gospodarice vode. Gospodar Donjeg sveta, dao mu je onda dva vodiča, lisicu i miša, da ga odvedu u Donji svet. Pošto su stigli na jedno uzvišenje, vodiči su mu pokazali sedam šatora pocepanih krovova. Ušao je u prvi i tu sreo žitelje Donjeg sveta i ljude velike bolesti (Boginja). Ovi su mu iščupali srce i bacili u jedan lonac. U ostalim šatorima upoznao je Gospodara ludila i Gospodare svih nervnih bolesti; tu je takođe sreo i zle šamane. Tako je naučio da raspoznaje različite bolesti koje muče ljude. Stalno sa svojim vodičima, budući šaman stiže napokon u zemlju šamanki, koje su mu ojačale grlo i glas. Potom je prenesen na obalu Devet Mora. Na sredini jednog od njih nalazilo se ostrvo, a nasred ostrva rasla je mlada breza do Neba. Bilo je to Drvo Gospodara zemlje. Kraj njega je raslo devet trava, preci svih biljaka na zemlji.

Jakuti carstvo mrtvih smeštaju "s onu stranu osmog neba, na sever, u kraju gde vlada večna noć, gde bez prekida duva ledeni vetar, gde sija ledeno sunce Severa, gde se mesec pokazuje samo izokrenut, gde devojke i mladići ostaju večno nevini...; dok po drugima, ispod zemlje postoji svet sasvim sličan našem, a u njega se može dospeti kroz otvor koji žitelji tih podzemnih predela ostavljaju radi provetravanja. Sreće se takođe shvatanje prema kome izvesni povlašćeni, čije je telo spaljeno, sa dimom odlaze na Nebo gde vode život u svemu sličan našem. Burjati to misle o svojim šamanima, a isto verovanje nalazimo kod Čukča i Korjaka". Ideju da vatra obezbeđuje nebesku sudbinu post mortem potvrđuje i verovanje prema kome poginuli od groma dolaze na Nebo. Ma kakva bila njena priroda "vatra" pretvara čoveka u "duh"; otuda se šamani smatraju "gospodarima vatre" i postaju neosetljivi na dodir žara. "Vladanje vatrom" ili spaljivanje odgovara, u izvesnom smislu inicijaciji. Slična ideja svojstvena je i shvatanju prema kome heroji i svi oni koji su umrli nasilnom smrću, odlaze na Nebo: njihova smrt se smatra inicijacijom. Naprotiv, smrt nakon bolesti može da odvede pokojnika samo u Donji svet, jer bolest izazivaju zli duhovi ili mrtvaci.

Seanse koje sadrže silazak u Donji svet mogu biti preduzete iz sledećih pobuda:

1) da se odnesu žrtveni darovi precima ili mrtvima u donje predele;

2) potraga i vraćanje duše bolesnika;

3) odvođenje u Zemlju senki pokojnika koji ne žele da napuste ovaj svet. Tunguski šamani ovo retko rade – taj se obred zove orgiski – jer se to smatra izuzetno opasnim.

Obuka šamana često se odvija u snovima: u snovima se pronalazi sveti put u pravom smislu reči i uspostavljaju neposredni odnosi sa bogovima, duhovima i dušama predaka. U snovima se takođe ukida istorijsko vreme i pronalazi mitsko, što budućem šamanu omogućuje da prisustvuje počecima sveta i, prema tome, da postane savremenik neke kosmologije, tako i prvobitnih mitskih otkrovenja. Iako se snovi ne odvijaju po krutom scenariju, ipak su stereotipni: sanjaju se duhovi i preci i čuju njihovi glasovi ili pesme. U snovima se takode primaju inicijatička pravila (tok inicijacije, tabui itd.) i saznanje koji će predmeti biti potrebni za šamansko lečenje.

Postoje mogi putevi kojima se stiže do znanja šamana:

1) nasledno prenošenje šamanskog znanja

2) urođeni dar.

Pojedinci mogu – i svojom voljom – postati šamani, a postoje i slučajevi gde ih izabere pleme ili klan. Razume se, takav izbor se smatra mnogo manje značajnim od šamana koji su to postali nasleđem ili zahvaljujući zovu bogova ili duhova. Danas, na mnogim mestima u svetu postoje šamanističke škole gde se neofiti prijavljuju zahvaljujući želji i volji – šaman – učitelj mora da u njima razvije sve potrebne preduslove, oduvek tražene, kako bi se zov ili nasledni faktor nadoknadio (što uopšte nije lako).

Uzgred, a radi stimulacije vaše mašte, evo nekoliko ideja za karte skrivenog blaga: zdravlje (prikažite sebe kako zračite zdravljem, kako učestvujete u aktivnostima koje pokazuju da ste u savršenom zdravlju), težina ili fizicko stanje (prikažite sebe sa savršenim telom – isecite sliku iz časopisa koja predstavlja telo kakvo biste želeli da imate i nalepite fotografiju vaše glave na to telo – i osećajte se izvanredno zbog toga. Možete nacrtati izjave u balonima koji vam izlaze iz usta kao u stripovima, da pokažete kako se osecate; pa kažete da se odlicno osecate i fantasticno izgledate u ovom trenutku kada ste teški 65 kilograma, a i u odličnoj ste fizičkoj formi), sopstveni lik i lepota (prikažite sebe onako kako biste želeli da izgledate sebi – lepi, opušteni, uživajući u životu, topli i puni ljubavi – ucrtajte reči i simbole koji predstavljaju te kvalitete u vama), odnosi (stavite fotografije vaših prijatelja, ljubavnih partnera, porodice ili saradnika, sa slikama, simbolima i afirmacijama koje pokazuju da ste srećni, puni ljubavi, komunikativni, da uživate u divnom seksualnom odnosu itd. Ako tražite nove odnose, nadite slike ili reči koje predstavljaju kvalitete koje želite da ima to lice ili odnos; prikažite sebe sa licnošću koja je idealna za vas), posao il karijera (prikažite sebe kako radite ono što biste stvarno želeli da radite, sa interesantnim, prijatnim stvarima, prijatnim saradnicima, kako zarađujete mnogo novca – konkretno odredite koliko je to novca – u ambijentu koji želite i sa svim drugim relativnim detaljima), kreativnost (koristite simbole, boje i slike koje ukazuju da se vaša kreativnost stvarno proširuje. Prikažite sebe kako činite i manifestujete kreativna, lepa, interesantna dela i kako se lepo osećate), porodica i prijatelji - prikažite članove svoje porodice ili prijatelje u savršenim harmoničnim odnosima punim ljubavi, s vama i međusobno), putovanje (prikažite sebe tamo gde biste želeli da budete, sa dovoljno novca i vremena da možete da uživate) itd.

Za šamana je proces samoisceljenja važan jer podrazumeva prirodnu harmoniju i ravnotežu u našem biću. Kada aura oslabi um pokušava da organizuje odbranu tela – tu je bitan način komunikacije između uma i tela. To je proces stvaranja likova ili misli u glavi, svesno ili podsvesno, i prenošenja tih likova ili misli u telu u vidu komandi ili signala. Pozitivna (ili kreativna) vizualizacija otklanja tzv. bolesne misli kojima su današnji ljudi veoma naklonjeni.

 

Vrh >>>

 

O ŠAMANIZMU

 

Izraz koji se obično koristi da bi se označile ideje, običaji i verovanja povezani s pojedincima (koji se nazivaju šamanima) koji pokazuju magijske iii duhovne moći. Rec "šaman" dolazi preko ruskog od reči sibirskih Tunguza i mada njen koren ne mora biti sibirski, u jezicima mnogih naroda koji žive u Sibiru i centralnoj Aziji postoje srodne reči koje označavaju specifičnu magijsko-religijsku praksu u kojima se zloćudne sile pobeđuju uz pomoć duhova-pomoćnika. U tehničkom smislu, šamanizam je specifičan oblik religijske prakse ograničen nekada samo na to geografsko područje.

Toj praksi posvećen je veliki broj studija, čiji su autori uglavnom ruski etnolozi i filolozi koji su naginjali tome da je povežu pre svega s duhovnim isceljivanjem. U zapadnoj nauci, pogotovo onoj koja se bavi izučavanjem religije, Elijadeova (Eliade) definicija šamanizma kao - tehnika ekstaze široko je prihvaćena. On tvrdi da je definitivna odlika šamana sposobnost padanja u ekstazu radi neposrednog učestvovanja u duhovnim dimenzijama stvarnosti, u svojstvu iscelitelja, vidovnjaka i psihopompa (pratioca duše preminulog do oblasti mrtvih). Mada je ogranicavajuca, ova definicija omogucava da se izraz šamanizam primeni na određene magijsko-religijske elemente koji se mogu naći u religijama mnogih nepismenih naroda i u svetskim religijama koje su nastale i na Istoku i na Zapadu.

 

Vrh >>>

 

ŠAMANIZAM U RELIGIJI I DRUŠTVU

 

Sam šamanizam nije religija, već jedan skup tehnika i jedna ideologija vezana za re1igiju, koja poseduje sopstvenu istoriju i sistem verovanja. Šamanizam se, prema tome, uvek mora razmatrati u kontekstu religije i društva u kome ga zatičemo. Šamanizam ili šamanistički elementi mogu se naći u religijama širom sveta, i to od paleolitskih vremena. Šamanizam uzima mnoga oblja i ima čitav niz uloga. To važi čak i za najuže značenje ovog izraza. No, čak i ako šamana u najužem smislu smatramo nekim ko se specijalizuje za tehnike padanja u trans, tokom koga, kako se veruje, njegova duša napušta telo i uzdiže se na nebo ili se spušta u podzemni svet‚ naići ćemo na određene oblike kosmologije, religije i društva koji su obično u skladu s takvim verovanjem.


Kosmologija


Šamanski let bestelesne duše zavisi od različitih oblika klasične trospratne kosmologije - zemlja s nebeskim svetom iznad i podzemnim svetom ispod nje. Sve to može biti i dalje podeljeno u složene kosmološke ideograme. Kako je poziv šamana upravo u tome da prodre kroz te ravni da bi uspostavio komunikaciju kosmičkih zona, mogu se koristiti različiti oblici simboličkih struktura kako bi se prikazao taj put ili kanal komunikacije. U svetu su uobičajeni i široko rasprostranjeni simboli središta sveta, svetske osovine, koja ne samo da podupire kosmičku strukturu već i omogućava komuniciranje raznih nivoa. Ta središnja osovina može biti predstavljena kao drvo, planina ili stub i ti su simboli ritualno predstavljaju u šamanističkim ritualima. Na primer, sibirski šaman se penje na drvo koje je postavljeno u njegovoj jurti (šatoru), simbolizirajući uspon njegove duše u nebeski svet. Ova vrsta kosmologije, međutim, nije proizvod šamanizma niti je ograničena na kontekste koji uključuju šamanističku aktivnost.

 

Religija

 

Među teološkim i religijskim idejama suštinskim za šamanizam nalazi se pretpostavka da, u višespratnoj kosmologiji, duhovi i božanstva koja žive na gornjim i donjim nivoima poseduju moć da utiču na živote ljudskih bića u zemaljskom svetu. To se jasno vidi u teorijama bolesti koje su povezane sa šamanizmom. Bolest može biti prouzrokovana gubitkom duše ili principa vitalnosti, tako što je (dušu) duhovi ili uvređena božanstva ukradu ili odmame. Do bolesti može doći i tako što ti entiteti iz drugih svetova ubacuju štetne objekte ili supstancije u čoveka. Šaman, čija je specijalnost komuniciranje sa drugim svetovima radi spasavanja nečije vitalnosti, itd., jedinstven je samo u situaciji gde se pretpostavlja da komunikacija među svetovima pod uobičajenim okolnostima nije moguća. Stoga je uobičajeno da se šamanizam zatiče u kulturama čija se religija zasniva na poštovanju jednog vrhovnog boga koji se povukao ili je postao neaktivan, a čije su mesto popunili brojni duhovi predaka i prirode. Mitologija povezana sa šamanizmom opisuje gubitak komunikacije između ljudi i duhova pri kraju iskonskog doba, što se ne mora tumačiti kao neki "pad", ali odgovara toj vrsti iskustva. Šamanizam je vezan uz sposobnosti pojedinca da komunicira s duhovima, a kako je ta odlika tesno povezana s lovačko-skupljačkim narodima, ona bi mogla da pruži objašnjenje za verovatno veliku drevnost i gotovo univerzalnu rasprostranjenost šamanizma.

 

Društvo

 

U mnogim kulturama postoje različite kategorije šamana, kao u slučaju razlikovanja "belih" (dobrih) i "crnih" (zlih) šamana. No jasno je da je šaman na svakom nivou šaman zbog svojih jedinstvenih sposobnosti i da on nije obična osoba. Uobičajeno je da su šamani izuzetno poštovani i cenjeni, ali i da su izolovani jer ih se ostatak društva plaši. Mada je šaman možda osoba od koje društvo zavisi zbog usluga koje on može da pruži, njegove ga moći često čine sumnjivim kada se neka nevolja ili nesreća sruši na zajednicu. Naučnici su raspravljali o psihologiji šamana. Uobičajeno stanovište koje zastupaju ruski istraživači jeste da šaman pati od određenih nervnih poremećaja, pogotovo od jedne vrste histerije koja se povezuje s doživljajem surove arktičke sredine. Drugi su korene šamanovih veština našli u epilepsiji. Ovo stanovište se pobija argumentom da, mada se šaman često posvećuje svom pozivu usled bolesti ili epileptoidnog napada, njegova inicijacija i obuka zapravo predstavljaju izlečenje. U svakom slučaju, distinktivno svojstvo šamana jeste njegova sposobnost da kontroliše ekstazu i da svojom voljom pada u trans. Šamanima je često potrebno izuzetno vladanje sopstvenim fizičkim i psihičkim dimenzijama kako bi obavljali svoje često vrlo teške radnje.

 

Vrh >>>

 

PROFESIJA ŠAMANA

Odabir i inicijacija

 

Uopšteno govoreći, šaman počinje da se bavi svojom profesijom bilo tako što je nasleđuje ili tako što, često protiv svoje volje, odgovara na poziv. Ove dve stvari ne moraju se isključivati. Mada nasleđe jeste važan činilac, potencijalni šamani se često odabiraju već u ranim godinama i prate i podučavaju sve dok ne dođe vreme da kroz pravu inicijaciju i otpočnu svoju "karijeru". Spontani poziv obično dolazi s polnom zrelošcu i često se podudara s nekom bolešću. Veliki deo distinktivnih oblika šamanizma održava se u inicijatičkom iskustvu šamana, u koje obično spadaju ekstatičko ili vizionarsko iskustvo često povezano s dugotrajnim ritualima ili bolešću. Predstave i slike iz ovih iskustava upadljivo su slične gde god se naiđe na šamanizam. U viziji ili ritualu, šaman obično posmatra sebe kako doživljava morbidna iskustva kao što su smrt praćena komadanjem, ogoljavanjem kostura, kuvanje. Nakon ovog uništenja, šamanovo telo se ponovo sastavlja od jačih organa ili delova. Iskustvo inicijacije obično uključuje putovanje u nebeske ili podzemne svetove i zadobijanje duhova-pomoćnika čiju će pomoć šaman u budućnosti tražiti. Simbolika šamanističke inicijacije usredsređuje se na smrt, prikazujući zadobijanje moći i tehnika koje su karakteristične za šamana. Izabrani šaman postaje poput mrtvaca, poput duha. On prevazilazi uobičajena ljudska ograničenja i zadobija moć da ulazi u oblast bogova i duhova. Inicijacija zapravo predstavlja preobražaj pojedinca od obične osobe u šamana. U mnogim slučajevima, šaman može proći obuku pre ovog iskustva inicijacije, ali obuka je obično deo produženog procesa inicijacije. Uobičajeni znak šamanovog poziva je posedovanje posebnog jezika kojim se opšti s duhovima. To može biti neki životinjski jezik, jer se duhovi-pomagači najčešce javljaju u obliku životinja.

 

 Odnos prema duhovima

 

Da bi šaman probio ravan svakodnevnog iskustva, on mora imati pomoć duhova-pomoćnika s kojima održava prisan odnos. Dobro je poznato da su širom sveta obični ljudi često razvijali prisne odnose s duhovima-zaštitnicima, često u obličju životinje, koju su smatrali vodičima i izvorima moći. Šamanistički odnos prema duhovima mora se sagledati u svetlu ove šire pojave jer se on razlikuje samo po šamanovoj sposobnosti da svojom voljom padne u ekstazu. Mada običnog čoveka duh-zaštitnik može čuvati i usmeravati, on ne poseduje sposobnost da padne u stanje ekstaze po svojoj volji kako bi u širokim razmerama intervenisao u dešavanjima sveta duhova. Za čoveka s duhom-zaštitnikom to je manje-više privatna stvar, dok je za šamana to poziv. Svi šamani poseduju duhove-zaštitnike i pomoćnike, ali oni kontrolišu tek jedan ograniceni broj tih duhova. U šamanističkim obredima, šaman će postati duh životinje ili bog s kojim je blizak, tako da postupci i glas šamana u transu često pripadaju njegovom duhu-zaštitniku. No značajno je to da se ne smatra da šaman postaje opsednut duhom, već da se on pretvara u duha, pošto šamanisticke tehnike omogućavaju kontrolisanje situacije. U svetlu šamanističke mitologije koja govori o vremenu kada su ljudi mogli da govore s bogovima i životinjama, šamanove moći se mogu shvatiti kao prevazilaženje tog odvajanja do koga je u međuvremenu došlo i kao povratak u to iskonsko doba.

 

Funkcije i tehnike

 

Šaman je nezamenjiv u svakoj situaciji koja se tiče ljudske duše, jer je duša ili životna suština podložna delovanju duhova, božanstava, vračeva i demona. Uz šamanizam se možda najčće vezuje uloga lekara ili iscelitelja. Ta uloga je povezana sa shvatanjem da je bolest povezana sa stanjem ljudske duše. Tu mogu biti uključene razne sklonosti, mada se obično pretpostavlja da duša poseduje sposobnost i sklonost da napusti telo. Može je odmamiti neki duh ili zloćudna sila. Dušu mogu ukrasti demoni ili vračevi i zarobiti je u donjim svetovima. Duša se može oštetiti i zloćudnim objektima koji se uz pomoć veštičarenja projektuju u telo. Jedino šaman poseduje moć da pomogne u ovoj situaciji. Šamanistički pristup obično ima dve faze.
U prvoj se dijagnostikuje, ili "vidi" stanje, a u drugoj se to stanje popravlja. Ukoliko je duša pobegla iz tela, šaman mora upotrebiti svoje moći kako bi "video" gde je otišla i koje se prepreke moraju prevazići da bi se vratila u telo bolesnika; nakon toga, on mora upotrebiti svoje moći da bi to vraćanje duše ostvario. U slučaju ubačenog zloćudnog objekta, šamanove moći prvo se usredsređuju na pronalaženje tog objekta u telu bolesnika, a zatim na njegovo uklanjanje najčće tehnikom isisavanja. Šamanove moći isceljivanja zavise od tehnika kojima on pada u ekstazu, tokom koje je njegova duša sposobna da prodre u donji i u nebeski svet. S ovim je povezana i funkcija šamana kao psihopompa, pratioca duše preminulog do oblasti mrtvih. Ovaj krajnje opasan poduhvat od njega zahteva da simbolično doživi smrt. Opasnosti na ovim putovanjima u podzemni svet, bilo u svojstvu lekara ili psihopompa, često se prikazuju slikama kao što je, na primer, prelaženje preko mora mostom širine jedne vlasi. Kao pratilac u druge svetove šaman se povezuje i sa žrtvenim ritualima i njegova je dužnost da duh žrtvene životinje isporuči tamo gde treba. Mada je žrtvovanje možda neočekivano u kontekstu šamanizma, ova uloga ukazuje na to u kojoj meri šamanov poziv možc poslužiti u mnogim rcligijskim kontekstima i za mnoge religijske svrhe. Slično tome, u sporednije šamanove funkcije spadaju i gatanje i vidovnjaštvo. To dvoje se može koristiti u sklopu lečenja, ali se najčće upotrebljava da bi se pronašle izgubljene osobe, povratile izgubljene stvari, da bi se upravljalo vremenskim prilikama i da bi se obavili slični zadaci od koristi za šamanovu zajednicu. Mada je to pre uloga vrača ili čarobnjaka nego šamana, nije nepoznato da šamani koriste svoje moći kako bi naudili svojim ili klijentovim neprijateljima.

U nekim oblastima, sasvim je uobičajeno da se šamani međusobno bore dok se nalaze u obličju svojih životinjskih duhova. Šamanističke tehnike često uključuju magijske postupke ili čuda, što šamanu dodeljuje mesto u istoriji magije. Oni često drže ili gutaju užareno ugljevlje, uranjaju ruke u kipuću vodu, razrezuju stomake koji istog časa zaceljuju, volšebno se oslobađaju okova, deluju na predmete iz daljine, i tome slično. Ovi postupci odgovaraju šamanovom prevazilaženju ljudskih ogranicenja i predstavljaju vidljive znake nevidljivog leta njegove duše u druga podrucja.

 

Kostim

 

Mada poseban kostim ne predstavlja univerzalnu odliku, on je u dovoljnoj meri značajan da bi zasluživao kratko razmatranje. Šamanistički kostimi u Sibiru i centralnoj Aziji dobro su poznati i oni izražavaju karakteristike šamanizma. U svakom svom postupku i obredu, šaman zapravo ponavlja iskustvo inicijacije. Kostim obično uključuje simboliku tog iskustva, obuhvatajući, između ostalog simboliku kostima, kao i simbole duhova-pomoćnika. Šamanističke maske ne služe prerušavanju šamana, već pre da bi objavile ovaploćenje neke mitske ličnosti. Od posebnog je značaja bubanj koji predstavlja znatno rasprostranjen deo šamanovog pribora. On nosi simboliku ogromnih razmera, i sam predstavlja jednu mikrokosmičku strukturu. Bubanj potiče od svetog drveta koje stoji u središtu sveta i pridržava različite nivoe kosmosa. Tim drvetom se šaman penje do nebeskih svetova. Bubanj u koji se stalno udara za vreme šamanistickih obreda stvara jednu vrstu muzičke magije pomocu koje šaman pada u trans i biva nošen na svojim mističkim putešestvijima. Kostimi, maske, bubnjevi, zvečke i pribor šamana razlikuju se širom sveta, i njihova se simbolika ne može razumeti izdvojeno od specifične kosmologije i iskustva inicijacije određenog šamana i njegove kulture.

 

Vrh >>>

 

ISTORIJA I RASPROSTRANJENOST

 

Kada je u pitanju izučavanje šamanizma, možda najviše sukobljenih mišljenja ima oko njegovog porekla i istorije. Kada je uskom definicijom šamanizam ograničen na Aziju, pažnja naučnika bila je usredsređena na njegovo poreklo. Filolozi su iznosili pretpostavke da tunguska reč šaman možda potiče iz palijskog samana preko kineskog ša-men, što bi ukazivalo da se izvori šamanizma možda nalaze u južnoj Aziji i Indiji. To je jedno vreme bilo odbačeno, ali su nedavna istraživanja oživela tu mogu?nost. Neka druga svedočanstva nagoveštavaju da je simbolika tunguskog šamanizma delimično bila pod uticajem budizma, kao na primer, bubanj, šamanistička muzika i upotreba ogledala kao dela kostima. Ruski naučnici su naginjali shvatanju šamanizma kao jednog oblika kroz koji religija tog stanovništva evoluira. Oni su mu dali mesto u okviru evolutivnog razvoja isceliteljske prakse još od pradavnih vremena, praksi koja se zasniva na upotrebi nekih elemenata iz prirode koji su docnije zadobili duhovne aspekte.

Pošto je, po ovom shvatanju, šamanizam svojstven jednoj ranoj etapi u razvoju religije i kulture, on je samim tim inferioran u odnosu na kasnije pojave. Ako se pođe od šire definicije šamanizma koja ga ne ograničava samo na Aziju, pojavljuju se drugi upadljivi činioci koje treba razmotriti. Najznačajnije je to da su šamanističke ideologije i tehnike zabeležene među nepismenim narodima širom sveta. Na primer, postoje izuzetne sličnosti između nekih elemenata šamanističkih mitologija i tehnika kod naroda Australije, Sibira, Južne Amerike i u mnogim drugim oblastima za koje je malo verovatno da su bile u dodiru. Izučavanja svedočanstva koja postoje o paleolitskim lovcima ukazuju na izrazito šamanističke elemente. Postoje pouzdani dokumenti o drevnosti kosmologije, kao i o opštim religijskim tipovima koji su povezani sa šamanizmom. Kada se šamanizam smesti u kontekst istoriske religijske težnje da se obnovi komunikacija s bogovima i duhovima koja je prekinuta još u vreme stvaranja čoveka, njegove religijske dimenzije postaju očigledne. Značajno je da se, gledano s tog stanovišta, šamanizam ne mora vezivati za bilo koju posebnu etapu ljudskog ili religijskog razvitka, već je on u velikoj meri fundamentalan za sam karakter religije.

Postoji, razume se, i jugo-šamanizam, izražen u mnogobrojnim drevnim verovanjima, narodnim predanjima i ritualima. Znameniti zduhači u Crnoj Gori, Hercegovini, Dalmaciji i Zapadnoj Srbiji bili su naši šamani, po svim, čak i najstrožijim merilima. Šamanizam se, polako, modernizovan, vraća u mesta praktikovanja, pa tako i kod nas.

Šamanizam se tako prepoznaje kao rezultat i nastavak naše nepresušne narodne mudrosti. Tako naša sredina, zbog snažne hrišćanske kulture, ne može ni brzo ni lako postati ekološka oaza, u duhu principa da smo mi deo prirode a ne da ona mora nama da služi; pa samim tim neće biti šamanska zajednica. Šamani mogu, pojedinačno, da učine mnogo za afirmaciju prave duhovnosti i našem povratku među istinske, drevne izvore ljubavi i moći.

Šamani, kao posrednici između ljudi i Bogova, kao mostovi između raznih Svetova te kao tumači kosmičkog reda stvari, astralnih odnosa i interakcije raznih, svevremenskih i prostornih nivoa života danas, iznova, imaju zadatak da razvijaju snažne individue - taj beskrajan lanac mikrokosmosa izazvaće izuzetno pozitivan mentalni tok stvari i događaja, i to u poslednjem sekundu umilostiviti Boginju Majku, našu Planetu Zemlju i obezbediti ljudskom rodu dalji razvoj a ne uništenje.

 

Vrh >>>

 

ŠAMANSKI ASTRALNI DAR

 

Profesor dr Viliem Dods, sa Univerziteta u Kaliforniji, 1951. godine piše u svojoj knjizi "Grci i irealnost" kako je kod starih Grka postojalo verovanje da ljudi mogu odvojiti dušu od tela, a zatim se vratiti sa informacijama sa tih mesta. Njegovo je mišljenje da je ovo predanje došlo do Grka preko Sirije i Iraka, a da ustvari potiče iz dalekog Sibira. Kod Korjaka, Tunguza, Jakuta i drugih sibirskih plemena postoji verovanje da je moguće razdvojiti dušu od tela za vreme života - znači da duša i telo mogu određeno vreme voditi zajednički ali isto tako i odvojen život. Profesor Dods daje interesantan prikaz Šamana u svojoj knjizi: "Za šamana se može reći da je psihološki labilna ličnost koja je osetila zov da se posveti verskom životu. Kao rezultat tog poriva, on prolazi kroz razdoblje surove obuke koja se obično sastoji od povlačenja u samoću i strogog posta za vreme koga može nastati i psihološka promena pola. Iz ovog verskog povlačenja u samoću on izlazi sa stečenom moći, stvarnom ili uobraženom, da može po svojoj volji preći u stanje "mentalne odvojenosti". U takvom stanju za njega se ne veruje da je, poput Pitije ili savremenih medijuma, opsednut nekim duhom, već se veruje da njegova duša napusta telo i putuje u daljine, najčešće u carstvo duha.

Zapravo, Šaman se može videti istovremeno na raznim mestima, on ima moć bilokacije (istovremena prisutnost iste osobe na dva potpuno različita mesta). Iz tih doživljaja, koje on priča u improviziranoj pesmi, on stiče sposobnost proricanja, stvaranja religiozne poezije i lečenja magijom, što ga sve čini veoma važnom osobom u zajednici. On postaje osoba koja poseduje natprirodnu mudrost. Znamo da su šamani često bile neugledne žene, hendikepirani muškarci, seksualno neodređene osobe, debilna stvorenja ili polulude osobe ali isto tako i veoma inteligentni pojedinci. Kako se onda biraju šamani? Najveći broj njih to postaje automatski, prema nasleđu i to, isključivo, po ženskoj liniji. Ukoliko ćerka nema taj poriv, onda šansu ima sestričnina ili bratanica, a ako ni toga nema onda dolazi do "samoizbora" ili škole. Kanadski Indijanci imaju "klasicnu" školu u kojoj je teoretski deo obavezan, a praktični deo traje sistemom eliminacije do najboljeg kandidata. Nema odredđene starosne granice za buduće šamane (to može biti od 15 do 35 godina) već je važan unutrašnji poziv i želja da se, do krajnosti, posveti svešteničkom poslu. Ipak, šamanstvo ne pripada ni jednoj posebnoj religiji - oni ne samo da imaju rang sveštenika već, vekovima, uobličavaju i filozofiju svojih plemena stvarajući tako jednu vrstu autohtone vere. Kao što smo već pomenuli, kada oseti poziv, kandidat, žena ili muškarac, napusta šumu ili nepreglednu pustaru. Za svo vreme "praktikovanja" ona mora da se žestoko pati: nema hrane i vode, nema odeće i zaklona od nepogoda. Taj isposnički život je toliko težak da veliki broj njih ne uspeva da preživi taj period.

Ponekad aktuelni šaman odnosno učitelj oceni da je kandidat nedostojan i prekida njegovo mučenje (pripravnici su često pod diskretnom prismotrom) ali njegov povratak u pleme nije moguć - time se istovremeno izriče i proterivanje. Katkada, pripravnik postaje šaman ali je dotadašnji dobar i zato novi, makar bio mnogo mlađi i bolji, mora da potraži sreću negde drugde. Ukoliko stari umre ili ga ubiju rođaci nezadovoljni lečenjem svog rođaka, oprobani može da se vrati ali se to u praksi retko dešava. Kod Tunguza i Korjaka, u Sibiru, svaki dan bez šamana se smatra velikom nesrećom tako da se pitanje "pribavljanja" novog smatra najvažnijim. Kakav je cilj velikim fizičkim mukama pripravnika za šamana? Sem očigledne potrebe da se postigne otpornost na glad, žeđ, hladnoću i bol potrebno je i "ovladati duhovima". Kada kandidat stekne utisak da je to uspeo vraća se u pleme gde ga podvrgavaju proveri. Nekada to čini šaman, nekada stariji saplemenici, a ponekad i čitava plemenska zajednica. Fizički ispiti su, blago rečeno, teški. Kod Čukčima se moraju nositi ogromni komadi stene, kod Ujgura se mora skakati sa grane ili sa velike visine u potoke, kod Lapa se mora provesti go čitav dan napolju, a da se ne promrzne (to je, uzgred, na Aljasci), a kod Tunguza se u ledu zamrznute reke izreže devet rupa (pripravnik mora skočiti u prvu rupu, zaroniti pod led te izlaziti na površinu redom iz svake rupe), a kod Manoha se založi velika vatra kroz koju se mora proći a da se ne opeče ili oseti bol. Ako prođe i preživi prve ispite nižu se novi. Pored uobičajenih, na koje se pripravnici delimično mogu pripremiti, uvek se, na licu mesta izmišljaju i novi. Pošto položi fizički deo, budući šaman mora da pokaže svoje znanje iz lečenja (obavezno mu se dovode najteži i teško izlečivi slučajevi), proricanja i vračanja kao i ono što uopšteno nazivaju "gospodarenje duhovima".

Drevni narodi su smatrali da duhovi stoje iza svih dobrih i zlih stvari i da im ne treba služiti već, naprotiv, treba sve učiniti da bi im se gospodarilo. Ako se gospodari dobrim duhovima onda se dobija moć da se vidi iz zemlje duhova i da se poseduje neobjašnjiva snaga, a ako se ukrote zli duhovi onda je moguće elminisati svaku bolest. Gospodarenje duhovima se vršilo u raznim oblicima transa i uvek je, istovremeno, predstavljalo i određeni verski obred, prevashodno paganskog tipa, i pretežno vezano za sezonske potrebe. Znači, pored opštih sposobnosti za gospodarenje duhovima, pripravnik je morao da pokaže i neku konkretnu radnju kao što je izazivanje kiše u sušnom periodu. Tek tada, pleme priznaje da je pripravnik postao pravi šaman. Njegov položaj u plemenu je važan ali ne i svetački - on jednostavno mora stalno da se dokazuje. "Uzdizanje duše" ili astralno putovanje ne praktikuje se često - to je jedna od vekovima održavanih i velikih veština šamana. Još od pradavnih vremena su šamani, i ne samo oni, bili uvereni da je očišćenje vodom neophodna priprema za svaki verski obred, a pogotovo za uzdizanje duše. Ponekad bi se šaman zagnjurio u potok ili reku bez obzira koliko je hladna - a nekad je prešišćavanje vršeno samo polivanjem vodom iz specijalnih mešina, najčešće jagnjećih. Postoji verovanje kod Tatara da šaman, posle polivanja i dobrog preznojavanja, do te mere isparava da se to diže u nebo i vraća u vidu kišnih kapi. Polivanje je možda najvažnija ali istovremeno i najkraća priprema za astralno putovanje. U pitanju su višednevne pripreme: pored obaveznog posta, podvrgavanja uobičajenim fizičkim naporima, prethodne konsultacije sa "duhovima" i meditacije, šaman uvek ima i neki svoj poseban, prepoznatljiv ritual.

Mada šamani obično to čine na nepristupačnim mestima (jer im nije potrebna ni reklama ni podrška) zabeleženo je da se u nekim plemenima obred uzdizanja duše izvodi pred čitavim plemenom, i to danima. U svojoj knjizi "Sveta gljiva" dr Andrija Puharić obred ovako opisuje: "Sam obred počinje pri zalasku sunca, u plemenskom šatoru i u prisutnosti svih članova plemena. U sredini šatora gori vatra od borovine, zasićujući vazduh dimom, ugljendioksidom te terpentinskim i kamfornim sastojcima izgaranja. šaman počinje obred udarajući u poseban bubanj (a to može trajati satima), improvizujući pesme i hvalospeve duhovima koji se sazivaju da pomognu pri odvajanju duše od tela. U određenom trenutku, dok još traje bubnjanje, on iznenada ustaje i započinje brzi ples. To plesanje moze trajati jako dugo. Kada počne osećati isceljenost, prestaje sa plesom i uzima veliku količinu određenog opojnog sredstva. To može biti alkohol, duvan ili Amanita muscaria, zavisno od plemenskih običaja i kulture. U svakom slučaju, dolazi do opijenosti odnosno transa. Tada šaman opet počinje sa plesom i fizičkim naporima obnovljenom snagom. Postoje očevici koji su videli da šaman, dok je u takvom stanju, neprestano skače uvis gotovo dva metra. Njegov cilj je, očito, da postigne potpunu telesnu iscrpljenost. Kada nastupi to stanje, šaman iznenada klone na posebno pripremljen ležaj i zapadne u dubok trans. U šatoru nastane tišina i prisutni bdiju nad njim da ne bi iznenada umro. Priča se da su šamani pri ovom obredu umirali od prevelike iscrpljenosti. U ovakvom stanju transa šaman tvrdi da ima doživljaj pokretljivog središta svesti (uzduzanja duše ili astralnog putovanja) dok odlazi duhovima podzemlja ili u udaljene krajeve sveta. Kada se probudi, polako se oporavlja pijući čaj i jedući meso divljači, a zatim članovima plemena priča šta je video i doživeo." Šamani su, pomoću astralnih iskustava, bili u stanju da vide šta će se dogoditi u bliskoj budućnosi, da saznaju tajne prošlosti koja se mogla delimično i proveriti kao i da otkriju tajne kosmosa jer su imali mogućnost međuplanetarnog opštenja.

Njihovi susreti sa podzemljem nisu u funkciji zla već više spiritualna forma razgovora sa mrtvima i prenošenju njihovih poruka živima. Naučnici, zadivljeni sposobnostima ovih ljudi, obratili su posebnu pažnju na korišćenje opojnih sredstava, a naročito na gljivu muharu. Muhara (Amanita muscaria) je gljiva poznata jos iz drevnih vremena i uvek je korišćena za uzdizanje duše. To je lepa gljiva koja može da poraste tridesetak scentimetara i čiji je klobuk crven sa belim tačakama (mada postoji podvrsta u Americi koja ima boju zlata i, obavezno, bele tačkice). Opšte je mišljenje da je ta gljiva otrovna (tako bar deluje na muve, pčele i druge insekte) ali se, odstranjivanjem kožice i krpica sa klobuka, može jesti. Nučnici su ustanovili da muhara sadrži muskarin, atropin i bufoterin. Nadprosečna snaga mišića izazvana je muskarinom ali, ukoliko se on nestručno upotrebi, deluje kao otrov i koči upravo one nerve koje je prethodno stimulisao. Atropin može da blago umiri nervni sistem ali ga kasnije uznemirava i izaziva grčeve i teške halucinacije. Uzgred, atropin je istovremeno i protivotrov za muskarin. Bufetenin, koji je u malom postotku, deluje slično adrenalinu i ima halucigeno dejstvo na čoveka. Bez obzira na sve što su saznali, naučnici nisu uspeli da sa medijumima ostvare vantelesna iskustva, pa je jasno da gljiva sama po sebi nije "ključ" za uzlet duše. Šamani očigledno znaju kako da upotrebe tu gljivu, jer je doziranje očito najvažnije (pošto je smrtna opasnost evidentna). Međutim, muhara kod šamana očigledno podaruje neophodnu fizičku snagu u prvom stadijumu i obamrlost u drugom (valjda da telo ne ometa dušu u kretanju) ali je urođena vidovitost nešto što ti ljudi poseduju genetski i možda bi mogli da se astralno šetaju i bez upotrebe plesa, muzike i opojnih sredstava.

U Vankuveru sam imao interesantan susret sa jednim šamanom koji se bavio meteorologijom kao hobijem. Njegove prognoze su, kao sigurne, bile svakodnevno emitovane na lokalnom radiju i to je, prema sopstvenom kazivanju, lepo naplaćivao. Nikada nije grešio jer je svake noći imao vantelesno iskustvo u kome je pomerao svoju "dušu" unapred i tako "video" kakvo će vreme biti. Često je lečio ljude i proricao im sudbinu ali ih je ponekad i grubo odbijao. Pošto sem "prognoze" ništa nije naplaćivao nije mi bilo jasno zašto odbija klijente pogotovo one bolesne kojima treba pomoć. Ljutito mi je rekao da ne prime nikoga kome ne može pomoći i samim tim mi priznao da sve vidi unapred. Taj šaman je tucao klobuk gljive u sitan prah, dodavao brezin sok i rakiju od neke vrste kaktusa, a zatim to sve mešao sa lojem od grizlija. Tom pomadom je mazao sebi čelo i teme a napitak je, bez loja, pio svake večeri pre spavanja. Koristio se vizualizacijom pomoću starog kalendara koga je, namerno, stalno pomerao unapred. Po sopstvenom priznanju on se gotovo i nije udaljavao iz svog mesta već je više astralno leteo u budućnost. Pored toga je nasledio i specijalnu molitvu duhovima koje je morao da odobrovolji - to je izvodio pevušeći, na onaj tako poznat indijanski način. Uostalom, rekao mi je u poverenju, svaki šaman ima astralni dar. Kada osete "poziv" da budu šamani to nije ništa drugo nego svesnost šta im je sudbina a dobrovoljno podvrgavanje mučenju je danak davno uspostavljenim običajima - on je to mogao da bude i bez tih gluposti. Sutradan mi je već saopštio da sledeći test, za koga nije bio siguran kada će mu biti zatražen, neće preživeti. Znao je tačno kad će umreti.

 

Vrh >>>

 

ŠAMANSKA SEANSA

 

Veliki šamani preduzimaju ekstatično (astralno) putovanje u potrazi za "dušom" bolesnika, ali najveći broj šamana su "vidovnjaci" koji u snu primaju naloge "bogova" i "duhova" ili uzimaju, na primer, otrovne gljive, da bi u stanju intoksinacije - polutransa mogli saznati kako da leče. Izgleda da priličan broj elemenata ekstatičkog iskustva manje moćni šamani uzimaju mehanički iz mitova i legendi te rituala svojih naroda. Ipak, nas najviše zanima onaj deo sadržaja šamanske ekstaze koji se čini živ, i zaista lično iskusan, ali je, logično, i on smešten u mitski obrazac u šamanskom opisu - priči nakon seanse - što nas ne sprečava da upoređujući to iskustvo sa drugim sličnim iskustvima, i ovovekovnim, potvrdimo njegovu živu verodostojnost. Moćan šaman, izgleda, u ekstazi zaista odvaja svoje astralno od fizickog tela, i posećuje ne i više astralne sfere: to odvajanje nužno uključuje - budući da je reč istovremeno i o astralnom odnosno mentalnom stanju svesti - i iskušavanje astralno mentalnog kolektivnog akaša - pamćenja (kolektivno nesvesno), čiji sadržaj u ekstazi spontano izvire iz njegovog nesvesnog. Treba, dakle, samo umeti i znati razabrati šta je od tog njegovog iskustva zaista živo, aktuelno, njemu događajuće, a šta erupcija njegovog, odnosno kolektivno nesvesnog... Šaman (u ovom slučaju severnoamericki) prvo nastoji da otkrije uzroke bolesti.

Ako je reč o bolesti izazvanoj krađom "duse" ili bolesti izazvanoj unošenjem magijskog predmeta, šaman uspeva da ustanovi prirodu bolesti samo zahvaljujući svojim ekstatičkim sposobnostima. On raspolaže i brojnim "duhovnim" - pomoćnicima, koji za njega traže uzrok bolesti, a seansa nužno podrazumeva i dozivanje tih "duhova". Uzroci krađe "duse" mogu biti: snovi koji izazivaju bekstvo "duse", mrtvaci koji nikako da krenu ka Zemlji senki i šunjaju se okolo nastojeći da sa sobom povedu jos neku "dušu" ili, pak, sama "duša" bolesnika odluta daleko od njegovog tela. Jedan Paviotso - Indijanac mi je to ovako rekao: "Kad neko iznenada umire treba obavezno pozvati šamana. Ako se duša nije suviše udaljila, šaman može da je vrati. On pada u trans da bi je doveo. Ako je duša odmakla ka Drugom svetu, šaman ne može ništa da učini: suviše je velika razdaljina između duše i njega". Za vreme sna "duša" napusta telo i, ako nekog probudimo naglo, može umreti. Zato šamana ne treba nikad buditi iznenada. Štetne magijske predmete najčešće "ubacuju" čarobnjaci, ali i "duhovi". To su: kamenčići, životinjski otpaci, insekti i slično - njih čarobnjak stvara snagom misli. Šamani sisanjem vade magijski predmet iz tela bolesnika. Šaman se kupa u zoru i u suton: tada se predaje meditacijama i molitvama. Šaman i bolesnik moraju poštovati izvesne zabrane - izbegavaju trudne žene, žene koje imaju menstruaciju, i uopšte bilo kakav izvor nečistoće; ne jedu meso i slanu hranu itd. Šaman mora da se temeljno čisti koristeći sredstva za povraćanje. I bolesnikova porodica se katkad predaje postu. Šamanske seanse su pravi ritual, i budući javne, one, u odsustvu drugih religioznih svečanosti, održavaju izvesnu religioznu napetost u zajednici.

Pozivanje šamana i određivanje nagrade, takođe ima ritualni karakter. Ako Šaman zatraži suviše visoku cenu, ili ne zatraži ništa, razboli se. Uostalom, nagradu za lečenje ne određuje on, već njegova "moć". Jedino njegova porodica ima pravo na besplatno lečenje. U osnovnim crtama, severoameričke šamanske seanse su slične. Zato navodimo detaljno samo jednu. Pošto je prihvatio da preduzme lečenje, šaman se potanko obaveštava o tome šta je pacijent radio pre bolesti, da bi otkrio njen uzrok. Potom daje nalog za izradu štapa koji će se postaviti uz glavu bolesnika: to je štap dužine tri do četiri stope, izrađen od vrbe, a na njegov vrh šaman stavlja jedno orlovo pero. To pero ostaje kraj bolesnika preko noći, a štap se brižljivo čuva od nečistih bolesti. (Dovoljno je da ga dodirne neki pas ili kojot, pa da se šaman razboli ili izgubi svu moć). Istaknimo uzgred važnost orlovog pera u severnoamerickom šamanskom lečenju. Taj simbol magijskog leka verovatno je u vezi sa estatičkim iskustvima šamana. Šaman dolazi u kuću bolesnika oko devet sati uveče, u pratnji svoga tumača "govornika", čija je uloga da glasno ponavlja svaku reč koju šaman promrmlja (tumač takođe prima nagradu koja obično iznosi polovinu šamanove). Gdegod, tumač pre seanse izgovara molitvu i obraća se neposredno bolesti da je izvesti kako je šaman stigao. Oko sredine seanse ponovo se umeša i obredno moli šamana da izleči bolesnika. Izvesni šamani, između ostalog, imaju i jednu igračicu koja mora biti lepa i čedna: ona pleše sa šamanom, ili sama kad ovaj pristupi usisavanju. No, učešće igračica u magijskim lečenjima izgleda da je inovacija novijeg datuma bar kod pripadnika plemena Paviotso.

Šaman prilazi bolesniku, go do pojasa i bos, i počinje tiho da peva. Prisutni, poređani uza zidove, prihvataju sa tumačem pesme jednu za drugom. Te pesme šaman improvizuje na licu mesta i zaboravlja ih čim se seansa završi. Njihova uloga je da dozovu duhove - pomoćnike ali je inspiracija čisto estatička: izvesni šamani tvrde da ih u toku usredsređivanja koje prethodi seansi, nadahnjuje njihova "moć"; drugi vole da im pesme dolaze posredstvom štapa sa orlovim perom. Nakon izvesnog vremena, šaman ustaje i šeta oko ognjišta. Ako ima igračice, one ga prate. Potom se vraća na svoje mesto, pali svoju lulu, povlači nekoliko dimova pa je predaje prisutnima, koji je, prema njihovoj preporuci, puše u krug ili po dva dima. Za to vreme se pesme nastavljaju. O sledećoj etapi odlučuje priroda bolesti. Ako je bolesnik u nesvestici, jasno je da boluje od "gubitka duše". Šaman može pasti u trans da bi ustanovio dijagnozu ili da bi se posavetovao sa svojim "moćima" o načinu lečenja. Ali, kad je reč o ovom poslednjem tipu dijagnoze, transu se pribegava samo ako je šaman doista snažan. Kad se šamanov duh pobednički vrati sa svog estatičkog (astralnog) putovanja u potrazi za dušom bolesnika, šaman obaveštava prisutne nadugačko pričajući svoje doživljaje. Kad je cilj transa otkrivanje uzroka bolesti, slike koje šaman sreće u toku ekstaze otkrivaju mu tajnu: ako vidi bolesnika kako se šeta među cvećem, izlečenje je sigurno: ako je, naprotiv cveće uvelo, smrt je neizbezna itd. Šamani se vraćaju iz transa pevajući sve dok ne dođu do pune svesti. Oni zure da saopšte svoje astralno iskustvo...

Ako su uzrok bolesti prepoznali u nekom predmetu unetom u telo bolesnika, šamani pristupaju njegovom vađenju. Sišu deo tela koji su videli u transu kao središte bolesti. Šamani najčešće sišu kožu neposredno mada je neki sišu pomoću kosti ili vrbove cevčice. Sve to vreme tumač i prisutni pevaju u horu dok ih šaman ne prekine snažnim trzajem zvonca. Isisanu krv šaman pljuje u jednu malu rupu, pa se obred ponavlja ispočetka, tj. šaman povlači nekoliko dimova iz svoje lule, pleše oko vatre i ponovo počinje da siše sve dok ne izvuče magijski predmet, kamenčić, guštera, nekog insekta ili crva. Pokazuje ga prisutnim u krug, pa ga potom baca u malu rupu pokrivši ovu prašinom. Pesme i obredno pušenje lule nastavljaju se do ponoći: zatim se pravi polučasovni prekid - prisutnima se služi hrana, prema naređenjima šamana, ali on ne dira i pazi da nijedna mrva ne padne na zemlju; ostaci hrane brižljivo se zakopavaju. Obred se završava nešto pre zore. Neposredno pre kraja, šaman poziva prisutne da plešu s njim oko ognjišta pet do petnaest minuta. On vodi kolo pevajući. Potom daje porodici naloge o ishrani bolesnika i odlučuje koji crteži da se utetoviraju na telu bolesnika. Paviotso - šaman na isti način vadi i puščana zrna ili vrhove strela. Šamanski obrdi predviđanja i podešavanja vremena znatno su ređi od obreda lečenja, ali zna se da šaman može da dovede kišu, zaustavi oblak, da istopi led na rekama, jednostavno pevajući ili mašući perom. Njegove magijske moći izgleda da su nekad bile mnogo veće, i on se zabavlja tako što se razmeće njima. Neki šamani plemena Paivotsa prorokuju ili tumače snove.

 

Vrh >>>

 

SPIRITUALNO SRCE

 

U meksičkim državama Malisko i Najart, u veoma nepristupačnim oblastima živi još oko 15.000 Huičol indijanaca koji su živeli u tim krajevima i pre nego što su Asteci stigli. Snaga njihove kulture je bila toliko jaka da ne samo što nisu dozvolili da ih asimiliraju već su nastavili da razvijaju svoju kulturu sve do dolaska Korteza. I danas, kao i u prošlosti, Huičoli brižno poštuju kolektivnu memoriju kroz svoje tradicionalne ceremonije i komplikovane rituale i tako održavaju snažno i zdravo spiritualno srce (ijari). Za njih se kaže da su siromašni i nevini ali su prebogati u svojim dušama i ukupnom životu. Nema ničega negativnog u indiferentnosti Huičola prema materijalnim stvarima. Ijari (spiritualno srce), koje raste iz njihove samodiscipline, naoružava ih dignitetom i integritetom koji su tako snažna karakteristika naroda Sijere. Kao kontrast modernom vremenu, Huičolin ekstremni život je pun transcedentalnih i amanetnih aspekata. "Spiritualno srce" se sastojalo od segmenata sveopštih memorija koje su se stvarale od početka civilizacije. Preci, kao sto su Vatra (Naš predak), More (Naša majka), i prve životinje žrtvovale su svoja fizička srca da bi podarili život Huičolima i da im usade ijari i snagu natprirodnih vizija. Huičoli se trude da se dokažu vrednim za spiritualni život kroz materijalno žrtvovanje odnosno uzdržavanje od niza ovozemaljskih radosti. Tako je sadašnjost osvetljena beskonačnošću, eliminišući potrebe svakodnevnice. Umetnost Huičola ima različitih formi ali je svakako najvažnija ona forma koja obuhvata atribute svetlosti, mistike, transecendtalnosti i zajedništva.

To je religiozna umetnost posvećena obožavanju i to one vrste koje može da izazove a ne samo da opiše spiritualna iskustva. Samo šamani ili "igrači" poznati kao maraakate (u jednini maraakana) razumeju egzaktne forme i tačna značenja ove umetnosti, koja se može shvatiti kao manifestacija kolektivne koju oni kontrolišu i sumiraju u ritualne forme, kad stotine Huičola nagrnu u ceremonijalne centre (tukipa) često udaljene i više od jednog dana zamornog putovanja od njihovih prebivalista. Na mestu Tukipa oni zajeno uzimaju učešća u izvedbi drame natprirodnog sadržaja, čija je svrha da osveži delove neba koji su neophodni za regeneraciju života našeg sveta. Uzimajući uloge bogova, učesnici treba da uspostave harmoniju između Vode (Našeg pradede), Sunca (Našeg oca stvoritelja) i Naše starije braće, Vetra i Prostora. Tokom nekoliko dana oni se predaju stanju potpunog ritualnog imitiranja Tvorca kroz ples, pevanje, vračanje i moćne mistične obrede koji hipnotišu masu prisutnih. Sve je to praćeno bogatom, ritualnom muzikom. Prizivaju se tvorci pre svega predivnim pevanjem i igranjem maraakate, zatim mu se nude različite žrtve, najčešće životinjske, i predstavljaju mu se, u svoj svojoj lepoti, preostali primerci njihovom rukom stvorene rase. Zamišljeni duh Tvorca i snazni ljudski duh se spajaju zajedno u beskonačno mudroj kombinaciji komunikacije makrokosmosa i mikrokosmosa, u kojoj beskonačno donosi vrline sadašnjosti. Dečaci i devojčice, mladi i stari, svi uzimaju aktivnu ulogu u spajanju između ljudi i božanstva. Pojedinci kombinuju svoje želje i entuzijazam sa osvedočenim iskustvom maraakame koji peva i igra za sve kao da je u pitanju jedna osoba. Tajne stvoritelja se uvećavaju neznanjem čoveka; sve je to uvećano strahom jer je nas predak, uz božju pomoć proveden kroz vatru i vodu, i tako ga očeličio ali i obeležio. Kroz ceremoniju se familije iz udaljenih staništa uključuju u plemensku zajednicu. Kreacija magičnog vremena i prostora u obredu koji se izvodi u ceremonijalnim centrima reflektuje se i daje se primer za način života u porodičnim staništima. Trans je dramatska kulminacija klipa kukuruza (to predstavlja "Našu majku"), a može se reći da je najvažniji momenat u ceremoniji upravo "Ples za našu majku", u kojem se moli da im oprosti sto je jedu.

Takav stav je vrlo simptomatičan za Huičoline osećaje ekologije: "Sve žrtvuje u naše ime i za naše dobro, Kukuruz nam daje svoje kćeri, Jelen nam daje svoje mlade, Sunce nam daje strele, More nam daje svoje kćeri šljivina obraza, oblake pune kise". Huičoli svoju decu odgajaju u religioznom smislu života koje im, postepeno, pomaže da shvati misterije oko njih. Deca slušaju dok stariji prizivaju smisao legendi i iznose sopstvena iskustva. Uče sve što je bitno za njihov život i što ih povezuje sa transecedentalnom realnošću u svakom prirodnom fenomenu, da se biljke, ljudi i životinje pretvaraju jedni u druge, da menjaju svoja imena i materijalne forme i da na neki način led tera vodu da dođe do mora ali isto tako da se iz pare može pretvoriti u kapljicu, da se različita mišljenja slobodnog uma mogu pretvarati u stenje i kamenje kao večni znakovi arogancije nezrelog mozga (verovatno se "nereligiozna" mišljenja podrazumevaju pod time). Često se dešavaju magična ozdravljenja i deca su svedoci svih delova paranormalnih događaja. Kao dodatak decu uče kako da predstave sveto pisanje kroz rad iglom ili pletenjem, klesanjem kamena te upotrebom ponosnih stabala za izradu kipova. Kao posebna umetnost smatra se izrada specijalnog mozaika na platnu, pre svega od kore drveta, stakla, kristala i žada. Nivo izražajnosti Huičol umetnika zavisi od dubine mita i njegove lične vizije - što od njih zahteva da uđu u duh stvari koju žele da predstave i oni to čine radije nego da svoje delo posmatraju kao odvojeni objekat. Veoma iskusni maraakame je u stanju da zamisli da je zemlja na kojoj stoji živa osoba i da ona ustvari predstavlja Našu majku Zemlju. Svrha svega je da dostignemo nivo na kojem možemo videti drugo biće, i to u svom sopstvenom umu i telu, da ostvarimo direktnu komunikaciju srca i srca.

U želji da zadobiju spiritualno srce (ijari) koje omogućava takve vizije, Huičoli moraju da nauče kako da kontrolišu svoje telo (pomoću voljne dominacije nad apetitom i odstranjivanjem svih misli koje mogu da opterete njihovu svest i da ometu vizionarske snage). Videti sebe kroz dušu kao što su to nekadašnji preci činili, znači da ljudska jedinka prolazi kroz nieriku (mandala ili spiritualno ogledalo); nierika reflektuje sve sto postoji, kako na spiritualnom tako i na materijalnom planu. Slikar Mor Benitez to ovako iznosi: "Da bi se postiglo stanje nierike, čovek mora da se žrtvuje - postom, uzdržavanjem od seksualnih odnosa, eliminacijom zlih misli - umesto toga treba da se misli jedino o sreći; postizanju nierike jer samo tako možemo nešto naučiti o ijari i kupuri naše Majke Zemlje". Da bi se dostigla nierika, Huičoli moraju preduzeti putovanje oko 500 kilometara u potrazi za pejotlom - vrstom kaktusa koji raste u pustinji i koji sadrži, između ostalih alkaloida i supstanci, meskalin koja efikasno deluje na "oslobađanje uma". Tragači za pejotlom, poznatiji kao pejoteros, moraju da razviju dve licnosti tokom svog dugog puta. Prva licnost mora da bude bozanstvo, unutrašnja personalnost, koja "raste" kako se putnik odmiče od svog svakodnevnog sveta. Posle mnogo dana pešačenja putnik je fizički premoren, on više ne oseća prašinu u svojim nožnim noktima, nije u stanju da se tokom hladne noći odmori i ugreje, a potom je nesposoban da uspostavi kontakt sa ljudima koje sreće. Njihovo telo je toliko izmučeno da im je potrebna duševna hrana da zameni izgubljenu energiju tela. Unutrašnja snaga ijarija jača kako nestaju osobine socijalnog bića - kroz to se ponovo rađa potrebna snaga za pokretanje i osmišljavanje jednog očišćenog i nevinog bića. Druga ličnost - spolja, telesna ličnost - je umešana u događaj kako bi sprečila destruktivnu okolinu da omete intenzivnu realnost unutrašnjeg bića. Ta druga ličnost je naše fizičko telo, pomagač duše. Ljudi koji žrtvuju sva telesna zadovoljstva ne primećuju nikakav trag patnje ili bola dok se kreću putem svog samoispitivanja. Uz pejoteros otkrivaju prava imena svojih predaka dok slede put njihovih stopala; oni sada znaju da je njihova materijalna realnost apsurd i obmana. Pejatero zna da pejast sadrzi dušu Našeg Starijeg Brata, Jelena Sunca (Tamatsi Kaujumarie) koji je sebe žrtvovao da bi podario rođenje pejotlu, a sada se nudi ponovo da bi bio konzumiran od srećnih poklonika. To je momenat autentične komunikacije, kad poniženi pejatero stupi u direktan kontakt sa bogovima, pošto Naš Stariji Brat predstavlja tog trenutka sve bogove. Nevidljivi glas govori pokloniku kroz pejast (pejast je uobičajen naziv za to naporno putovanje). Prenose se reči bogova što omogućava pejateru da ih vidi, razume i prati; određene promene ostavljaju tragove u memoriji njegovog spiritualnog srca (ijari).

Mora se naglasiti da je životni cilj postići bliski kontakt sa bogovima i sa duhovnim bićem (esencijom) naših života,odnosno života Huičola. Svako za sebe pomalo odgrće mističnu zavesu bleštavosti života i kosmičku viziju unutrašnjeg bića, mada se ništa od životne realnosti ne može shvatiti tokom više naših života - to je, gotovo odjednom, moguće čuti i doživeti pod uticajem pejotla. Pejaterosi se vraćaju posle nekoliko nedelja ili meseci, kompletirajući svoju uzvišenu misiju time što donose određenu količinu pejotla koji će podeliti sa svojim saplemenicima tokom svetih obreda. Kroz svoje putovanje, oni na čudesan način obogaćuju svoj jezik i sposbni su da objasne svoje doživljene vizije. Ukoliko ne shvatamo mistične i poetične teme kompleksnih Huočol rituala i ne uvažavamo natprirodne efekte njihove davno ukorenjene kulture verovatno ćemo propustiti značaj njihove izuzetno orginalne umetnosti. Kad god je Huičol umetnost stvarno autentična (na žalost svuda ima hohštaplera i imitatora), ona govori mnogo više Indijancima nego što naša "zapadna" umetnost govori nama. Poznati američki likovni kriticar Pol Vestern smatra da je prehispanska kultura bila pod velikim uticajem upravo Huičola i pravi zanimljive ocene: "Realnost nije neprodukovana - ona je stvarna. To je realnost magičnih misli. Očigledno nije dovoljno to što umetnik vidi i što je sposoban da slikom opiše okultno (da jasno razjasni mistično značenje fenomena), suština u tom slikarstvu je u tome da je ta i takva vizija potrebna posmatračima. Kad se pomene realizam obično se misli na ovaj pravac gde slikar reprodukuje vidljiv svet, svrha realizma u Srednjoj Americi je da omogući viđenje onih stvari koje su inače nevidljive". Iz toga proističe da u duhu tako shvaćene umetnosti, kreativni umetnik mora da živi kompletno zahvaćen mitskim vizijama - samo tako može biti sposoban da izrazi nevidljivu realnost. Takva realnost ima i "matični" kvalitet jer slikarova kreacija mora da izazove određena ponašanja - delo mora da bude mesto gde se očitava spiritualna energija ljudskih bića i Drevnih Bogova, koje predstavlja.

 

Nastavak na sledećoj strani >>>

 

 

 

 

Vrh strane >>>

 

 

 

 

 

 

 

Naslovi

 

Astralno putovanje

Beli dijamant

O šamanizmu

Šamanizam u religiji i društvu

Profesija šamana

Istorija i rasprostranjenost

Šamanski astralni dar

Šamanska seansa

Spiritualno srce

 

Nastavak na sledećoj strani >>>

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2010 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 30-01-2013 02:49