Stranice

 

  Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

Knjiga I - Ogledalo Duše

Sadržaj

Predgovor

Put u zemlju Kutu

SVETE KNJIGE

Prvii deo

Kodeks Svetih Knjiga

Pogled u drevno i zaboravljeno doba

Drugi deo

Stvaranje sveta

Potraga za besmrtnošću

Knjiga Mrtvih

Treći deo

Nezaboravno čudo "Prvi Put"

O Putu i Njegovoj Moći

Tajna Zlatnog Cveta

Oslobođenje osluškivanjem u posmrtnoj ravni

Učenje o temeljnoj suštini suptilne Istine

Put Ispravnosti

Božanska Pesma

SVETA MAGIJA

OGLEDALO DUŠE

UMEĆE ŽIVOTA

MAGIJSKA PRIPREMA

ISKRA SRCA

 

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

 Alexanthorn

 Kontakt

 

 

 

 

 

Prvo poglavlje

SVETE KNJIGE

Drugi deo

 

 

Stvaranje sveta

Knjiga o Stvaranju Sveta

ENUMA ELIŠ

 

Kosmogonijska poema poznata pod imenom Enuma Eliš (prema početku teksta: Kada u visini...) predstavlja, uz Ep o Gilgamešu, najznačajnije delo akadske religije. U sumerskoj književnosti ne postoji ništa što bi se moglo uporediti, ni po veličini, ni po dramskoj napetosti, ni po težnji da se povežu teogonija, kosmogonija i antropogonija. Enuma Eliš pripoveda o poreklu sveta, uzvisujući Marduka. Teme su stare, premda reinterpretirane. Pre svega, tu je iskonska slika neizdiferenciranog vodenog totaliteta, iz kojeg se izdvaja prvi par, Absu i Tijamat. Drugi izvori jasno kažu da Tijamat predstavlja more, a Absu sveukupnu slatku vodu na kojoj pliva Zemlja. Kao i tolika druga prvobitna božanstva, Tijamat je istovremeno shvaćena kao žena i kao dvopolna. Iz mešavine slatkih i slanih voda rađaju se drugi Božanski parovi. O drugom paru, Lakmu i Lakamu (po nekim tradicijama, Oni su žrtvovani da bi bio stvoren čovek), gotovo ništa ne znamo. Što se tiče trećeg para, Anšara i Kišar, Njihova imena na sumerskom znače totalitet gornjih elemenata i totalitet donjih elemenata.

Prošlo je izvesno vreme i dani se protegnuše, godine se umnožiše (ploča I, 13). Iz hieros gamos ova dva komplementarna totaliteta rađa se Bog Neba, Anu, koji opet rađa Nudimuda (Ea). Svojim veseljem i cičom mladi Bogovi ometaju Absuov odmor. On se žali Tijamat: Nepodnošljivo mi je njihovo ponašanje. Danju, ne mogu da se odmaram; noću, ne mogu da spavam. Hoću da ih uništim, da bih dokrajčio to njihovo kretanje. I da oko nas zavlada tišina, kako bismo najzad mogli da se odmorimo! (ploča I, 37-39). U ovim stihovima možemo otkriti čežnju za Materijom, odnosno, oblikom egzistencije koji odgovara inerciji i besvesnosti supstance, za iskonskim mirovanjem, otpor prema kretanju, preduslovu kosmogonije. Tijamat poče iz sveg glasa da viče na svoga muža. Ona bolno jauknu: Šta! Zar mi sami da uništimo ono što smo stvorili! Žalosno je, slažem se, njihovo ponašanje, ali blago se strpimo (ploča I, 41-46). Ali Absua nije mogla ubediti.

Doznavši za odluku svoga praoca, mladi Bogovi ostadoše bez ijedne reči (ploča I, 58). Ipak, sveznajući Ea prvi nešto preduze. Svojim magičnim bajanjem, on učini da Absu padne u duboki san, oduze mu njegov sjaj i sam se zaogrnu njime, pa ga ubi, pošto ga je prethodno okovao. On tako postade Bog Podzemne Vode (Bezdan), koja se od tada naziva Absu. U samom središtu Absua, u odaji sudbina, svetilištu praoblika (ploča I, 79) njegova supruga, Damkina, rađa Marduka. Tekst slavi veličanstvenu uzvišenost, mudrost i svemoć ovog poslednjeg rođenog Boga. Upravo tada Anu prelazi u napad protiv svojih potomaka. On podiže četiri vetra, i stvori talase kako bi uznemirio Tijamat (ploča I, 108). Bogovi, koji ne mogu da se odmaraju, kažu svojoj majci: Kada su ubijali Absua, tvoga muža, mada nisi bila uz napadače, stajala si po strani bez ijedne reči (ploča I, 113-114).

Ovoga puta Tijamat odlučuje da nešto preduzme. Ona stvara čudovišta, zmije, velikog lava, besne Demone i druge još što nose neumoljiva oružja i ne boje se borbe (144). A među svojim prvorođenim Bogovima Ona uzvisi Kingua. (147 i dalje). Na Kinguove grudi Ona pričvrsti pločicu Sudbina i poveri mu najveću moć. (155 i dalje). Pred ovakvim pripremama, mladi Bogovi gube hrabrost. Ni Anu, ni Ea ne usuđuju se da se sukobe sa Kinguom. Jedino Marduk prihvata borbu, ali pod uslovom da prethodno bude proglašen za vrhovnog Boga, na šta Bogovi žurno pristaju. Borba između dve grupe biće rešena dvobojem između Tijamat i Marduka. Kada je Tijamat otvorila čeljust da ga proguta... (IV, 97) Marduk izbaci žestoke vetrove koji joj rastegnuše telo. Stomak joj se nadu, a ona ostade razjapljene čeljusti. On zatim izbaci jednu strelu koja joj probuši stomak, iskida utrobu i probode srce. Ukrotivši je tako, on joj oduže život, baci leš na zemlju i ode gore! (IV, 100-104). Tijamatini pomoćnici pokušaše da se spasu, ali ih Marduk čvrsto sveza i polomi im oružje (III). On zatim okova Kingua, oduze mu pločicu Sudbina i pričvrsti je na svoje grudi (120, i dalje). Najzad, on se vrati do Tijamat, rascepi joj lobanju, a leš raseče nadvoje kao suvu ribu (137), od jedne polovine nastade nebeski svod, a od druge polovine zemlja. Marduk na nebu podiže palatu koja je odgovarala palati Absu i utvrdi put zvezda. Peta ploča govori o uređenju planetarnog univerzuma, određivanju vremena i o oblikovanju reljefa zemlje iz Tijamatinih delova tela: iz Njenih očiju izviru Eufrat i Tigar, a od jednog uvojka njenog perčina on stvori vezu između neba i zemlje. (V, 59 itd.)

Najzad, Marduk odluči da stvori čoveka, kako bi on preuzeo služenje Bogovima i tako ih rasteretio (VI, 8). Pobeđeni i lancima svezani Bogovi i dalje čekaju svoju kaznu. Ea predlaže da samo jedan od njih bude žrtvovan. Na pitanje ko je izazvao rat, podstrekivao Tijamat na pobunu i otpočeo borbu (VI, 23-24) svi izgovaraju samo jedno ime: Kingu. Presekoše mu vene i Ea od njegove krvi stvori ljude (VI, 30). Poema dalje pripoveda o podizanju jednog svetilišta Marduku u čast.

Bez obzira na to što koristi tradicionalne mitske teme, Enuma Eliš predstavlja prilično sumornu kosmogoniju i pesimističnu antropologiju. Da bi se proslavio Marduk, mladi pobednik, Drevni Bogovi iz prvobitne epohe, a na prvom mestu među njima Tijamat, pos­taju nosioci demonske vrednosti. Tijamat nije više samo haotični iskonski totalitet koji prethodi svakoj kosmogoniji: Ona se na kraju pokazuje kao tvorac bezbrojnih čudovišta i sva njena kreativnost prikazana je kao negativna. Tvorački proces, kako ga prikazuje Enuma Eliš, prerano je doveden u opasnost zbog Absuove želje da uništi mlade Bogove, to jest da u korenu saseče stvaranje Univerzuma. Nekakav svet je već postojao, pošto su se Bogovi množili i imali svoja prebivališta ali, reč je o čisto formalnom obliku postojanja. Ubistvo Absua otvara čitav niz kreativnih ubistava, jer Ea ne samo što zauzima njegovo mesto nego i započinje s prvim organizovanjem vodene mase: na tom mestu on izgradi svoje boravište i utvrdi svoja svetilišta. Kosmogonija je rezultat sukoba dve grupe Bogova, ali se u Tijamatinoj grupi nalaze podjednako i Njena čudovišna i demonska stvorenja. Drugim rečima, iskonsko je samo po sebi prikazano kao izvor negativnih tvorevina. Tek od Tijamatinih posmrtnih ostataka Marduk oblikuje Nebo i Zemlju. Ta tema, koja je takođe potvrđena i u drugim tradicijama, može se različito tumačiti. Univerzum koji je načinjen od tela nekog iskonskog Božanstva deli Njegovu Supstancu, samo, možemo li uopšte, posle Tijamatine demonizacije i dalje govoriti o Božanskoj supstanci? Da li to znači da su i Nebo i Zemlja zapravo demonske prirode, jer su stvoreni od Demonske Supstance?

Kosmos je, dakle, dvostruke prirode: u njemu je jednim delom ambivalentna, ako ne i jasno demonska materija, a drugim delom božanska forma, jer je ona Mardukovo delo. Nebeski svod je načinjen od polovine Tijamatinog tela, ali zvezde i sazvežđa postaju prebivališta ili slike Bogova. Sama zemlja je od druge polovine Tijamatinog tela i njenih različitih organa, ali je posvećena zahvaljujući gradovima i hramovima. Najzad, pokazuje se da je svet proizvod mešavine haotičnog i demonskog iskonskog s jedne strane i božanske kreativnosti, prisustva i mudrosti s druge strane. To je možda najsloženija kosmogonijska formula do koje će doći mesopotamska misao, ako ne i celokupna filosofska misao čovečanstva, jer ona u smeloj sintezi objedinjuje sve strukture jednog Božanskog društva, od kojih su neke postale nerazumljive i neupotrebljive.

Što se tiče stvaranja čoveka, ono se nadovezuje na sumersku tradiciju: čovek je stvoren da bi služio Bogovima, a posebno na verziju koja poreklo čoveka objašnjava žrtvovanjem dva boga Lagma. Ali, tu se pridružuje i otežavajući element: iako je bio jedan od prvih Bogova, Kingu postaje arhidemon, vođa legije čudovišta i demona koje je stvorila Tijamat. Čovek je, dakle, stvoren od demonske materije - Kinguove krvi. Razlika u odnosu na sumerske verzije je značajna. Možemo govoriti o tragičnom pesimizmu, jer se čini da je čovek osuđen već na osnovu svog porekla. Njegova jedina nada je Ea, koji ga je oblikovao. Čovek dakle ima oblik koji je stvorio jedan Veliki Bog. Sa tog stanovišta, postoji simetrija između stvaranja čoveka i porekla sveta. U oba slučaja, osnovnu građu čini Supstanca nekog prvobitnog ali propalog Božanstva, koje su mladi Bogovi pobednici pretvorili u demona i potom usmrtili.

U Vavilonu, Enuma Eliš je recitovana u hramu četvrtog dana praznika Nove godine. Taj praznik, koji se zvao Zagmuk (početak godine) na sumerskom i Akitu na akadskom jeziku, proslavljao se tokom dvanaest prvih dana meseca Nišana. Sastojao se iz nekoliko delova, od kojih ćemo ukazati samo na najvažnije: 1) dan kraljeve pokore, što odgovara Mardukovom zatočeništvu; 2) oslobađanje Marduka; 3) obredne borbe i obredna procesija pod kraljevim vođstvom, do Bit Akitua (kuće Nove godine), gde se održavala svečana gozba; 4) hieros gamos kralja i hramske robinje koja oličava boginju; 5) određivanje sudbine od strane Bogova. Prva sekvenca ovog mitsko-obrednog scenarija, poniženje kralja i Mardukovo zatočeništvo, ukazuje na vraćanje sveta u prekosmogonijski Haos. U Mardukovom svetilištu, veliki sveštenik lišava kralja njegovih odličja (žezla, prstena, krive sablje i krune) i udara ga po licu. Kralj zatim, na kolenima, izgovara objavu nevinosti: Nisam grešio, o Gospodaru zemalja, nisam bio nemaran prema tvom božanstvu. Veliki sveštenik odgovara u Mardukovo ime: Ne boj se, Marduk će čuti tvoju molitvu. On će povećati tvoje carstvo.

Za to vreme, narod je tražio Marduka, za koga se pretpostavljalo da je zatvoren u planini, što je formula koja ukazuje na smrt nekog Božanstva. Kao što smo videli povodom Inane-Ištar, ta smrt nije konačna; ipak, Boginju je trebalo otkupiti iz donjeg sveta. Marduk, takođe, biva primoran da siđe daleko od sunca i svetlosti. On, najzad, biva oslobođen i Bogovi se ponovo ujedinjuju, to jest okupljaju se Njihovi kipovi, da bi odredili sudbine. Ova epizoda u Enuma Elišu odgovara proglašenju Marduka za vrhovnog Boga. Kralj vodi povorku do Bit Akitua, građevine podignute van grada. Povorka predstavlja vojsku Bogova koja je krenula protiv Tijamat. Prema jednom Sanheribovom zapisu možemo pretpostaviti da se podražavala prvobitna bitka, a da je kralj oličavao Asura, Boga koji je zamenio Marduka. Hieros gamos se odvijao po povratku sa svečane gozbe u Bit Akituu. Poslednji čin predstavljao je određivanje sudbine svakog meseca u godini. Tim određivanjima, obredno je stvarana godina, to jest osiguravana sreća, plodnost i bogatstvo novog sveta koji se upravo rodio.

Akitu predstavlja mesopotamsku verziju prilično rasprostranjenog mitsko-obrednog scenarija praznika Nove godine koji je shvaćen kao ponavljanje kosmogonije. Pošto su tradicionalna društva polagala veliku nadu u periodično obnavljanje Kosmosa, mi ćemo često pominjati praznike Nove godine. Već sada možemo tačno utvrditi da se epizoda praznika Akitu susreće, da se ograničimo samo na Bliski istok, u Egiptu, kod Hetita, u Ugaritu, u Iranu i kod Mandejaca. Tako je, na primer, poslednjih dana u godini obredno stvaran Haos koji su označavale orgijske razuzdanosti tipa Saturnalija, potom izokretanje čitavog društvenog poretka, gašenje ognjišta i povratak mrtvih. Borbe između dve grupe maskiranih lica potvrđene su u Egiptu, kod Hetita i u Ugaritu. Na Srednjem istoku i u istočnoj Evropi još postoji običaj da se utvrđuje sudbina nastupajućih dvanaest meseci na osnovu dvanaest dometnutih dana.

Uloga kralja prilikom Akitua nedovoljno je poznata. Njegovo ponižavanje odgovara nazadovanju sveta u stanje Haosa i Mardukovom zatočeništvu u planini. Kralj u borbi protiv Tijamat i u hieros gamos s hramovskom robinjom oličava Boga. To je Sveta svadba sumerskog kralja koji predstavlja Dumuzija i Boginje Inane. Hieros gamos se odigravao tokom praznika Nove godine. Sumeri su bili uvereni da im je kraljevstvo dato sa neba. Ono je bilo Božanskog porekla i to se shvatanje održalo sve do iščeznuća asirsko-vavilonske civilizacije.

Vladareva sakralnost je obznanjivana na više načina. Zvali su ga Kraljem zemlje, to jest sveta, ili Četiri oblasti Uni­verzuma, a ta je titula prvobitno bila namenjena samo Bogovima. Kao i kod Bogova, oko njegove glave blistala je natprirodna svetlost. Još pre rođenja, Bogovi su ga predodređivali za vladanje. Iako je kralj priznavao svoje zemaljsko poreklo, smatralo se da je Božji sin. Hamurabi izjavljuje da ga je rodio Sin, a Lipilištar da ga je rodio Enlil. Po tom dvostrukom poreklu vladar je bio pravi posrednik između Bogova i ljudi. Pred Bogovima je predstavljao narod i ispaštao za grehe svojih podanika. Ponekad je zbog zločina svog naroda morao i da umre. Zbog toga su Asirci imali kraljevog zamenika. Tekstovi objavljuju da je vladar živeo u bliskoj vezi s Bogovima, u mitskom vrtu u kojem se nalaze Drvo života i Voda života. Hranu koja je svakodnevno prinošena na žrtvu kipovima Bogova jeli su kralj i njegova svita. Kralj je takođe Božji izaslanik, od Boga pozvani pastir naroda koji treba da uspostavi pravdu i mir na zemlji. Kada su Anu i Enlil pozvali Lipitištara da vlada zemljom kako bi uspostavio pravdu u zemlji ... tada sam ja, Lipitištar, ponizni pastir Nipura ... uspostavio pravdu u Sumeru i Akadu, kako je to Enlil rekao.

Moglo bi se reći da je kralj učestvovao u Božanskom modalitetu, ali time nije postajao Bog. On je predstavljao Boga što je na arhaičnim stupnjevima kulture takođe podrazumevalo da on na neki način jeste onaj koga je predstavljao. U svakom slučaju, kao posrednik između ljudskog sveta i sveta Bogova, mesopotamski kralj je sopstvenom ličnošću ostvarivao obrednu vezu između dva oblika postojanja, Božanskog i ljudskog. Upravo zahvaljujući toj dvostrukoj prirodi kralj je, bar metaforično, smatran tvorcem života i plodnosti. Ali, on nije bio Bog, novi član panteona, kao što je to bio egipatski faraon. Vernici mu nisu upućivali molitve, naprotiv, oni su se molili Bogovima da blagoslove njihovog kralja. Jer vladari, uprkos svojoj bliskosti s Božanskim svetom i pored hieros gamos s nekim Boginjama, nisu uspevali da prevaziđu svoju ljudsku uslovljenost. Oni su ipak ostajali samo smrtnici. Ne treba zaboraviti da čak ni slavni kralj Uruka, Gilgameš, nije uspeo u svom poduhvatu da stekne besmrtnost.

 

 

 

 

 

Potraga za besmrtnošću

Knjiga o Kralju Uruka

EP O GILGAMEŠU

 

Ep o Gilgamešu je sigurno najslavnija i najpoznatija vavilonska tvorevina. Junak, Gilgameš, kralj Uruka, bio je slavan već u drevno doba. Pronađena je i sumerska verzija s brojnim epizodama iz njegovog legendarnog života. Ep o Gilgamešu je, i pored tih prethodnih verzija, delo semitskog porekla. Polazeći od različitih izdvojenih epizoda, na akadskom je sačinjena jedna od najdirljivijih priča o potrazi za besmrtnošću ili, tačnije, o konačnom neuspehu poduhvata za koji je izgledalo da ima sve izglede na uspeh. Ova saga, koja otpočinje erotskim neumerenostima junaka koji je uz to i tiranin, u krajnjoj liniji otkriva nemogućnost da čisto herojske vrline temeljno transcendiraju ljudsku uslovljenost.

Pri svemu tome, Gilgameš je svojim dvema trećinama bio Božansko biće, sin Boginje Ninsun i smrtnika, Prvosveštenika grada Uruka. Na samom početku, tekst slavi njegovo sveznalaštvo kao i veličanstvene gradnje kojih se poduhvatio. Ali, odmah zatim, on nam predstavlja samodršca koji siluje žene i devojke i iscrpljuje muškarce teškim radovima. Stanovnici mole Bogove za pomoć i Oni najzad odlučuju da stvore jedno biće divovskog stasa, koje će biti u stanju da se suprotstavi Gilgamešu. Taj poludivljak dobija ime Enkidu i živi u miru sa životinjama. Gilgameš o postojanju Enkidua doznaje najpre iz jednog sna, a potom i od nekog lovca koji ga je opazio. On šalje jednu od svojih milosnica da ga opčini svojim dražima i dovede u Uruk. Kao što su to Bogovi predvideli, dva borca se odmeravaju čim se sretnu. Gilgameš izlazi kao pobednik, ali se u njemu rađa prijateljstvo prema Enkiduu, pa ga uzima za pratioca. Na kraju krajeva, plan Bogova nije bio uzaludan, jer ubuduće, Gilgameš će svoju snagu štedro rasipati na herojske poduhvate.

U pratnji Enkidua, on kreće ka dalekoj i slavnoj kedrovoj šumi, koju čuva svemoćno čudovište Humvava. Dva junaka uspevaju da ga pobede pošto su posekli njegov sveti kedar. Dok su se vraćali u Uruk, Gilgameša primećuje Ištar. Boginja mu nudi da se Njome oženi, ali je on drsko odbija. Ponižena, Ištar preklinje svoga oca Anua da stvori Nebeskog bika, kako bi ovaj uništio Gilgameša i njegov grad. Anu isprva odbija, ali na kraju pristaje, kada mu Ištar zapreti da će dovesti mrtve iz Bezdana. Nebeski bik se baca na Uruk i od njegove ruke stradava na stotine kraljevih ljudi. Enkidu ipak uspeva da ga uhvati za rep, a Gilgameš mu svoj mač zariva u potiljak. Besna, Ištar se penje na gradske zidine i proklinje kralja. Opijen njihovom pobedom, Enkidu otkida jedno stegno Nebeskog bika i baca ga pred Boginju zasipajući je uvredama. Taj je trenutak vrhunac životnog puta dvojice junaka, ali to je, takođe, i početak jedne tragedije. Iste noći Enkidu sanja da su ga Bogovi osudili. Sutradan, on se razboljeva i umire posle dvanaest dana.

Posle ovog neočekivanog raspleta, Gilgameš se ne može prepoznati. Sedam dana i sedam noći on oplakuje svoga prijatelja i ne dozvoljava da ga sahrane. Nadao se da će, posle njegovih jadikovki, on najzad oživeti. Tek na prvi znak raspadanja tela, Gilgameš se priklanja sudbini i Enkidu biva raskošno sahranjen. Kralj napušta grad i luta pustinjom jecajući: Zar neću i ja umreti isto kao i Enkidu? (IX ploča, I stubac, st. 4). On je prestrašen pomišlju na smrt. Herojski podvizi ne mogu više da ga uteše. Ubuduće, njegov jedini cilj biće da umakne ljudskoj sudbi­ni, da stekne besmrtnost. On zna da čuveni Utnapištim koji se spasao posle potopa večno živi i odlučuje da krene u potragu za njim.

Njegovo putovanje prepuno je iskušenja inicijacijskog tipa. On stiže do planina Mašu, gde se nalaze vrata (Kapija Bogova) kroz koja Sunce prolazi svaki dan. Vrata čuva par Ijudi-škorpiona, čiji pogled zadaje smrt (IX, 11, 7). Nepobedivi junak je oduzet od straha i ponizno pada ničice. Ali, Ijudi-škorpioni prepoznaju u Gilgamešu njegov Božanski deo i dopuštaju mu da uđe. Posle dvanaest sati hoda kroz Bezdan, Gilgameš s druge strane planine izlazi u neku predivnu baštu. Nešto dalje, na obali mora, on susreće nimfu Siduri i pita je gde može da nađe Utnapištima. Siduri pokušava da ga odvrati: Kada Bogovi načiniše ljude, Oni su za njih ostavili smrt, a za sebe zadržali život. Ti, Gilgamešu, napuni svoj stomak i danonoćno uživaj. Neka ti svaki dan bude praznik, igraj i raduj se i noću i danju!

Ali Gilgameš je uporan u svojoj odluci i Siduri ga tada upućuje Uršanabi, Utnapištimovom lađaru, koji se nalazio u blizini. Oni prelaze Vodu mrtvih i stižu do obale na kojoj živi Utnapištim. Gilgameš ga pita kako je stekao besmrtnost. On tako doznaje priču o potopu i o odluci Bogova da Utnapištima i njegovu ženu učine svojim srodnicima, nastanjujući ih na ušću reka. Ali, pita Utnapištim Gilgameša, koji od Bogova će tebe priključiti svom saboru, kako bi ti dobio život koji tražiš? (IX, 198). Nastavak njegovog govora je neočekivan: Hajde, pokušaj da bdiješ šest dana i sedam noći! (XI, 109). Izvesno, reč je o najtežem inicijacijskom iskušavanju: pobediti san, ostati budan, jednako je transmutaciji ljudske uslovljenosti. Treba li ovo shvatiti tako kao da Utnapištim Gilgamešu, znajući da ga Bogovi neće nagraditi besmrtnošću, predlaže da je osvoji posredstvom inicijacije? Junak je već uspešno savladao neka iskušenja: prolazak kroz tunel, Sidurina iskušavanja, prelazak preko Vode mrtvih. To su, na neki način, bila iskušavanja herojskog tipa. Sada je, međutim, bila reč o duhovnom iskušavanju, jer bi jedino izuzetna moć koncentracije mogla učiniti neko ljudsko biće sposobnim da ostane budno šest dana i sedam noći. Ali, Gilgameš odmah pada u san i Utnapištim zajedljivo uzvikuje: Pogledaj snažnog čoveka koji želi besmrtnost: san se, kao žestoki vetar, širi kroz njega! (203-204). Gilgameš bez prekida spava šest dana i sedam noći, a kada ga Utnapištim probudi, žali se što ga budi tek što je zaspao. Ipak, on shvata šta se dogodilo i opet počinje da jadikuje: Šta da radim, Uthapištime, kuda da idem? Neki demon obuze moje telo, a u sobi u kojoj spavam prebiva smrt i kud god da maknem, tu je i smrt! (230-234).

Gilgameš se sada priprema da ode, ali mu Utnapištim u poslednjem trenutku, na nagovor svoje žene, otkriva Tajnu Bogova: mesto na kom se nalazi biljka koja vraća mladost. Gilgameš silazi na dno mora, bere je i, sav srećan, kreće nazad. Posle nekoliko dana hoda, on opazi jedan izvor hladne vode i požuri da se okupa. Privučena mirisom njegove biljke, iz vode izađe neka zmija, ukrade mu je i presvuče svoju kožu. Jecajući, Gilgameš se žali Uršanabiju na svoju nesreću. U ovoj epizodi možemo videti neuspeh još jednog inicijacijskog iskušavanja: junak nije umeo da iskoristi neočekivani dar, to jest, nedostajalo mu je mudrosti. Tekst se završava naglo: došavši u Uruk, Gilgameš poziva Uršanabija da se popne na gradske zidine i da se divi njihovim temeljima.

U Epu o Gilgamešu videli smo dramatičan prikaz ljudske uslovljenosti predodređene neizbežnosti smrti. Ipak, ovo prvo remek delo svetske književnosti dopušta i mogućnost da bi, bez pomoći Bogova, neka bića bila sposobna da steknu besmrtnost, pod uslovom da uspešno prebrode niz inicijacijskih iskušavanja. Iz te perspektive, priča o Gilgamešu predstavlja dramatizovanu pripovest o neuspeloj inicijaciji.

 

 

 

 

Knjiga Mrtvih

 

 

Sudbina Bogova

 

Na žalost, mi ne znamo obredni kontekst mesopotamske inicijacije, pretpostavljamo da je ona postojala. Inicijacijsko značenje traganja za besmrtnošću može se prepoznati u specifičnoj strukturi iskušavanja kroz koja prolazi Gilgameš, ali nam je potpuno nepoznata predistorija eventualnog inicijacijskog scenarija koji bi se podrazumevao u Gilgamešovim dogodovštinama.

S punim pravom naglašavali smo činjenicu da je akadska religiozna misao isticala čoveka u prvi plan. Na kraju krajeva, priča o Gilgamešu postaje egzemplarna; njome se obznanjuje nestalnost ljudske uslovljenosti, nemogućnost, čak i za samo jednog junaka, da se stekne besmrtnost. Čovek je stvoren smrtan i stvoren je jedino da bi služio Bogovima. Ova pesimistička antropologija bila je uobličena već u Enuma Elišu. Nalazimo je takođe i u drugim važnim religioznim tekstovima. Knjiga Razgovor gospodara i sluge deluje kao ishod nihilizma otežanog još i neurozom: gospodar čak i ne zna šta želi. On je opsednut ispraznošću svih ljudskih napora: Popni se na humku starih ruševina i prošetaj uzduž i popreko. Pogledaj lobanje nekadašnjih ljudi i one iz naših dana. Ko je zločinac, a ko ljubazni čovekoljubac?

Drugi jedan slavni tekst, Dijalog o ljudskoj bedi, koji je nazvan i Vavilonski propovednik, još je u većoj meri prožet očajem. Da li ponosni lav, dok se hrani najboljim mesom, prinosi na žrtvu tamjan kako bi umirio zlovolju svoje Boginje? A ja, opet, da li sam propustio da prinesem žrtvu Bogu? Ne, ja sam molio Bogove, prinosio sam predviđene žrtve Boginjama...(red 51 i dalje).Od svoga detinjstva, ovaj pravednik se trudio da shvati božju misao; ponizno i pobožno, tražio je Boginju. Ipak, Bog mi je doneo nemaštinu umesto bogatstva (red 71 i dalje). Naprotiv, bogatstvo je sakupio zločinac i bezbožnik (red 236). Gomila veliča govor nekog viđenog čoveka umešanog u zločin, ali ponižava skromno biće koje nije činilo nasilje. Zločinac je opravdan, a progoni se pravednik. Razbojnik dobija zlato, a slabog more glađu. Moć rđavih raste, a slabi propadaju i nejaki stradavaju (red 267 i dalje).

Ovo beznađe proističe ne samo iz razmišljanja o ništavnosti ljudskog postojanja, već i iz iskustva o sveopštoj nepravdi: zločinci trijumfuju, na molitve nema odgovora; Bogovi izgledaju nezainteresovani za ljudske poslove. Počev od II milenijuma, slične duhovne krize izbijače i na drugim mestima (Egipat, Izrael, Indija, Iran, Grčka), ali s različitim posledicama, jer će odgovori na ovu vrstu nihilističkog iskustva biti davani zavisno od religioznog duha svojstvenog svakoj kulturi posebno. Ali u mesopotamskoj mudrosnoj književnosti, Bogovi neće uvek biti ravnodušni. Jedan tekst prikazuje telesne i duševne patnje nekog nevinog čoveka. To je istinski pravednik koji, izgleda, pati zato što mu ne pomaže nijedno Božanstvo. Bezbrojne bolesti učinile su da on bude prekriven sopstvenim izmetom. Njegovi su ga već bili oplakali kao mrtvog, kada mu niz snova objavi da će ga spasti Marduk. Kao u nekom ekstatičnom zanosu, on sam vidi kako Bog poražava Demone smrti i potom iz njegovog tela čupa bolove kao što bi otrgao neku biljku. Pošto mu se vratilo zdravlje, pravednik najzad zahvaljuje Marduku obredno prolazeći kroz dvanaest vrata njegovog hrama u Vavilonu.

Na kraju, ističući čoveka u prvi plan, akadska religiozna misao naglašava granice ljudskih mogućnosti. Pokazuje se da je granica između ljudi i Bogova nepremostiva. Pa ipak, čovek nije osamljen u sopstvenoj samoći. Pre svega, on učestvuje u duhov­nom elementu koji se može smatrati Božanskim; to je njegov duh, Ilu (dosl. Bog). Zatim, on se nada da će pomoću obreda i molitvi zadobiti Božji blagoslov. I najvažnije, on zna da predstavlja deo univerzuma objedinjenog homologijama: on živi u gradu koji predstavlja imago mundi, čiji hramovi i Zigurati predstavljaju središte sveta i, prema tome, osiguravaju komunikaciju s Nebom i Bogovima. Vavilon je bio Bab Ilani, (Kapija Bogova), jer su upravo tu Bogovi silazili na Zemlju. Mnogi gradovi i svetilišta dobijali su naziv veza između Neba i Zemlje. Drugim rečima, čovek nije živeo u zatvorenom svetu, odvojenom od Bogova, potpuno izdvojenom od kosmičkih ritmova. S druge strane, složeni sistem korespondencija Neba i Zemlje istovremeno je omogućavao razumevanje zemaljskih realiteta i njihov uticaj preko raspektivnih nebeskih prototipova. Evo jednog primera: pošto je svakoj planeti odgovarao neki metal ili neka boja, sve što je bilo obojeno nalazilo se pod uticajem neke planete. Ali, svaka planeta je pripadala nekom Bogu, koga je, usled same te činjenice, predstavljao odgovarajući metal. Prema tome, smatralo se da je čovek pod zaštitom nekog Boga ako obredno upotrebljava neki metalni predmet ili poludragi kamen određene boje.

Najzad, brojne tehnike proricanja, od kojih je većina bila razvijena u akadsko doba, omogućavale su da se dozna budućnost. Smatralo se, prema tome, da je izvesne nezgode moguće izbeći. Raznovrsnost tehnika i značajan broj pisanih tekstova koji su stigli do nas svedoče o ugledu koji je gatanje uživalo u svim društvenim slojevima. Najrazvijeniji je bio metod ispitivanja utrobe žrtve. Manje skup metod sastojao se iz toga da se u vodu izlije malo ulja, ili obrnuto i da se potom protumače znaci koji su se mogli pročitati iz različitih oblika koje bi stvarale te dve tečnosti. Astrologija, razvijena posle drugih tehnika, upražnjavana je naročito u krugovima oko vladara. Što se tiče tumačenja snova, ono je, već od početka drugog milenijuma, bilo upotpunjeno sredstvima za otklanjanje kobnih predznaka pomoću bajanja.

Sve tehnike proricanja oslanjale su se na otkrivanje Znakova koji bi potom bili tumačeni u skladu sa određenim tradicionalnim pravilima. Pokazalo se, dakle, da svet ima određene strukture i da njime vladaju zakoni. Odgonetanjem Znakova doznavala se budućnost, drugim rečima, gospodarilo se vremenom, jer predviđani su događaji koji će se ostvariti tek posle određenog vremenskog razdoblja. Pažnja koja se pridavala Znakovima dovela je do otkrića stvarne naučne vrednosti. Neka od tih otkrića kasnije će preuzeti i usavršiti Grci. Vavilonska nauka je, međutim, ostala tradicionalna nauka u tom smislu što je naučna svest zadržala totalitarnu strukturu, što znači da su se podrazumevale određene kosmološke, etičke i egzistencijalne pretpostavke.

Oko 1500. godine pne. je, izgleda, konačno bila završena stvaralačka epoha mesopotamske misli. Tokom sledećih šest vekova, intelektualnu aktivnost su, čini se, potisnuli erudicija i kompilacijski radovi. Ali zračenje mesopotamske kulture, potvrđeno od najstarijih vremena, nastavlja se i povećava. Ideje, verovanja i tehnike mesopotamskog porekla kruže od zapadnog Mediterana do Hindukuša. Značajno je što vavilonska otkrića, koja će postati široko poznata, manje-više neposredno u sebi sadrže veze Nebo-Zemlja, ili makrokosmos-mikrokosmos.

 

Vrh

 

Šotenerom

Uputstva za razumevanje Knjige Mrtvih

 

Knjiga sadrži niz mitova, ako ih tako mogu nazvati, i rituala koji omogućavaju da se opstane u mračnim danima magije i okultizma, za koje se kaže da će uskoro doći. Prizivanja, Isterivanja, Vezivanja (zaklinjanja) i Spaljivanja koja se nalaze u Nekronomikonu prevedeni su na engleski, a sada, i na srpski jezik, premda ne u potpunosti jer originalni tekstovi u pojedinim obredima imaju moćnije dejstvo, pa sam ih ostavio u izvornom obliku. Takođe, pojedini delovi nisu prevedeni u potpunosti sa originalnih tablica jer su mnoge od njih pronađene sa naprslinama ili bez delova, te stoga njihov prevod, usled oštećenja, nije bio moguć, ali su uz pomoć kasnijih spisa na arapskom, starogrčkom ili latinskom jeziku ovi tekstovi upotpunjeni. Zbog toga nije moguće garantovati potpunu izvornost prevoda pojedinih bajalica i drugih delova knjige.

 

Knjiga Crne Zemlje i Knjiga Mrtvih Imena

 

Kodeks Šotenerom počinje sa uvodnim tekstom Knjiga Crne Zemlje, nepoznatog arapskog pisca. U engleskim fragmetarnim verzijama Nekronomikona ovaj tekst je naslovljen kao Svedočanstvo Ludog Arapina, a kod Lavkrafta on čak dobija ime Abdul Alhazred i svoje mesto boravka, Damask u kojem je 730. godine n.e. napisao to svoje svedočanstvo. U izvornom rukopisu, koji jeste arapski, autor nigde ne ostavlja svoje ime, niti bilo kakve datume. Spominje na jednom mestu samo ime svojeg sela Bet Durabija u kome je rođen, a o nazivu spisa on sam kaže (1. knjiga P10): Ovo je Knjiga Mrtvih, Knjiga Crne Zemlje koju prenosim... Dakle imamo prvi naziv koji upućuje na ime celokupnog spisa i naziv ovog koje upravo piše. Slično naslovljavanje knjiga se ponavlja kasnije i kroz ostale spise. Knjiga Crne Zemlje jeste, u svojoj formi, uvodnik nakon kojeg se nastavlja Knjiga Mrtvih Imena. I tu je kraj ovog spisa jer arapin nije završio svoju knjigu. Da li ga je smrt sprečila u tome, ili ga je proždrao neki od Demona, kao i čarobnjaka Ben Martua, kako je i sam opisao, ostaje za nas nepoznanica. Ovo je i razlog zašto nemamo jedinstvenu knjigu Šotenerom u pisanoj istoriji, već samo zbornike spisa objedinjene kao Nekronomikon.

Svedočanstvo Ludog Arapina, prvi i drugi deo, kao nazivi koji se pojavljuju u engleskim verzijama nisu autentični, a što se tiče imena koje se pojavljuje kod Lavkrafta, moglo bi se reći da je ono izmišljeno, s obzirom da je Lavkraft pisac horor priča i da je svojom stilizacijom Nekronomikona uneo mnogo pometnje u ovaj tekst, težeći književnom spektakularizmu. Tačno je da na nekim mestima pisac za sebe kaže da su ga mnogi nazivali ludakom, zbog onoga što je radio ili govorio, pa otuda možda ideja redaktora engleskih verzija da ove prve dve knjige naslove ovako.

Ono što bi još trebalo istaći je da autor govori kako ovo pisanje postaje užasno za njegovu dušu i verovatno zbog toga u obe knjige na početku ima dosta delova u kojima se ponavlja i kazuje stvari koje je već rekao u prethodnim poglavljima, kao da je zaboravio pa ih ponovo kazuje ili, možda, da bi istakao njihovu važnost. Inače, prepune su zagonetki, misterija i delova raznih prizivanja. Pokušaj da se uđe u trag ovom arapinu, da se utvrdi njegovo poreklo ili kraj nemogući su jer za to nema nikakvih pisanih svedočanstava. Možemo samo da pretpostavljamo kakva li je užasna sudbina snašla ovog mudraca plemenitih namera.

Drugi problem koji se javlja je taj što se Redaktor susretao sa čestim pojavama prepisivačkih grešaka. Takođe, kad kad se učini, a može biti i da je slučajnost, pojedini delovi rečenica, ili čitavi odlomci knjige, izgledaju nespojivo sa periodom u kojem je tekst bio pisan. Svakako ne možemo reći kada je ovaj materijal nastao i teško je utvrditi njegovu starost s obzirom da je to skup više spisa, stoga postavljanje pitanja u stilu: šta je starije, kokoška ili jaje, ne bi nas nikuda odvelo. Na primer u Knjizi Zemlje Mrtvih (Magan), finalni deo, u gotovo identičnoj formi, možemo čitati i u Haldejskim Proročanstvima Zaratustre. Ili kao ovaj primer: I zato ne silazi dole u Svet tamom obliven , više deluje kao da je pisan u doba stare Grčke nego u vreme Zaratustre. Ove stvari treba ostaviti naučnicima. Etimologija reči je veoma važna, ali mi zaista ne znamo kako su Sumeri govorili, kako su Asirci, Akađani i Vavilonci preneli taj jezik, pa sve dalje kroz istoriju Kopti, Jevreji, Arapi, Grci, Latini... Možda su baš Mandeanci, koji i danas govore svojim drevnim jezikom, najbliži sumerskom izvoru, jer je i njihova religija upravo to drevno nasleđe, mada nadgrađeno, što arapskom što judeohrišćanskom tradicijom.

 

Knjiga Tajni

 

Knjiga Tajni sadrži niz praktičnih uputstava od onih za vršenje obreda i recepata za spravljanje raznih smeša do uputstva za izgradnju hrama. Drugi deo ovog spisa sadržajno je sličan prvim dvema knjigama s tim što je više filosofskiji, što navodi na zaključak da možda ne pripadaju istom autoru, već su verovatno kasnija interpretacija.

 

Knjiga Zemlje Mrtvih

                     

Knjiga Zemlje Mrtvih, izvorno se naziva Magan, jer tekst dolazi iz misteriozne zemlje Magan u koju je običnim smrtnicima ulaz zabranjen i koja leži na krajnjem zapadu od zemlje Sumera. U ovaj spis je dodat i jedan deo iz knjige Enuma Eliš (Sumerska Knjiga Stvaranja Sveta i Čoveka) u kojoj se govori o Inaninom (Ištar) silasku u Bezdan. Za ceo tekst se čini kao da je nepotpun, a i opis Inaninog silaska u Bezdan prilično odstupa od verzije u knjizi Enuma Eliš.

 

Knjiga Prizivanja i Knjiga Pedeset Imena

 

Knjigu Prizivanja ne treba mnogo objašnjavati. To je Grimoar Nekronomikona, koji sadrži obrasce (formule) rituala zazivanja, pečate i šemu izvođenja obreda. Ova knjiga predhodi spisu Knjiga Pedeset Imena koja predstavlja pedeset posebnih Moći Boga Marduka koji je pobedio Haos. Zanimljivo je to da ova Imena dolaze iz knjige Enuma Eliš, u kojoj se govori da Stari Bogovi dodeljuju ovih pedeset Imena Marduku kao titule, koje su ujedno i Moći, kao znak Njihove zahvalnosti za Njegovu borbu protiv Zla. Postoji Pečat (Sigil) za svako od Imena i Reč Moći kojom se Ona zaziva.

 

Knjiga Duhova Zemlje

 

Još jedna knjiga koja se nalazi u Kodeksu Zag Nehar, a pripada po svojoj datosti Nekronomikonu je Knjiga Duhova Zemlje. Sastoji se iz tri celine: Knjiga Duhova Kovitlajućih Sila, Knjiga Lutajućih Duhova Zemlje i Knjiga Duhova oblasti između Zemlje i Neba. Niko ne može ući ni u jednu zonu, odnosno proći Nebesima Starih Bogova, a da prvo ne prođe kroz Oblast kojom vladaju Duhovi Zemlje i Oblast između Neba i Zemlje, niti da dosegne Nepregledna Prostranstva iza Sedam Nebesa (zone Neptuna, Urana i Plutona i zone udaljenih Zvezda) kojima vladaju Drevni Bogovi.

 

Knjiga Ulaza

 

Jedinstvena Knjiga Ulaza nema svoju kopiju u okultnoj književnosti niti se u nekim drugim formama pojavljivala, i prikazi magijskih pečata i simbola su nešto sasvim novo u odnosu na sve što se pojavljuje na savremenoj okultnoj sceni, premda postoje izvesne sličnosti sa raznim prikazima nastalim u starim arapskim tekstovima u poslednjem milenijumu. Isto tako, neki od simbola koji se nalaze u ovoj knjizi verovatno su bili prepisani u kasnije Mandeanske i Demiotske tekstove, koji su svakako mnogo mlađi od Sumerskih Obreda. Uopšte, pojava ovih pečata je sasvim neobična i gotovo nadprirodna.

Knjiga Ulaza je zaista sistem samoinicijacije u planetarne sfere, zone vladavine Bogova, koja omogućava penjanje stepenicama Zigurata (Kula Svetlosti). Nije mnogo toga objavljeno potencijalnom kandidatu za inicijaciju, izuzev informacija o tome kako ove Kapije rade i šta se iza njih može pronaći tamo. Obavezno, prilikom prolaska kroz jednu Kapiju, treba sačuvati dobijenu Reč, koja je Ključ za otvaranje sledeće Kapije. Ove Reči treba čuvati kao Svetu Tajnu, tako što treba napraviti tajno pismo koje niko od drugih ljudi ne može razumeti. Na isti način treba u Knjigu Tajni Magavana (knjiga maga koju sam piše) napisati opis svakog iskustva i događaja prilikom obrednih radnji.

Knjiga sadži Prizivanje Sedam Kapija Nebesa, čist tekst koji treba da posluži magavanu da na pravilan način pristupi svakoj od Nebeskih Kapija. Prizivanje Boga Vatre koje sledi je prilično problematičan tekst jer je mešavina grčkih i sumerskih fraza. Verovatno je da izvorni tekst na sumerskoj tablici ne postoji u celini i moguće je da je dopunjen kasnijim tekstom, ne zna se od koga. Za Prizivanje Stražara, koje dolazi na kraju ovog teksta, trebalo bi reći nekoliko reči o samom nazivu rase Stražara. Ponekad se nazivaju Čuvarima, a naći će se i sinonim Posebna Rasa. Ova bića su isto što i Anđeli ili Anđeli Čuvari, a u zapadnoj literaturi često se spominju kao Egregori.

 

Knjiga o Sedam Nebesa

 

Knjiga o Sedam Nebesa, kao što i sam naziv kaže, govori o Sedam Nebesa koja okružuju Zemlju i daje opis Njihovih osobina. Svakim od Nebesa vlada jedno Staro Božanstvo, a nastanjuje ih mnoštvo Duhova i Demona sa svojim Starešinama i svi Oni imaju svoje Ime i Pečat, svoj Broj i osobine i oblast kojom upravljaju. Ova Nebesa su zone planeta, Sunca i Meseca, odnosno sfere njihovog kretanja, posmatrajući geocentrično, dakle sa Zemlje. Zbog toga je poznavanje astrologije, barem u osnovi, ovde neophodno.

U ovom spisu prikazani su samo Bogovi Nebesa i delimično grimoari ostalih Bića Svetla, dok grimoari Bića Tame nisu prikazani u Kodeksu Nekronomikona kako čitaoc ne bi došao u iskušenje da bez predhodnog znanja i adekvatne pripreme započne rad na prizivanju ovih duhovnih sila. Rad na prizivanju je veoma opasan i sa nesagledivim je posledicama po onoga ko bi se, nepripremljen, usudio da se upusti u takve avanture.

Kodeks Zag Nehar sadrži kompletne grimoare svih duhovnih Bića čije je predstavljanje odobreno od Njih samih. Prizivanje ovih Bića zahteva uvek adekvatnu žrtvu, a mnogi od Njih zahtevaju i sklapanje izvesnih sporazuma u zamenu za ono što daju magavanu. Najčeće to taže Demoni Tame i Njihove Starešine i mnogi od Njih izričito zabranjuju da se o Njima govori i da se Njihova imena i Pečati zapisuju. Zbog toga je veoma malo Crnih grimoara i prilično su siromašni u podacima koje pružaju. Zapravo, jedino što bi aspirant mogao učiniti uz pomoć Nekronomikona je da prizove Moći Pedeset Imena Marduka, što je potpuno bezopasno, a i uslov da se krene bilo gde dalje. Sve drugo nije moguće, sem da se upute molitve i pohvalne pesme Bogovima. Ovo je učinjeno zbog vaše bezbednosti i bezbednosti generacija.

 

Knjiga Isterivanja

 

Knjigu Isterivanja, koja se izvorno naziva Maklu, ne treba objašnjavati, jer ona sadrži nekoliko bajalica Isterivanja, a samim čitanjem se vidi njihova namena. Možda je zanimljivo napomenuti da je ova knjiga unela veliku zbrku među zapadne egzorciste u vreme kad se pojavila.

 

Knjiga Užasa

 

Knjiga užasa, odnosno Urilia, kako se drugačije naziva je jedini tekst za koji se ne može reći da je izvorno sumerski, jer za to nema nikakvih dokaza u pisanim tekstovima, ali je svakako tekst koji nosi sa sobom elemnte sumerske tradicije. Grimoar koji je ovde prikazan sreće se u mnogim magijskim spisima starog i srednjeg veka. Ovo je potpuno demonska knjiga namenjena obožavaocima Drevne Zmije Tiamat i Njenim saučesnicima u Zlu. Sledbenici ove knjige, zaista su Zli Crni Čarobnjaci, vladari nad mnogim nezamislivim moćima Tame. I svakako, protivnici su ustrojstva ljudske civilizacije.

 

Knjiga Crnih Obreda

 

Knjiga Crnih Obreda upozorava čitaoce na opasnosti od Crne Magije i uopšte opasnosti koje vrebaju s druge strane. Pisali su je drevni Skriveni Sveštenici koji poznaju sve moći. Ovde je dato samo ono što je od Skrivenih Sveštenika odobreno. Crni Obredi su delimično opisani, ali nisu napisani, i kao što pisac kaže, "i neće biti". Zabranjeno je od strane Skrivenih Sveštenika da se bilo šta o Njima govori, da se spominju Njihova imena i opisuju Njihovi obredi. Aspirant koji krene ovim Putem i postane Magavan, znaće kako i gde da Ih potraži.

 

Vrh

 

Izgovor originalnih tekstova

 

Ne možemo Biti potpuno sigurni kako su Sumeri, Asirci, Akađani i Vavilonci govorili, ali može biti korisno proučiti postojeće studije o ovim narodima, uključujući prevode glinenih pločica koje su nastajale svuda po Mesopotamiji.

Sumerski jezik je bio jezik kojim se govorilo u drevnom Sumeru, južnoj Mesopotamiji (današnji Irak). To je bila najstarija civilizacija poznata modernom čoveku i trajala je preko 3000 godina. Između 2. i 3. milenijuma pre nove ere, sumerski jezik, kao govorni jezik je zamenjen akadskim, ali je ostao u upotrebi kao sveti, obredni jezik do, otprilike 1. veka nove ere. Bio je zaboravljen do 19 veka, kada su se naučnici zainteresovali za dešifrovanje pronađenih tablica na arheoloskim iskopinama u Iraku.

Sumersko pismo se, u ranom periodu svog nastanka, konstantno menjalo. Simbole su zapisivali na vlažnim glinenim tablicama. U početku smer pisanja simbola na glinenim tablicama se kretao od vrha ka dnu, da bi se vrlo brzo promenio u pisanje simbola s leva na desno. Ovo je, takođe, uticalo i na položaj znakova i simbola koji su se urezivali rotirani za 90°. Još jedna promena se desila u ovom ranom periodu razvoja sumerskog jezika, a ona se ticala samog oblika simbola koji su u početku bili više linearni da bi na kraju dobili oblik klinastog pisma koje je dugo nakon toga bilo u upotrebi.

U sumerskom jeziku je postojao veliki stepen homofonije, što znači da je postojalo dosta reči koje zvuče slično ili identično. To je omogućilo pojavu rebusa u pisanju gde se simbol za jednu reč koristio da predstavi neku drugu reč koja se izgovarala slično ili identično. S druge strane, ako su različite reči koje slično zvuče imale drugačije simbole za pisanje, onda su postojali brojni načini za pisanje jednog zvuka. Još jedna osobenost ovog sistema pisanja je polifonija, gde mnoge reči koje imaju slično značenje, ali veoma različit izgovor i zvuk su pisane istim znacima. Novi znaci su nastajali dodavanjem grafičkih elemenata na već postojeće znakove ili kombinovanjem dva već postojeća znaka kako bi se dobile nove reči.

Sumerski sistem pisanja su usvojili i drugi narodi u Mesopotamiji kao sto su Akađani i Vavilonci. Kao govorni jezik sumerski je prestao da se koristi oko 18. veka pre nove ere, ali je nastavio da se koristi kao obredni jezik sve do 1. veka nove ere. Tako da ga to čini jednim od jezika koji je najduže bio u upotrebi u istoriji.

Onima koji govore Srpski jezik mogu reći da su srećnici, ako tako mogu da se izrazim jer Srpski jezik, kao jedan od retkih sa autohtonim poreklom, ima sve glasove koji su zastupljeni u ovim starim jezicima, te sam jednostavno, u prevodu, pristupio običnoj transliteraciji, dakle, čitaj kako je napisano.

Što se tiče naglaska, ovi jezici su takođe arijskog porekla i naglasak je na prvom ili drugom slogu, nikad na poslednjem kao u semitskim jezicima. Podsećanja radi, u transliteraciji svaki glas mora biti izgovoren jasno i izrazito, a u magijskom smislu, kod izgovora bajalica, ako samo i jedna greška se učini bajalica gubi dejstvo, ili pak mo-že se napraviti greška pa se dozvati neka od mnogih drugih sila, a ne ona koja je nameravana.

 

Vrh

 

Brojevi, vreme i kalendar

 

Stari Sumerci, a po njima i njihovi naslednici Akađani, Asirci i Vavilonci, računali su po seksagezimalnom (šezdesetnom) sistemu.

Godinu su računali kombinovano po kretanju Sunca i Meseca. Imala je 12 meseci po 30 dana što je iznosilo 360 dana. Grešku od 5 dana ispravljali su svake šeste godine dodajući trinaesti mesec. Smatrali su ga nesretnim i za vreme njegovog trajanja nisu vršili nikakve važnije poslove. Simbol ovog meseca je bio gavran. Brojanje godina im nije bilo jedinstveno i često su započinjali iznova, uglavnom od nekog važnog događaja. I dani u nedelji simbolisali su sedam planeta i bili su posvećeni Bogovima. Ova podela ostala je do današnjih dana. Tako je prvi dan bio posvećen Bogu Sinu (Mesec - Ponedeljak), drugi Nergalu (Mars - Utorak), treći Bogu Nebou (Merkur - Sreda), četvrti Marduku (Jupiter - Četvrtak), peti Boginji Ištari (Venera - Petak), šesti Bogu Ninibu (Saturn - Subota) i sedmi Šamašu (Sunce - Nedelja).

I podelu dana dugujemo Sumercima. On je imao 12 dvostrukih sati podeljen na 30 delova po 4 minuta. Svaki dvostruki sat odgovarao je jednom sazvežđu Zoodijaka.

 

Vrh

 

Astrologija

 

Visoke kule, zigurati, bile su prave zvezdarnice. S njihovih terasa sveštenici su noću posmatrali kretanje zvezda. Poznavali su ih priličan broj, znali su za razna sazvežđa i planete. Verovali su da zvezdama i sazvežđima na nebu odgovaraju gradovi i države na zemlji. Po kretanju Sunca merili su se i putevi na zemlji. Sve što se na zemlji događalo bilo je već unapred određeno na nebu. Oni su zapazili da se mnoge stvari dešavaju na zemlji pod uticajem Sunca i Meseca, pa su verovali da su i svi ostali događaji posledica uticaja različitih zvezda i sazvežđa. Kraljevi nisu preduzimali nikakav ratni pohod, a nisu započinjali ni bilo kakav važan državnički posao dok za to nisu dobili dopuštenje neba, tj. dok im sveštenici nisu označili povoljne dane.

Sumerska astrologija se smatra prvom astrologijom, a sumerskim Magovima je dugo vremena pripisivano otkriće astrologije iako za to nije bilo dokaza. O kulturama koje su se razvijale u Mesopotamiji (Sumerska, Akadska, Asirska, Vavilonska) nemamo mnogo sačuvanog materijala a prevodi tablica sa klinastim pismom, naročito onih iz Asurbanipalove biblioteke, nisu uvek precizni. Rekonstrukcija jednog astrološkog sistema, naročito iz starih vremena sumerske astrologije je prilično otežan. Naravno, ono što mi danas podrazumevamo pod astrologijom, tj. horoskopskom astrologijom ni približno se ne podudara sa drevnim oblicima tumačenja zvezdanog neba. Natalna astrologija u to vreme nije imala široku primenu, osim u slučajevima vladara i duhovnih vođa. Sumerska astrologija je pre svega mundalna astrologija koja se bavila problemima države, naroda u celini, gradova, a posebno prirodom, tj. vremenskim problemima. To je i razumljivo jer individualizam nije bio razvijen u tom smislu kao u kasnijim periodima a pogotovo ne kao danas posebno izraženi otuđeni individualizam. Ljudi su živeli potpuno svesni zajednice pa je otuda i razumljivo određenje ove astrologije kao deskriptivne astrologije.

 

Na slici desno: Prikaz sumerske predstave o nebesima sa izvornim nazivima zvezda i sazvežđa (klikni na sliku za uvećan prikaz)

Od prvih proučavanja neba koja su vršili Sumerci i Asirci, pre oko 6.000 godina, proteklo je mnogo vremena do postavljanja teorije celine koju su oko 2500. pre n.e. formulisali sumerski magovi. Oni su verovali da se jednog dana Tijamat rodila iz prvobitnog okeana koji je prekrivao kako Nebo, tako i Zemlju. Tvorac Bel ga je udarcem mača isekao na dva dela i od svake polovine napravio po jedan svod, jedan ispod drugog, nebeski i zemaljski. I jedan i drugi su bili nepokretni. Na nebeskom svodu su se nalazila sva tela, zvezde, koje su Bogovi vodili po tačno označenom putu pod svemoćnim Belovim nadzorom. Druga tela, planete, koje se nisu kretale tačnom putanjom koju je odredio Bel, bile su podređene Anuu, sveopštem ocu.

Prva Nebesa - Bog Nana (Sin) - planeta Sin - Mesec

Druga Nebesa - Bog Nebo - planeta Mustabaru - Merkur

Treća Nebesa - Boginja Inana (Ištar) - planeta Kilbat - Venera

Četvrta Nebesa - Bog Šamaš (Udu) - planeta Udu - Sunce

Peta Nebesa - Bog Nergal - planeta Bibou - Mars

Šesta Nebesa - Bog Marduk - planeta Dapinou - Jupiter

Sedma Nebesa - Bog Ninib - planeta Kajmau - Saturn

Ova teorija nebeskog ustrojstva koja je u korenu celokupne astrologije pre svega je mitološka. Grčki istoričar Diodor koji je proučavao sumersku civilizaciju kaže: Sedam zvezda podređenih Anuu otkriva buduće događaje i tumači ljudima blagonaklone namere Bogova.

Prividno kretanje Sunca kroz ekliptiku pokazalo je sumerskim magovima da se ono svakog meseca kreće kroz drugo sazvežđe. Ovo posmatranje je u osnovi Zodijaka podeljenog na dvanaest delova od kojih svaki nosi ime pređenog sazvežđa. Grci koji su sistematizovali sva znanja astrologije su sazvežđima dali druga imena, koja odgovaraju njihovoj mitologiji, ali su mesopotamijski astrološki znaci bez sumnje dosta slični ovim nama poznatim.

1.   Kuzarikut (Ovan) je prvi znak Zodijaka koji je prelazna faza jer zvezde iz sazvežđa Ribe i Kit figuriraju u ovom delu Zodijaka. U pravom smislu reči, to je znak poljoprivrede.

2.   Te-Te (Bik) predstavlja drugi znak, a prikazan je kao životinja slična biku upregnuta u kočije koje je Boginja Ištar upotrebila da bi pobedila Gilgameša.

3.   Tua-mu ili Mas-Masu (Blizanci) odgovaraju dvojici božanske braće Nebou i Marduku koje su Grci nazvali Kastor i Poluks. Dvostruka priroda ovog znaka proizilazi iz borbe između dva brata neprijatelja.

4.   Nangaru ili Al-Lul (Rak) je znak koji obiluje simbolizmom, a znači štipaljka krabe i podseća na Mlad Mesec koji je i vladar ovog znaka.

5.   A-ru (Lav) je bio poistovećen sa zvezdom Regulus koja se pojavljuje kada je Sunce jako kao i lav, kralj životinja.

6.   Ši-ru ili Ki (Devica) čije haldejsko ime znači uvo života je simbol majke u pravom smislu. Ovaj znak predstavlja kult braka.

7.   Zibanitu ili Nuru (Vaga) označava ravnotežu između dana i noći kao i između života i smrti.

8.   Akrabu (Škorpija) predstavlja čoveka zmiju koji je pomogao Tijamat da se odupre napadima Bela stvoritelja.

9.   Pabilsag (Strelac) je nastavak predhodnog znaka jer strela koju drži je žaoka Škorpije.

10. Saku ili Enzu (Jarac) je dosta postojan znak koji je imao tumačenje isto kao i danas.

11. Gu ili Mulugula (Vodolija) znači veliki čovek i predstavlja sazvežđe Gilgameš koje su Grci nazvali Herkules.

12. Nunu ili Zib (Ribe), dvanaesti i poslednji znak Zodijaka, zatvarao je lunarnu godinu, sa umiranjem prirode pre prolećnog uskrsnuća.

Nebeska Kraljevstva, koja se spominju u više navrata kroz tekst Nekronomikona, su zapravo Znaci Zodijaka i imaju astrološki karakter. Tako npr. kada se kaže da Bog Nergal ulazi u Kraljevstvo A-ru, to znači da se planeta Bibou (Mars) kojom vlada Nergal kreće kroz Nebesko kraljevstvo A-ru (Lav), znači, savremenim astrološkim jezikom rečeno, Mars u Lavu.

Potrebno je još pomenuti astrološke odnose (planetarne aspekte) i polja ili kuće u horoskopu. Kada se kaže: kad Šamaš uđe u Kraljevstvo Te Te, a Ištar i Nebo su u zagrljaju u drugom Kraljevstvu udaljeni, to znači da Sunce prolazi znakom Bika, a Venera i Merkur su u konjukciji u Blizancima, itd. Polja ili kuće u horoskopu (dnevni i noćni sati), označavaju se kao Nebeske Palate u Kraljevstvima Svetla i Tame. Primer: kada Marduk uđe u drugu Palatu Kraljevstva Svetla, a Ninib je u Kraljevstvu Akrabu, znači: Jupiter treba da bude u drugom satu, tj. kući horoskopa dok se Saturn nalazi u sazvežđu Škorpije, itd.

Celokupna filosofija i književnost posvećena simbolima i tumačenju matematičke astronomije u Sumeru je svoj vrhunac dosegla oko 2500. godine pne. Sakupljena je i sređena tek negde oko 1000. godine pne. u delu poznatom kao Enuma Anu Enlil. Ova astrologija više je mundalna i astrometeorološka jer se bavi uglavnom narodom u celini, a pojedinačno samo kraljevima i plemićima. Sudbinom drugih pojedinaca se nije bavila. Prvi razlog proučavanja neba bio je kalendarskog tipa, a u svrhu predviđanja vremenskih prilika kako bi se mogao planirati razvoj poljoprivrede. Enuma Anu Enlil jasno sugeriše da postoji veza između onog što se dešava na nebu i onog što se dešava na zemlji.

Od V veka pre n.e. sumerski magovi stvaraju liste povoljnih i nepovoljnih dana i meseci sa znamenjima i putanjama Sunca,  Meseca i planeta kroz Zodijak, a koji se odnose i na pojedince. Naravno ovde treba jasno podvući razliku između tumačenja pozicija na nebu kao indikatora za proricanje zemaljskih događaja i tumačenja i interpretacije zabeleženih pozicija koje znamo kao horoskopsku ili genetlialogijsku astrologiju. Kad se tačno pojavila horoskopska astrologija u Sumeru ne možemo preciznije odrediti jer ne postoje pisani dokumenti koji bi dali uputstvo za takav zaključak. Obično se smatra da ona nastaje u V veku pre n.e. odnosno u vreme njenog prodora u Grčku. Tačno je da se u to vreme stvaraju kontakti između klasične Grčke i Vavilona na šta nas upućuju mnogi autori tog doba. Demokrit tvrdi da je bio upoznat sa trijadom Sunce (Sin), Mesec (Šamaš) i Venera (Ištar): fragment 55A. Međutim, zbog nedostatka pisanih svedočanstava ne možemo biti isključivi. Ono što danas imamo kao astrološki sistem možemo biti zahvalni starim Grcima koji su stvorili jedan celokupni astrološki sistem koji je u osnovi današnje zapadne astrologije, ali su Gci u većini svojih dela tvrdili da su oni svoja znanja primili od sumerskih magova astrologa i egipatskih sveštenika astrologa. Prema tome, iako sa preciznošću ne možemo tvrditi, astrologija u celini pa i ona horoskopska u Sumeru je nastala mnogo ranije nego što se to misli. Ovo tvrđenje je proisteklo kao zaključak iz sagledavanja čitavog zadivljujućeg opusa matematičke astronomije iz ovog perioda za čiju preciznost i detaljnost ne možemo tvrditi da je plod slučajnosti. Ona je, o tome smo već govorili u poglavlju Zemlja Senarska, mogla nastati samo kao nasleđe jedne mnogo starije i razvijenije civilizacije.

 

Vrh

 

Razmišljanja o Nekronomikonu

 

Kada se povede rasprava o Nekronomikonu, izdvaja se nekolioko tokova misli. Jedna grupacija ljudi, najveća grupacija, sledi tok nezainteresovanosti za temu i o tome nema šta da kaže, niti želi išta da čuje.

Druga grupacija su ljubitelji horor tematike, bez obzira na koji način ona bila pisana. Oni već imaju šta da kažu i žele da čuju. Ovde je tok misli usmeren, uglavnom na delo H.F. Lavkrafta, za koje se zna da je u dobroj meri izmišljeno delo. Lavkraftov Nekronomikon predstavlja vrhunac njegovog književnog opusa, mada se ne može zanemariti njegovo poznavanje istorije starih mesopotamskih civilizacija, od Sumera, preko Asirije i Akada do Vavilona, kao i srednjevekovnih magijskih rukopisa i grimoara. Ovaj tok misli, iznedrio je dva pravca odnosa prema Nekronomikonu. Lavkraftov Ktulu mitos dobio je nebrojene obožavaoce, sladostrasnike horor žanra za koje je Nekronomikon remek delo horora i to je jedan pravac. Drugi se odnosi na magijske praktikante, uglavnom slabo upućene i najčešće pod dejstvom raznih narkotika i alkohola, mlade buntovnike željne sveta tame i zadovoljenja sopstvenih nagona.

Treća grupacija sledi tok misli osude kroz poistovećivanje sa Satanizmom. A Satanizam je sve što nije od Hrista dato. Ovde jedan tok misli osuđuje, napada, kamenuje i spaljuje drugi tok misli. Ovde nema slobodnog razuma, niti slobodne volje. Ovde nema čak ni slobode, ni volje, ni prava, niti misli ima, jer je pravo jedno, volja jedna, sloboda jedna, sloboda u Hristu, sloboda, volja i pravo izbora između Boga i Đavola, između Hrista i Satane. Ovo je jedino pravo, jedina volja i jedina sloboda koja je data, a izbora je tako mnogo. Slično je kod svakog religioznog toka misli, da ne sledimo opis svakog ponaosob.

Četvrta grupacija su pobornici magije, ali u smislu žive magije koja zahteva jedan drugačiji, ne samo pristup, već i način života. Kod ovih pobornika Nekronomikona tok misli je usmeren na život, na delo. Ovde teorija nije važna. Nije bitno ko je šta napisao, odakle potiče to što je napisano, koliko je staro ili autentično, jer su sve ovo pitanja za teoretičare. Važno je samo da li "radi", rečeno žargonski. Teorija je mrtva. Delo je živo. Živa Magija ili Magija Života je život malobrojnih koji slede ovaj tok misli. Njih je bilo kroz istoriju, ali nije mesto za priču o njima.

Pomenuću samo Kroulija, svima koji o magiji znaju nešto, poznatog okultiste XX veka. Uspeo je u svojim sinkretističkim sintezama da dođe do Magijskih ključeva. Uspeo je da prođe kroz mnoge Kapije Bezdana. Iza jedne, poslednje na kojoj je bio, zaustavio se i razum izgubio. Nije imao snage da ponese taj besomučan jaram Drevne Sile na svojim plećima. Zatvorio je Kapiju. Zatvorio je i ključ u parabolama koje je posle toga pisao. Većinu dela potpisanih njegovim imenom, napisali su ili preradili i objavili njegovi učenici i nastavljači, ali ključ im nije dao. Ostao je skriven i tako treba. Njegov rad nisu razumeli. Ostavio je iza sebe Knjigu Zakona, koju je dobio od jednog entiteta, jedne od emanacija, jednog od Drevnih Bogova, iza Kapije gde spava. Ušavši u Njegov San, sanjao je s Njim. I San nije podneo. I završio je tužno i jadno.

Svaka mudrost ima za cilj da reši tajnu čoveka, koji je krajnji rezultat evolucije svetova. Ova tajna sadrži u sebi zago­netku sveta, pošto je čovek tek sićušni univerzum, mikrokosmos i neznatna sinteza velikog univerzuma ili makrokosmosa. Oboje se temelje na istim principima, jedno i drugo su izraz Nevidljivog Tvorca, koji se ogleda u svojim delima Vrhovnog Duha kojeg nazivamo Bog. I makrokosmos i mikrokosmos, ma kako različiti bili, skladno se dopunjuju.

 

 

 

 

 

 

<<<       O       >>>

 

 

Sva prava rezervisana

Copyright © 2011 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 23-01-2013 03:20