Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Ogledalo

  Ars Magica

Tekst 12

 

  Adepti

  Hinduizam

  Budizam

  Judaizam

  Hrišćanstvo

  Islam

  Ostale religije

  Misterije

  Tajna društva

  Istorija

  Filosofija

  Astrologija

  Radiestezija

  Nauka

  Ekosfera

  Ars Medica

  Psihologija

  Umetnost

  Zanimljivosti

  Putopisi

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

 Alexanthorn

 Kontakt

 

 

 

Thornal

Arhiva tekstova Svetog Kraljevstva Magije

 

 

Ars Magica

 

12

 

Opažanje Stvarnosti

Karlos Kastaneda - separat iz knjige "Moć Tišine"

12.04.2012

 

Kada smo stigli na stenoviti greben bio je skoro mrak. Don Huan je žurno seo, u isti položaj kao i prvi put. Bio mi je zdesna, dodirujući me ramenom. Izgleda da je odmah utonuo u stanje duboke opuštenosti, što je mene povuklo u potpunu nepokretnost i ćutanje. Nisam čak mogao da mu čujem disanje. Sklopio sam oči, i on me je gurnuo da me upozori da ih držim otvorene.

Kada se potpuno smračilo, od ogromnog zamora oči su me bolele i svrbele. Konačno, prestao sam da pru-žam otpor i utonuo sam u najdublji i najcrnji san u kojem sam ikad bio. Pa ipak, nisam u potpunosti zaspao. Osećao sam gustu tamu oko sebe. Imao sam potpuno fizičko osećanje da gazim kroz tamu. Zatim je ona najednom postala crvenkasta, zatim narandžasta, zatim sjajno bela, kao strašno snažna neonska svetlost. Postepeno sam usredsređivao svoju viziju sve dok nisam video da još uvek sedim u istoni položaju sa don Huanom - ali više nismo bili u toj pećini. Bili smo na planinskom vrhu odakle se pružao pogled na izvanredne doline i planine u daljini. Ta prekrasna prerija kupala se u sjaju, kao zracima svetlosti, koje je zračilo samo zemljište. Gde god bih pogledao, video sam poznata obličja: stene, brda, reke, šume ojačane i preobražene vlastitom unutrašnjom vibracijom, njihovim unutrašnjim sjajem. Taj sjaj koji je toliko prijao mojim očima, takođe je bio i u mom sopstvenom biću.

"Pokrenula ti se skupna tačka", izgledalo je da mi don Huan kaže.
Reči nisu imale zvuka; svejedno, znao sam šta mi je upravo rekao. Moje
racionalno reagovanje bilo je da pokušam da objasnim sebi da nemam smetnji da ga čujem kao što ne bih imao da on govori u vakuumu, možda stoga što su mi uši privremeno bile zaglušene isparenjima.

"Uši su ti u redu, mi smo u drugačijoj stvarnosti svesti", ponovo se činilo da mi kaže don Huan. Nisam mogao da govorim. Osećao sam letargiju dubokog sna kako me sprečava da kažem ijednu reč, pa ipak sam bio najbudniji što sarn mogao biti. "Šta se zbiva?", pomislio sam.

"Pećina je navela tvoju skupnu tačku da se pokrene", pomislio je don Huan, i ja sam čuo njegove misli kao da su moje sopstvene reči koje izgovaram u sebi.
Osetio sam naređenje koje nije bilo izraženo u obliku rnisii. Nešto mi je zapovedao da ponovo gledam preriju.

Dok sam posmatrao čudesan prizor, trake svetlosti počele su da izbijaju iz svega na toj preriji. U početku to je bilo kao eksplozija jednog beskrajnog broja kratkih vlakana. Potom su vlakna postala duga kao trakasti strukovi svetlosti, svezani zajedno u svežnjeve vibrirajuće svetlosti koia je sezala u večnost. Nisam zaista imao načina da sebi razumno objasnim šta to vidim, niti da to opišem, izuzev kao trake vibrirajuće svetlosti. Te trake se nisu mešale niti udvajale. lako su se širile, nastavljale su da se šire u svim pravcima, svaka je bila odvojena, pa ipak sve su bile neraskidivo svezane zajedno.

"Ti vidiš Orlova zračenja i silu koja ih drži razdvojenima i koja ih svezuje skupa", pomislio je don Huan. U trenu kada sam uhvatio njegovu misao činio se da te trake svetlosti upijaju svu moju energiju. Umor me je preplavio. Izbrisao je moju viziju i gurnuo me u tamu.

Kada sam ponovo došao svesti, oko mene je bilo nešto vrlo blisko, iako nisam mogao da razlučtm šta je to, pa sam pomislio da sam se opet vratio u stanje obične svesti. Don Huan je spavao pored mene, njegovo rame je dodirivalo moje.
Tada sam shvatio da je tama oko nas toliko gusta da čak ne mogu da vidim ni sopstvene ruke. Pomišljao sam da mora da je magla prekrila liticu i ispunila pećinu. Ili su to možda bili čuperci niskih oblaka koji se svake kišne noći spuštaju sa viših planina kao tiha lavina. Pa ipak, uprkos potpunom mraku, nekako sam video da je don Huan otvorio oči čim sam ja došao svesti, iako me nije gledao. Odjednom sam shvatio da to što ga vidim nije posledica svetlosti na mojoj mrežnjači.

Toliko sam bio zaokupljen posmatranjem don Huana ne gledajući ga da nisam obraćao pažnju na ono što mi je govorio. Konačno je prestao da govori i okrenuo lice prema meni kao da rne gleda u oči.

Nakašljao se nekoliko puta da pročisti grlo i počeo da govori veoma tiho. Rekao je da je njegov dobrotvor prilično često dolazio u tu pećinu, ili sa njim ili sa nekim od njegovih učenika, ali mnogo češće sam. U toj pećini njegov dobrotvor je video istu preriju koju smo mi upravo videli, viziju koja mu je dala ideju da duh opiše kao tok svega.

Don Huan je ponovio da njegov dobrotvor nije bio dobar mislilac. Da je bio, u trenu bi shvatio da je ono što je video i opisao kao tok stvari namera, sila koja sve prožima. Don Huan je dodao da, ukoliko je njegov dobrotvor ikada postao svestan prirode svog viđenja, to nikad nije otkrio. A on sam, pomišlja, da njegov dobrotvor to nikad nije ni znao. Umesto toga, njegov dobrotvor je verovao da je video tok stvari, što je u potpunosti bilo istina, ali ne onako kako je to on mislio.

Don Huan je u vezi sa tim bio toliko nedvosmislen da sam hteo da ga pitam u čemu je bila ta razlika, ali nisam mogao da govorim. Izgledalo je da mi se grlo smrzlo. Sedeli smo tu u potpunoj tišini i potpuno nepokretni satima. Ipak nisam osećao nikakvu nelagodnost. Moji mišići se nisu umorili, noge mi se nisu ukočile, leđa me nisu bolela.

Kada je ponovo progovorio, nisam čak ni primetio prelaz, i spremno sam se predao slušanju njegovog glasa. Bio je to melodičan, ritmičan zvuk, koji je iskrsnuo iz potpune pomrčine kojom sam bio okružen.
Rekao je da baš u tom trenutku ja nisam u svom normalnom stanju svesti niti sam u povišenoj svesti. Bio sam zaustavljen u zatišju u pomrčini nepercepcije. Moja skupna tačka se pomerila od opažanja svakodnevnog sveta, ali se nije pomerila dovoljno da dosegne i osvetli drugi svežanj energetskih polja. Tačno govoreći, bio sam ulovljen između dve mogućnosti percepcije. To međustanje, ta uljuljkanost percepcije doseže se zbog uticaja ove pećine, koja je vođena namerom vračeva koji su je izdubili.

Don Huan mi je rekao da obratim naročitu pažnju na ono što će sledeće da kaže. Rekao je da su hiljadama go-dina ranije, uz pomoć viđenja vračevi shvatili da je zemlja svesna i da njena svest može da utiče na svest Ijudi. Pokušali su da pronađu način da iskoriste uticaj zemlje na Ijudsku svest i otkrili da su određene pećine najdelotvornije. Don Huan je rekao da je traženje pećina postalo gotovo celokupni posao tih vračeva i da su u svojim nastojanjima bili u stanju da otkriju različite upotrebe za pećine različitog oblika. Dodao je da je od sveg tog posla jedini značajan rezultat za nas baš ova pećina i njena sposobnost da pomeri skupnu tačku sve dok se ne dosegne uljuljkanost percepcije.

Dok je don Huan govorio imao sam uznemirujuće osećanje da mi se u umu nešto pojašnjava. Nešto je moju svest upućivalo u dug, tesan tunel. Sva navala mojih polumisli i osećanja moje normalne svesti bili su istisnuti.

Don Huan je bio u potpunosti svestan onoga što mi se dešava. Čuo sam njegov tih kikot zadovoljstva. Rekao je da sad možemo da razgovaramo mnogo lakše i da će naša konverzacija biti mnogo dublja.

U tom trenutku sam se setio mnoštva stvari koje mi je ranije bio objasnio. Na primer, znao sam da sam sanjao. U stvari čvrsto sam spavao, pa ipak sam svojom drugom pažnjom bio potpuno svestan sebe - nasuprot svojoj normalnoj svesti. Bio sam siguran da spavam zbog telesnog osećanja i zbog racionalnog zaključka koji se oslanjao na jednu raniju don Huanovu tvrdnju. Upravo sam bio video Orlova zračenja, a don Huan je bio rekao da je nemoguće da vračevi podnesu pogled na Orlova zračenja ikako drukčije osim u sanjanju, zato mora da sam sanjao.

Don Huan je bio objasnio da je univerzum načinjen od energetskih poIja koja izmiču opisu i ispitivanju. Rekao je da ona podsećaju na zrake obične svetlosti, izuzev što je svetlost beživotna u poređenju sa Orlovim zračenjima, koja odišu svešću. Nisam nikad, sve do te noći, bio u stanju da ih vidim na duže, i ona su se zaista sastojala od žive svetlosti. Don Huan je u prošlosti naglasio da moje znanje i kontrola namere nisu prikladni da mogu da podnesem uticaj takvog prizora. Objasnio je da se normalna percepcija javlja kada namera, koja je čista energija, osvetli određen broj svetlosnih traka u našoj čahuri, i kad istovremeno zapali i duge produžetke istih tih svetlosnih traka koji se pružaju u večnost, izvan naše čahure. Izuzetna percepcija, viđenje, javlja se kada sila namere napoji energijom drugo jato energetskih polja i upali ih. Rekao je da, kada se kritičan broj energetskih polja u unutrašnjosti naše svetlosne čahure upali, vrač je u mogućnosti da vidi sama energetska polja.

U drugoj prilici don Huan je prepričao racionalna razmatranja starih vračeva. Rekao mi je da su oni, pomoću viđenja, shvatili da se svest javlja kada se energetska polja u našoj čahuri centriraju sa istim energetskim poljima izvan čahure. I oni su verovali da su otkrili da je centriranje izvor svesti.

Ipak, iz tog ispitivanja postalo je očito da ono što su oni nazivali centriranje Orlovih zračenja ne objašnjava u potpunosti ono što vide. Primetili su da se samo mali broj, od ukupne količine svetlosnih vlakana, u unutrašnjosti čahure, ispunjava energijom, dok ostala ostaju nepromenjena. Viđenje ispunjavanja energijom te nekolicine vlakana dovelo je do pogrešnog otkrića. Ta vlakna nisu morala da se centriraju da bi se upalila, zato što su ona u unutrašnjosti naše čahure ista kao ona koja su izvan nje. Šta god da je bilo to što ih je ispunjavalo energijom bilo je nezavisna sila. Osećali su da ne mogu da nastave da je nazivaju svešću kao ranije, jer je svest sjaj energetskih poIja koja su upaljena. Tako su silu koja pali energetska polja nazvali volja.

Don Huan je rekao da su oni, kada im je viđenje postalo još profinjenije i delotvornije, shvatili da je volja sila koja Orlova zračenja drži razdvojena i da nije odgovorna samo za našu svest, već takođe i za sve ostalo u univerzumu. Videli su da ta sila ima totalnu svest i da izbija iz svih energetskih poIja koja sačinjavaju univerzum. Onda su odlučili da je mnogo prikladnije ime namera nego volja. Ipak, vremenorn, to ime se pokazalo nepodesnim, jer ne odslikava ogromnu važnost niti živu vezu koju ona irna sa svim živim u univerzumu.

Don Huan je naglasio da je naša velika kolektivna greška što svoje živote živimo ni malo ne poštujući tu vezu. Naši životni ciljevi, naši nepopustljivi interesi, brige, nade, frustracije i strahovi su nam glavni, i zbog samog svakodnevlja nismo svesni da smo povezani i sa svim drugim.

Don Huan je izneo mišljenje da mu hrišćanska ideja izgona iz edenskog vrta izgleda kao alegorija gubljenja nemog znanja, našeg znanja namere. Tako je čarobnjaštvo povratak na početak, povratak u raj.

Ostali smo da sedimo u toj pečini možda satima, a možda svega nekoliko trenutaka. Odjednom je don Huan počeo da govori, i neočekivani zvuk njegovog glasa me je uzdrmao. Nisam razumeo šta je rekao. Pročistio sam grlo da bih ga zamolio da ponovi to što je rekao i taj čin me je sasvim izbacio iz zamišljenosti. Brzo sam shvatio da tama oko mene više nije neprobojna. Mogao sam da govorim. Osećao sam da sam se vratio u normalno stanje svesti.

Mirnim glasom don Huan mi je rekao da sam po prvi put u životu video duh, silu koja prožima univerzum. Naglasio je da namera nije nešto što čovek može da koristi ili čemu može da zapoveda ili da bilo kako pomera - pa i pored toga, čovek je može koristiti, naređivati joj i pokretati je po sopstvenoj želji. Ta suprotnost, rekao je, jeste suština čarobnjaštva. Nemogućnost da se to shvati donela je generacijama vračeva nezamisliv bol i jad. Savremeni naguali, da bi izbegli plaćanje te prekomerne cene u bolu, razvili su sistem ponašanja koji se zove način ratnika, ili besprekorno delanje, koje vračeve priprema tako što im uvećava trezvenost i misaonost.

Don Huan je objasnio da su, jednom u dalekoj prošlosti, vračevi bili duboko zainteresovani za opšti spojni beočug koji namera ima sa svime. I usmeravajući svoju drugu pažnju na taj beočug, zadobili su ne samo neposredno znanje već i sposobnost da manipulišu tim znanjem i da izvode zaprepašćujuća dela. Ipak, nisu dostigli mir uma koji je potreban da bi se upravljalo svom tom moći.

Tako su vračevi razumno odlučili da svoju drugu pažnju usmere isključivo na spojni beočug stvorenja koja imaju svest. To je uključivalo sva postojeća organska bića, isto kao i čitav niz onoga što vračevi nazivaju neorganskim bićima, ili saveznicima, koja, kako oni opisuju, imaju svest ali nemaju život, bar ne onako kako mi razumemo život. Ni to rešenje nije bilo uspešno, jer ni ono nije uspelo da im donese slobodu.

U svom narednom suženom pokušaju, vračevi su svoju pažnju usmerili isključivo na beočug koji povezuje Ijudska bića s namerom. Krajnji rezultat bio je veoma sličan onom pređašnjem.

Tada su vračevi smislili poslednje suženje. Svaki vrač će se zanimati samo za svoju ličnu vezu. Ali i to se pokazalo podjednako uzaludno.

Don Huan je rekao da, iako postoje značajne razlike između ta četiri područja interesovanja, sva su bila podjednako podmitljiva. Tako su vračevi na kraju brinuli isključivo o mogućnostima koje ima njihov sopstveni spojni beočug s namerom da im da slobodu da upale unutrašnji oganj.

Naglasio je da svi savremeni vračevi moraju da se bore da zadobiju mir uma. Jedan nagual mora posebno teško da se bori, jer on ima više snage, veću komandu nad energetskim poljima koja određuju percepciju, i više vežba i bliskije su mu zamršenosti nemog znanja, koje nije ništa drugo nego neposredan dodir s namerom.

Kada se ovako gleda, čarobnjaštvo je izazov da se ponovo uspostavi znanje namere i da se ponovo zadobije njegova upotreba a da mu se ne podlegne. A apstraktna jezgra priča vračeva su senke ostvarenja, stepeni naše svesti o nameri.

Razumeo sam don Huanovo objašnjenje savršeno jasno. Ah, što sam boIje razurnevao i što su jasniji postajali njegovi iskazi, veće je bilo moje osećanje gubitka i veća utučenost. U jednom trenutku iskreno sam razmišljao da odmah tu okončam sa svojim životom. Osećao sam da sam proklet, Gotovo u suzama, rekao sam don Huanu da nema smisla da nastavlja da objašnjava, jer sam znao da ću uskoro izgubiti jasnoću uma, i da se kada se vratim u svoju normalnu svest, neću sećati ni da sam išta čuo niti video. Moja obična svest nametnuće se jer sam je i ponavljao čitavog života, a sa njom i razumna predvidljivost njene logike. Zbog toga sam se osećao proklet. Rekao sam mu da me moja sudbina vređa.

Don Huan je odvratio da čak i u povišenoj svesti napredujem ponavljajući, i da ću ga povremeno gnjaviti opisujući mu svoje napade osećanja bezvrednosti. Rekao je da, ako hoću to da prevaziđem, moram da se borim a ne da se izvinjavam ili da sebe žalim, i da nije važno kakva je naša sudbina dokle god se suočavamo sa njom sa krajnjom rešenošću.

Zbog njegovih reči postao sam blaženo srećan. Ponavljao sam opet i opet, suze su mi tekle niz lice, da se slažem sa njim. Bio sam tako duboko srećan da sam pomislio kako moji živci popuštaju i izmiču kontroli. Skupio sarn svu snagu da tome stanem na kraj i osetio sam umirujući efekat vlastitih rnentalnih lomova. Ali dok se to dešavalo, jasnoća mog uma počela je da nestaje. Tiho sam se borio - pokušavajući da budem i manje usredsređen i manje nervozan. Don Huan nije ništa rekao i ostavio me je na miru.

Dok sam uspostavio ravnotežu bila je skoro zora. Don Huan je ustao, protegao ruke iznad glave i istegao mišiće, puckajući zglobovima. Pomogao mi je da ustanem i primetio da sam proveo najprosvetljeniju noć: iskusio sam šta je duh i bio sam sposoban da skupim skrivenu snagu i da uradim nešto što je izgledalo kao smirivanje sopstvenih nerava, ali na jednom višem nivou to je u stvari bilo veoma uspešno, namerno pokretanje moje skupne tačke.

Dao mi je znak da je vreme da krenemo na put da bismo se vratili kući.

 

 

 

 

Vrh strane >>>

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2012 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 30-01-2013 02:50