Stranice

 

 Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Ogledalo

Tekst 15

 

  Ars Magica

  Adepti

  Hinduizam

  Budizam

  Judaizam

  Hrišćanstvo

  Islam

  Ostale religije

  Misterije

  Tajna društva

  Istorija

  Filosofija

  Astrologija

  Radiestezija

  Nauka

  Ekosfera

  Ars Medica

  Psihologija

  Umetnost

  Zanimljivosti

  Putopisi

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

 Alexanthorn

 Kontakt

 

 

 

Thornal

Arhiva tekstova Svetog Kraljevstva Magije

 

 

Ogledalo

 

15

 

Pun mesec nad šljivikom

HOROR NA SRPSKI NAČIN

Izvor: POLITIKA

Autor: Dragoljub Stevanović

12.09.2010

 

Vampir je srpska reč, ali tu prestaje svaka naša specifičnost sa onostranim. Mitska bića postoje u svim kulturama, a, sticajem okolnosti, o njima se početkom meseca naročito govorilo u Ribarskoj banji na Festivalu srpskog horora.

Srpski komplet za borbu protiv vampira (Slika desno)

Karakondžule i razne druge spodobe, koje opsedaju ljude u gluvo doba, jedna su od omiljenih tema za razgovor, od starih vremena, uz ognjište, pa do danas, u doba interneta.

Vampiri su bili stavljeni „ad akta” jedino u vreme socijalizma, kada se gradio „novi čovek“, mase osvešćivale, a u sela dovodila struja. Tada su i sede starine izgubile moć da opčinjavaju ukućane strašnim pričama iz noći punog meseca. Pojavilo se novo čudo – televizija, a na ekranu su bili Mija i Čkalja, i Milivoje Jugin koji je direktno prenosio let „Apola 11” na pravi Mesec.

Čuvena „Leptirica”, televizijski film Đorđa Kadijevića s početka sedamdesetih, bila je više presedan, ali i dokaz da se iskonski strahovi od smrti i neobjašnjivih pojava ne mogu potpuno potisnuti iz čoveka, ma koliko se u tome pokušavalo.

Danas pobornici strave i užasa na doba velike industrijalizacije gledaju kao na izgubljeno vreme. Marksizam je, kažu, dao skromne rezultate, suočavanje sa đavolom na filmskom platnu, tvrde oni, može mnogo više da pomogne čoveku da osvetli tamne strane svoga bića i nadjača sopstvene strahove i demone.
Terapija strahom

Neki su shvatili da, što se toga tiče, ne treba sedeti skrštenih ruku, a među prvima dramaturg Nenad Bekvalac koji dvaput mesečno organizuje horor tribinu „Šok koridor” u beogradskom Domu omladine i tu publici prikazuje najstrašnije, necenzurisane filmske scene koje su obično producenti izbacivali pre bioskopskih premijera. Ovu vrstu predstava voli mlada i obrazovana publika, sala je ispunjena do poslednjeg mesta, a scene mučenja i svakovrsnih iživljavanja nad ljudskim telom gledaju sa akademskim mirom i radoznalošću, uz poneki dubok uzdah ili gromoglasan smeh praćen stiskom ruku zaljubljenih.

– U „Šok koridoru” izlažemo publiku šoku i strahu jer smo uvereni da je to najčistiji lek za lečenje trauma svakodnevnog života – kaže Bekvalac.

Makar mitskih bića za plašenje imamo na pretek. Pored vampira i pomenutih karakondžula, koje opsedaju ljude noću i jašu ih do jutra, (pa ako prežive – prežive), tu su i kozare, žene sa kozjim nogama koje kriju glave, pa noćne leptirice, kojima valja, nalažu običaji, otkinuti krila i reći im da dođu po so. Ako sutradan neka komšinica zaište so – ta je veštica...

– Iako je naša tradicija bogata mitskim bićima, ove teme su malo obrađivane u domaćim serijama i filmovima, nešto malo više u književnosti, tako da ljudi iz inostranstva koriste naše legende za sopstvene filmove i zgrću pare – kaže Bekvalac.

Na putu smo da i tu nešto popravimo. U Ribarskoj banji se od 3. do 5. septembra održao prvi, „nulti“ Festival srpskog horor filma, čiji je idejni tvorac Slavoljub Marković, glavni i odgovorni urednik regionalnog nedeljnika „Grad” iz Kruševca.

– Kada smo svojevremeno raspisali konkurs za priče o vodenici odziv je bio neočekivano veliki, javljali su se naši ljudi čak iz Južne Afrike. Ispostavilo se da su savremeni autori vodenicu videli kao tajanstveno mesto, prosto stvoreno za pozornicu horora. Tako smo na naš poziv za priče o vodenicama dobili strašne priče, od kojih je nastala knjiga. Festival srpskog horora se nadovezuje na taj projekat. Ove godine nema takmičarski karakter, a već za sledeću raspisaćemo konkurs za kratke horor filmove koje će svi moći da snime na vrlo jednostavan način, amaterskim kamerama, čak i onima iz mobilnih telefona – najavljuje Marković.

Možda neko od tih dela doživi uspeh filma „Paranormalna aktivnost” koji je snimljen digitalnom kamerom, sa budžetom od 15.000 dolara, a postao je svetski fenomen jer je umesto skupih vizuelnih efekata ponudio „dobru, strašnu priču” koja može svakome od nas da se desi.

– Horor literatura, filmovi i strip samo nam pomažu da preplašimo strahove u sebi i zato, po meni, oni imaju terapeutsko dejstvo.

To je ono što nas je i rukovodilo da ustanovimo ovaj festival, da jedan univerzalni fenomen kakav je strah uvedemo u naše okvire, među naša verovanja i sujeverja, u kojima nikada nismo oskudevali – ističe njegov idejni tvorac.

Folklorna fantastika

Etnolog dr Vesna Marjanović, načelnik Odeljenja za proučavanje narodne kulture beogradskog Etnografskog muzeja, istraživala je folklornu fantastiku u Srbiji, a od tog materijala na nacionalnoj televiziji biće emitovana jedna epizoda pod nazivom „Priče uz ognjište”, u okviru serije „Zavičaj”.

– Neki običaji žive u narodu dok ih vreme ne pregazi, a onda postaju deo folklora ili se gube, ali oni vezani za rođenje i smrt, nastavak loze, traju mnogo duže. Ljudi ne žele da iskušavaju sudbinu, možda im se nešto i učini zastarelim, ali će, za svaki slučaj, poštovati ono što su nasledili od svojih predaka – kaže Vesna Marjanović.

Ono što se nekad pričalo uz ognjište, danas se prenelo na tematske internet forume. Tako se jedna od učesnica internet komunikacije priseća da joj je roditeljska kuća bila blizu groblja pa se često govorilo o ženama u belim haljinama koje su zaustavljale automobile i pričale sa vozačima, a onda iznenada nestajale: „Mi klinke smo samo smišljale kako da odemo na groblje i doživimo takvu avanturu”

– Dobro je što su te teme ponovo pokrenute, što je napravljen festival, tribine, što se o tim stvarima priča, baš kao i u svetu gde se održavaju festivali fantastike i horora – kaže naš poznati etnopsiholog dr Bojan Jovanović, koji objašnjava otkud ta sklonost čoveka da uživa u strahu.

– Ljudi su se oduvek plašili onoga što ne mogu da razumeju, a najviše smrti. Zato su nekako hteli da ovladaju tim strahovima. Čak i deca izmišljaju zastrašujuće priče da pobede strah, a ono što izmisle i ispričaju često je traumatičnije od opasnosti koje ih vrebaju u realnom svetu. Ali priče im nisu dovoljne, deca pribegavaju i nekim ritualima. Kad ostanu bez majke, recimo, razbacaju igračke na sve strane, a onda idu i sakupljaju ih i to im pomaže da se izbore sa strahom od odvajanja. Čovek se, dakle, ne zadovoljava samo fikcijama, već želi da priče pretvori u rituale i obrede, kako bi doživljaj bio ubedljiviji .

Tako su nastali maskirani obredi, karnevali, koji nemaju samo strašnu već i komičnu dimenziju, jer se strah može prevladavati i smehom. To je i Hičkok koristio u svojim filmovima.

Smrt od straha

Scene strave i užasa publika, po rečima našeg sagovornika, ljudi gledaju iz raznih motiva, ali osnovno je što žele da postanu duhovno jači. Kad prevaziđu strah osete zadovoljstvo. Naravno, svako će znati da oceni koliku količinu straha može da podnese, ako to ne ume onda ishod može da bude koban.

Da ne postoji samo strah od smrti već i smrt od straha govori i primer jednog gledaoca iz Makedonije, koji je preminuo gledajući televizijsku premijeru pomenute „Leptirice”.

Strahovima se pomno bavio i psihijatar dr Ljubomir Erić koji smatra da su horor filmovi omiljeni kod ljudi različitih uzrasta, ali uglavnom mlađih i oni muškog pola. Vole ih oni koji su zavisnici od adrenalina, koji vole da gledaju akciju, jurnjavu, tuče, ubistva...

– Doživeti strah u zaštićenim uslovima, kada si svestan da ništa ne može da ti se desi, ohrabruje nedovoljno snažne, neretko strah i erotizuje, moje iskustvo iz psihoterapije to nedvosmisleno pokazuje – kaže dr Erić, dodajući da strah pomaže čoveku da se prilagodi i preživi i to se ne menja s vremenom. Menjaju se uslovi življenja ljudi i opasnosti koje mu prete, a naravno da je smrt bila i ostala najveća opasnost sve do danas.

Srbija i Hrvatska kolevke vampira

Slovenci su nam ukrali šljivovicu i proglasili je svojim brendom, a Rumuni vampire, pa tako zahvaljujući Drakuli ceo svet misli da su ova mitska bića nastala podno Karpata. Međutim, nemački istoričar dr Peter Mario Krojter ustanovio je da su kolevke vampira Srbija i Hrvatska jer je car Dušan 1342. godine doneo ukaz kojim je zabranio sveštenicima da učestvuju u iskopavanju i spaljivanju leševa u koje se sumnjalo da ustaju noću. U Hrvatskoj, u Dalmaciji, verovalo se u kršnike, ljude rođene za vreme jakog nevremena, koji su štitili sela od vampira. Pisana dokumenta o vampirima u Rumuniji pojavljuju se mnogo kasnije.

Etnopsiholog dr Bojan Jovanović kaže da je poznata činjenica da je reč vampir srpskog porekla, koja je prihvaćena u svetu i da vuče korene iz staroslovenskog, ali vampiri kao mitska bića postoje i u drugim tradicijama i kulturama, ne samo u našoj. Verovanje u postojanje vampira, kod mnogih naroda, posledica je straha od povratka pokojnika i objašnjava se osećajem krivice da pogrebni obred nije izveden kako valja.

Spaljivanje veštica

Veštice su u Evropi spaljivane u vreme inkvizicije, dok se kod nas taj običaj zadržao do početka 19. veka, do vremena Miloša Obrenovića koji ga je iskorenio. I Karađorđe je zabranjivao spaljivanje veštica, ali je intimno verovao da poneka žena može doneti zlo. Poznato je da je njegov zet spalio jednu ženu u današnjem Kraljevu.

U vreme velikih nesreća svi narodi sveta traže žrtvenog jarca za zlo koje se dešava, pa su tako nekada ispaštale žene, a u novije vreme kod nas su ceh platile sove. Pre nekoliko godina meštani Donjeg Tovarnika kod Pećinaca pobili su jato sova ušara zbog verovanja da su ove noćne ptice čudnog krika vesnici smrti.

Vodenice i zaštita od zla

Zašto vodenica u našoj tradiciji ima posebno mesto i svojevrsni je arhetip tajanstvenog, nedokučivog, čak zastrašujućeg, objašnjava etnolog dr Vesna Marjanović. Ima nekoliko razloga zašto je to tako. Prvo, vodenice su izvan naselja, dakle izvan pokrštenog mesta, u nekom nepoznatom, mitskom prostoru gde ne dolazimo svakodnevno. Voda koja huči sa potoka, zvuci koje pravi na vodeničnom točku izazivaju razne asocijacije i priviđenja. Vodenice služe za pravljenje brašna, odnosno hleba, dakle donosedobro, a tamo gde je dobro uvek vreba i zlo, kao protivteža.

Strahovi se, po rečima sagovornice, obično vezuju za granična stanja i velike promene jer ne znamo šta je iza toga. Čoveku je svojstveno da se plaši, i zbog toga traži sebi zaštitu, nekada je to amajlija, prinošenje žrtve, ili neka zabrana, da se nešto ne sme raditi. Recimo, za neki praznik se ne sme plesti, prati rublje, kupati u reci na Preobraženje... Strahovi se pojačavaju kad se dobije dete u porodici da ga neko ne urekne. I danas, čak i u okolini Beograda, žene izgovaraju bajalice kojima, navodno, leče kolike, ili štite crvenim koncem.

I mediji javljaju o raznim nesrećama, tako da čovek svako jutro kreće u život sa negativnom energijom. Zato ne može da se opusti ako nema neki svoj zaštitni mehanizam.

Nevelik opus

Najpoznatiji domaći horor filmovi, osim „Leptirice” Đorđa Kadijevića su i „Sveto mesto”, „Devičanska ostrva” i „Štićenik” istog autora, kome je na Festivalu srpskih horora posvećeno tematsko veče, a upamćeni su i naslovi „Već viđeno”, „Variola vera”, „T. T. sindrom”, „Davitelj protiv davitelja”, „Čovek koga treba ubiti”, „San doktora Mišića”, „Kičma”...

 

 

 

 

 

 

Vrh strane >>>

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 
   

Sva prava rezervisana

Copyright © 2010 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 30-01-2013 03:29