Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Ogledalo

  Ars Magica

Tekst 13

 

  Adepti

  Hinduizam

  Budizam

  Judaizam

  Hrišćanstvo

  Islam

  Ostale religije

  Misterije

  Tajna društva

  Istorija

  Filosofija

  Astrologija

  Radiestezija

  Nauka

  Ekosfera

  Ars Medica

  Psihologija

  Umetnost

  Zanimljivosti

  Putopisi

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

 Alexanthorn

 Kontakt

 

 

 

Thornal

Arhiva tekstova Svetog Kraljevstva Magije

 

 

Ars Magica

 

13

 

Put koji ima Srce

Iz rukopisa knjige Crveni Bogovi Anda

Autor: Fani Okič

Izvor: Tajne 1988.

13.04.2012

 

Da bi lakše razumeli svet Karlosa Kastanede i njegovog učitelja Don Huana morali bi barem malo zaviriti u zatvoren, zagonetan i našem poimanju sveta veoma udaljen, svet starih Tolteka, jednog od najstarijih naroda na tlu Srednje Amerike i čiji potomak je Kastanedin Don Huan.

Legende potiču iz mraka prohujalih vekova, kojima "čak ni Bogovi više neznaju početka". U njima su Tolteci potomci iščezle rase Tlavatla, potomaka Rmoahala, rase džinova koja je nekada vladala planetom. Prema tiin legendama Tolteci su bili vredan, miroljubiv i ponizan narod, koji je voleo cve i njime kitio svoje Bogove. Njihove vođe bile su u svemu veliki čarobnjaci i kao takvi poznavali su sve tajne Neba i Zemlje. A pošro Bogovi čuvaju svoje tajne, sa sve većom zabrinutošću posmatrali su taj radoznali narod, koji se svojim znanjem i umećem sve više približavao njima Nesmrtnima i ugrožavao Njihovu moć. Zbog toga su se rasrdili i poslali na zemlju strašnu poplavu, koja je uništila gradove i piramide toltečkih vođa i čarobnjaka i izbrisala njihovo znanje.

Suprotno legendama, istorija i arheologija su dale o Toltecima predstavu divljih, namrštenih ratnika, čije skulplure u legendarnoj prestolnici Tuli i danas fasciniraju svojom ozbiljnošću, strogošću. Pogled likova sa skulptura uprt je u vanvremenske i vanprostorske dimenzije kao da ne zapažaju opipljivi svet oko sebe. Ali legenda je i te namrštene, kamene ratnike, koji pred najezdom neprijatelja nisu stigli da pređu granicu postojanja pa se pretvorili u kamen, učinila besmrtnim. Atlanti sa toltečkih piramida u Tuli, prema ubeđenju Indijanaca, šetaju i danas noću kroz opusteli grad da bi se pred izlazak sunca ponovo skamenili i čekali na ponovni ciklus.

Toltečka ostavština su, pre svega, piramide, sporni i nemi svedoci njihovog neimarstva i znanja. Kada? U koje doba'? To ni danas ne možemo sa sigurnošću reći. Toltečke piramide su manje poznate od piramida starog Kema, ali nisu ništa manja čuda znanja i tehnike. Arheolozi koji su 1925. god. istraživali pirarnidu u severozapadnoiri delu Meksiko Sitija otkrili su da ne istražuju jednu piramidu već osam u jednoj, jer je piramida bila građena po sistemu crvenog luka ili ruskih lutaka "babuški". Nairne, Tolteci su oko osnovne piramide u intervalu 52-godišnjeg ciklusa dogradili novu, odnosno obgradili jezgro - osnovnu piramidu. Piramida je, dakle, građena punih 416 godina. Ljudska istorija gotovo ne poznaje objekat, koji se gradio u tolikom vremenskorn rasponu. Prema istorijskim podacima toltečka država traje od 856 god. n.e. do 1174. god. To navodi na postavljanje ključnog pitanja: da li je to toltečka piramida? Ako nije ko i kada ju je gradio? Ako se, pak, uzima kao toltečka, onda ispada da su Tolteci stariji narod od vremenskog intervala kojeg im "odobrava" istorija.

Piramida u Kuikuilku zauzimala je veći prostor nego Velika piramida u Egiptu. Dve trećine piramide prekrila je goruća lava vulkana Ajusko sa vrha gore Ksitlec. Kada su arheolozi dali stvrdnutu lavu na analizu geolozima dobili su "nemoguć" odgovor: lava je stara 8000 godina! Geolozi nisu bili svesni da bi takav nalaz stavio pod upitnik celokupnu oficijelnu sliku Ijudske istorije. Ne treba mnogo mašte da bi se pokazalo koliko bi se menjala slika istorijskih "činjenica". Da su geolozi bili u pravu to bi značilo upravo revoluciju u arheološkom svetu - piramida u Kuikuilku bila bi starija od bilo koje poznate kulture, starija od Sumera i Akada! Pošto je to nemoguće, ustanovilo se da su se geolozi zbunili jer je njihov način računanja različit od računanja arheologa. Ipak, ostaje pitanje: čija je zapravo ta, na zemlji najspornija, piramida? Toltečka ili - piramida iz legendi i vremena kada je na tom tlu cvala čudesna civilizacija koju su u nekoj strašnoj kataklizmi uništili razljućeni i izazvani Bogovi.

Toltečke piramide s načinom gradnje veoma se razlikuju od egipatskih piramida. Stari Egipćani gradili su u piramidama prostorije, galerije, komore i hodnike, dok su Tolteci pravili masivne gradevine sa, u odnosu na veličinu piramide, zanemarivo malim prostorom u sredini. Taj prostor je upravo tačka ravnoteže u kojoj su potpuno usaglašene u kosmičke i zemaljske energije i tu su stari toltečki "čarobnjaci" "ratovali", ne sa neprijateljskim plemenima, već sa razinama sopstvene svesti.

U toltečkim piramidama "čarobnjaci" su postizali tri stupnja lične svesti. Kao prvo, nivo svesti čoveka koji živi u svom prostoru i vremenu, u njemu učestvuje i na tom nivou deluje u smislu dostizanja višeg nivoa svesti. Taj drugi nivo, koji uključuje znanje o čovekovom svetlećem, eteričnom telu kojeg običan, neprosvećen čovek nije svestan, podrazumeva neizmerljive snage u latentnom stanju. Te snage mogu se načinom života i duhovnim naporima aktivirati dugim i napornim ratovanjem sa prvim stanjem svesti i zato su tragači za tom razinom svesti nazivani ratnicima. Vodič u to stanje bila je posebna piramida, čija energija pomaže ratnicima u tom naporu. Ta stanja svesti nama su posve strana i zvuče suviše fascinantno da bi mogla biti moguća. U tom stanju toltečki znalci - "čarobnjaci" mogli su da prodru kroz dimenzije vremena i prostora i dođu u dodir sa stanjem gde je sve JEDNO: prošlost, sadašnjost i budućnost, večito SADA (ovo je objašnjenje prilično siromašno jer, u stvari, ne postoje reči za to stanje). No, taj stupanj bio je dvosekli mač i tu je toltečkog ratnika čekala najteža borba jer mu se pružila mogućnost sticanja vlasti nad Ijudima i prirodom i manipulisanje s njima. Prolazeći kroz mnoga i neviđena iskušenja vrlo retki pojedinci stigli su do treće razine lične svesti a to je bio pristup u čistu energiju, oslobađanje fizičkog tela i spajanje sa Izvorom, čije su emanacije svi oblici života.

lako neki istraživači smatraju Tolteke kao čičimečko pleme, istina je daleko od toga. Toltečka kultura nije bila kultura nomada, što su nesporno bili Čičimeci - nomadi i ratnici, čija ustaIjena država traje tek nekih 50 godina. Toltečka kultura bila je kultura sa dugom tradicijom, koja je kasnijim kulturama na tlu Srednje Amerike dala početni impuls. Upućeni posvećenici Tolteka kotiraju se kao i posvećenici starog Kema, ali se njihovo znanje nije probilo do današnjeg vremena jer je katolička crkva (konkvista) drastično uništila poslednje impulse te čudesne i osebujne kulture. Tek retki pojedinci sačuvali su tračak znanja davnih toltečkih znalaca i na ostatak tog znanja kalemili su svoja kasnija iskustva, prilagođavajući ih vremenu i prostoru svog postojanja. Takvo znanje, kao potomak starih Tolteka, prenosi Don Huan putem Karlosa Kastanede u naš svet. Ponekad nas uzbuđuje, ponekad izaziva podozrenje i nevericu ali ostaje nam i dalje stran i neshvatljiv, mada neodoljivo privlačan. A čitav Kastanedin opus o Don Huanovom učenju jasno svedoči da Tolteci nikada nisu bili ratnici u našem smislu te reči, već se njihovo ratovanje odvijalo na ratištu Ijudske svesti.

Kao dokaz toltečke ratobornosti istraživačima služi, pre svega, toltečki upad na majanski Jukatan, mada tamo nema tragova ratničkog uništavanja, razaranja i rušenja, već susreta i spoja dveju kultura, koje su u početku oplođivale jedna drugu, a kasnije zapale u dekadenciju i zajedno otišle sa pozornice dolazeće epohe belog čoveka.

Ostaje činjenica da su toltečki ratnici ratovali na drugačijim ratištima i na drugačiji način bili uklopljeni u Sveprirodu i pojave u njoj. Da bi čovek prelazio iz jednog stanja svesti u drugo, sa namerom da se približi tajnama prirode i da se uklopi u nju, morao je na svom putu imati saveznike i zaštitnike jer su ti prelazi za čoveka kao materijalno biće štetni i opasni. Svaki ratnik koji ratuje na različitim razinama svesti mora u to ratovanje poći "putem srca" jer svaki drugačiji put mogao bi ga odvesti u samouvažavanje i manipulisanje drugim bićima i to bi, na kraju, ma koliko primamljivo izgledalo, uništilo njega samog. Zato Don Huan kaže: "Za mene postoji samo putovanje putevima koji imaju srca. Tuda ja putujem i jedini dostojan izazov je da se taj put pređe do kraja. Putujem tuda gledajući bez daha". A ono što se vidi i doživi na tom putu srca jeste SMISAO I CILJ toltečkog ratovanja.

Don Huanovi saveznici i zaštitnici bilo je ono što mi u našem svetu poznajemo kao droge. Pitamo se zašto droge kad znamo da one u našoj civilizaciji odnose sve više Ijudskih života. Don Huan je na svom putu srca njima prilazio na posve drugačiji način. Bile su mu vodiči u nerazumljivi svet proširene svesti a da bi mu to bile Don Huan ih je shvatao kao SAKRALNA BIĆA koja se kriju iza formi pejotla, tatule, gljiva i "dimčića". Kao takvima prilazio im je sa tačno određenom pripremom i ritualima koji, naravno, nisu bili potrebni pejotlu, tatuli, gljivama i "dimčiću" - već njemu samom. Njegov ODNOS prema tim stvarima štitio ga je pred njihovim razornim i štetnim delovanjem. Zbog tog odnosa, punog strahopoštovanja i distance, postali su mu saveznici i zaštitnici kod njegovih putovanja u svet kojeg su mu otkrivali. Don Huanu je to putovanje bilo PUT SRCA. Na njemu je kao Ijudsko biće, u ograničenosti svog trajanja, prelazio granice tog trajanja i kao biće materijalne sfere osećao svoju sićušnost ali i duhovnu veličinu povezanu sa pojavama koje obična svest ne raspoznaje. Taj svoj duboki odnos nikada nije ispoljavao na neki poseban i upadljiv način, već posve u skladu sa Ijudskom razinom svog postojanja.

U našoj civilizaciji to više nije put srca već BEG od sveta, koji nas okružuje, BEŽANJE od svakodnevice, monotonije, nemoći, praznine života. Nije to više put RATNIKA naoružanog čistoćom srca i ODNOSOM prema svemu poznatom i nepoznatom, postojećem, već put lutalice i očajnika, koje Don Huanovi zaštitnici i saveznici ne uzimaju u zaštitu, a ono što nude naplaćuju Faustovskom cenom i na kraju uzimaju život.

Sve stare indijanske kulture poznavale su droge od pamtiveka, ali nijedan Indijanac, dok je išao putem srca, svoje druženje s njima nije platio životom. Nije ga platio ni Karlos Kastaneda uz svog velikog učitelja u pohabanom meksikanskom ponču.

To je sarno jedna od poenti Kastanedinog opusa, koja, kao niko i ništa ranije, otkriva istinu o nekom davnom društvu Ratnika, koji svoju sreću nisu tražili ni nalazili u bogatstvu pojavnog sveta, već u saznanju onog što stoji iza tih pojava.

 

 

 

 

 

 

Vrh strane >>>

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2012 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 30-01-2013 02:50