Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Ogledalo

  Ars Magica

  Adepti

  Hinduizam

  Budizam

  Judaizam

  Hrišćanstvo

  Islam

  Ostale religije

  Misterije

  Tajna društva

  Istorija

  Filosofija

  Astrologija

  Radiestezija

  Nauka

  Ekosfera

  Ars Medica

Tekst 17

 

  Psihologija

  Umetnost

  Zanimljivosti

  Putopisi

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

 Alexanthorn

 Kontakt

 

 

 

Thornal

Arhiva tekstova Svetog Kraljevstva Magije

 

 

Ars Medica

 

17

 

Pušenje i(li) smrt

Lepša strana nikotina

Izvor: PRESS

26.10.2010

 

Svaka paklica cigareta poručuje surovu istinu o štetnosti duvana, ali ne i da je zbog zabrane pušenja širom sveta zabeležen novi trend - povećava se broj brakova, prijateljstava i prisnijih odnosa ljudi sateranih u prostorije za pušače.

Stari beogradski šmekeri decenijama su gradili boemski imidž uz jaku kafansku kondiciju i neizostavnu cigaretu u ruci. Zbog toga su pre nekoliko godina, kada se u srpskoj javnosti prvi put otvorilo pitanje zabrane pušenja na javnim mestima, redom stajali u odbranu srpske pušačke tradicije. Prednjačio je čuveni novinar, danas pokojni, Bogdan Tirnanić Tirke, pozivajući se na poznatog glumca Pavla Bogatinčevića koji je i "u osmoj deceniji života svakodnevno veslao na Savi, ali je imao i problema zbog pušenja".

Pošto se stalno žalio da će ga cigarete ubiti, postavljali su mu pitanje zašto onda puši.

- Zato što je to jedino što ovi mangupi na vlasti ne mogu da mi zabrane - odgovarao je veliki glumac. Bogatinčević je preminuo 1994. godine u svojoj 89. godini, ne sanjajući da će „mangupi sa vlasti" i to jednoga dana da zabrane.
Zakon o zabrani pušenja je donet pre nekoliko godina, a u iščekivanju novog, još strožeg zakona, koji će pušače potpuno izbaciti iz zatvorenih prostorija (samo što će kod nas još moći da se puši u kafanama), Srbi prolaze kroz dileme koje su prethodnu deceniju mučile ceo zapadni svet.

Svaka paklica cigareta nam poručuje da pušenje izaziva rak svih mogućih unutrašnjih organa, da ima negativne posledice po trudnoću... Ali na paklici ne piše da je pušenje na svojevrsan način modelovalo kulturu današanje civilizacije i decenijama oblikovalo životni stil modernih muškaraca i žena.

Antipušačka manija koja zahvata zapadni svet došla je do te granice da se cigarete izbacuju iz kulturnog i društvenog života.

Osim što se zabranjuje reklamiranje cigareta, izbacuje se i njihovo prikazivanje u filmovima i na televiziji, a u poslednje vreme je u modi i veliko "prepravljanje istorije".

U Americi su izbrisali cigaretu iz ruke čuvenog "Bitlsa" Pola Makartnija na omotu reizdanja albuma "Abbey Road", a Francuzi su uklonili cigarete sa slika Žan Pol Sartra i Alberta Kamija, koje su krasile njihove počasne poštanske marke. Da su pušači pre stotinak godina bili tako "prokazani", pitanje je kako bi izgledala današnja popularna kultura i ko bi, na primer, umesto Hemfrija Bogarta bio kulturna ikona 20. veka. Jer, iako je Bogart umro davne 1957. godine, danas svaki klinac zna da je bio veliki šmeker koji nikada nije vadio cigaru iz usta. Svoj imidž je bazirao na specifičnom načinu pušenja držeči cigaru u ustima između dva dima. Čak je ovakvo pušenje ušlo u Oksfordski rečnik kao glagol "bogarting".

Kada bi novim tehnologijama retuširali stare filmove kao što su Francuzi uradili sa svojim poštanskim markama verovatno bi „Kazablanka" od kultnog filma postao komedija u kojoj glavni glumac radi nešto čudno sa rukama. Ričard Klajn, profesor francuske književnosti i autor knjige „Cigarettes are Sublime", svojevrsne istorije pušenja, za "Kazablanku" je rekao da je to film kome cigarete daju specifičnu maglu i karakter. Klajn je primetio još jedan značajan "doprinos" Bogartovih cigareta; da se nije toliko pušilo u "Kazablanki" Frenklin Ruzvelt se ne bi toliko oduševio filmom 1942. godine i ne bi zakazao sastanak sa Čerčilom i De Golom u Kazblanki početkom 1943. godine, na kom je došlo do preokreta u odnosu Amerike i Francuske. Jer je Amerika tada prestala da održava odnose sa vladom u Višiju i priznala De Golov pokret i ko zna kako bi dalje tekao tok Drugog svetskog rata da se Ruzvelt i De Gol nisu tada sreli u Kazblanki, pitao se Klajn. Klajn je primetio i da je Hitler bio zakleti antipušač i da je zbog toga u to vreme pušenje prihvatano kao svojevrsna patriotska dužnost.

Kada je reč o popularnoj kulturi, valjalo bi postaviti pitanje šta bi bilo sa čuvenom scenom iz filma "Niske strasti" u kojoj je Šeron Stoun prekrstila noge, u krupnom planu pokazala svoje međunožje i postala simbol seksualnosti tadašnjih tinejdžera. Da podsetimo, ona je izvedena na saslušanje kao osumnjičena za ubistvo, prilikom čega je zapalila cigaretu iako su je upozorili da je to zabranjeno, i u ubitačnom trenutku izgovorila „kultnu" rečenicu: "Šta ćete da uradite, da me uhapsite zbog pušenja?".

Pušenje, međutim, nije samo sastavni deo kulturne baštine ljudske civilizacije. Cigarete jesu dugo ubijale naše unutrašnje organe, ali je uz izuzetno prodoran marketing duvanskih kompanija od cigareta napravljen značajan društveni faktor. Hipotetički gledano, kada niko ne bi pušio, muškarcima širom planete bio bi oduzet značajan adut u osvajanju žena. Godinama su stariji zavodnici učili klince da uvek treba da imaju upaljač sa sobom čak i ako ne puše, jer se nikad ne zna kada će nekoj devojci da zatreba vatra. Dugo je prva upaljena cigareta po pravilu išla posle prvog seksa i za dečake bila ulaznica u svet muškaraca, što je najbolje prikazano u filmu "Bal na vodi", kada ekipa veslača iz Zvezde jedan po jedan otkrivaju čari Rade Švercerke i američkih cigareta.

Cigarete su, s druge strane, imale značajan uticaj na "osvajanje slobode" slabijeg pola u borbi za polnu ravnopravnost žena i vremenom postale simbol ženske emancipacije i nezavisnosti. Puritanci su u prvom periodu posle Drugog svetskog rata u Americi smatrali da postoji podsvesna veza između konzumiranja cigareta i seksualnosti ističući "rigidnost situacije u kojoj žensko stavlja nešto između usana".

Zato je tokom sedamdesetih godina prošlog veka slika žene sa cigaretom predstavljala simbol nezavisnosti i oslobađanje od konzervativnog morala, što je oličeno u reklamnoj kampanji za cigarete "virdžinija slims" sa sloganom "You've come a long way, baby". Poruka je glasila: žena koja puši cigaretu je slobodna žena, ona uživa u njoj nezavisno od muškarca koji želi da joj priđe upaljačem.

U Evropi borba protiv pušenja uzima maha u poslednjoj deceniji, dok je u Americi ta borba daleko duže prisutna u životima ljudima, zbog čega je Amerika postala poznata kao zemlja gde je zabranjeno pušenje čak i u svom stanu, jer će komšija da te tuži što ga truješ kroz sistem za ventilaciju.

U periodu od 1965. godine do danas u Americi je procenat pušača od čak 45 pao na oko 20 odsto ukupne populacije. A još je Hana Arent, nemačka teoretičarka politike jevrejskog porekla, svojevremeno napisala da je pušači u redu podsećaju na nemile prizore iz njene mladosti kada su Jevreji mirno ulazili u stočne vagone na putu do gasne komore. Taj osećaj pušači mogu da dožive na svakom aerodromu u Evropi gde su posetioci primorani da traže posebne sobe za pušenje, gde se guraju kao u nekom rezervatu. U tim „pušakčim rezervatima", međutim, lako je primetiti da su odnosi među ljudima nekako prisniji, jer dok širom aerodroma nepušači gledaju svoja posla, pušači ćaskaju u malom prostoru.

U Americi postoji fenomen "pušačkog lobija" u velikim korporacijama da se najprisnije veze uspostavljaju upravo u pušačkim sobama, što je iskarikirano u najpopularnijem sitkomu poslednje decenije "Prijatelji", kada jedna od glavnih junakinja namerno počinje da puši jer je videla da koleginice koje odlaze na puš-pauzu sa šeficom bolje prolaze u firmi.

Dakle, među pušačima koji postaju nova zakonska kategorija stvara se neka nova vrsta solidarnosti i mogućnosti za vezivanje. Zanimljivo da je Irska prva država u Evropi koja je uvela opštu zabranu pušenja, to je podrazumevalo i zabranu u pabovima, što je doživljeno kao veliku udarac za lokalnu kulturu. Prvi efekat bio je pad poseta pabovima, ali na duži rok sociolozi su primetili da je efekat - porast broja sklopljenih brakova. To su objasnili povećanom interakcijom između pušača koji su od uvođenja zabrane svedeni na mali prostor. Prostim rečnikom rečeno, prosečan frajer u pušačkoj zoni ima otvoren put ka devojci.

I Velika Britanija je 2007. godine usvojila potpunu zabranu pušenja, što je uticalo na zatvaranje velikog broja pabova, posebno niskoprofitnih lokalnih "rupa" za zabavu ljudi iz komšiluka, kojima nije bilo pravo da piju pivo bez cigareta. Ugledni britanski nedeljnik "Ekonomist" zabeležio je da je u prve dve godine postojanja zabrane zatvarano čak 27 pabova nedeljno na Ostrvu. Neki pabovi uspeli su da se prilagode pokušavajući da privuku ljubitelje vina, a gotovo svi pabovi su počeli da služe i hranu (što je do skoro bilo nezamislivo).

A promenom karaktera paba promenjen je i "lajfstajl" prosečnog Britanca. Kako je pisao "Ekonomist", do donošenja zabrane pušenja čak 75 odsto Britanaca je posećivalo pabove, od čega se dve trećine smatraju redovnim gostima. Ovako je novinar "Ekonomista" opisao novonastalu situaciju: "U prosečnom britanskom pabu stolovi su ulepljeni od tek osušenog piva, ukus je takav da pomislite kako pivske slavine nisu nedeljama očišćene, a dok 2007. godine nije uvedena zabrana pušenja prednji deo paba je bazdio na cigarete, a u zadnjem se širio miris toaleta. Otkako više nema cigareta, stolovi su i dalje jednako lepljivi, a ceo pab vonja na toalet."

Jedini argument kome "borci za prava pušača" ne mogu da se suprotstave jesu brojni medicinski izveštaji koji dokazuju da je pušenje štetno za zdravlje ne samo onoga ko puši, već i ljudi u njegovoj okolini. I zato zabrane polako osvajaju svet. Grčka je jedna od poslednjih evropskih zemalja koja je trebalo da uvede zabranu u ugostiteljske objekte od 1. septembra ove godine, ali je to bilo nerealno očekivati u zemlji u kojoj i danas ima 40 odsto pušača. Udruženje ugostitelja je odgovorilo akcijom "pepeljare opet na stolovima", a Grci su nastavili da "purnjaju sve u šesnaest".

Najbizarnija zabrana pušenja u Evropi je svakako ona u Amsterdamu. Ispred jednog kofi-šopa, smeštenog usred ulice crvenih fenjera, naspram lokalne crkve, stoji veliki natpis: "Ako pušite marihuanu koja je mešana sa duvanom, onda je pušenje dozvoljeno samo napolju. Ako pušite marihuanu bez duvana, onda je dozvoljeno pušenje unutra".

 

UTICAJ "KAZABLANKE"

 

"Pušačka kultura" oblikovala je životni stil modernih muškaraca i žena, ženama je donela emancipaciju, ali i preokrenula tok Drugog svetskog rata zbog filma „Kazablanka"

 

Prva zabrana - Vernici su purnjali i u crkvama

 

Prva poznata zabrana pušenja uvedena je u Meksiku 1575. godine, a odnosila se na upotrebu duvana unutar crkava u svim španskim kolonijama na Karibima. Potom je i turski sultan Murat Četvrti zabranio pušenje u Otomanskom carstvu, a papa Urban Sedmi je zapretio da će "ekskomunicirati svakog ko bude uhvaćen da uzima duvan u crkvi, bilo da ga puši, žvaće ili uvlači kroz nos".

Prva "svetovna" zgrada u kojoj je zabranjeno pušenje je stara zgrada vlade u Velingtonu, na Novom Zelandu, gde je pušenje zabranjeno 1876. godine. Razlozi za ovu zabranu međutim nisu bili zdravstvene prirode, već je reč o strahu od požara, pošto je ta zgrada i danas druga najveća drvena građevina na svetu.

 

Legenda - Bata Stojković: "Evo, učim raka da puši"

 

U glumačkim krugovima se prepričava razgovor između dva barda srpskog glumišta Dragana Gage Nikolića i pokojnog Danila Bate Stojkovića (preminuo od raka 2002. godine), u periodu kada je on već bio teško bolestan. Bata Stojković je, inače, važio za jednog od najstrastvenijeg pušača u Beogradu, a kada ga je čuveni Prle upitao kako se oseća, Bata mu je odgovrio - Dobro sam, evo učim raka da puši!

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Vrh strane >>>

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2010 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 31-01-2013 01:51