Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Ogledalo

  Ars Magica

  Adepti

  Hinduizam

  Budizam

  Judaizam

  Hrišćanstvo

  Islam

  Ostale religije

  Misterije

  Tajna društva

  Istorija

  Filosofija

  Astrologija

  Radiestezija

  Nauka

  Ekosfera

  Ars Medica

Tekst 44

 

  Psihologija

  Umetnost

  Zanimljivosti

  Putopisi

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

 Alexanthorn

 Kontakt

 

 

 

Thornal

Arhiva tekstova Svetog Kraljevstva Magije

 

 

Ars Medica

 

44

 

Ljudski mozak: građa i funkcija

Autor: Psavrun

Izvor: Portal Crni Plamen

07.04.2011

 

Ljudski mozak (lat. encephalon) je deo centralnog nervnog sistema smešten u lobanji i obavijen moždanim opnama: tvrdom, paučinastom i mekom. Centralni nervni sistem (u daljem tekstu CNS) je deo nervnog sistema koga grade nervne ćelije skoncentrisane u nervnim centrima. Pruža se duž uzdužne ose tela i sastoji se od: mozga i kičmene moždine. Težina mozga odraslog čoveka pretežno iznosi 1.350 g, ali intelektualne sposobnosti čoveka nisu srazmerne težini i veličini mozga. Istraživači mozga su u protekloj dekadi saznalii više o tome kako mozak radi nego u poslednjih sto godina. Poslednja dekada prošlog veka je bila proglašena "Dekadom mozga". Razumevanje načina na koji ljudski mozak funkcioniše jedan je od najvećih izazova 21. veka. U mozgu možemo razlikovati svetlije i tamnije delove. Tamni deo je siva masa koju grade nervne ćelije - one se nalaze u njenom površinskom sloju tzv. moždanoj kori. Moždana kora je centar celokupne nervne delatnosi i umne aktivnosti. Svetli delovi su bela masa koju čine nastavci nervnih ćelija. Siva masa se uglavnom nalazi na površini, a bela u unutrašnjosti mozga.

 

 

 

GRAĐA

 

Mozak je sa ostatkom tela povezan nervima, od kojih je zapravo glavni kičmena moždina (duga otprilike 45 cm). Mozak se sastoji se od:

1. Produžene moždine (lat. medulla oblongata)
2. Moždanog mosta (lat. pons)
3. Srednjeg mozga (lat. mesencephalon)
4. Malog mozga (lat. cerebellum)
5. Međumozga (lat. diencephalon)
6. Velikog mozga (lat. telencephalon, cerebrum)

Produžena moždina, most i srednji mozak čine zajedno moždano stablo – truncus cerebri. Rombasti mozak sačinjavaju produžena moždina , moždani most i mali mozak.

Veliki mozak se sastoji iz dve hemisfere, leve i desne između kojih se nalazi longitudinalna brazda. Veliki mozak je podeljen na nekoliko režnjeva, tj lobusa:

1. Čeoni režanj (lat. lobus frontalis)
2. Temeni režanj (lat. lobus parietalis)
3. Slepoočni režanj (lat. lobus temporalis)
4. Potiljačni režanj (lat. lobus occipitalis)
5. Skriveni režanj tzv. ostrvo (lat. lobus insularis, insula)

U mozgu se nalaze dva tipa ćelija: nervne i glijalne ćelije. Nervne ćelije (neuroni) se od ostalih ćelija razlikuju po tome što imaju sposobnost provođenja nervnih impulsa Glijalne ćelije (glije) imaju niz funkcija koje omogućavaju opstanak i pravilno funkcionisanje nervnih ćelija: potporna (svojim produžecima grade potpornu mrežu moždanog tkiva), izolatorna (u predelu sinapse vrše električnu izolaciju), odbrambena, transportna (transportuju hranljive materije od krvnih sudova do nervnih ćelija mozga) itd. U mozgu ih ima oko 10 puta više nego nervnih ćelija.

 

 

NEURONI

 

Nervne ćelije (neuroni) imaju ulogu provodnika (konduktora) nadražaja od receptora do CNS-a, od CNS-a do odgovarajućih ćelija i organa (efektori) koji će odreagovati na nadražaj, i ulogu prenosa i skladištenja informacija u nervnom sistemu.

Mozak sadrži više od 100 milijardi neurona. U mozgu, prosečne težine 1,4 kg, ima neurona koliko u galaksiji Mlečni Put ima zvezda.

 

Građa neurona

 

 

Na neuronu razlikujemo kao prvo, telo ili perikarion (gr. peri = oko; karyon = jedro) koje je centar ćelije i u kome se nalazi jedro. Sa tela polaze dve vrste nastavaka, kraći i duži, tj: dendriti i aksoni. Dendriti: to su kratki nastavci, specijalizovani za primanje nadražaja iz okoline ili drugih neurona. Aksoni (gr. axon - središnja linija): to je duži nastavak, neparni, koji je specijalizovan za stvaranje ili sprovođenje nervnih impulsa na druge ćelije (nervne, mišićne i žlezdane). Akson takođe može da prima informaciju od drugih neurona. Membrana aksona je membrana koja sprovodi nervne impulse. Akson okružuje mijelinski omotač koji je često deblji od samog aksona i jednom na svakih 1 do 3 mm duž aksona mijelinski omotač prekidaju Ranvijerovi čvorovi ili suženja. Ovaj mijelinski omotač stvaraju Švanove celije. Kraj aksona obično se grana i čini završno grananje. Svaki ogranak u okviru ovog grananja završava se proširenjem na susednoj ćeliji i naziva se završno zadebljanje. Ovo završno zadebljanje stupa u interakciju sa drugim neuronom ili nekom drugom vrstom ćelija stvarajući strukturu koja se naziva sinapsa. Svaka nervna ćelija je preko sinapsi (veza između aksona jedne i dendrita druge ćelije) povezana sa oko 10.000 drugih nervnih ćelija.

 

 

SINAPSE

 

Nervni impulsi se propagiraju samo membranom ćelije i ne mogu neposredno da prelaze sa jedne ćelije na drugu. Prenošenje nervnih impulsa omogućeno je posredstvom sinapse (gr. synapsis-veza). One su mesta kontakta između dva neurona ili između neurona i drugih ćelija kao sto su mišićne ili žlezdane. Postoje hemijske i električne sinapse. Hemijske su znatno brojnije i za njihovo funkcionisanje je neophodan neurotransmiter. Neurotransmiter je supstanca koja reguluše prenošenje električnih signala između samih nervnih ćelija. Neurotransmiter se stvara u telu nervne ćelije, tu se i pakuje u vezikule (kesice) i spušta duž aksona na dole do presinaptičkog završetka. Uloga neurotransmitera je da se oslobađa iz kesica u sinaptičku pukotinu za vreme prenošenja impulsa, a zatim se vezuje na receptore drugog neurona tj. za postsinaptički zavšetak. Ovo vezivanje dovodi do stvaranja impulsa u membrani sledećeg neurona.

Sinapsa se sastoji od:

1. Aksonskog završetka (presinaptički zavrsetak) koji oslobađa nervni impuls. Presinaptički završetak uvek sadrži brojne vezikule (kesice) u kojima se nalazi neurotransmiter.

2. Postsinaptičkog završetka - zona na površini druge ćelije u koja prima impuls koji se oslobađa od presinaptičkog završetka. Na ovom zavšetku se nalaze brojni receptori za koje se vezuje neurotransmiter.

3. Sinaptičke pukotine - uskog prostora koji se nalazi između ova dva završetka. Ona je široka oko 20-30 nanometara.

Funkcija sinapse je pretvaranje električnog signala (impulsa) iz presinaptičke ćelije u hemijski signal koji deluje na postsinaptičku ćeliju. Kada se nervni impuls proširi preko površine presinaptičkog zavšetka, nastaje depolarizacija membrane, koja uzrokuje pražnjenje vezikula u sinaptičku pukotinu. Tako oslobođeni neurotransmiter izaziva promenu naelektrisanja postsinaptičke membrane što dovodi do prenosa nervnog impulsa.


 

Tokom vrlo ranog detinjstva u mozgu deteta se stvaraju milioni veza. Ove se veze pojačavaju ako je dete uključeno u aktivnosti sa svojom okolinom, uključujući i razgovor s detetom, čitanje detetu i igranje sa
njim.

 

Kako se prenose nervni impulsi

 

Membranski potencijal postoji na ćelijskoj membrani gotovo svih ćelija. Nastaje usled različite koncentracije jona sa obe strane ćelijske membrane, kao i različite propustljivosti ove membrane za jone. Membranski potencijal je bitan za nastanak i prenošenje nervnih impulsa, kao i za membranski transport.

Akcioni potencijal je pojava koja se u svakodnevnom govoru naziva nervni impuls, razdraženje, nadražaj. Ćelije sposobne da generišu akcioni potencijal nazivaju se ekscitabilne ćelije, a to su 1. neuroni, 2. skeletni mišići, 3. glatki mišići i 4. srčani mišić.
Nervni signali se prenose akcionim potencijalima koji su brze promene membranskog potencijala, koji se brzo šire duž membrane nervnog vlakna. Svaki akcioni potencijal započinje naglom promenom od normalnog negativnog mirovnog membranskog potencijala do pozitivnog potencijala, a onda se završava skoro podjednako brzim vraćanjem nazad na negativni potencijal. To izgleda ovako:

- Stadijum mirovanja. Neuron je u mirovanju. Potencijal njegove membrane iznosi -90 milivolti. To znači da je potencijal unutar nervnog vlakna 90mV negativniji od potencijala u prostoru izvan vlakana.Ovaj potencijal se naziva još i mirovni membranski potencijal pošto postoji na membrane ćelije u mirovanju. Tokom ovog stadijuma se kaže da je membrane polarisana zbog prisustva -90 milivolti negativnog membranskog potencijala.

- Stadijum depolarizacije. Membrana naglo postaje propustljiva za natrijumske jone, dozvoljavajući tok ogromnog broja pozitivnih Na jona u unutrašnjost aksona. Normalno polarisano stanje od -90 milivolti se trenutno neutrališe zbog uticaja natrijumskih jona i potencijal brzo raste u pozitivnom smeru. To se naziva depolarizacija.

- Stadijum repolarizacije. Tokom nekoliko 10.000-ih delova sekunde pošto je membrana postala visoko propustljiva za natrijumske jone, natrijumski kanali počinju da se zatvaraju, a kalijumski kanali se otvaraju više nego normalno. To dovodi do ponovnog uspostavljanja ravnoteže između jona Na i K, čime se ponovno upostavlja membranski potencijal od -90 milivolti. Ovo se naziva repolarizacija.

 

Brzina prenošenja impulsa u nervnim vlaknima

 

Brzina prenošenja u nervnim vlaknima varira od male, kao što je 0,25 m/s u veoma tankim nervnim vlaknima, do velike kao što je 100m/s (dužina fudbalskog igrališta u jednoj sekundi) u veoma debelim nervnim vlaknima.

 

 

BRODMANOVA POLJA

 

Prema organizaciji ćelija, takozvanoj citoarhitekturi, mozak se deli na 52 Brodmanove oblasti za koje su još od 1909. vezivane razne neurološke funkcije. Centar za vid se tako nalazi u zadnjem režnju, u oblasti 17, dok tomografski snimci pokazuju da se prilikom govora aktiviraju oblasti 44 i 45, koje obuhvataju takozvani Broka region. Ovaj deo mozga se nalazi u levoj hemisferi pa se zato obično kaže da je leva hemisfera zadužena za govor. To je tačno za čak 95 odsto dešnjaka, kojima je leva hemisfera mozga razvijenija. Međutim, kod jednog priličnog dela levorukih ljudi i centar za govor je na drugoj strani mozga, u desnoj hemisferi.

 

 

 

CENTAR ZA GOVOR

 

Jedna od osnovnih razlika između čoveka i životinje je čovekova sposobnost govora. Centar za govor nalazi se u kori velikog mozga. Proces govora se sastoji iz 2 osnovna procesa:

1. Formiranje misli koje će izraziti uz odabir reči koje će pri tom biti izgovorene.
2. Sam akt vokalizacije i kontrolu vokalizacije.

Prema ovome imamo 2 vida komunikacije:

1. Senzorni aspekt koji uključuje uši (za govornu reč) i oči (za pisanu reč).
2. Motorni aspekt koji uključuje vokalizaciju i njenu kontrolu.

Za senzorni aspekt komunikacije odgovoran je Vernikeov centar. Njegove funkcije su:

- tumačenje, razumevanje, shvatanje govora i pisane reči i drugih senzornih iskustava
- povezivanje reči sa mislima tj. prevođenje reči u misli
- pretvaranje misli u reči koje će biti izgovorene
- intelektualni procesi

Za motorni aspekt komunikacije odgovoran je Brokin centar. Brokin region za govor se nalazi u kori velikog mozga, u levoj (u 95% slučajeva) hemisferi. Funkcija Brokinog regiona je stimulacija i kontrola mišića artikulacije. Ovaj region sadrži motorne obrazce za izgovor individualnih reči i kratkih fraza.

Vernikeov centar i Brokin region su u bliskoj saradnji.

 

 

 

UČENJE I PAMĆENJE

 

Pamćenje ili memorisanje je proces svesnih bića u kojem nervni sistem trajno ili privremeno čuva određene podatke. Pamćenje može biti takvo da biće te podatke može kasnije ponovo proizvesti (reprodukcija) ili takvo da se podaci ne mogu reprodukovati nego samo prepoznati pri ponovnom susretu s njima (rekognicija).

Proces pamćenja može biti svestan i nesvestan. Ono što pamćenje čini mogućim je plastičnost nervnog sistema. Čak i neki organizmi daleko primitivniji od čoveka mogu da pamte. Sposobnost pamćenja se kod živih bića pojavila evolucijom nervnog sistema.

Postoji više podela pamćenja. Po jednoj od njih, pamćenje može biti senzorno, kratkoročno (radno) i dugoročno. Senzorno pamćenje traje od dela sekunde do par sekundi, kratkoročno do par minuta, a dugoročno može trajati godinama ili ceo život.
Pamćenje se još može podeliti na deklarativno i proceduralno. Primer deklarativnog pamćenja je poznavanje činjenica. Za njega je odgovorna kora velikog mozga . Proceduralno pamćenje podrazumeva veštine koje se obavljaju automatski, bez posebnog intelektualnog truda: plivanje, vožnja bicikla, ples. Ovim aktivnostima upravljaju subkortikalne strukture mozga. Subkortikalne strukture mozga su strukture koje se nalaze ispod kore velikog mozga, tu spadaju hipokampus, limbički sistem, moždana jedra i mnoge druge.

Uprkos mitu da stariji ljudi ne mogu učiti nove stvari, istraživanja mozga kod zdravih starijih ljudi pokazala su da ne postoje dokazi koji bi podržavali ovu predrasudu. Takođe, starenje ne znači da će osoba izgubiti svoje pamćenje. Naprotiv, istraživanja pokazuju da što je neko tokom života održavao aktivnijim svoj mozak, to će on kasnije zadržati i veću mentalnu okretnost. Starijim ljudima je potrebno više vremena da nešto nauče, ali se čini da oni i zapamte ono što su naučili jednako dobro kao i mladi ljudi.

 

 

SPAVANJE

 

Budnost je svesno stanje sa usmerenom pažnjom.

Spavanje je nesvesno stanje iz koga osoba može biti probuđena pomoću senzornih ili drugih stimulsa. Treba ga razlikovati od kome, koja je nesvesno stanje iz kojeg osoba ne može biti probuđena.

 

Tipovi i faze spavanja

 

U toku svake noći osoba prolazi kroz stadijume dva različita tipa spavanja koji se smenjuju jedan za drugim. To su:

1. Sporotalasno spavanje, jer su u ovom tipu spavanja moždani talasi vrlo veliki, ali i vrlo spori.
2. REM (Rapid Eye Movement) spavanje - Spavanje sa brzim pokretima očiju, jer se u ovom tipu spavanja oči brzo kreću uprkos činjenici da čovek još uvek spava.

Najveći deo spavanja u toku svake noći je sporotalasnog tipa; to je duboko, okrepljujuće spavanje. REM spavanje se javlja u epizodama tokom spavanja i čini oko 25% vremena spavanja mlade odrasle osobe; svaka epizoda se uobičajeno ponavlja priblizno svakih 90 minuta. Ovaj tip spavanja nije tako okrepljujući i najčešće je povezan sa živahnim sanjanjem.

 

Sporotalasno spavanje

 

Ono se često naziva i spavanje bez snova, Snovi, a ponekad čak i noćne more, javljaju se i tokom sporotalasnog spavanja. Razlika između snova u sporotalasnom spavanju i snova u REM spavanju je tad a se oni u REM spavanju povezuju sa većom telesnom mišićnom aktivnošću, a onih u sporotalasnom spavanju čovek se najčešće ne seća. Drugim rečima kod sporotalasnog spavanja ne odigrava se proces konsolidacije u memoriju.

 

REM spavanje

 

U normalnom noćnom spavanju, epizode REM spavanja traju od 5 do 30 minuta i pojavljuju se prosečno svakih 90 minuta. Kada se osobi izuzetno spava, svaka epizoda REM spavanja je izuzetno kratka ili čak može da se ne javi. U ovoj fazi imamo desinhronizovane, beta talase, kao i u stanju budnosti, pa se REM spavanje naziva još i “paradoksalno spavanje”. Važne karakteristike ove vrste spavanja su:

1. Najčešće je povezano sa aktivnim sanjanjem i aktivnim pokretima mišića tela.
2. Čoveka je teže probuditi nego u toku sporotalasnog spavanja.
3. Tonus mišića tela je znatno smanjen
4. Frekvencija rada srca i disanja su nepravilne.
5. Brzi pokreti očiju.
6. Mozak je izuzetno aktivan u REM spavanju, a ukupni metabolizam mozga može biti povišen čak i do 20%.

 

 

MOŽDANI TALASI

 

Električna registrovanja sa površine mozga ili sa spoljne površine glave demonstriraju kontinuiranu električnu aktivnost u mozgu.

Frekvenca moždanih talasa određena je ukupnim nivoom električne aktivnosti mozga. Dakle, frekvenca zavisi od broja neurona koji se aktiviraju.

Intenzitet (amplituda) moždanih talasa određen je brojem neurona i vlakana koji sinhrono okidaju, a ne ukupnim nivoom električne aktivnosti jer se nesinhronizovani impulsi poništavaju. Intenzitet moždanih talasa na površini lobanje kreće se od 0 do 200 mikrovolti, a njihove frekvencije se kreću od jednog talasa svakih nekoliko sekundi do više od 50 u sekundi.

Moždane talase klasifikujemo na alfa, beta, teta i delta talase.

Alfa talasi (8Hz-13Hz) - nastaju u stanju opuštenosti, mirovanju mozga. Alfa stanje se obično postiže kada zatvorimo oči, kada meditiramo, maštamo, sanjarimo, sanjamo, pred utonuće u san, pre prirodnog buđenja. U toku spavanja alfa talasi skoro potpuno iščezavaju. Kada se pažnja budne osobe usmeri na neki specifični tip mentalne aktivnosti, alfa talasi se zamenjuju beta talasima.
U alfa nivou su nam podjednako aktivne i leva i desna hemisfera mozga, a taj izbalansiran odnos je tajna uspeha. Tada nam je izražena intuicija, kreativnost, padaju nam na pamet razne ideje, više smo fokusirani na sebe nego na spoljne događaje, potpuno smo fizički i mentalno opušteni, ojačava nam se imuni sistem, nalazimo se u stanju prirodnog toka, imamo pojačano pamćenje i sposobnost učenja i razumevanja. Dok smo u alfa nivou, nemoguće je da budemo pod bilo kojom vrstom stresa ili da se brinemo i razmišljamo negativno. Nemoguće je zato što bismo u tom slučaju odmah “skočili” u beta stanje.

Postoje ljudi kod kojih je primećeno češće prisustvo alfa talasa. Pre svega, to su oni koji meditiraju, jer oni uspevaju da svesno smanje frekvenciju na kojoj njihov mozak radi, a takvo stanje se produžava i na periode između meditacija. Zatim, kod ekstrovertnih ljudi je primećeno češće funkcionisanje na alfa talasima, a deca u svesnom budnom stanju dominantno funkcionišu na alfa talasima.

Međutim, nije preporučljivo ni da stalno funkcionišemo na “alfi”. Ako bismo pretežno bili u alfa stanju, ne bismo mogli da se koncentrišemo na spoljašnje situacije, stalno bismo sanjarili tokom dana, misli bi nam lutale, a najverovatnije bismo bili depresivni i umorni. Nedostajalo bi nam uzbuđenje, a bili bismo i previše otvoreni za svakakve vrste uticaja, odnosno bili bismo krajnje naivni.

Beta talasi (14Hz-40Hz) se registruju u toku izuzetne aktivacije centralnog nervnog sistema ili izuzetne napetosti.

Gama talasi (40Hz-70Hz) - stanje potpune fokusiranosti. U ovom stanju imamo punu koncentraciju i tada pružamo maksimum svojih intelektualnih kapaciteta. Gama talasi u mozgu sluze za integraciju znanja/informacija i njihovu inteligentnu upotrebu.

Teta talasi (4Hz – 7Hz) - nastaju uglavnom kod dece, ali takođe i u toku emocionalnih stresova kod nekih odraslih osoba, posebno u toku razočarenja i straha. Ima ih takođe u mnogim bolestima mozga, često u degenerativnim stanjima mozga. “Teta nivo otvara vrata pri padanju još dublje u duhovni/astralni svet. Dok je moguće da imate duhovna iskustva u alfa stanju, najsnažnija iskustva javiće se u teta nivou. Na ovom nivou, osobi je omogućeno da iskusi astralna putovanja i duhovnu komunikaciju, dostigne prosvetljenje, i uđe u druge dimenzije; ovde je gde se može pristupiti prošlim životima.” - JOS

Teta isceljivanje (Theta Healing) je model energetskog isceljivanja koji je razvila Amerikanka Vajana Stajbal. Kako se navodi, ovaj meditativni proces "isceljuje na svim nivoima našeg bića - fizičkom, emocionalnom, mentalnom i duhovnom - kroz usredsređenu molitvu Stvoritelju“. Sam naziv "teta“ - ukazuje da se radi o teta moždanim talasima, koji su ključ za delovanje na podsvest, ali i na fizičko stanje organizma. Radi se ulaženju u duboka stanja ljudske svesti, u takozvane teta moždane talase . To su stanja svesti koja se javljaju pri spavanju ili pri veoma dubokoj meditaciji. Inače bi bile potrebne godine za dostizanje tog stanja, ali ovom metodom to se postiže za samo 30 sekundi. Ulazite u stanje dubokog mira, a pri tome se potpuno svesni svega oko vas i kontrolišete svoju svest. A u ovom stanju možete raditi na promenama u svojoj podsvesti, jer su teta talasi - talasi podsvesti.

Delta Talasi (1Hz-4Hz) - postoje u vrlo dubokom spavanju, u ranom detinjstvu i u ozbiljnim organskim bolestima mozga.

 

 

HIPOTALAMUS

 

Hipotalamus je deo prednjeg mozga. Hipotalamus ima značajnu ulogu: reguliše san i budnost, seksualne impulse, glad i žeđ. Takođe kontroliše aktivnost endokrinih žlezda i regulaciju hipofize. Učestvuje u regulisanju emocija, bola i zadovoljstva.

 

 

ŽLEZDE U NEPOSREDNOJ BLIZINI MOZGA

 

PINEALNA ŽLEZDA

 

Sa pinealnom žlezdom je povezana krunska - sedma čakra ili centar kosmičke svesti.

Pinealna žlezda ili epifiza (glandula pinealis) je mala žlezda koja po obliku podseća na šišarku bora, po čemu je i dobila ime (lat. pinus – bor). Pinealna žlezda je kod čoveka obavijena kapsulom od koje u unutrašnjost polaze pregrade koje je dele na manje režnjeve. U žlezdi se nakon puberteta nalazi i tzv. acervulus ili pinealni pesak koji se sastoji od soli stroncijuma, kalcijuma i magnezijuma. Acervulus je značajan u neuroradiologiji, jer predstavlja prirodni radiokontrastni marker koji omogućava dobru vizualizaciju epifize na rentgentskim snimcima.

Pinealna žlezda je najvažnija žlezda u ljudskom organizmu i to u suštinskom smislu postojanja čoveka kao duhovnog (energetskog) bića, obloženog fizičkom ljušturom. Nju francuski naučnik Rene Dekart (1596-1650) naziva “sedištem duše.” Tačkom u kojoj se spajaju telo i duša.

U istočnoj, ali i u zapadnoj kulturi pojam treće oko najčešće je povezan s intuicijom, predskazanjima, duhovnošću i mnogim paranormalnim pojavama. Međutim, neki naučnici pokušavaju da dokažu da ono ima i biološku osnovu i da ga svi skrivamo u sebi. Većina medicinskih stručnjaka koja se bavila pojmom trećeg oka, smatra da se zapravo radi o epifizi, žlezdi smeštenoj između dve moždane hemisfere. Određene ćelije unutar epifize nalikuju na fotoreceptore oka, a osim toga, epifiza izlučuje melatonin, hormon koji se smatra hemijskim prethodnikom snova, iskustava blizu smrti, meditacije, vizija i drugih oblika svesti koji još uvek nisu sasvim objašnjeni. Iako se još uvek radi o špekulacijama, epifiza je možda fizička manifestacija trećeg oka.

Bez obzira na njegove eventualne biološke osnove, treće oko je prvenstveno simbol intuicije i duhovnog. U tom smislu ono postoji u svakome od nas i na nama je koliko ćemo mu dozvoliti da deluje u svakodnevnom životu. Njegova otvorenost zapravo je otvorenost uma kojim prihvatamo informacije, mišljenja, kritike, emocije, greške i dobra dela, svako na svoj način.

Ona luči melatonin i dimetiltriptamin (DMT).

 

Melatonin

 

Hormon koji bi mogao biti najveće otkriće od pronalaska penicilina, i prekidač za kontrolisanje procesa starenja. Pinealna žlezda kontroliše takođe naš ciklus spavanja, promene telesne temperature posebno pri promeni godisnjih doba. Ona govori životinjama kada treba da se sele u tople krajeve, upravlja njihovim odrastanjem. Usporava i ubrzava metabolizam, govori im kada da se najedu radi ulaska u hibernaciju, i kada da se bude iz nje na proleće. Melatonin je hormon koji ne kontroliše samo kada smo pospani, nego nam pokazuje koliko smo stari, kada ulazimo u pubertet, i kako se naš imunološki sistem bori protiv bolesti. Obzirom da je smeštena u sredini našeg mozga, pinealna žlezda nema direktan pristup sunčevom svetlu. Naše oči joj šalju direktnu informaciju o dnevnoj (sunčevoj) svetlosti ili kada je ugašeno svetlo i kada je mrak. Sunčeva svetlost stimuliče pinealnu žlezdu da proizvodi melatonin, po noći kada nema sunca melatonin se oslobađa u našem telu kada spavamo. Zaslugom pinealne žlezde i melatonina, ljudi su mogli da spavaju po noći i da se bude danju mnogo ranije pre nego sto je bio izmišljen sat ili časovnik. Ljudski embrioni ne proizvode melatonin pre rođenja, nego ga dobijaju preko placente. Prvim danima života babe ga dobijaju preko majčinog mleka. Nivo našeg melatonina raste tokom našeg detinjstva, onda slabi kada ulazimo u pubertet, tako da i ostali hormoni mogu preuzeti kontrolu nad našim telom. Što smo stariji naš melatonin počinje da opada i da se smanjuje drastično sve do 60- tih godine, tada ga proizvodimo mnogo manje nego u ranim 20-tim godinama. Sa drastičnim padom proizvodnje melatonina oko 50 godina, naše telo izgleda starije i sve se više vidi kako fizički propada. Naučnici su nedavno otkrili, da oni koji mogu dodatno proizvoditi melatonin će usporiti starenje, odbiti bolesti od sebe, i čuvati osećaj celokupnog zdravog i energetskog tela. Jedan od načina stvaranja melatonina je praktikovanje solarne joge, dok ajurveda preporučuje spavanje u periodu od 22h do 02h za pravilno funkcionisanje mozga i lučenje potrebnih hormona.

 

Dimetiltriptamin (DMT)

 

Dimetiltriptamin je triptamin koji se prirodno javlja u ljudskom telu, a stvara se u vrlo malim količinama tokom normalnog metabolizma. Čist DMT na sobnoj temperaturi izgleda kao bezbojni vosak ili kristal. DMT je prvo sintetizovan 1931. godine, tek je kasnijih godina pronađen unutar ljudskog organizma. Takođe se prirodno nalazi u velikom broju biljaka. Biljke koje sadrže DMT se koriste unutar nekoliko južnoameričkih šamanističkih kultura. On je glavni aktivni sastojak praha *yopo i napitka *ayahuascae.
DMT je jaka psihoaktivna materija. Ako se DMT unosi pušenjem, inhalacijom, inekcijom, ili oralno izaziva halucinacije.

Oralno unošenje: Šamanski napitak *ayahuasca, ili *yage, je mešavina slična čaju, a sastoji se od prokuvanog lišća, delova korenja različitih biljaka, obično se koriste Psychotria viridis koja sadrži veliki procenat DMT-a, i Banisteriopsis caapi kaoja sadrži hermalin - alkaloide koji su snažni MAOI (susptanca koja mora da se doda inače se DMT u želudcu deaktivira). Uzimajući se oralno s odgovarajućim MAOI-ma, DMT stvara dugotrajno (više od 1 sata), izrazito intenzivno iskustvo.

DMT iskustvo uključuje putovanja kroz vreme, putovanja u paranormalne svetove, i susrete sa spiritualnim bićima ili drugim mističnim/trans-dimenzionalnim bićima, koja se ne mogu verbalno niti vizualno opisati.

Proučavanjem sprovedenom na Univerzitetu u Novom Meksiku, 1988. godine, psiholog Rik Štrasman je otkrio da približno 20% dobrovoljaca kojima su injektirane visoke doze DMT-a imaju iskustva identična otmicama vanzemaljaca.

Nekoliko spekulativnih i još ne razjašnjenih hipoteza sugeriše da endogeni DMT, kojeg proizvodi pinealna žlezda učestvuje u psihološkim i neurološkim stanjima. Kako je DMT prirodna materija koju stvara naše telo, neki veruju da igra ključnu ulogu u sanjanju, iskustvima bliske smrti i drugim mističnim stanjima.

Kada nastupa smrt velika količina dimetiltriptamina (DMT) se oslobađa u mozak. To je ista supstanca koja se oslobađa tokom REM faze i odgovorna je za sve ono što sanjamo. DMT je inače jedna od najjačih psihoaktivnih supstanci. Kada dođe do prestanka telesnih funkcija, mozak još uvek radi sve dok se ne potroši kiseonik koji je prisutan u telu. Taj proces moze trajati od nekoliko minuta do pola sata pre nego što dođe do permanentnog oštećenja mozga.

Glavna funkcija pinealne žlezde, uslovljena dejstvom DMT, je potpuno rastezanje vremena, vremenska putovanja, posete paranormalnim carstvima, susreti sa duhovnim bićima i drugim mističnim i transdimenzionalnim modalitetima.

 

Simbol pinealne žlezde se mogao ili može i dalje videti: na reljefima starog Sumera kao vrh na štapu, ili kapama-kacigama-šlemovima; na štapu Boga podzemnog sveta Ozirisa - "staff of Osiris" (stari Egipat); na vavilonskom reljefu koji prikazuje Boga Talmusa kako drži simbol pinealne žlezde; na vrhu štapa rimskog Boga vina Bahusa; na vrhu štapa grčkog Boga Dionisa; na vatikanskom trgu (the Court of the pine cone) - ogromna statua (preko 6m visoka) koja prezentuje "pine cone" (eng. pine cone - šišarka) ili pinealnu žlezdu; na štapu sadašnjeg Pape Benedikta XVI.

 

 

HIPOFIZA

 

Sa hipofizom je povezana čeona - šesta čakra ili treće oko.

Hipofiza ili pituitarna žlezda je mala žlezda - promera oko 1cm i težine od 0.5 do 1 gram - smeštena je u turskom sedlu (lat. sella turcica), koštanom udubljenju na bazi mozga. Prema svom položaju najzaštićeniji je dio tela. Povezana je sa hipotalamusom pomocu hipofizne (pituitarne) peteljke. Hipofiza je pod kontrolom hipotalamusa.

Podeljena je na dva režnja: pednji-adenohipofizu i zadnji ili neurohipofizu. Između njih je mala zona, gotovo bez krvnih sudova, poznata kao srednji režanj (lat. pars intermedia). Kod ljudi je ova zona zakržljala, skoro odsutna, dok je kod nekih životinja mnogo veća i funkcionalno značajnija. Ona izlučuje više hormona ili hemijskih supstanci koji pojačavaju ili slabe rad nekih drugih žlezda. Luči hormone koji deluju na: rast tela, krvni pritisak, rad bubrega, razmenu materija, rast i razvoj jajnika i testisa, podstiču razvoj mlečnih žlezda i stvaranje mleka, izazivaju kontrakcije materice i tako pomažu pri porođaju... Hipofiza usklađuje rad drugih žlezda sa unutrašnjim lučenjem. Takođe je i zovu glavna ili centralna žlezda.

Ako hipofiza u detinjstvu neke osobe luči previše hormona rasta, ta osoba će imati gigantski (divovski) rast. U suprotnom slučaju ako ne bi lučila dovoljno hormona, tada će se ta osoba razviti u patuljka, tj. imaće patuljasti rast.

 

Metabolizam u mozgu

 

Normalni protok kroz moždano tkivo odrasle osobe iznosi 750/900ml/min, ili 15% od ukupnog minutnog volumena krvi u minutu.
U uslovima mirnog budnog stanja, metabolizam u mozgu čini oko 15% ukupnog metabolizma u telu, iako je masa mozga samo 2% ukupne mase tela. Tako je u uslovima mirovanja metabolizam u mozgu oko 7,5 puta veći od prosečnog metabolizma u ostalim tkivima organizma. Vecina tkiva u organizmu može opstati bez kiseonika nekoliko minuta, nekad i duže, čak i do pola sata. Za to vreme ćelije tih tkiva dobijaju energiju iz procesa anaerobnog metabolizma, što znači oslobađanje energije delimičnom razgradnjom glikoze i glikogena bez utroška kiseonika. Za razliku od ostalih tkiva moždano tkivo nema veliku sposobnost za anaerobni metabolizam. Skoro sva energija koju koriste moždane ćelije nastaje iz glikoze koja se doprema krvlju. Kao što to važi za kiseonik i glikoza se uzima iz kapilarne krvi iz sekunde u sekundu.

Fizičke vežbe održavaju mozak u formi. Kako telo stari, tako teže dovodi kiseonik do mozga. Telesna aktivnost poboljšava krvotok, odnosno dotok kiseonika neuronima.

 

 

 

 

 

 

Vrh strane >>>

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2011 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 31-01-2013 00:58