Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Ogledalo

Tekst 1

 

  Ars Magica

  Adepti

  Hinduizam

  Budizam

  Judaizam

  Hrišćanstvo

  Islam

  Ostale religije

  Misterije

  Tajna društva

  Istorija

  Filosofija

  Astrologija

  Radiestezija

  Nauka

  Ekosfera

  Ars Medica

  Psihologija

  Umetnost

  Zanimljivosti

  Putopisi

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

 Alexanthorn

 Kontakt

 

 

 

Thornal

Arhiva tekstova Svetog Kraljevstva Magije

 

 

Ogledalo

 

1

 

(New Age) Novo doba i Duhovnost

Arhiva Thornal

05.06.2010

 

Šta god mi mislili o tome, živimo u dobu "Nju ejdža". Ova tvrdnja stoji u svetlu činjenice da se može taksativno navesti nekoliko tvrdnji o tome šta pod tim podrazumevamo, a oko čega se u glavnom slažu svi zainteresovani. Ono što je omogućilo stanje "nove duhovnosti" u kojem je, barem u teoriji, svakome pojedincu dostupno duhovno blago čovečanstva svih epoha i meridijana, u njegovim raznim osobenostima, pre svega su vrednosti individualnih sloboda i ekspanzija nauke i tehnike, koje je na planetarnom nivou iznedrila civilizacija Zapada poslednjih nekoliko vekova. To u praksi znači da se institucionalizovani nosioci smisla, koji se u gotovo svim nama poznatim društvima u ljudskoj istoriji podvode pod religiju, više ne doživljavaju samorazumljivim. Pop zvezde se izjašnjavaju kao sledbenici jevrejske mistike, sredovečne majke vežbaju neku od praksi hatha-yoge, neke grupe mladih ventil adolescentskog bunta nalaze u uranjanju u teoriju i praksu okultne literature, a danas i provincijske knjižare imaju sve više self-help ili "new age" literature, a gotovo sve to je moguće pronaći i na danas sveprisutnom internetu. Sveukupnost se tih i sličnih činjenica, bez obzira na intenciju tumačenja, uzročno utemeljuje u već spomenutim smernicama civilizacijskog toka koje je Zapad, unazad najmanje jedan vek, utemeljio za celu planetu.

U stvarnosti "nju ejdž" predstavlja samo još jedan nanos boje na srž života, koju u nedostatku bolje reči možemo tradicionalno nazvati duhovnošću. U tom smislu se on ne razlikuje od bilo koje druge legitimacije smisla koji se kulturološki može iščitati, što danas sociolozi, psiholozi, teolozi, pa i filozofi čine. Ta čitanja fenomena "nju ejdža" idu od njegovog slavljenja kao sledećeg evolucijskog koraka čovečanstva, preko njegovog apokaliptičnog čitanja od strane teologa i ne samo njih, do njegovog relativizovanja ili ignorisanja u okviru sve-relativizirajuće zaspale filozofije i studija kulture postmoderne.

Danas smo našim teorijama, naročito u okviru recentnih teorija u okviru psihologije, dodali duhovnu dimenziju čoveka. U nekim se naučnim područjima uočava napor integracije te nove/stare dimenzije ljudskog bića u majnstrim nmaučnog nastojanja. Sve je više istraživača (psihologa, istoričara religije, lekara, fizičara, filozofa) koji tu dimenziju na svoj način lično razumeju i žive, te je nastoje integrisati i njom obogatiti svoja naučna dostignića. Tu su i akademski istraživači druge i treće generacije koji gotovo tendenciozno izbacuju rasprave i prevode originalnih tekstova manje-više svih duhovnih tradicija čovečanstva. Transformacija iz profesora koji su se iz, verovatno i njima samima, neznanih razloga pre vek i po počeli baviti orijentalizmom koji su oni i njihova malobrojna akademska publika doživljavali kao neku egzotičnu biljku (ako zanemarimo teozofe) i koji su u najboljem slučaju bili lingvisti i etnolozi staroga kova u gore spomenute, neretko i ozbiljne, praktikante tradicija kojima se bave (tu je najači budizam) na svoj način govori o promenama koje je navedeni vremenski period dao na nivou kolektivne kulturološke svesti. U ličnom smislu, za ogromnu većinu pojedinaca to znači pasivno ili aktivno uključivanje u gore opisani kulturni pogon uz povremeni dodatak neke od praksi, koje su, u obliku tehnika, putem raznoraznih tečajeva dostupne gotovo svakome. Na liniji svega do sada rečenog se čini kao da naši životi i teorije postaju celovitiji uzimajući u obzir tu viziju ljudskog bića koju su sve kulture u istoriji na svoj način negovale i koju smo nazvali duhovnošću. Kao da su jedini problem oni koji tu viziju zbog nekog razloga ne razumeju i time sprečavaju čudesnu transformaciju pred čijim se pragom našla naša planeta.

U stvarnosti sve što se dešava je to da se ogromna masa ljudi uz pomoć manje ili više artikulisanih mentalnih konstrukcija, koje svoje poreklo vuku iz starih sistema spoznaje ili su pak produkt razvoja raznih smerova psihologije koja se na Zapadu razvila na temelju otkrića nesvesnog, ili neretko predstavljaju amalgam oba kako je to, na primer, uočljivo iz razvoja transpersonalne psihologije, te njenih  praksi/tehnika, koje se bavi, kolokvijalno rečeno, sopstvenom ličnošći ili psihom u njenim vidovima vezanim za ličnost (koncept psihe može biti shvaćen klasično ili pak analitičko-psihološki, što ništa ne menja stvar). Artikulisano u formi sintagme to bi značilo da se bave ličnim mentalnim i emocionalnim formama, sa naglaskom na emocijama. Prima facie je s ovakvim stanjem stvari sve u redu. Duhovne tradicije same sebe i razumeju kao svojevrsno razračunavanje sa ličnošću, onim partikularnim i separirajućim, te bilo da se radi o njenoj egzaltaciji ili njenom utemeljenju u dimenziji pored nje same uvek se radi o njenom razumevanju, pročišćenju, negovanju ne bi li se ono univerzalno uprisutnilo u smislu stvarne prisutnosti dimenzije koju razne tradicije ovako ili onako postuliraju kao najvišu stvarnost. Nadalje, ovo naše doba svojim kulturnim matricama samo po sebi stavlja ono lično, pojedinačno i privatno u fokus kako to verovatno ni jedna kultura u istoriji nije činila. Time se na kolektivnom nivou ubrzava mogući proces razumevanja te iste osobnosti ali i verovatnost zaplitanja u šarenu mrežu koju ona plete. Stare su kulture dobro znale da je autentična i živom svešću življena duhovnost retka biljka i tamo gde su zemaljske društvene strukture verno odražavale duhovnu stvarnost znalo se da je takvih ljudskih bića u jednoj generaciji tek nekoliko ili neretko samo jedan.

Sva je prilika da je i u naše doba tako shvaćena duhovnost jednako retka ako ne i ređa uprkos inflaciji "duhovnosti" u našim teorijama i ličnim životima.

Upravo je poređenje "nju ejdža" sa dodatnim nanosom boje navela ka tome da se nasluti, u kontekstu do sada iznesenog, kako na prvi pogled rastvaranje tradicija i duhovnosti u stvarnosti samo znači njihovo iskrivljenje, koje je u toj meri uspešnije izvedeno jer se kolektivno podgreva stav kako se to nekad zakrivljeno sada svuda može sresti. U završnici se jalovo zadovoljenje iluzornog vrtloga koji većina ljudi u vizuri vlastite psihe poznaje kao ličnu emociju pokazuje kao ishodište i uvir onoga što je danas u opticaju kao duhovnost.

Moguća i ne tako retka polusvesnost energetskih formi u podlozi psihe samo još dodaju težine na strani privida autentičnosti. U tom smislu je naše doba uistinu feminizirano u smislu u kojem ga je kao takvog još krstio Niče.

U pojavnom smislu, slutnja o prirodi srži našega doba možda se najlakše naslućuje kada se pogleda naglasak koji ono stavlja na nasleđeni i rapidno rastući kvantum instrumenata, koji mi danas poznajemo u vidu raznoraznih tehnika. Tradicije, usprkos svom bogatstvu tih instrumenata, naglasak nisu nikad stavljale na tehnike nego na škole i puteve koje one propovedaju. One su koliko god nužne ipak su zavisne od doba i konstitucije društva kome su date na upotrebu. Otuda je moguće da razne tradicije neguju slično vrsne tehnike (kao što je to slučaj sa jogom u Indiji, koju neguju u istoriji indijske duhovnosti i često suprotstavljene tradicije), kao i to da se u okviru jedne tradicije neguju raznorodne tehnike. One se pojavljuju kada kolektivni nivo prisutnosti svesti u životu društva nekog doba padne ispod ustanovljenog kritičnog nivoa. U tom su smislu one novum kao mogući sadržaj svesnosti onih koji su u poziciji da ih koriste kako bi vlastitim bićem kompenzirali kolektivni pad u prožetosti života i svesti, novum koji se ponajbolje može označiti rečju znanje. Ono što valja uočiti je da pojavljivanje tehnika kao svojevrsnog znanja predstavlja samo smanjeni intenzitet prožimanja života i svesti u kojem je ono što se sada pojavljuje kao neko znanje, kao tehnika, prethodno bilo prisutno kao normalnost. Majstorstvo u bilo kojoj tehnici sastoji od ponovnog osvajanja stanja nevinosti u kojem se naše biće oseća normalnim kroz mogućnost usavršavanja tehnikom, kao da znanja nije nikad ni bilo. Neka ovu tvrdnju potkepi primer jedne tehnike. Uobičajilo se u raznoraznim akademskim prikazima, pa i onima od strane eksponenata same tradicije, hatha-yogu i njeno kodifikovanje u okviru spisa u pravilu tantričke provenijencije u doba indijskog srednjovjekovlja nezavisno od priznavanja korisnosti sustema smatrati svojevrsnim baroknim dodatkom u sazvučju sa inflacijom raznoraznih tekstova koje je to doba iznedrilo u okviru do tada neviđene elaboracije detalja učenja vezanih za jogu i tantrizam, a nasuprot čistoće i jednostavnosti u pravilu starijih tekstova poput, recimo, Patanjalijevih Joga-sutri. Suština tog procesa jeste rrasvetljavanje i za mnoge fascinantne prirode kodifikovanja sistema znanja u okviru tradicije, što uključuje i tumačenje odnosa pisanog i nepisanog prenosa, ako se razume da je ono što danas smatramo hatha-yogom kao znanje kodifikovano u trenutku kada se usled načina života na kolektivnom nivou gubi minimalna integracija svesnosti i telesnih procesa potrebna za realizaciju celovitosti koju tradicija čuva. Integracija koju, na primer, deca prirodno poseduju, a koju su neka srećnija vremena imala u vidu snage da se odmakne ka normalnosti od manje odmaknute svakodnevice.

Kruna fascinacije tehnikama ima svoj izraz u fascinaciji znanjem iza kojeg one stoje, u smislu naslućivanja mogućnosti koje se njima rastvaraju, a koje se doživljavaju utelovljenim u liku onih koji ih šire. Tradicionalno, tehniku bi za to podobnom učeniku predao majstor i to, kada se radi o nekim njenim vidovima, neretko tek nakon više godina podučavanja. Tradicije, svaka na svoj način, razlikuju nivoe učenja, i učenicima se u pravom smislu reči svuda smatraju oni čije je biće pozvano da primi ononajdragocjenije blago, a to je: ovde, na zemlji, budno svedočenje svetova za koje i majstor svedoči. Majstor daje tehniku onda kada ona pomaže u negovanju rasta tog najdragocenijeg. Tamo gde se prenos tehnika dešava bez svesti o tom jednom jedinom samo se ubrzava šareni vrtlog osobenosti na uviru gde stoji ono Ništa. I danas postoje tradicije u kojima je svest o takvom stanju živa. Neretko se može uzeti u ruke knjiga kojeg priznatog lame u kojoj ovaj skladno svesnosti vlastite realizacije naglašava kako se neka njegova tumačenja trebaju uzeti sa zadrškom i pri tom upućuje na one čija reč usled rezonance njihovog bića sa suštinom učenja, ovde, na zemlji, čuva njen duh. Može se, na primer, uzeti u obzir i zen. Nešto tako jednostavno poput zazena, čovek bi mogao primiti tek nakon mnogo provedenih godina sa majstorom i njegovog blagoslova. Jer, i ne radi se o tome da se nešto poput zazena uči, jer se on i ne može naučiti, već se radi o tome da se svedoči duh zena. Tamo gde toga nema, zašto se svedoči?

Na putevima ima možda i više tehnika, možda i više znanja, no uvek se i svuda znalo da je njihov prag tačka susreta onoga koji po zakonu vlastitog bića na njega stupa i onoga koji ga je po blagoslovu Celine prešao. Nema ni autoriteta, jer on počiva na znanju, a ovdje je bit u buđenju učenika za svedočenje svetova koje i majstor svedoči. Zato mastor učeniku daje svoje duhovno ime, jer oni svedoče za iste svetove. Tamo gde se dešava puki prenos tehnika nema tog odnosa, jer nema nikog budnog koji bi nekog budio. Ako postoji ekonomija svemira, "nju ejdž" svedoči za ono Ništa, koje poput kosmičke neuroze troši tkivo života u perpetuiranju besmisla Ništavila.

 

Tulsa Dum: "Pročišćenje je napokon nadomak ruke. Dan prokletstva je ovde. Sve što je zlo, svi njegovi saveznici; vaši roditelji, vaše vođe, oni koji će sebe nazivati vašim sudijama; oni koji su lagali i iskvarili zemlju, svi će oni biti pročišćeni"…. "Vi, deco moja, vi ste voda koja će isprati sve ono što je prošlo. U vašim rukama, držite moju svetlost, sjaj Setovog oka. Ova vatra će plamenom odneti tamu, obasjaće vam put u raj!"

 

 

 

 

 

 

Vrh strane >>>

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2010 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 30-01-2013 03:33