Stranice

 

  Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

  Knjiga Tajnog Učenja

Predgovor

 Tajna Tajni

Tabvla Smaragdina

Smaragdna tabla

 7 Univerzalnih Zakona

 Knjiga Tajnog Učenja I

Čuvar Ljudi

Hermes Asklepiju

Sveta propoved

Hermes sinu Tatu

Propoved o Bogu

Uzvišeno Dobro

Neznanje o Bogu

 Knjiga Tajnog Učenja II

O Duši i Telu

O mislima i čulima

Ključ

Sveum Hermesu

O zajedničkom Umu

Tajno Učenje

Tajni Nauk Asklepiju

Proročanstvo Hemesa

Asklepije kralju Amonu

 Biblioteka

 Arhiva

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

 Alexanthorn

 Kontakt

 

 

 

 

 

KNJIGA TAJNOG UČENJA

Tajna Stvaranja i Oblikovanja Prirode

Drugi deo
 

 

Knjiga osma

O Duši i Telu

 

1. Hermes - Sada, sine moj, moramo govoriti o Duši i Telu: na koji je način Duša besmrtna i odakle aktivnost što izgrađuje Telo i razgrađuje ga. Jer ne postoji smrt za bilo koju stvar. Razumevanje te reči je besmisleno ili se izgubio prvi slog budući da se izgovara „smrtan“ umesto „besmrtan“. Smrtnost je destrukcija, a ništa u Svemiru nije uništivo. Ako je Svemir drugi Bog, život koji ne može umreti, nemoguće je i da bilo koji deo tog besmrtnog bića umre. Sve u Svemiru deo je Svemira, a ponajviše Čovek, razumno biće.

2. Prvi Bog svega je večna činjenica, nerođen i Stvoritelj svega. Drugi je Njegova slika, Svemir, kojeg je On doveo u postojanje, kojeg On održava i hrani, čini besmrtnim tako da pomoću vlastitog Oca on večno živi kao besmrtan. Ono što nastavlja da živi različito je od Večnog, jer On nije nastao iz nečeg drugoga, pa čak i da jeste, nije nastao od Samoga Sebe, već On postoji oduvek. On je večan. Zbog njega je sve večno. Otac je večan zbog Njega, ali Svemir je večan i besmrtan jer je rođen od Oca.

3. Iz tvari smeštene ispod, Otac je načinio univerzalno telo i, skupivši ga načinio ga je sfernim, prenoseći ovaj kvalitet na ono na čemu je On radio: na besmrtnu i večnu tvarnost. Ali On, Otac, ispunjen Svojim idejama, posejao je živote u sferu i zatvorio ih kao unutar pećine, unoseći život u svaku vrstu življenja. On je s besmrtnošću zaodenuo univerzalno telo kako tvar ne bi poželela da se odvoji od sastava tela i razgradi se u vlastiti izvorni nered. Jer tvar, sine, kada još nije bila otelovljena, beše u neredu. A ovde dole još uvek zadržava prirodu nereda, obuhvatajući preostale male živote, ono što se povećava i smanjuje, a što ljudi nazivaju smrću.

4. Taj nered postoji oko zemaljskih bića. Nebeska tela imaju poredak koji im je Otac pridružio kao njihov, a obnavljanjem svakog od njih taj se poredak održava kao neuništiv. „Obnavljanje“ tela na zemlji osobina je njihovog sastava, jer rastvaranje ih obnavlja u ona tela koja nikada ne mogu biti rastvorena, to jest, koja ne poznaju smrt. Stoga, radi se o lišavanju čula, ali ne i o uništavanju tela.

5. Treće živo biće, Čovek, rođen je po slici Kosmosa i ima um po Očevoj želji, iznad svih zemaljskih bića. Ne samo da ima osećaj s drugim Bogom, nego takođe ima predstavu o prvom. On poima drugog Boga kao telo, a prvoga on poima bez tela i kao Um, što je Uzvišeno Dobro.
Tat - Dakle, to biće, Čovek, ne umire?
Hermes - Čuti, sine! Shvati šta je Bog, šta je Svemir, šta je život koji ne može umreti i koji je život podložan rastvaranju. Shvati da je Svemir načinjen od Boga i u Bogu, a Čovek pomoću Svemira i u Svemiru. Izvor, i granica, i ustrojstvo svih stvari je Bog.

 

KRAJ OSME KNJIGE

 

 

 

 

Knjiga deveta

O mislima i čulima

 

1. Juče sam dao Savršenu Propoved, Asklepije, a danas smatram da je nužno slediti rečeno i govoriti detaljno o čulnom opažanju. Čulno opažanje i razumevanje izgledaju različiti jer je prvo povezano s materijom, a drugo s tvarnošću. Meni se čini da su oboje jedno i da se u Čoveku ne razlikuju. Jer u drugim živim bićima čulo je jedno s prirodom, dok u Čoveku postoji razumevanje. Um se razlikuje od misli kao i Bog od Božanstvenosti. Božanstvenost dolazi od Boga kao što razumevanje, bivajući srodno s Rečju, dolazi do Uma. Zapravo su razumevanje i Reč otuđa jedno drugom, jer niti je Reč izgovorena bez razumevanja, niti se razumevanje pojavljuje bez Reči.

2. Stoga, čula i razumevanje zajedno teku Čovekom, budući da obavijaju jedno drugo. Nemoguće je razmišljati bez čula niti opažati bez razmišljanja. Ali moguće je, kažu, zamisliti stvar bez čula, a to čine oni koji zamišljaju vidljive predmete u snovima. Meni se čini da se obe aktivnosti događaju u snoviđenju, budući da obe izrastaju u osećaju koji delimično pripada Telu, a delimično Duši, jer kad god su oba dela osećaja u saglasju, nastaje razumevanje rođeno iz Uma.

3. Um poima sve misli, dobre kad prima seme od Boga, a suprotne kada ih prima od Demona, budući da ne postoji nijedan deo Svemra slobodan od Demona. S obzirom da je Demon osvetljen Božjom Svetlošću, krade je i seje dalje seme svoje energije. Um poima tako posejano seme: blud, ubistvo, nasilje prema ocu, svetogrđe, davljenje, samoubistvo skokom sa stene i sva druga dela kao delo zlih Demona.

4. Nekoliko je semena Božjih, ali ona su moćna, predivna i dobra: vrlina, samokontrola i predanost Bogu. Predanost Bogu je znanje o Bogu. Onaj ko je to znanje otkrio ispunjen je svime što je dobro i obdaren je božanskim razumevanjem koje nije kao razumevanje mnoštva. Zato oni koji znaju nikada ne ugađaju mnoštvu niti mnoštvo ugađa njima. Oni izgledaju kao ludi i postaju predmet poruge. Mrze ih, preziru, pa čak ih i osuđuju na smrt. Zato kažemo da zlo mora živeti ovde dole na Zemlji, gde je njegovo vlastito mesto. To mesto je Zemlja, a ne Svemir, kako neki nepobožni jezici tvrde. Međutim, onaj ko je predan Bogu, podnosiće sve kada je spoznao Znanje. Takvom su Čoveku sve stvari dobre, čak i one koje su zle za druge te ih namerno upućuje Znanju. On sam zle stvari čini dobrima.

5. Ponovno se vraćam na Reč o čulima. Jer korišćenje čula s razumevanjem osobina je Čoveka. Ali, kako sam već rekao, nije svaki Čovek sposoban za razumevanje, jer jedna vrsta ljudi bavi se materijalnim stvarima, dok se druga bavi postojanjem. Jer materijalan Čovek, kao što rekoh, udružuje se sa Zlom i prima seme svojih misli od Demona, dok se stvarni ljudi udružuju s Dobrim, i spasava ih Bog. Bog je Stvoritelj svih stvari i u svom stvaranju sve ih je stvorio nalik Sebi, ali oni su, dok postaju dobri manifestujući svoju aktivnost, neproduktivni. Kosmički tok stvara različite vrste naraštaja, čineći neke okaljane Zlom, pročišćujući druge Dobrom. Svemir, o Asklepije, ima svoj razum i razumevanje, ne kao Čovek, ne toliko mnogostruk, već bolji i jednostavniji.

6. Osećaj opažanja i razumevanje Svemira su jedno. Oni su Oruđe Božje Volje kojim se stvaraju sve stvari i kojim se vraćaju tom jednom. Organizovan je tako da unutar sebe čuva seme koje je primio od Boga, da bi se sve manifestovalo, da bi se tada rastvorilo te ponovno iznova stvorilo. Poput Dobrog Baštovana Života, rastvorene stvari uzima sebi i obnavlja ih kroz preobražaj. Ne postoji ništa čemu ne daje život. Uzimajući sve u sebe, čini ih živima, i u isto vreme je Mesto Života i njegov Stvoritelj.

7. Različita su tela izgrađena od materije. Neka su od Zemlje, neka od Vode, neka od Vazduha, neka od Vatre. Ali sva su ona sastavljena. Neka su složenija, neka jednostavnija. Ona složenija su teža, ona jednostavnija lakša. Brzo kretanje toka Svemira stvara različite kvalitete bića. Pritisak Vazduha od toga je kontinuiran i daje kvalitet telima jednako kao i obilje života.

8. Bog je otac Svemira, Svemir je otac onoga što je unutar njega. Svemir je sin Boga, a ono unutar Svemira od Svemira je stvoreno. I ispravno je nazvan Svemirom jer on svim stvarima daje poredak kroz raznolikost njihovog porekla i kontinuitet života, kroz neumornu aktivnost i brzinu neophodnosti, kroz sastav njegovih elemenata i poredak onoga što dolazi u postojanje. Da se to naziva „poretkom“, nužno je i pogodno. Tada čulno opažanje i razumevanje svega što živi dolazi u njih izvana, jer oni udišu ono što drži ih kao dar Boga.

9. Ali Bog nije, kao što neki misle, bez čulne percepcije i bez razumevanja. U svom praznoverju ljudi tako bezbožno govore. Jer, Asklepije, sve stvari koje postoje nalaze se u Bogu. Njih je stvorio Bog i one zavise od Njega: jednako stvari koje deluju kroz telo, stvari koje kroz tvarnost Duše čine da se druge kreću, stvari koje pomoću Duhova čine druge stvari živima i one koje uzimaju u sebe istrošene. Pre ću reći da Bog ne sadrži ta bića; reći ću istinu: On je sve to. To je čulno opažanje i razumevanje Boga: uvek pokreće sva bića i nikada neće nastupiti vreme kada će bilo šta od Njega biti napušteno. Kada god govorim o bićima, govorim o Bogu, jer Bog održava bića i ništa nije izvan Njega kao što ni On nije izvan ničeg.

10. O Asklepije, sve će ti se stvari pokazati istinite ako ih razumeš, ali ostaneš li neuk, nećeš u njih verovati. Shvatiti znači verovati, neverovati znači ne shvatati. Moja Reč vodi ka Istini. Moćan je Um, velik, i kada je vođen Umom prema nekoj tački, Čovek ima moć da dođe do istine. Kada je Um shvatio sve stvari i spoznao da su u skladu s onim što je već prevedeno razumom, tada veruje i pronalazi počinak u Predivnoj Veri. Oni koji uz Božju pomoć shvate sve što je sada izgovoreno, oni veruju, ali oni koji ne razumeju, ne veruju u to. Neka toliko bude rečeno o razumevanju i čulnom opažanju.

 

KRAJ DEVETE KNJIGE

 

 

 

 

Knjiga deseta

Ključ

 

1. Hermes - Svoju jučerašnju Reč posvetio sam tebi, Asklepije, pa je danas pravično posvetiti je Tatu, posebno što je to sažetak Glavne Propovedi koja je upućena njemu. Stoga, „Bog”, „Otac” i „Dobro”, o Tate, imaju istu prirodu, ili tačnije, energiju. Jer ime prirode znači rast, budući da se odnosi na bića koja se menjaju i koja su jednako pokretna i nepokretna, odnosi se na Nebesko i Ljudsko, a oboje Bog želi u postojanju. Raspravili smo o energiji koja je drugde te o drugim Božanskim i Ljudskim stvarima koje se moraju imati na umu kada se o ovome govori.

2. Božija energija je stoga Njegova Volja, a Božija suština je htenje da sve stvari postoje. Jer šta je „Bog”, „Otac” i „Dobro” ako ne postojanje svih stvari, čak i onih koje još nisu, šta drugo ako ne sama suština svega što jeste? To je Bog, to je Otac i to je Dobro. Njemu nije dodato ništa od svega ostalog, iako je Svemir, to jest Sunce, njima otac koji pokazuje njihove osobine, on nije na isti način uzrok Dobra u živim bićima, niti njihovog života. Ako je on Otac, u potpunosti su pod nadzorom volje Uzvišenog Dobra, bez kojeg ništa ne može biti ili postati.

3. Roditelj je uzrok života svoje dece, jednako s očeve kao i s majčine strane, primajući želju od Uzvišenog Dobra kroz Sunce, jer je Dobro kreativno načelo. A takvu moć ne može posedovati niko drugi nego samo On koji ništa ne uzima već želi da sve stvari postoje, neću Tate, reći „koji stvara“. Jer tokom drugog vremenskog razdoblja Stvoritelj je nepotpun po tome što ponekad stvara, a ponekad ne, jednako u kvalitetu kao i u kvantitetu onoga što se stvara. Ponekad stvara mnoge stvari posebne vrste, a ponekad one suprotne od njih. Ali „Bog”, „Otac” i „Dobro” uzrok su postojanja svega.

4. Zbog toga su sve ove stvari za one koji mogu da vide. Bog želi tako i tako jeste. Zaista je to za Čovekovo dobro. Priroda je Uzvišenog Dobra da bude spoznato, o Tate.
Tat - Oče, ispunio si nas dobrim i najlepšim viđenjem tako da je oko moga uma gotovo postalo predmet poštovanja.
Hermes - Viđenje Dobra nije poput sunčevih zraka koje silovito zaslepljuju oči i uzrokuju njihovo zatvaranje. Upravo suprotno, sjaji i povećava viđenje oka sve dok je Čovek sposoban zadržati prodor tog sjaja koji samo um može videti. Ne samo da dolazi dole do nas najbrže, već nam ničim ne škodi, a instinkt je ispunjen besmrtnim životom.

5. Zaista, oni koji su sposobni da upiju više od tog Viđenja od drugih, često gube svesnost o telu u tom najlepšem viđenju, kao što se dogodilo našim precima Starim Bogovima.
Tat - Može li se to dogoditi nama, o oče?
Hermes - Zaista može, o sine moj! Ali mi smo još preslabog vida i nismo dovoljno jaki da bi smo zadržali lepotu tog Uzvišenog Dobra. Kada o tome ništa nećeš moći reći, tada ćeš to videti, jer iskustvo o tome je tišina Boga i povlačenje svih čula.

6. Onaj ko je pojmio ovo, ne može pojmiti drugo. Onaj koji je duboko promišljao, ne može promišljati o bilo čemu drugome, ne može čak ni pokrenuti telo. Oslobođen svakog kretanja telesnog i čula, on ostaje miran. Kada je to rasvetlilo čitav um i čitavu Dušu, ponovno se rasplamsava i povlači čitavog Čoveka iz tela, preobražavajući ga u suštinsko biće. Nemoguće je, sine moj, da Duša koja je videla lepotu Uzvišenog Dobra postane Bog dok je u telu.

7. Tat - Šta misliš time „postati Bog”, oče?
Hermes - Svaka odvojena Duša prolazi kroz preobražaj, sine moj.
Tat - Šta misliš kada kažeš „odvojena”?
Hermes - Nisi li čuo u Glavnoj Propovedi da su sve Duše koje lutaju čitavim Univerzumom odvojene od jedne Duše, Duše svega? Zaista postoji mnogo preobražaja tih Duša, od kojih su neke srećne više, a druge manje. One koje bejahu bića koja su puzala promenjene su u vodena bića, Duše Vode promenjene su u bića Zemlje, one koje žive na Zemlji u bića s krilima, a Duše koje žive u Vazduhu menjaju se u ljude, dok ljudska bića postižu prvi korak besmrtnosti promenom u Demone. I tako ona kruže u horu Nepogrešivih Bogova. Postoje dva hora Bogova: jedan je Nepogrešivi, a drugi je Lutajući. A to je najsavršenija slava Duše.

8. Ali ako duša koja je ušla u ljudsko telo ostaje zla, ona ne kuša besmrtnost niti učestvuje u Dobru. Ona se vraća natrag na put koji vodi bićima koja puze. To je osuda Duše. Zato je neznanje zlo Duše. Jer duša koja nema znanja o stvarima koje jesu, ili znanja o njihovoj prirodi, ili o Dobru, zaslepljena je telesnim požudama i bacana tamo-amo. Ta izopačena Duša, ne znajući ono što jeste, postaje rob tela čudnog oblika u jadnom stanju, ali ne kao onaj ko vlada, već kao onaj kojim se vlada. Nosi svoje telo kao teret i ne zapoveda, već sluša zapovesti. To neznanje je zlo Duše.

9. S druge strane, vrlina Duše je Znanje. Jer onaj ko zna, dobar je i pobožan još za vreme zemaljskog života.
Tat - Kakva je to vrsta Čoveka, o oče?
Hermes - Onaj ko provodi vreme raspravljajući i slušajući raspravljanje, sine moj, bori se sa senkom. Jer „Bog”, „Otac” i „Dobro” ne mogu se izgovoriti ni čuti. I iako je tako, sva bića imaju čula, jer bez njih ne bi mogla živeti. Ali Znanje je sasvim drugačije od čula, jer čula izrastaju uz pomoć onoga što ima vlast nad nama, dok je Znanje kraj nauke, a nauka je Božji dar.

10. Sva je nauka bestelesna, koristi um kao oruđe baš kao što um koristi telo. Oboje, stoga, dolaze u telo, razum i tvar. Sve stvari moraju biti sastavljene od kontrasta i suprotnosti i ne može biti drugačije.
Tat - Ko je, onda, taj Bog Tvari o kojem govoriš?
Hermes - Svemir, predivan, ali ne dobar; jer on je tvaran i lako opažajan i iako je prvi od opažajnih stvari, on je drugi nivo postojanja i nepotpun je. Iako nikada nije rođen u vremenu, i oduvek jeste, on postoji u stvaranju i stvara kvalitet i kvantitet. On je pokretan, a stvaranje je pokret sveukupne Tvari.

11. Nepokretni Sveum pokreće Tvar na sledeći način, budući da je Svemir sfera, to jest glava. Iznad glave ne nalazi se ništa tvarno, baš kao što nema ničega tvarnog ispod stopala, gde je sva tvar. Stoga je Sveum glava, a sam je pokretan kao sfera, to jest, na način koji odgovara glavi. Tako je sve ono što je sjedinjeno u „tkivu“ te „glave“ Duša, i besmrtno je po svojoj prirodi. Jednako kao što je telo načinjeno u Duši, tako i sve sjedinjeno s glavom ima Dušu znatno više nego što je ima telo. One stvari koje su udaljenije od ovoga „tkiva“, tamo gde su stvari koje imaju veći udeo tela nego Duše, po svojoj su prirodi podvrgnute smrti. Celina je, međutim, život. Tako se Svemir sastoji od oba, od Tvari i Sveuma.

12. Svemir je prvo od živih bića, dok je Čovek drugo, odmah nakon njega, iako je prvo živo biće podvrgnuto smrti. Čovek ima istu snagu Duše u sebi kao i druga živa bića, pa ipak, on nije samo ne-dobar nego je čak i zato, zbog toga smrtan. Iako Svemir nije dobar po tome jer je podvrgnut kretanju, nije zao, te zbog toga nije podvrgnut smrti. Ali Čovek je zao, jer je podvrgnut kretanju i smrti.

13. Načela Čoveka su ova: Um u Razumu, Razum u Duši, Duša u Duhu i Duh u Telu. Duh prožima telo kroz vene, arterije i krv, podražavajući kretnje živih bića. Zato neki ljudi misle da je Duša krv, ali greše. Oni ne razumeju da se onda, kada se Duh mora povući u Dušu, krv zgrušnjava, vene i arterije postaju prazne, a živo biće tada se premešta, a to je smrt tela.

14. Sve stvari zavise od jednog Izvora, a on zavisi od Jednog i Jedinog. Izvor je, međutim, pokrenut kako bi ponovno postao Izvor, dok Jedan ostaje uvek i nepokretan je. Stoga postoji ovo troje: „Bog”, „Otac” i „Dobro”, Svemir i Čovek. Bog sadrži Svemir, a Svemir Čoveka. Svemir je sin Boga, Čovek je sin Svemira i kao takav unuk je Boga.

15. Bog ne zanemaruje Čoveka. Ne, poznaje ga celovito i Bog sâm želi biti spoznat. Spoznaja Boga, to je jedino spasenje za Čoveka. To je uspon do najvišeg staništa Bogova. Samo uz pomoć Njega Duša postaje dobra, ali nije dobra zauvek, jer postaje kvarna, a to se događa iz nužnosti.

Tat - Kako to misliš, o Trismegistose?
Hermes - Gledaj Dušu deteta, sine moj, koja još nije odvojena. Njegovo telo još nije naraslo, nije se u potpunosti razvilo.
Tat - Kako?
Hermes - Predivno je videti takvu Dušu, još neiskvarenu telesnim strastima, koja je još vezana za Dušu Svemira! Ali kada telo naraste i povuče Dušu u svoju masu, tada se Duša odvaja, zaboravlja i ne sudeluje u Lepoti i u Dobru. I zaborav postaje njena pokvarenost.

16. Isto se, takođe, događa onima koji napuštaju telo. Kada se Duša povlači u sebe, Duh se povlači u krv, a Duša u Duh. Tada Um, oslobođen svog pokrova i bogolik po svojoj prirodi, uzima telo zvezdane Vatre i, krećući se posvuda, prepušta Dušu suđenju i pravdi koju je zaslužila.
Tat - Kako to misliš, o oče? Da je Um odvojen od Duše, a Duša od Duha? Zar nisi rekao da je Duša ogrtač Uma, a Duh ogrtač Duše?

17. Hermes - Slušalac, o sine, treba da bude jednog Uma i Duha s govornikom. Njegovo slušanje treba biti finije od govornikovog glasa. Oblikovanje tih pokrova, sine moj, događa se u zemaljskom telu. Jer nemoguće je da se Um smesti u zemaljskom telu onako razgolićen, bez pokrivala. S jedne strane zemaljsko telo ne može nositi takvu veliku besmrtnost, dok s druge strane, takva uzvišenost ne može podneti dodir s telom koje je podvrgnuto patnji. Zato je Um uzeo Dušu kao ogrtač. Duša, s obzirom da je i sama Božanska, koristi Duh kao svoj ogrtač, a Duh prožima sva živa bića.

18. Kada je Um oslobođen svog zemaljskog tela, on odmah navlači odgovarajuću odeću od Zvezdane Vatre s kojom ne može živeti u zemaljskom telu. Jer zemlja ne može izdržati vatru. Odmah je zapali čak i najmanja iskra. Zbog toga je oko Zemlje rasprostrta voda kao odbrana ili zid koja zadržava plamenu Vatru. Ali Um, najbrži od svih nebeskih misli i brži od svih Elemenata, ima kao telo Vatru. Um koristi vatru kao alat za izgrađivanje svih stvari, ali je Um Čoveka samo za zemaljske stvari. Lišen vatre, Um na Zemlji ne može stvarati Božanske stvari, jer je ljudski zbog svog mesta prebivanja.

19. Ljudska Duša, ali ne svaka Duša, već samo ona koja je pobožna, Demonična je i Božanska. Kada se takva Duša oslobodi tela i prođe test pobožnosti koji se sastoji u spoznavanju Boga i nepovređivanju bilo kojeg Čoveka, ona ostaje čisti Um. Nepobožna Duša ostaje u svojoj vlastitoj tvari, ograničena sobom, tražeći zemaljsko telo, to jest ljudsko telo u koje može ući. Nijedno drugo telo ne može udomiti ljudsku Dušu. Nije po Zakonu da ljudska Duša uđe u telo neorganskog bića. Božji zakon štiti ljudsku Dušu od takvog nasilja.

20. Tat - Na koji je način ljudska duša kažnjena, o oče?
Hermes - Koja je kazna ljudskoj Duši veća od gubitka pobožnosti? Koja vatra stvara veći plamen od bezbožnosti? Koja divlja zver osakaćuje telo kao što bezbožnost osakaćuje Dušu? Zar ne vidiš koliko zla trpi bezbožna Duša? Kako traži pomoć i vrišti: „Ja sam u vatri, u plamenu. Ne znam šta da kažem, šta da učinim. Jadna sam, proždire me zlo što me obuzelo. Ne mogu videti, ne mogu čuti.” Nisu li to glasovi kažnjene Duše? Ili veruješ, kao većina, da Duša u trenutku napuštanja tela ulazi u životinju? To je jako velika greška!

21. Jer Duša je kažnjena na sledeći način: kada Um postane Demon, zakon nalaže da uzme vatreno telo kako bi sprovodila Božiju službu. I ulazeći u bezbožnu Dušu, muči je bičevima izgrađenim od njenih vlastitih grehova. Zaražena time, bezbožna Duša okreće se ubistvu, besu, sablaznima i svakoj vrsti nasilja kojim se ljudi suprotstavljaju pravdi. Ali kada Um ulazi u pobožnu Dušu, vodi je u Svetlost Znanja. Takva se Duša nikada ne umori od pevanja pesama hvale i blagosiljanja svih ljudi, i čineći svima dobro rečju i delom, ona je slika svoga Oca.

22. Zbog toga, sine moj, kada zahvaljuješ Bogu, trebaš moliti za plemeniti Um. Tada Duša može preći u bolje stanje, ne u lošije. Nadalje, postoji saobraćanje Duša. One od Bogova imaju odnos s Dušama ljudi, a ljudske Duše s Dušama bića koja nemaju razum. Više su odgovorne za niže, Bogovi paze na ljude, ljudi na nerazumne životinje, dok Bog pazi na sve, jer On je viši od svih, a svi su manji od Njega. Tako je Svemir podvrgnut Bogu, Čovek Svemiru, a nerazumna bića Čoveku. Bog je oko svih njih i Bog ih sve sadrži. Božji zraci, upotrebimo li sliku, Njegove su energije, zraci Svemira su priroda, a Čovekovi umetnost i nauka.

23. Takva je podela Univerzuma koja zavisi od prirode Jednog, koji sve prožima kroz Sveum Jednog, od koje nema Božanskije ni veće energije niti bilo čega što je sposobnije sjediniti ljude s Bogovima i Bogove s ljudima. On, Sveum je Dobar Demon. Blagoslovljena je Duša koja je potpuno stopljena s Njime, a jadna je Duša koja je lišena Uma.
Tat - Kako to misliš, o oče?
Hermes - Misliš li, sine moj, da svaka Duša ima Dobro Sveuma? Jer o Njemu sada govorimo, ne govorimo o sluzi, o kojoj smo pričali ranije, koja je poslana dole da kazni Dušu.

24. Jer Duša bez Uma ne može govoriti niti delovati. Često Um napušta Dušu, a u to vreme Duša ne vidi i ne razume, te je nalik stvari koja nema razum. Takva je moć Uma. On napušta takvu Dušu koja je vezana za telo i time je ovde dole guši. Takva Duša, sine moj, nema Um, pa se takav ne može nazvati Čovekom. Jer Čovek je Božansko biće i ne može se meriti s drugim bićima na zemlji, već s onima na Nebu koji se zovu Bogovima. Zaista, ako trebamo hrabro izreći istinu, istinski Čovek je iznad Bogova ili je po snazi barem jednak njima.

25. Niko od Nebeskih Bogova neće napustiti granice Neba i sići na zemlju, ali Čovek se uspinje na Nebo i meri ga. On zna koje su stvari visoko, koje nisko i tačno razume sve druge stvari. A najbolje od svega je to što se uspinje dok se još nalazi na Zemlji. Toliko daleko se prostire njegov zanos. Zbog tog razloga može se Čovek usuditi reći da je Čovek na Zemlji Bog podvrgnut smrti, dok je Bog na Nebu Čovek lišen smrti. Zato je sve pod nadzorom njih dvoje: Čoveka i Svemira. Ali sve proizlazi iz Jednog.

 

KRAJ DESETE KNJIGE
 

 

 

 

Knjiga jedanaesta

Sveum Hermesu

 

1. Sveum - Usvoji ovu propoved, Hermese Trismegistose, i zapamti izgovorene reči, jer neću oklevati da kažem ono što mi dođe.
Hermes - S obzirom da je mnogo ljudi izreklo puno toga, a to je bilo različito, o Svemu i Bogu, nisam naučio Istinu. Razjasni mi sve to, Gospodaru moj. Jer jedino mogu verovati tumačenju koje dolazi od Tebe.

2. Sveum - Slušaj, sine moj, o Bogu i Svemu: Bog, Večnost, Kosmos, Vreme i nastanak, Bog stvara Večnost, Večnost stvara Svemir, Svemir Vreme, a Vreme Nastanak. Dobro, Lepota, Mudrost i Blagoslov su, kao što jeste, suština Boga. Suština Večnosti je nepromenljiva istovetnost, suština Svemira je poredak, suština Vremena je promena, a suština Postanka su život i smrt. Energije Boga su Um i Duša, Večnosti trajanje i besmrtnost, Svemira, obnavljanje i suprotno od toga, Vremena, rast i smanjenje, a Stvaranja kvalitet. Večnost je, stoga, u Bogu, Svemir u Večnosti, u Svemiru Vreme, a u Vremenu Postanak. Večnost stoji čvrsto oko Boga, Svemir se kreće u Večnosti, Vreme ima svoja ograničenja u Svemiru, dok Postanak nastaje u Vremenu.

3. Izvor svega je Bog, njihova je suština Večnost, Tvar je njihova Svemir. Božija Moć je Večnost, a rad Večnosti je Svemir koji nikada nije nastao, ali uvek u Postojanje kroz Večnost dolazi. Zato nikada neće biti uništen, jer Večnost je neuništiva. U Svemiru nijedna stvar ne nestaje, jer Svemir je sa svih strana okružen Večnošću.
Hermes - Ali, šta je mudrost Božija?
Sveum - Dobro i Lepota, Blagoslov, svaka Vrlina i Večnost. Večnost stvara poredak Svemira i udeljuje besmrtnost i trajnost u Tvar.

4. Jer rađanje Tvari zavisi od Večnosti jednako kao što Večnost zavisi od Boga. Postanak i Vreme, na Nebu i na Zemlji, imaju dva oblika: na Nebu su nepromenljivi i neuništivi, a na Zemlji su podvrgnuti promeni i uništenju. Nadalje, Duša Večnosti je Bog, Duša Svemira je Večnost, Duša Zemlje je Nebo. Bog je u Umu, Um je u Duši, Duša je u Tvari, a sve to postoji u Večnosti. Čitavo ovo Telo, u kojem su sva tela, ispunjeno je Dušom, Duša je ispunjena Umom, a Um Bogom. Duša ispunjava Telo Svemira iznutra, a izvana ga okružuje, čineći Sve živim. Izvana ovaj ogroman i savršen Život okružuje Svemir. Nepromenljivo, ispod, na zemlji nastaju promene.

5. Večnost održava ovaj Svemir ili Nužnošću, ili Predodređenošću, ili Prirodom, ili bilo čime drugim što Čovek pretpostavlja ili će pretpostavljati. A sve to je Bog u delovanju. Energija Boga je Moć koju niko ne može nadmašiti, Moć s kojom se ne treba upoređivati bilo šta ljudsko ili Nebesko. Zato, o Hermese, nikada ne pomišljaj da je bilo šta iznad ili ispod slično Bogu, jer tada ćeš zastraniti od Istine. Jer ništa nije slično onome što nema sličnost, koje je Sâmo i Jedno. I nikada ne pomišljaj da bi bilo ko drugi mogao imati Njegovu moć. Ko je tamo osim Njega, čija priroda su život, smrt i besmrtnost? Šta drugo on radi ako ne stvara? Bog nije neaktivan, jer bi tada svim stvarima nedostajala aktivnost, one su sve ispunjene Bogom. Ali, nigde u Svemiru, kao ni bilo gde drugde, ne postoji neaktivnost. „Neaktivnost“ je ime koje se ne može primeniti jednako na ono što stvara kao i ono što je stvoreno.

6. Sve stvari moraju biti stvorene na svom ispravnom mestu. Jer On koji stvara je u njima svima. On ne postoji samo u jednoj stvari, niti On samo stvara u jednom. On ih stvara sve. S obzirom da je Moć, On energizuje stvari koje stvara a koje nisu nezavisne od Njega, iako je sve stvoreno Njemu podvrgnuto. Pogledaj sada kroz mene Svemir što se otvara tvojem pogledu i pažljivo motri njegovu Lepotu, Telo u čistom savršenstvu, pa iako ne postoji ništa drevnije, Ono je uvek novo i uvek na svom početku. Zaista nadilazi svoj početak.

7. Pogledaj opet, kako ispod leži sedam Svetova, poređanih u poretku Večnosti, i kako šire Večnost svojim različitim smerovima. Vidi kako su sve stvari pune svetlosti, a nigde nema vatre, jer ljubav i stapanje suprotnosti i nesličnosti daje rođenje svetlosti koja sjaji dalje snagom Božijom, izvorom svakog dobrog postojanja, načelom celokupnog poretka, vladara sedam svetova. Pogleadaj na Mesec, prethodnika svih njih, oruđe prirode, kako preobražava nižu materiju. Gledaj Zemlju, postavljenu u središtu Svega, čvrstog temelja Predivnog Svemira, hraniteljicu i negovateljicu zemaljskih bića. Pogledaj mnoštvo besmrtnih života, kako je veliko, i ona bića podvrgnuta smrti, a na sredini između oboje, besmrtnih i smrtnih života, gledaj Mesec kako kruži.

8. I sva su bića ispunjena Dušom koja ih pokreće, svaka na svoj odgovarajući način; neke oko Neba, neke oko Zemlje, Gledaj kako se ona zdesna ne kreću nalevo, niti se ona sleva kreću nadesno, niti se ona odozgo kreću prema dole, niti se ona odozdo kreću prema gore. A to da su sve ove stvari dovedene u postojanje, najvoljeniji Hermese, ne trebaš više učiti od mene. Jer one su tela, imaju Dušu i kreću se. Nemoguće je da se združe u jedno a da ih neko nije sve združio. Zato mora postojati uzrok koji je Jedan.

9. Budući da je kretanje mnogobrojno i različito, a kako njihova tela nisu slična, ipak je jedna brzina određena za njih sve, pa zato ne može biti dva ili više stvoritelja. Zbog toga jedan jedini poredak ne postoji među njima kao „mnoštvo“; jer nastalo bi suparništvo slabijeg i jačeg te njihova borba. Da je stvoritelj života podložan promeni i smrti, postojao bi drugi koji bi želeo stvoriti besmrtnike, jednako kao što bi stvoritelj besmrtnika želeo stvoriti smrtnike. Razmisli! Da postoje dva, s obzirom da postoji samo jedna Tvar i jedna Duša, koji od njih bi preuzeo brigu o stvaranju? Ako bi to učinili oboje, na koga bi pao veći deo?

10. Shvati da se svako živo telo sastoji od Tvari i Duše, bez obzira je li telo od besmrtnog ili smrtnog bića. Jer sva živa bića imaju Dušu, a ona koja nisu živa jednostavno su tvar. Na isti je način Duša, sama po sebi, po svom vlastitom stvoritelju, uzrok života, ali uzrok sveg života je On koji stvara stvari koje ne mogu umreti.
Hermes - Kako su, kao prvo, bića podvrgnuta smrti drugačija od besmrtnih? I drugo, kako Život koji ne poznaje smrt i čini besmrtnost, ne stvara besmrtna bića?

11. Sveum - Jasno je da postoji neko ko čini te stvari. Drugo, On je takođe Jedan, vrlo manifestovan, Jer, takođe, Duša je jedna i Život je jedan, i Materija je jedna.
Hermes - Ko je on?
Sveum - Ko drugi ako ne Jedan Bog? Ko drugi može živim bićima dati dušu ako ne Bog sâm? Zato je Bog Jedan. Sasvim je besmisleno da prihvatiš da je Svemir jedan, da je Sunce jedno, da je Mesec jedan, da je Božanska Priroda jedna, a da misliš da je Bog jedan u nizu mnogobrojnih.

12. Sve stvari, stoga, On stvara na mnogo načina. Zar treba biti iznenađujuće da Bog stvara život i Dušu, besmrtnost i preobražavanje, kada ti sam činiš toliko mnogo stvari? Jer ti vidiš i govoriš, čuješ i njušiš, dodiruješ, hodaš, misliš i dišeš. Ne postoji jedan koji vidi i drugi koji čuje, jedan koji hoda, jedan koji misli i drugi koji diše. Samo jedan postoji koji čini sve ovo. Ali ništa od svega toga nije bez Boga. Kada sve to prestaneš činiti, nisi više živo biće, stoga, takođe ako Bog prestane sa svim tim, premda je to bezbožno reći, On više nije Bog.

13. Ako se može pokazati da ne može postojati nijedna neaktivna stvar, koliko je to samo istinito u pogledu Boga? Ako postoji nešto što on ne stvara, tada, iako je to sramno reći, On nije savršen. Ali On nije neaktivan već savršen, i On stvara sve stvari. Na trenutak mi posveti svoju nepodeljenu pažnju, o Hermese, i lako ćeš shvatiti kako je rad Boga jedan, kako dovodi sve stvari u postojanje, one koje jesu, one koje su nekad bile i one koje će biti. To je život, voljeni moj, to je Lepota, to je Uzvišeno Dobro, to je Bog.

14. Želiš li shvatiti to u praksi, promatraj šta se događa kada poželiš začeti. Ali s Njim nije tako, jer on ne doživljava ugodnost. Jer on nema nikoga s kime bi podelio to što radi, jer radi Sam. On je uvek u Svom radu, jer On je ono što stvara. Da je On odvojen od toga, sve bi propalo i sve bi nužno nestalo, jer više ne bi bilo života. Budući da je sve živo, a Život je jedan, Bog je takođe jedan. Ako je, nadalje, sve živo, i na Nebu i na Zemlji, a kako postoji jedan život u svima njima koji u postojanje dolazi kroz Boga, Bog je takođe taj život. Stoga, sve nastaje od Boga. Život je sjedinjenje Uma i Duše, a Smrt nije uništenje onoga što je sjedinjeno, već je to rastvaranje njihovog jedinstva.

15. Večnost je, štaviše, slika Boga, Svemir slika Večnosti, Sunce slika Svemira, a Čovek slika Sunca. Ljudi promenu nazivaju smrću, jer je telo razgrađeno, a život koji je razgrađen, povlači se u nemanifestovano. Ali u ovoj propovedi, moj voljeni Hermese, budući da slušaš s takvim poštovanjem, kazujem ti, i Svemir trpi promenu, svakoga se dana deo Svemira povlači u nemanifestovano, ali Svemir nikada nije rastvoren. To se događa Svemiru, to su njegovi ciklusi i misterije. Ciklusi su stalno okretanje, a misterija je obnavljanje.

16. Svemir uzima sve oblike, ali ne zadržava oblike spoljnje, već ih menja unutar sebe prema sebi. Budući da Svemir ima mnogo oblika, kakav bi trebao biti njegov stvoritelj? S jedne strane, On ne bi trebao biti lišen svih oblika, a s druge strane, ako je od mnogo oblika, bio bi kao Kosmos. Ako ima jedan oblik, biće manji od Svemira. Šta reći o Njemu, a da naša rasprava ne zapadne u poteškoću? U pogledu Boga ne možemo pojmiti poteškoću. On ima jednu Ideju koja je Njegova vlastita, koja je nevidljiva i bestelesna, i koja pomoću tela manifestuje sve oblike.

17. I nemoj biti začuđen da postoji bestelesni oblik, jer on je poput oblika reči. Na slikama planinski vrh izgleda kao oštar, ali u stvarnosti je on gladak i ravan. Ako si razmotrio ono o čemu sam govorio, sročićemo to odvažnije i tačnije: kao što Čovek ne može živeti bez života, tako ni Bog ne može živeti a da ne ispoljava Uzvišeno Dobro. To je život i pokret Boga, pokretati sve stvari i činiti ih živima.

18. Nekima od izrečenih stvari treba pridati posebnu pažnju. Zato shvati šta ću ti reći. Sve je u Bogu, ali ne kao da leži na nekom mestu. Jer mesto nije samo telo, već nepokretno telo, a stvari što leže na mestu kreću se. Unutar Boga sve se nalazi u bestelesnoj imaginaciji. Misli o Njemu kao o Onom koji sadrži sve to. Ne postoji nešto što ograničava bestelesno, ne postoji ništa brže ili moćnije. To je apsolutno bez granice, najbrže i najmoćnije od svega.

19. Razmotri to sam. Zapovedi svojoj Duši da ide bilo gde i biće tamo brže od tvoje zapovesti. Naloži joj da ode na okean i evo je odmah tamo, ne kao da je išla od mesta do mesta, nego je već tamo. Naredi joj da se vine u nebo i neće joj trebati krila. Ništa je neće zadržavati, ni vatra, ni Sunce, ni Eter, ni vihor, ni druga nebeska tela, proći će kroz sve njih. A želiš li prodreti kroz sve to i kontemplirati o onome što je iza, dopušteno ti je.

20. Vidi koju imaš moć i koju brzinu. Ti možeš učiniti sve te stvari. Zar Bog ne može? Razmišljaj o Bogu kao da u sebi sadrži sve ideje: Svemir, Sebe, Sveukupnost. Ne učiniš li se nalik Bogu, nećeš ga spoznati. Jer slično se razume uz pomoć sličnoga. Narasti do jednake veličine kao Veličina koja nadilazi sve merljivo, oslobodi se svakog tela, transcendiraj svo vreme. Postani Večnost i tako ćeš spoznati Boga. Pretpostavi da ti ništa nije nemoguće. Pojmi sebe bez besmrtnog i sposobnog da shvati sve: svu umetnost, nauku i prirodu živog bića. Postani viši od svih visina i dublji od svih dubina. Oseti čitavo stvaranje kao jedno u sebi: vatru, vodu, suvoću i vlagu. Pojmi sebe da si na svim tim mestima u isto vreme: u zemlji, u vodi, na nebu, da još nisi rođen, da si u materici, da si odjednom mlad, star, mrtav, da si s one strane smrti. Pojmi sve stvari odjednom: vremena, mesta, delovanja, kvalitete i kvantitete, tada možeš spoznati Boga.

21. Zaključaš li svoju Dušu u telo, poniziš li je i kažeš li: „Ništa ne razumem; ništa ne mogu, bojim se mora, ne mogu doseći nebo, ne znam ko sam bio i ko ću biti”, šta je tada između tvog Boga i tebe? Jer ne možeš pojmiti bilo šta predivno ili dobro dok si vezan za telo i dok si zao. Jer najveće zlo je nepoznavanje Božije Dobrote, ali biti sposoban spoznati Boga i želeti i nadati se, Najdirektniji je Put i jedini Božanski Put koji vodi Uzvišenom Dobru. Kada stupiš na taj Put, to Dobro ćete posvuda susretati i svugde ćeš ga doživljavati, čak i kada ga ne očekuješ, kada spavaš, kada si budan, u brodu, na putu, noću, danju, kada govoriš i kada ćutiš. Jer ne postoji ništa što nije oličenje Dobra.

22. Hermes - Je li Bog nevidljiv?
Sveum - Ćuti! Ko je vidljiviji od Njega? Sve je stvari načinio zbog jednog razloga: da bi kroz sve njih mogao videti Njega. To je dobrota Božja, to je Njegova uzvišenost, da se On kroz sve objavljuje. Jer ništa nije nevidljivo, čak ni stvari bez tela. Um vidi sebe u činu razmišljanja, Bog u stvaranju. Od sada će ti ove stvari biti objavljene, Trismegistose. Odrazi ih na sve druge stvari u sebi na isti način i nećeš zastraniti.

 

KRAJ JEDANAESTE KNJIGE

 

 

 

 

Knjiga dvanaesta

O zajedničkom Umu

 

1. Hermes - Um, o Tate, dolazi iz Božije suštine. Kakve je vrste ta suština, u celosti zna samo On. Um nije odvojen od Božije suštine, nego je s njom sjedinjen, kao Svetlost sa Suncem. U Čoveku je Um Bog i zbog toga su neki ljudi Bogovi, pa je zato njihova ljudskost gotovo Božanstvena. Jer Dobri Demon je rekao: „Bogovi su besmrtni ljudi, a ljudi su smrtni Bogovi .“

2. Ali u nerazumnim bićima Um je njihova priroda. Jer tamo gde je Duša, nalazi se takođe i Um. Slično tome, gde god je život, tamo je takođe i Duša. Međutim, u nerazumnom biću Duša je život lišen Uma. Um je dobročinitelj ljudskih Duša, jer on ih pokreće za njihovo vlastito dobro. U nerazumnim bićima radi s prirodom svakog, dok u Dušama ljudi On deluje protivno toj prirodi. Svaka Duša, kada postane otelovljena, odmah je iskvarena zadovoljstvima i bolom. S obzirom da se telo sastoji od različitih delova, i zadovoljstvo i bol kipe u njemu kao sokovi u kuvanoj hrani, a kada Duša uđe u to, utapa se.

3. U Dušama u kojima vlada Um, objavljuje se Svetlost, delujući suprotno svemu što se pre steklo. Baš kao što dobar lekar uzrokuje bol pržeći i režući telo koje je zahvatila bolest, na isti način Um uzrokuje bol Duši odmičući je od zadovoljstava iz kojih se rađa svaka bolest Duše. Velika bolest Duše je bezbožnost, potom dolazi sklonost svim zlim stvarima i ničemu dobrom. Ali tada Um, delujući suprotno bolesti, osigurava dobro Duši, jednako kao što lekar osigurava zdravlje telu.

4. Ljudske Duše kojima ne upravlja Um pate isto kao i Duše nerazumnih bića, jer Um postaje njihov saradnik i daje im prema njihovim željama. Duše prema željama nosi sila sklonosti, koja vodi gubitku razuma. Jednako kao što je s nerazumnom prirodom zveri, takve Duše ne prestaju biti nerazumno ljutite i nerazumno prepune žudnje, niti mogu imati dovoljno tih zala. Jer ljutnja i želje su zlo bez razuma, bez ograničenja, i za te je Duše Bog postavio Zakon kao kaznu i kao test.

5. Tat - U tom slučaju, oče moj, učenja o Sudbini koja si mi pre protumačio izložena su protivrečnosti. Jer ako Sudbina određuje da neko čini preljubu ili svetogrđe ili neko drugo zlo, zašto je kažnjen, kada je učinio dela iz sudbinske neophodnosti?
Hermes - Sve je delo Sudbine, sine moj, i bez Sudbine ništa od fizičkog kraljevstva ne postoji, niti dobro niti zlo ne nastaje. Predodređeno je da pati onaj koji čini zlo. I zbog tog razloga on pati kako bi iskusio posledice svog delovanja.

6. Ali sada razmatramo zlo i Sudbinu, a o onima smo govorili u drugim propovedima. Sada je naše učenje povezano s Umom: šta Um može učiniti i kako je različit: u ljudima je jedno, a u nerazumnim bićima je toliko drugačiji. I ponovo, u drugim bićima nije od koristi, dok u Čoveku obuzdava strast i požudne elemente. Ljude, naravno, moramo podeliti na one koje vodi razum i na one koji su nerazumni.

7. Svi su ljudi podvrgnuti Sudbini, nastanku i promeni jer to je početak i kraj Sudbine. Iako svi ljudi podnose ono što je određeno, oni koje vodi razum, kao što sam rekao, koji su vođeni Umom, ne pate poput drugih, a kako nisu zli, oni pate kao ljudi lišeni zla.
Tat - Kako to misliš, oče? Zar preljubnik nije zao? Ubica i svi drugi nisu zli?
Hermes - Jesu, ali Čovek kojega vodi razum, iako nije preljubnik, iako nije ubica, patiće kao da je ubica. Kvalitet promene nemoguće je izbeći, jednako kao što je nemoguće izbeći stanje rođenja. Ali onome ko ima Um moguće je osloboditi se zla.

8. Reći ću ti šta sam čuo da Dobri Demon govori. Da je to zapisao, kako bi pomogao ljudskoj rasi, jer On sam, sine moj, kao Prvorođeni Bog, gledajući dole na sve stvari, istinski govori Božanske Reči. Čuo sam ga jednom kako govori: „Sve stvari su jedno, a najviše od svega, tela koja je Um prožeo. Naš život dugujemo Božijoj Energiji i Moći i Večnosti. Njegov je Um Dobar, a jednako je i s Njegovom Dušom. Budući da je Um Vladar svih stvari, i Duša Boga, s obzirom da Um vlada svim stvarima i da je Duša Bog, može raditi šta god želi.“

9. Shvati ovo i primeni ovu Reč na pitanje koje si ranije postavio, mislim pri tom na sudbinu Uma. Jer ako pažljivo odložiš na stranu varljive argumente, sine moj, otkrićeš da Um, Duša Boga, istinski vlada nad svime: nad Sudbinom, Zakonom i svim drugim stvarima; i ništa mu nije nemoguće, niti uzdići ljudsku Dušu nad Sudbinom, niti, ako je Duša nemarna, kao što to biva, podvrći je Sudbini. Neka ovo najfinije učenje koje je izrekao Dobar Demon bude dovoljno za sada.
Tat - Oče, govorio si Božanstveno, Istinski i za Dobro svih. Ali pojasni mi nadalje ovo.

10. Rekao si da Um u nerazumnim bićima deluje kao njihova priroda, saradnik s njihovim nagonima. Nagoni živih bića, po mom mišljenju, su strasti. Sada, ako Um sarađuje s tim nagonima i ako su nagoni nerazumnih bića strasti, tada je Um takođe strast.
Hermes - Dobro rečeno, sine moj. Tvoje zaključivanje je odlično i ispravno je da ti odgovorim.

11. Svi netelesni elementi u telu, sine moj, podvrgnuti su strastima i u određenom smislu oni su sami strasti. Jer svaka stvar koja pokreće je netelesna, dok je pokrenuta stvar telo. Netelesno pokreće Um, a pokret je strast. Oboje su, stoga, podvrgnuti strasti, onaj koji pokreće i ono što je pokrenuto, prvi vlada, a drugim se vlada. Ali kada se Čovek oslobodio tela, oslobodio se takođe i strasti. Tačnije rečeno, sine moj, nije ništa neosetljivo, nego je sve sposobno da oseća. Strast se razlikuje od osećaja, jer prvo je aktivno, a drugo pasivno. Netelesno, štaviše, deluje na njih, bez obzira kreću li se ili ne, ali to je strast. Tela su nepobitno izložena delovanju, pa su stoga osećajna. Neka te ovi izrazi ne zbune; jer i delovanje i strast su jednaki. I neće štetiti ako primenimo odgovarajući izraz.

12. Tat - Najjasnije si izneo učenje oče.
Hermes - Razmotri i ovo, sine moj. Bog je Čoveka obdario iznad svih smrtnih bića, s Umom i Govorom koji su vredni kao besmrtnost. Čovek ima Um za poznavanje Boga i izgovorenu Reč da bi Ga veličao.Koristi li ih za ono što je ispravno, neće se razlikovati od besmrtnika. U trenutku napuštanja tela oboje će ga voditi u Kraljevstvo Bogova i Blagoslovljenih.

13. Tat - Ne koriste li i druga bića govor, oče moj?
Hermes - Ne, oni koriste glas, a govor se jako razlikuje od glasa. Govor je zajednički svim ljudima, dok svaka vrsta bića ima vlastiti zvuk.
Tat - Ali i kod ljudi se, takođe, govor razlikuje skladno svakoj rasi.
Hermes - Da, sine moj, ali Čovek je jedno, zato je govor jedan i pronalazi se kao isti u Kemu, Persiji i Eladi. Izgledaš mi, sine moj, neuk što se tiče izuzetnosti i veličine govora. Jer Dobar Demon, taj Blagoslovljeni Bog, objavio je: „Duša je u telu, Um u Duši, Razum je u Umu, Um u Bogu, a Bog je Otac svega postojećeg.“

14. Razum je slika Uma, a Um je slika Boga, kao što je telo odraz oblika, oblik je odraz Duše. Tako je najfiniji deo Tvari Eter, najfiniji deo Etera je Duša, Duše Um, a Uma Bog. A Bog obuhvata sve i prožima sve, dok Um obuhvata Dušu, Duša Eter, a Eter Tvar. Nužnost, Proviđenje i Priroda oruđa su pomoću kojih se upravlja Svemirom i pomoću kojih je Tvar uređena, dok je svako od duhovnih bića suština, a ta je suština nepromenljivi identitet. Sva tela u univerzumu su raznovrsna i sastavljena tela i, zadržavajući taj identitet, menjaju se jedno u drugo. Ali, ipak taj neuništivi identitet uvek zadržavaju.

15. Nadalje, u ostalim sastavljenim telima postoji određeni broj svakog. Jer bez broja ne može biti struktura, ili sastavljanje i rastavljanje. Jedinstvo je to koje rađa brojeve i povećava ih, a nakon ponovnog rastvaranja ono se vraća sebi. Tvar je jedna. Čitav ovaj Svemir, moćni Bog ili oličenje Jednog moćnijeg s kojim je sjedinjen, i održavatelj Volje i Poretka Oca, ispunjen je Životom. U ovom Svemiru, kroz večne vremenske cikluse koji potiču od Oca, ne postoji ništa, niti iz jedne celine niti iz pojedinačnog dela što ne živi. U Svemiru nijedna mrtva stvar nije postala, ne postoji, niti će postati. Jer Otac je želeo da sve dok on postoji Svemir bude živo biće. Zbog toga Svemir neophodno mora takođe biti i Bog.

16. Kako stoga, sine moj, može biti u tom Bogu, liku Svega, izobilju života, bilo šta mrtvo? Jer umreti znači nestati, a nestati znači biti uništen. Kako bilo koji deo Boga može biti uništen?
Tat - Ali, oče, zar bića u Njemu, koja su deo Njega, ne umiru?
Hermes - Ćuti, sine moj! Zaveden si izrazima koji se koriste za ono što dolazi u postojanje. Ona ne umiru, već su rastvorena kao sastavljena tela. Rastvaranje nije smrt, već je rastvaranje mešanje, a rastvorena su ne da bi bila uništena, već da bi se mogla obnoviti. Šta je, povrh svega, životna aktivnost? Je li to pokret? Šta je tada u Svemiru nepokretno? Ništa, sine moj!

17. Tat - Ne čini li se Zemlja nepokretnom, oče?
Hermes - Ne, sine moj. To je jedna stvar puna pokreta, a istovremeno, takođe nepomična. Ne bi li bilo apsurdno da hraniteljica svega nepokretna stvara i rađa sve stvari? Nemoguće je da onaj ko može iznedriti takve stvari čini to bez kretanja? Najapsurdnije je pitati da li je četvrti deo Zemlje inertan, jer nepokretna tela ne označavaju ništa drugo nego inerciju.

18. Znaj stoga, sine moj, da se sve u Svemiru kreće kako bi se povećalo ili smanjilo. Ono što se kreće je živo. Ali svako živo biće nije nužno uvek isto, jer dok je Svemir kao celina nepromenljiv, sine moj, svi njegovi delovi su promenljivi, te ništa ne može nestati ili biti uništeno. Ovi izrazi zbunjuju ljude, jer nije rođenje ono što čini život, nego njegovo opažanje. Nije promena ono što čini smrt, već zaborav. Zato je sve besmrtno: Tvar, Život, Duh, Duša i Um, iz kojih je sastavljeno svako živo biće.

19. Sve što živi duguje svoju besmrtnost Umu, a Čovek iznad svega, jer on može primiti Boga i deliti Njegovu suštinu. Bog se obraća bićima samim tim životom: noću, kroz snove, i danju, znamenjima. Svim tim On proriče budućnost Čoveka: kroz ptice, kroz utrobu, inspiraciju i sveti hrast. Na taj način Čovek objavljuje da poznaje prošlost, sadašnjost i budućnost.

20. Pogledaj i ovo, sine moj. Svako biće nastanjuje jedan deo Svemira: vodena bića vodu, zemaljska bića zemlju, krilata bića vazduh. Ali Čovek koristi sve to, zemlju, vodu, vazduh, vatru, vidi Nebo i dodiruje ga svojim umom. Bog je oko svega i prožima sve, jer on je Energija i Moć, pa doživeti Božiju prisutnost nije teško, sine moj.

21. Želiš li, promišljaj Njega, iza uređenosti Svemira, i posmatraj pravilno ponašanje Poretka. Gledaj kako se Svrhovitost stvari manifestuje i vidi Proviđenje kojim nastaju stvari. Promatraj Tvar, prepunu života, toga Boga takve uzvišenosti koja pokreće sve dobro i predivno, Bogove, Demone i Ljude.
Tat - Ali to su čiste energije, oče moj!
Hermes - Ako to jesu čiste energije, sine moj, ko ih je pokrenuo ako ne Bog? I ne znaš li da su, kao što su nebo, voda, zemlja i vazduh delovi Svemira, na isti način život, besmrtnost, krv, neophodnost, proviđenje, priroda, Duša i Um Njegovi delovi i da je trajnost svega toga naziva Dobro? Stoga ne postoji ništa što dolazi u postojanje, ili mora doći u postojanje, što nije Bog.

22. Tat - Je li On u Tvari, oče?
Hermes - Tvar je sine moj, odvojena od Boga kako bi joj se mogao pridružiti kvalitet prostora. Misliš li da bi mogla biti nešto drugačije od bestelesne hrpe da nije energizovana? Kako je energizovana, ko ju je načinio takvom? Jer energije su, kažemo, deo Boga. Ko, stoga, sva živa bića dovodi u život? Ko besmrtne stvari čini besmrtnima? Ko promenljive navodi u promene? Bez obzira da li govoriš o Tvari, Telu ili Suštini, znaj da su to energije Boga, da je tvarnost energija Tvari, da telo sadrži telesne energije i da suštinsko čini energije Suštine, a to je Bog, Sveukupnost.

23. U Svemu ne postoji ništa što nije Bog. I zato ne postoji veličina, mesto, kvalitet, oblik, ni vreme izvan Boga, jer On je sve, sve prožima i sažima sve postojeće. Pokloni se pred ovim Učenjem, sine moj, i poštuj ga. Postoji samo jedan način poštovanja Boga: ne budi zao.

 

KRAJ DVANAESTE KNJIGE

 

 

 

 

Knjiga trinaesta

Tajno Učenje

 

1. Tat - U Opštoj Propovedi, o oče, govorio si u zagonetkama i nejasno o Božanskoj Prirodi. Kada si rekao da niko ne može biti spasen pre ponovnog rođenja, sakrio si pravo značenje. Nadalje, kada sam postao tvoj Molitelj, penjući se na Planinu, kada sam žudeo da čujem Propoved o ponovnom rođenju rekao si da ćeš mi objaviti to znanje „kada budem spreman postati stranac svetu. “Sada sam spreman, a moj je um čvrsto odmaknut od obmana sveta. Ispuni svoje obećanje kada si rekao da ćeš mi predočiti, otvoreno ili u tajnosti, način na koji se ponovno rođenje udeljuje. Jer ja ne znam, Trismegistose, iz koje se vrste utrobe ili iz koje vrste semena se rađa novi Čovek.

2. Hermes - Iz mudrosti koja počiva u Tišini i semena koje je Istinsko Dobro.
Tat - Ko je seme posejao, o oče? U velikoj sam nedoumici.
Hermes - Volja Božija, sine.
Tat - A koja se vrsta Čoveka rađa, oče? Jer on nema ništa zajedničkog sa mnom, jednako u prirodi kao i u umu. Je li onaj ko je iznova rođen drugačiji od onog od Boga, Božijeg Sina?
Hermes - U svemu je on Sve, sastavljen od svih moći.
Tat - Govoriš u zagonetkama, o oče, a ne kao otac sinu.
Hermes - Ova se vrsta ljudi ne poučava, o sine, već se kroz Boga ona pamti, kad god On poželi.

3. Tat - O oče, daješ mi odgovore koji su nemogući. Želeo bih da mi iskreno odgovoriš na ovo. Jesam li sin stranac očevoj vrsti? Ne odbijaj me oče. Ja sam prvorođeni sin. Protumači mi način ponovnog rođenja.
Hermes - Šta mogu reći, sine moj? Mogu reći samo ovo: Vidim unutar sebe Jednostavnu Viziju rođenu milošću Božijom. Proizašao sam iz moje pređašnje biti u besmrtno telo. Sada nisam ono što bejah pre, ali rođen sam u Umu. Tako nešto se ne poučava, niti se može videti od strane fizičkog tela. Zato moj bivši fizički oblik više nije važan, jer ja sam bez boje i ne mogu biti dodirnut ili izmeren, stranac sam tome. Sada me vidiš svojim očima kao nešto što razumeš kroz telo i vid, ali ja nisam sada opažen tim očima i tim telom, o sine.

4. Tat - O oče, zadao si mi duboku bol i uništio moje sposobnosti, jer sada ja ne vidim sebe.
Hermes - Želim da sada istupiš iz sebe, sine moj, kao oni koji sanjaju u snu, a ipak su budni.
Tat - Reci mi, takođe i ovo: ko je kreator ponovnog rođenja?
Hermes - Sin Božji, Jedan Čovek, pomoću Božje Volje.

5. Tat - Zanemeo sam i lišen sam vlastitog razuma, o oče, jer vidim da su Tvoja veličina i Tvoj izgled istovetni sa Tvojim drugačijim oblikom.
Hermes - Čak i u tome si zaveden. Smrtno obličje menja se iz dana u dan, a s kretanjem vremena raste i nestaje, i tu je stvarnost varka.

6. Tat - Šta je tada istina, Trismegistose?
Hermes - Ono što nikada nije pomućeno, sine, što ne može biti određeno, ono što nema boju, niti bilo koji oblik, što nije pokrenuto, što nema odeću, što daje Svetlost, ono što je samospoznatljivo, što nije podložno promeni, što nijedno telo ne može sadržavati.
Tat - Zaista sam izgubio razum, oče. Baš kada sam očekivao da ću uz tebe postati mudar, otkrivam da su moći mojeg uma zaprečene.
Hermes - Tako je, sine. Ono što je gore rođeno kao Vatra, dole je rođeno kao Zemlja, ono što je vlažno poput Vode, ipak struji kroz Vazduh, pa kako ćeš pojmiti čulima ono što nije ni kruto ni tekuće, što ne može biti vezano ili izgubljeno, o čijoj energiji i moći Čovek može imati samo predstavu, a čak i tada to zahteva Čoveka koji može pojmiti Put Rođenja u Bogu.

7. Tat - Nisam sposoban za to, o oče, nije li tako?
Hermes - Možda nije tako, o sine. Povuci se u sebe, i to će doći. Želi, i doći će. Isključi telesna čula i Božansko će se roditi. Očisti se od životinjskih muka, od materijalnih stvari.
Tat - Imam li u sebi Mučitelja, o oče?
Hermes - Aoj, ne, nekoliko, sine moj. Postoji ih zapravo više i zastrašujući su.
Tat - Ne poznajem ih, oče.
Hermes - Prvi Mučitelj je Neznanje, o sine. Drugi je Tuga, treći je Neumerenost, četvrti Požuda, peti Nepravda, šesti Pohlepa, sedmi Obmana, osmi Zavist, deveti Izdaja, deseti Ljutnja, jedanaesti Nepromišljenost i dvanaesti je Zlovolja. Dvanaest ih je brojem, ali pored njih ima još mnogo drugih, sine moj. Oni podvrgavaju unutarnje biće Čoveka, koji boravi u zatvoru svog tela pateći, od Čoveka koji prima Božju milost. To određuje način i učenje o ponovnom rođenju.

8. A sada, sine moj, budi postojan i održavaj uzvišenu Tišinu! Tako milost koja dolazi od Boga neće izostati. Znanje o radosti dolazi k nama, o sine, a Tuga će otići onima koji joj ustupaju mesto. Prizivam Moć koja dolazi nakon Radosti, Samokontrolu. To je najslađa snaga. Najradosnije zamolimo za njen dolazak. Njenim dolaskom odlazi Neumerenost.

9. Sada prizivam Četvrtu Moć, Nepokolebljivost, snagu suprotnu Požudi. Taj korak, o sine, sedište je Pravednosti. Vidi kako je bez suđenja oterala Nepravednost. S odlaskom Nepravde mi postajemo Pravedni. Prizivam Šestu Moć, Velikodušnost, koja je suprotna Pohlepi. Sada kada je Pohlepa otišla, prizivam sledeću Moć, Istinu. Obmana odlazi i Istina je s nama. Vidi kako se dolaskom Istine podiže Dobro. Zavist je pobegla daleko od nas. Uzvišeno Dobro, zajedno sa Životom i Svetlošću, pridodano je Istini, a muke Tame više ne padaju na nas, one su poražene i odleću od nas šumeći svojim krilima.

10. Ti znaš, sine moj, način ponovnog rođenja. A kada tih Deset dođe, duhovno rođenje je dovršeno. Ono proteruje onih Dvanaest, a pomoću tog rođenja postali smo slični Bogovima. Ko god Božijom milošću postiže ovo rođenje u Bogu, napušta telesna čula, spoznaje sebe kao Život i Svetlost, spoznaje da je sazdan od tih Sila ispunjen blagoslovom.

11. Tat - O oče, postadoh postojan kroz Boga. Sada vidim ne svojim očima, nego energijama Uma koje su mi date kroz Moći. Ja sam na Nebu, na Zemlji, u Vodi, u Vazduhu, ja sam u životinjama i u bilju, ja sam u materici, pre materice i posle materice. Svugde sam prisutan. No reci mi ponovo kako se tih Dvanaest Mučitelja Tame isteruju od strane Deset Snaga, kako se to događa, o Trismegistose?

12. Hermes - To telesno boravište kroz koje prolazimo, o sine, sastavljeno je od Kruga od Dvanaest tipova života, a on se sastoji od Elemenata kojih je Dvanaest po broju, ali su jedne prirode, koja se pojavljuje u različitim oblicima. Zbog Čovekove Obmane postoji nesloga među njima, sine, dok su u delovanju oni jedno. Mi ne možemo deliti Nemir od Ljutnje, ne možemo ga čak ni razlikovati. Prema ispravnom razmišljanju tih Dvanaest se povlači jednom i zauvek, jer ih proteruje Deset Snaga. Jer njih Deset, o sine, rađaju Dušu. Život i Svetlost tu su sjedinjeni, a to jedinstvo je rođeno iz Duha. U razumu Jedan sadrži Deset, Deset Jedan.

13. Tat - O oče, vidim Sve i vidim sebe u Umu.
Hermes - To je ponovno rođenje, o sine, a ne više oslikavanje nekog u odnosu na trodimenzionalno telo. To je dar učenja o ponovnom rođenju koje sam razložio tako da krivo ne tumačimo sve prema mnoštvu, već da ga damo onima koje Bog Sam želi.

14. Tat - Reci mi, o oče, hoće li ovo telo, koje je načinjeno od Snaga, biti ikada podvrgnuto rastvaranju?
Hermes - Ćuti i ne govori o nemogućem. Zgrešićeš, i oko Uma u tebi biće pokvareno. Prirodno telo koje naša čula opažaju znatno se razlikuje od ovog suštinskog rođenja. Prvo mora biti rastvoreno, drugo nikada ne može, jedno je smrtno, a drugo besmrtno. Zar ne znaš da si rođeni Bog, Sin Jednog, kao i ja sam!?

15. Tat - O oče, čuj himne hvale za koje si rekao da si ih čuo kada si proošao Osmu Kapiju Moći.
Hermes - Baš kao što mi je Čuvar Ludi objavio kada sam Osmu Kapiju prošao. Učinićeš dobro ako požuriš da se oslobodiš boravišta tela, jer ti si pročišćen. Čuvar Ljudi, Sveum, nije mi dao ništa više od onoga što je napisano, bio je svestan da ću biti sposoban da spoznam sve stvari sâm i da čujem ono što želim da čujem, i da vidim sve. Zadužio me da stvaram divna dela. Zbog toga moći u meni pevaju o svim stvarima.
Tat - O, oče, želim da čujem i da znam te stvari.

16. Hermes - Budi postojan, o sine, slušaj harmoničnu pesmu hvale, himnu ponovnog rođenja koju nisam mislio da ti dodelim tako spremno, ukoliko ne dosegneš sam kraj. Ona se ne poučava, već se drži skrivena u Tišini. I tako, sine, stani pod čisto Nebo, okreni se Južnom Vetru, pri zalasku Sunca duboko se pokloni. Učini to na sličan način i u vreme izlaska, licem okrenutim prema Istočnom Vetru. Sada, sine, budi postojan!

 

 

Tajna himna

 

17. Neka svako biće ovoga Sveta posluša himnu ovu.
Otvori se, Zemljo!
Neka se svaka munja iz ponora prikaže za mene.
Drveće, ne savijaj se!
Ja slavim Gospoda stvaranja, Sve i Jedno.
Otvorite se Nebesa, a vi Vetrovi, budite mirni.
Neka Božiji besmrtni Krug primi moju Reč!
Jer ja pevam hvalu Njemu koji je sve utemeljio,
Koji je postavio Zemlju,
okačio Nebesa i koji je naredio da Okean pruži vodu Zemlji,
Jednako onim delovima koji su nastanjeni kao i onima koji nisu,
Da bi je koristio svaki Čovek.
I koji je naredio da se pojavi Vatra na korist Bogovima i Ljudima.
Slavimo, iznad Nebesa, Njega, Gospodara sveukupne prirode!
On je Oko Uma, neka On primi hvalu svake snage u meni.

18. O, Moći u meni, pevajte Jednom i Svemu.
Pevajte mojom Voljom sve Moći što nalazite se u meni.
Božansko Znanje koje si Ti rasvetlio,
Ja pevam kroz Tebe iz Božanske Svetlosti
I radujem se u oduševljenju Uma.
Pevajte hvalu sa mnom, vi Moći.
Ti, Samokontrolo, pevaj sa mnom.
Pevaj kroz mene moja Pravednosti, hvale Pravičnosti.
Pevaj moja Velikodušnosti, kroz mene hvali Sve.
Kroz mene Istino, pevaj Istinu.
Ti Dobro, slavi Dobro.
Život i Svetlost, od nas Vama teku naše hvale.
Zahvaljujem Tebi, Oče, snazi svih mojih Moći.
Zahvaljujem Tebi, Bože, Moći svih mojih Energija.
Tvoja Reč kroz mene peva Tebi.
Primi sve natrag kroz mene putem Reči,
Izgovorenom žrtvom.

19. Tako vape Moći u meni.
One slave sve, one izvršavaju Tvoju Volju koja dolazi
Od Tebe i Tebi se vraća, i ona jeste Sve.
Primi dar govora od svih bića.
O, Živote, sačuvaj Sve u nama.
O, Svetlosti, osvetli Sve.
Jer Sveum vodi tvoju Reč, o nosiocu Daha Života,
O, Stvaraocu Svetlosti. Ti si Bog.

20. Sve to Tvoj Čovek proglašava kroz Vatru, Vazduh, Zemlju i Vodu,
kroz Duh, kroz bića Tvoja.
Iz Tebe i Tvoje Večnosti otkrio sam pesmu hvale,
U Tvojoj Volji pronađoh odmor koji tražih.

 

21. Tat - O, oče, postavio sam ovu himnu u Svemir unutar mene samog.
Hermes - Reci: u Svemir koji tvoj Um samo može videti, o sine.
Tat - Da oče, u Svemir koji Um samo može videti. Tvojom slavom i snagom Um u meni potpuno je rasvetljen. I ja, takođe, čvrsto želim da hvalim Boga iz sveg srca.
Hermes - Čini to brižno, sine moj.
Tat - Oče, ono što opazim u Umu, govorim. Tebi, Bogu, roditelju mog dolaska u Rođenje, ja, Tat, prilažem ovaj dar govora. Bože, ti si Otac, ti si Gospodar, ti si Um. Primi ove moje reči Svojom Voljom, jer pomoću Tvoje Volje sve su stvari načinjene.
Hermes - Pridaj svoju žrtvu prihvatljivu Bogu, o sine, Gospodaru Svega. Ali, takođe, o sine, pridodaj „kroz Reč”.

22. Tat - Zahvaljujem ti, oče, što si mi pokazao pevanje tih himni.
Hermes - Srećan sam, sine moj, da si izneo plodove Istine koji ne mogu umreti. I sada, kada si naučio ovo Znanje od mene, obećaj da ćeš ćutati o toj vrlini i nijednoj Duši nećeš obznaniti da poznaješ način ponovnog rođenja, da se ne pomisli kako smo klevetnici. Oboje smo bili dovoljno pažljivi, ja u govoru, a ti u slušanju. U Umu si spoznao sebe i našeg zajedničkog Gospodara.

 

KRAJ TRINAESTE KNJIGE

 

 

 

 

Knjiga četrnaesta

Tajni Nauk Asklepiju

 

1. Tokom moga odsutstva, sin moj Tat želeo je da uči o prirodi svih stvari i nije mi dopustio odugovlačenje. S obzirom da je on moj sin i prilično je mlad te s obzirom da je tek nedavno shvatio te stvari, bilo je nužno da celovito govorim o svakoj pojedinosti kako bi on lako mogao pratiti svako od tumačenja. Odabravši najvažnije tačke koje smo razradili, želim da ti saopštim njihov sažetak, ali razložiću ti skrovitije značenje, jer ti si stariji i već razumeš prirodu stvari.

2. Sve su manifestovane stvari stvorene i još se uvek stvaraju. Ali, nisu stvorene same od sebe, već pomoću Drugog. Mnoge su stvari stvorene, zaista sve manifestovane stvari, ali međusobno su različite. Ako ih je stvorio Drugi, tada postoji Stvoritelj koji mora biti nerođen, jer u protivnom ne bi mogao prethoditi svemu što je rođeno. Zato je sve načinjeno načinio neko Drugi, jer samo Onaj ko je nerođen može prethoditi svemu što je stvoreno.

3. Takav je Svemoćni, jedinstven i istinski mudar u svim vidovima, jer mu niko ne prethodi, jer je Prvi po Broju i po Veličini, nadmoćan u nadilaženju čitavog stvaranja i u stvaranju bez prestanka. Štaviše, sve što je učinjeno, vidljivo je, ali On sam je Nevidljiv. Na taj način On stvara, a ne može se videti. On uvek stvara i uvek je Nevidljiv.

4. Ovo se mora shvatiti, a kada se shvati treba se obožavati, a obožavalac treba da se uvrsti među blagoslovljene koji su spoznali Oca. Jer šta može biti slađe od pravog Oca? Ko je On? Kako ćemo ga upoznati? Je li ispravno nadenuti mu ime 'Bog'? Ili nosi ime Stvoritelja ili Oca, ili sva tri imena? On je Bog zbog svoje Moći, Stvoritelj zbog svoje aktivnosti i Otac zbog Uzvišenog Dobra. Budući da je On ta Moć, On nadmašuje sva stvorena bića, a kako je ta Moć u aktivnosti, On postaje svaka od tih stvari. Napustimo dugu i beskorisnu raspravu. Moramo upoznati dve stvari: Stvoreno i Stvoritelja. Jer među njima ne postoji treći.

5. Budi obazriv prema svemu što misliš ili čuješ i shvati da su to Dvoje sve. Ne budi smeten ni zbog čega, jer ono što je iznad ili ispod, što je Božansko ili što je podvrgnuto promeni, ili što se nalazi duboko unutra, sve to je Oboje, Stvoreno i Stvoritelj. Nemoguće je odvojiti Jedno od Drugoga, jer ne može postojati Stvoritelj bez onoga što je Stvoreno. Oboje su zapravo ista stvar. Zato Jedno može biti razdvojeno od Drugoga dok ne može biti razdvojeno od samoga sebe.

6. Jer, ako Stvoritelj nije ništa drugo nego Kreativni Uzrok, Jedan, nepomešan, nesložen, taj Uzrok mora biti stvoren od samoga sebe. Kako je dolazak u postojanje rad Stvoritelja, a sve što je došlo u postojanje nije moglo doći samo od sebe, proizlazi da je uzrok tome neko drugi i da bez Stvoritelja Stvoreno nije moglo biti rođeno niti može postojati. Da je Jedno od toga bez Drugoga, izgubilo bi vlastitu prirodu zato što bi bio lišen Drugog. Prihvati li se da su to Dvoje, Stvoreno i Stvoritelj, jedno u svome Jedinstvu, Jedno mora biti Prvo, a Drugo sledi. Prvi je Bog Stvoritelj, a Stvoreno sledi, ma šta to bilo.

7. I ne budi zabrinut zbog puke različitosti stvaranja, zbog straha da ćeš poniziti Boga i umanjiti Njegovu Slavu. On ima samo Jednu Slavu, kojom stvara Sve. To je telo Boga, Stvaranje. Ništa zlo ili sramotno ne može se pripisati Stvoritelju. To su nedaće koje slede dolazak u postojanje, poput zelenila na bakru ili prljavštine na telu. Kovač bakra ne stvara zelenilo, niti roditelj stvara prljavštinu na telu, a Bog ne stvara zlo. No, stalna prisutnost stvaranja uzrokuje zlo kao neka vrsta čira, zato Bog uvodi Preobraženje, da bi pročistio nečistoću rođenja.

8. Ako slikar može stvoriti Nebo i Bogove, Zemlju i mora, ljude, razumna bića i nežive stvari, zar ne može i Bog takođe stvoriti te stvari? Pobijanje toga ukazuje na veliku ludost i nepoznavanje Boga. Ljudi koji misle tako, u najčudnijem su stanju. Pretvarajući se da su sveti i da poštuju Boga, a odbijajući da Mu pripišu stvaranje Svega, ne samo da Ga ne poznaju, već nanose uvredu Njegovoj Veličini, pripisujući mu nedaće i jade, prezir i nemoć, jer ako nije stvorio sve stvari, nije ih stvorio jednako zbog prezira kao i zbog nemoći. Misliti tako, svetogrđe je i bogohuljenje.

9. Bog ima samo jednu osobinu, Dobrotu. Onaj ko je Dobar nije prezriv niti nemoćan. Jer Bog je Uzvišeno Dobro: Svemoć da Stvori Sve. Sve što je dovedeno u postojanje, pomoću Boga je rođeno, to jest, pomoću Uzvišene Dobrote i pomoću Moći koju Ona može načiniti. Želiš li da shvatiš kako On stvara i kako su sve stvari dovedene u postojanje, gledaj, i predočiću ti najlepšu sliku nalik životu.

10. Gledaj, seljak baca seme na zemlju, ovde pšenicu, tamo ječam, a drugde neko drugo semenje. Isti Čovek sadi lozu, jabuku i drugo drveće. Tako Bog seje besmrtnost na Nebu, Preobraženje na Zemlji, život i kretanje u svemu. Nekoliko je stvari koje seje, i lako ih je izbeći, četiri sveukupno, a tada postoji Bog sam i takođe Stvaranje, u tome su sve postojeće stvari.

 

KRAJ ČETRNAESTE KNJIGE

 

 

 

 

Napomena prevodioca

 

Petnaesta knjiga nedostaje u originalu arapskog izvornika. Učitelji i znalci Hermetičkih Nauka i spisa tvrde da knjiga nije izgubljena i da se radi o grešci numerisanja poglavlja kod izvornog priređivača. Latinski prevodioc je ovu istu "grešku" s namerom ponovio držeći se izvornog teksta. Kasnije, razna izdanja Corpus Hermeticum-a imala su različit broj knjiga, od 13 do 17, jer su priređivači na različite načine delili postojeće tekstove prema misaonim idejama i celinama o kojima tekst govori. Obe verzije, arapska i latinska, po kojima je rađen ovaj prevod sadrže 15 knjiga.

Neki od učitelja Uzvišene Svete Nauke Magije, jasno su izrazili sumnju u tvrdnju da je arapski priređivač napravio grešku u numerisanju knjiga, već da je u pitanju zaista nestala knjiga, izgubljena ili možda namerno sklonjena. S obzirom da su tekst na latinski jezik prevodili hrišćanski misionari i učitelji crkve, ovakva sumnja je sasvim opravdana.

Ta sumnja je potvrđena otkrićem svitaka sa Mrtvog Mora u Nag Hamadiju, gde se pojavio „Razgovor Hermesa Trismegistosa s učenicima Asklepijem, Tatom i Amonom“, kao deo zbirke Hermetičkih tekstova na koptskom jeziku. Taj tekst, koji je nazvan „Proročanstvo Hermesa Trismegistosa“ po svom stilu i sadržaju, nedvosmisleno predstavlja kopstsku verziju „izgubljene“ „Petnaeste knjige“ i govori o propasti Kema (Stari Egipat), najavljujući opštu dekadenciju i propast ljudskog roda. Tekst je izuzetno oštećen i gotovo da ga je nemoguće izvorno rekonstruisati.
 

 

Knjiga petnaesta

Proročanstvo

Hermesa Trismegistosa

 

............................... (nedostaje veliki deo teksta)

21. ...ili ne znaš, o Askelpije, da je Egipat slika Neba? Štaviše, to je mesto stanovanja Neba i svih Sila koje su na Nebu. Ako nam dolikuje da ne budeš neuk o vremenu koje dolazi u našu zemlju, kada će narod Kema uzalud služiti svojim Bogovima i kada će njihovi obredi biti prezreni. Jer, svi će Bogovi napustiti Kem i vinuti se u Nebo. Kem će biti napušten, Bogovi će ga napustiti. Jer u Kem će doći tuđini i njime upravljati.

22. O zemljo Kema! U tebi će biti zabranjeno poštovanje Boga. I još će se kažnjavati, posebno oni koji se zateknu u poštovanju i slavljenju Boga. I toga dana će zemlja, pobožnija od drugih, postati bezbožna. Više neće biti puna hramova, već grobova. Neće biti puna Bogova, već mrtvih tela.

23. O zemljo Kema! Postaćeš poput bajke. A tvoji hramovi biće samo uspomena i tek lepe stvari, a zapisi tvoji u hramovima, reči tvoje, tek lepo kamenje. Divljaci će biti bolji od vas, o narode Kema, kao i njihova vera, bilo da su Skiti, Harani ili neki drugi. A šta je to što govorim o narodu Kemu? Jer oni neće napustiti Kem. Jer, u vreme kada Bogovi napuste zemlju Kem i vinu se u Nebo, tada će sav narod Kema umreti. Kem će biti napušten i od Bogova i od žitelja svojih.

24. A ti, Reko, dočekaćeš dan kada ćeš teći više s krvlju nego s vodom. Mrtva tela biće viša od tvojih obala. Onaj koji umre neće biti oplakan, već će to biti onaj ko živi. Zaista, preživeli će zbog svog jezika biti znani kao Kopti u drugom razdoblju. O Asklepije, zašto plačeš? Oni će po svojim običajima izgledati kao tuđini. Božanski Kem trpeće većih zala od ovih. Kem, od Boga voljeni, Stanište Bogova, Učilište Misterija, postaće primer bezbožnosti.

25. I u tim danima svet neće biti zadivljen ... (tekst oštećen), i besmrtnost, neće biti poštovana ... (tekst oštećen), budući da kažemo kako to nije dobro ...(tekst oštećen). Neće biti stvari ni vizija. Već bi mogla postati breme svim ljudima. Stoga će biti prezren, predivan svet Božiji, neuporedivo delo, snaga koja poseduje dobro, vizije oblikovane prema Čoveku. Tama će biti draža od Svetlosti, a Smrt od Života. Niko neće gledati u Nebo.

26. Pobožnog će Čoveka držati ludakom, a bezbožnika slaviti kao mudraca. Kukavan Čovek biće smatran snažnim. Dobar će Čovek biti kažnjen kao zločinac.A što se tiče stvari Duše i besmrtnih stvari, zajedno s onim što sam vam već rekao, Tate, Asklepije i Amone, ne samo da će biti prezrene, već će ih smatrati ispraznošću. No, verujte mi da će ljudi te vrste biti izvrgnuti opasnosti za svoju Dušu.

27. Utemeljiće se novi zakon... (nedostaju dva reda)
...oni će (nedostaje red) ...dobro.
Zli Anđeli ostaće među ljudima, i biće s njima, i vodiće ih u bezboštvo, ratove i pljačku, učeći ih stvarima koje su protivne prirodi. U tim danima Zemlja neće biti stabilna, a ljudi neće ploviti morima niti će poznavati zvezde na nebu. Svaki Sveti Glas Božije Reči će utihnuti, a vazduh će biti zagađen. Takva će biti malaksalost sveta: bezbožništvo, nered i nepoštovanje plemenite reči.

28. A kad se te stvari dogode, Asklepije, tada će Gospodar, Otac i Bog od Jedinog Prvog Boga, Stvoritelj, kada ugleda stvari koje su se dogodile, Stvoriti svoje Delo, koje je Dobro, protiv Nereda. On će ukloniti pogrešku i odstraniti zlo. Ponekad ga uništava velikim potopom, a u drugim vremenima vatrom koja prži, ponekad ratovima i bolestima, sve dok obavi... (četiri reda nedostaju)
...svoj posao. I to je rođenje sveta.

29. Obnova prirode pobožnih koji su dobri dogodiće se u vremenu koje nema svoj početak. Jer, Božja volja nema svoj početak, kao ni njegova priroda, koja je Njegova Volja. Jer priroda Boga je volja. Njegova Volja je Dobro... (nedostaje kraj teksta)

 

 

 

 

Knjiga šesnaesta

Asklepije kralju Amonu

 

1. Kralju moj, šaljem ti važno pismo koje kruniše i poziva u sećanje sve drugo. Nije u saglasju s opštim mišljenjem i zaista opovrgava sve što većina misli. Zapravo, izgledaće da je u suprotnosti s nekim stvarima koje sam spomenuo pre. Moj učitelj Hermes često mi je privatno govorio, a takođe u prisustvu Tata, da je sadržaj mojih knjiga vrlo jednostavan i jasan onima koji ih čitaju. Nadodao je, međutim, da su one zasenjene i da odražavaju skriveno značenje reči. Rekao je da će postati još opskurnije kada Eleni odluče da prevedu naš jezik na njihov, što će pak dovesti do većeg iskrivljavanja i nejasnoće.

2. Izražen na svom izvornom jeziku, tekst čuva čisti Duh reči. Jer sam kvalitet zvuka i izgovor našeg jezika nosi u sebi snagu onoga što je izrečeno. Zato, o Kralju, onoliko koliko je u tvojoj moći, a tvoja moć je neograničena, molim te da osiguraš da ovaj tekst ne bude preveden, kako ove misterije ne bi došle do Elena. Jer bahat, neodređen i upadljiv stil njihovog jezika, potkopaće uzvišenost i snagu našeg vlastitog koji čuva snagu reči. Eleni, o Kralju, koriste prazne reči koje su puko razmetanje. Takva je njihova sva nauka: buka reči. Mi ne koristimo takve reči, nego koristimo zvuk pun snage.

3. Ovde ću započeti svoju knjigu prizivajući Boga, Gospoda, Stvoritelja i Oca koji sve sažima. On je, bivajući sve, Jedan, i bivajući Jedno, On sažima sve stvari. Celokupnost svega je Jedno i jeste u Jednom. Ne postoji ovde drugi, jer oboje su Jedan. Seti se ovog prapočela, moj Kralju, za preostali deo moje knjige. Jer, ako bi neko napao ono što izgleda da je Sveukupnost i Jedno, što je, pak, isto, uzimajući izraz „Sveukupnost“ kao odvojen od Jednog i kao množinu, a ne potpunost, što je nemoguće, on bi odelio Sveukupnost od Jednog, dovodeći time Sveukupnost do Ništavila. Iz nužnosti su sve stvari Jedno, budući da postoji Jedno koje to nikada ne prestaje biti ukoliko celokupnost nije rastvorena.

4. Vidi kako u sadašnjim delovima Vode ima mnogo Izvora Vode i Izvora Vatre što se podiže. I na jednom mestu možeš videti tri prirode: Vatru, Vodu i Zemlju, koje zavise od jednog jedinog korena. Zato se za to veruje da je spremište sveukupne Tvari koja izdaje vlastito obilje i zauzvrat prima sadržaj odozgo.

5. Pa ipak, Stvoritelj, to jest Sunce, uvek povezuje Nebo sa Zemljom, šaljući svoj sadržaj odozgo prema dole i podižući Tvar odozdo. On povlači sve oko Sebe i u Sebe, i od Sebe daje Sve Svemu, obilno deleći Svoju Svetlost. Jer On je taj čije milostive Snage ne prožimaju samo Nebo i Vazduh, već prema dole dosežu do najdubljih dubina Zemlje i morskih bezdana.

6. Ako je tamo Duhovni sadržaj, tada je to telo Sunce, koje Njegovi zraci sadrže. Sámo Sunce nalazi se blizu sebe na mestu, te priroda zna od kakve je tvari načinjeno i odakle teče. Ne možemo Ga videti, ali sistematskim naporima možemo Ga razumeti.

7. Vizija Sunca, međutim, ne uključuje napor, jer sjaj Njegovog lica sjaji čitavim Univerzumom, i iznad i ispod. Noseći na sebi Svemir kao Krunu, On sedi u središtu. Poput veštog vozača, On sigurno vodi kola Svemira, vežući uzde za sebe kako ona ne bi besomučno jurila. Njegove su uzde Život, Duša, disanje, besmrtnost i stvaranje. On popušta uzde da bi se kola mogla slobodno kretati, ali ne predaleko od Njega. Zapravo, ostaju uz Njega.

8. Na taj je način sve stvoreno. Sunce udeljuje besmrtnicima njihov večni život i hrani večna prostranstva Svemira Svetlošću koja se penje, a što je poslano od strane okrenute Nebu, sa silaznom Svetlošću, koja osvetljava čitavu šupljinu Kraljevske Vode, Zemlje i Vazduha, on oživljava i pokreće rođenje i smrt.

9. Bića iz tog dela Svemira On obnavlja i preoblikuje u cikličnom kretanju, menjajući jedno za drugo, vrstu za vrstu, oblik za oblik. Čineći tako, On deluje jednako kao s Nebeskim telima. Promena je konstantna za sva tela, za besmrtnike bez rastvaranja, za smrtnike s raspadanjem. Na taj način besmrtnici se razlikuju od smrtnika i smrtnici od besmrtnika.

10. Kao što je Njegova Svetlost neprekidna, tako On takođe stvara Život neprekidno, bez prekida bilo gde, i u obilju. Oko Njega su mnogobrojne skupine Duhovnih Sila, poput mnogobrojnih različitih vojski. One borave zajedno i ne nalaze se daleko od besmrtnika. Pridružene su području ljudi i nadziru njihove poslove. One iznose zapovesti Bogova, i to olujama, uraganima, vihorima, vulkanima i zemljotresima, kažnjavajući bezbožnost glađu i ratovima.

11. Najveća uvreda Bogovima od strane čovečanstva je neiskazivanje poštovanja, jer posao Bogova je da čine dobro, zadatak ljudi da izražavaju poštovanje, a zadatak Duhovnih Moći da služe. Za bilo šta drugo za šta ljudi imaju smelosti da učine, greškama, nemirom, prisilom ili neznanjem, Bogovi će ih smatrati nevinima. Samo nepoštovanje nailazi na osudu.

12. Sunce održava i hrani svaku vrstu bića. Kako Duhovni svet obgrljuje fizički i puni ga različitim vrstama oblika, tako i Sunce obgrljuje sve ostalo u Svemiru, podižući i jačajući sve naraštaje. Kada su oni istrošeni i odbačeni, Ono ih prima natrag.

13. Hor Duhova, ili bolje rečeno Horovi Duhova, stavljeni su pod zapovedništvo Sunca; „Horovi“, jer ima mnogo različitih vrsta Moći. Postavljeni su u poredak pod Suncem i jednaki su im po Broju. Neke od tih Moći su dobre, a neke zle po svojoj prirodi, to jest po svojoj aktivnosti. Jer suština Duhovne moći je njihova aktivnost. Postoje takođe neki koji su mešavina dobra i zla.

14. Svim ovim Duhovima data je vlast nad zbivanjima na Zemlji i nad tamošnjim nemirom. Oni uzrokuju različite nerede u gradovima i među narodima, ali takođe i u životu pojedinačnih ljudi. Oni oblikuju naše Duše po sebi samima i uzdižu ih boraveći u našim mišićima, u našoj moždini, venama i arterijama, pa čak i u našem mozgu, prodirući duboko do naše utrobe.

15. Duhovi koji su postavljeni kao pratioci iza svake zvezde prema onome što svako rođenje zaslužuje, zaposedaju svakoga od nas u trenutku rođenja i daju Dah. Nikada nisu nepokretni nego se okreću, menjajući mesto iz trenutka u trenutak. Sada, kada ti Duhovi ulaze u dva tela Duše kroz telo, svaki pobuđuje Dušu prema svojoj vlastitoj aktivnosti. Ali razumni deo duše ostaje oslobođen tiranije tih Moći i ostaje spreman za primanje Boga.

16. Kada je pomoću Sunca taj racionalni deo u Čoveku prosvetljen svetlošću, Moći tih Duhova prestaju da deluju na njih. Jer nijedan Duh i od Bogova niko, nema Moć nad bilo kojim zrakom koji dolazi od Sveuma. Ali svi ostali ljudi su vođeni i rođeni, i Duša i Telo, Moćima čije aktivnosti oni vole. Mišljenje je zavodljivo i upravo ono zavodi, a ne ljubav. Na taj način Moći imaju nadzor nad svim zbivanjima na Zemlji kroz naša tela kao oruđa. Ovakvu upravu nad nama, Hermes naziva Sudbinom.

17. Duhovni svet tako zavisi od Boga, a fizički svet od Duhova, kroz koji Duhovni i fizički svet, Sunce prima od Boga tok svesti, to jest, od Kreativne Moći. Oko Sunca se nalazi Osam Krugova koji zavise od Njega. Prvi je Krug „nepomičnih“ zvezda, a potom sledi njih Šest što ih čine planete, i jedna koja okružuje Zemlju. Moći Duhova zavise od Krugova, a ljudi od Moći Duhova. Tako su sve stvari i svi ljudi zavisni od Boga.

18. Zato je Otac svega Bog, Stvoritelj je Sunce, a Svemir je oruđe Njegove Kreativne Moći. Njegov Duhovni sadržaj upravlja Nebesima, Nebesa vladaju Bogovima, a Moći koje su pridružene Bogovima vladaju Ljudima. To je vojska Bogova i Moći.

19. Kroz sva oruđa Bog pomoću Sebe Samog Stvara Sve ovo i sve stvari pokazuju osobine Boga, budući da je to tako, one su Bog. Stoga u Stvaranju Svih Stvari, On Stvara Sebe. On nikada ne može prestati da Stvara jer On Sam nikada ne prestaje da Bude. Kako Bog nema kraj, tako i Njegovo Delo nema ni početak ni kraj.

 

KRAJ ŠESNAESTE KNJIGE
 

 

 

 

 

Sva prava rezervisana

Copyright © 2012 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 23-01-2013 03:47