Stranice

 

  Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

Knjiga I - Ogledalo Duše

Sadržaj

Predgovor

Put u zemlju Kutu

SVETE KNJIGE

Prvii deo

Kodeks Svetih Knjiga

Pogled u drevno i zaboravljeno doba

Drugi deo

Stvaranje sveta

Potraga za besmrtnošću

Knjiga Mrtvih

Treći deo

Nezaboravno čudo "Prvi Put"

O Putu i Njegovoj Moći

Tajna Zlatnog Cveta

Oslobođenje osluškivanjem u posmrtnoj ravni

Učenje o temeljnoj suštini suptilne Istine

Put Ispravnosti

Božanska Pesma

SVETA MAGIJA

OGLEDALO DUŠE

UMEĆE ŽIVOTA

MAGIJSKA PRIPREMA

ISKRA SRCA

 

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

 Alexanthorn

 Kontakt

 

 

 

 

 

Prvo poglavlje

SVETE KNJIGE

Treći deo

 

 

Nezaboravno čudo: “Prvi Put”

Knjiga Kralja Tota

 

 

Vratimo se opet na početak, ili bolje rečeno u dane pre nego što je vreme postalo. Pre svih ljudi beše Tot, Veliki Kralj i Prvosveštenik Atlantide. U drevnom Egiptu obožavan kao Bog i Glasnik Bogova. Kada kažem pre svih ljudi, mislim na poznatu istoriju, a kada kažem u dane pre nego što je vreme postalo, mislim na dane drevne Atlantide, a to je ono doba, neoznato novom svetu koji znamo. Iz tog Starog, ili tačnije, Srednjeg doba kroz koji je Zemlja prošla, došao je On, Tot, Sve Magije Gospodar, prenevši sa sobom Drevnu Mudrost iz vremena pre čoveku poznate istorije, Knjigu koju je sam pisao a koju znamo kao Totove Smaragdne ploče.

Ova je knjiga po svom sadržaju, reklo bi se, Prva Knjiga i stoga, neophodna u smislu predznanja za razumevanje Knjige Mrtvih (Nekronomikon) i svih drugih Svetih Knjiga i Grimoara. Ali, valja znati, da ova knjiga nije objavljena u celini, jer sadrži Tajne nezamislive. Strogo je zabranjeno njihovo iznošenje u svet ljudi, osim nekolicini najviših posvećenika. Od 33 poglavlja koliko ovo delo ima u celini, 15 je dozvoljeno objaviti, za sada....

Tot je obožavan kao jedan od najznačajnijih Bogova drevnog Egipta. On je Gospodar Mudrosti, Glasnik i Posrednik između Bogova, Izmiritelj, Pisar Bogova i u svetu ljudi tvorac pismenosti. On je Bog vremena, računananja vremena, kalendara, pronalazač brojeva i slova, tvorac svih dela nauke, religije, filosofije i Magije. Grci su ga, poistovećujući sa Hermesom, kasnije proglasili pronalazačem astrologije, nauke brojeva, matematike, geometrije, medicine, botanike, teologije, civilizovane vlade, alfabeta, čitanja, pisanja, govora... Tot je tvorac svakog rada ili znanja bilo ljudskog ili božanskog.

Originalno Tot je bio bog stvaranja, ali kasnije je smatran onim koji je civilizovao čoveka, učeći ga građanskim i religioznim veštinama, čitanju, medicini, muzici, magiji. Magijske moći Tota su bile toloko velike da su Egipćani govorili o Knjizi Tota,  koja bi omogućila osobi koja pročita ovu Tajnu Knjigu da postane najmoćniji Mag sveta. Knjiga koju je sam Bog Mudrosti napisao svojom rukom, bila je smrtonosna Knjiga koja nije donosila ništa osim patnje i užasa onima koji je pročitaju, iako su spoznavali Tajne samih Bogova i o svemu što je među zvezdama skriveno.

Tot je zoomorfno prikazivan kao ibis ili grivasti pavijan (babun). Najčešći prikaz je bio sa telom čoveka i glavom Ibisa, ređe sa glavom babuna.

Rađanje egipatske civilizacije nije prestalo da zadivljuje istoričare. Tokom dva milenijuma koja su prethodila osnivanju “Ujedinjenog kraljevslva”, neolitske kulture nastavile su da se razvijaju, ali bez dubljih izmena. Ipak su, u IV milenijumu, dodiri sa sumerskom civilizacijom izazvali pravu i priličnu mutaciju. Egipat preuzima valjkasti pečat, veštinu građenja ciglom, tehniku pravljenja brodova, umetničke motive i, pogotovu, pisanje, koje se pojavljuje naglo, bez prethodnica, početkom Prve dinastije (oko ~ 3000. godine).

Ali egipatska civilizacija će, vrlo brzo, razviti osoben stil koii će se odraziti na sve njene tvorevine. Izvesno, i sama geografiia je nametala drugačiji razvoj od onoga koji je bio svojstven sumersko-akadskim kulturama. Jer, za razliku od Mesopotamije, sa svih strana izložene napadačima, Egipat je, tačnije dolina Nila, bio izolovan, a branili su ga pustinja, Crveno i Sredozemno more. Sve do upada Hiksa (~ 1674) Egipat nije znao za opasnost koja bi došla spolja. S druge strane, plovnost Nila omogućavala je vladaru da upravlja zemljom posredstvom sve centralizovanije administracije. Osim toga, Egipat nije znao za velike gradove mesopotamskog tipa. Moglo bi se reći da je državu činila seoska masa kojom su upravljali predstavnici otelovljenog Boga, faraona.

Religija, a naročito dogma o faraonu kao Bogu, od početka su dale svoj doprinos oblikovanju struktura egipatske civilizacije. Prema tradiciji, ujedinjenje zemlje i osnivanje države bili su delo prvog vladara, poznatog pod imenom Menes. Došavši s juga, Menes je novu prestonicu ujedinienog Egipta izgradio u Memfisu, pored sadašnjeg grada Kaira. Tu je on prvi proslavio ceremoniju krunisanja. Posle njega, tokom više od tri hiliade godina, faraoni su krunisani u Memfisu; vrlo verovatno, vrhunac ceremonija predstavljalo je ponavljanje obreda koji je ustanovio Menes. To nije bilo podsećanje na Menesove podvige nego obnavljanje svaralačkog izvora prisutnog u Prvobitnom Delu.

Osnivanje ujedinjene države izjednačeno je s kosmogonijom. Faraon, otelovljeni Bog, uspostavio je novi svet, civilizaciju, beskrajno složeniju i višu u odnosu na civilizaciju neolitskih sela. Osnovno je bilo obezbediti stalnost tog Dela izvršenog prema božanskom obrascu; drugim rečima, izbeći krize koje bi mogle da uzdrmaju osnove novoga sveta. Božanska priroda faraona predstavljala je najbolje jemstvo za to. Pošto je faraon bio besmrtan, njegova smrt je značila samo njegovo preseljenje na Nebo. Kontinuitet jednog otelovljenog boga za drugim otelovljenim bogom, i prema tome kontinuitet kosmičkog i društvenog poretka, bio je osiguran.

Uočljivo je da su najznačajnija socio-politička i kulturna ostvarenja nastala tokom prvih dinastija. Ta su dela utvrdila obrasce za sledećih petnaest vekova. Posle V dinastije (~ 2500 - 2300) gotovo da ništa značajno nije dodato nasleđenoj kulturi. To “mirovanje” koje karakteriše egipatsku civilizaciju, ali koje nalazimo i u mitovima i nostalgijama i drugih tradicionalnih društava, religioznog je porekla. Postojanost obrednih formi, ponavljanje podviga i junačkih dela obavljenih na početku epohe, sve su to logične posledice teologije koja je kosmički poredak smatrala za božansku tvorevinu bez premca, a u svakoj promeni videla opasnost od povratka u haos, pa, prema tome, i mogućnost za trijumf demonskih sila.

Težnja koju su evropski naučnici označili kao “mirovanje” bila je usmerena na to da se održi netaknuto Prvobitno Delo, jer je ono bilo savršeno u svakom pogledu, kosmološkom, religioznom, socijalnom, etičkom. Uzastopne faze kosmogonije navedene su u različitim mitološkim tradicijama. U stvari, ti se mitovi pozivaju isključivo na zbivanja koja su se dogodila u mitsko vreme početaka. Ta epoha, nazvana Tep zepi, “Prvi put”, trajala je od pojavljivanja Boga Stvaraoca iznad Prvobitne Vode, pa sve do ustoličenja Horusa. Sve što postoji, kako prirodne pojave, tako i religiozni i kulturni realiteti (nacrti hramova, kalendar, pismo, obredi, kraljevski znaci, itd.) svoju valjanost i smisao duguju činjenici da su bili stvoreni tokom prvobitne epohe. Očigledno, “Prvi put” predstavlja zlatno doba potpunog savršenstva “pre nego što su se pojavili bes, ili buka, ili borba, ili nered”. Ni smrt, ni bolesti nisu postojali tokom te čudesne ere, označene kao “vreme Raovo”, Ozirisovo ili Horusovo. U nekom trenutku, nakon uplitanja zla, pojavio se nered i tako je okončano zlatno doba. Ali slavna epoha “Prvi put” nije bila odbačena među relikvije nepovratne prošlosti. Budući da je predstavljala skup obrazaca koje treba podražavati, ta je epoha neprekidno obnavljana. Ukratko, moglo bi se reći da su obredi usmereni na ometanje demonskih sila imali za cilj obnavljanje prvobitnog savršenstva, na obnavljanje Zlatnog doba drevnog Kema.

Istorija Smaragdnih tabli je čudesna i izvan shvatanja modernog čoveka. Njihova starost je ogromna, datira iz prošlosti od oko 36.000 godina pre nove ere. Pisac je Tot, Prvosveštenik Atlantide koji je osnovao koloniju u drevnom Egiptu nakon Velikog potopa u kojem je Njegova zemlja nestala. On je bio graditelj Velike piramide u Gizi koju su moderni naučnici pogrešno pripisali Keopsu. Njihov razlog je bio taj da se prikrije prava starost piramide jer bi se u slučaju njenog otkrivanja morala ponovo pisati cela istorija. U piramidu je ugradio svo znanje i drevnu mudrost, a takođe i važne zapise i instrumente drevnih Atlantiđana. Ti instrumenti su služili u razne svrhe, a jedna je i komunikacija i teleportacija sa matičnim sazvežđima od kojih potiču. Otuda se u unutrašnjosti piramide i danas mogu videti vrlo neobični useci i udubljenja koja sama po sebi ne služe ničemu, već je očigledno da su nekada služila kao mesta za uređaje kojih više nema. Sudeći po ogromnom trudu da se ta mesta naprave pri gradnji piramide, koju ni danas nije moguće napraviti tehnologijom kojom raspolažemo, jasno je da nisu služila ničemu drugom do uređajima koja su tu nekada stajali.

Još uvek se u javnosti sa nevericom i sumnjom govori o Atlantidi i malo ko veruje u njeno stvarno postojanje. Međutim, činjenice koje se skrivaju od javnosti daju sasvim drugu sliku.

Ruševine i ostaci puteva i zgrada pronađeni su u vodama Bimini ostrva šezdesetih godina prošlog veka, fotografisane su i publikovane od strane ekspedicije Dr. Valentina Mansana. Steven Forsberg, jedan od osnivača Lahaina Times novina, ronio je u vodama gde su ruševine 15. avgusta 1982. god. da bude svedok. Slične ruševine su fotografisane i kod Cay Sal na Bahamima. Ruševine su od iste konstrukcije kao najstariji grad ikada pronađen na zemlji na osnovu tvrdnji arheologa, a to je u Tiahuanaku, Boliviji, gde je pronađen kalendar koji pokazuje tačne pozicije zvezda i planeta pre 27.000 god. Ovo je 20.000 god. pre najstarije civilizacije o kojima se piše u školskim knjigama istorije.

Slične podvodne ruševine su pronađene i fotografisane u predelu Maroka na dubini od dvadesetak metara vode. Doktor David Zink je našao 18. avgusta 1957. god. u vodama Bahama glavu od mermera i kameni stub iz kojeg je izbijala energija. Takođe je tu kapetan John Alexander pronašao luku.

 

 

Pomoću podmornice za duboko ronjenje zvana Aluminaut otkriveni su putevi pravljeni od magnezijum oksida koji su išli od Floride do Južne Karoline pod vodom. Ogromna piramida sa 11 soba je pronađena na 3.000 metara dubine u sredini Atlanskog okeana sa ogromnim kristalom na vrhu. Bele mermerne ostatke je pronašao Liecester Hemingway kod Kube.

Sovjetske ekspedicije u Atlantic Ampere Seamount načinile su fotografije ruševina koje su nastale zbog uništavanja od lave, kao što su Asteci i Maje opisali kao način na koji je Atlantida uništena. Ovo otkriće je bilo u New York Times novinama 21. maja 1978. god. Fotografije su razvili Akademija Petrovsky Marakuyev i o ovome je izvestio i direktor Sovjetske Akademije Nauka i Instituta za okeanografiju, prof. Aksionov koji je takođe objavio o otkriću kod Kadiza, Španija, u istom delu gde ga je dr. Maxine Asher prethodno našao.

Potonuli grad 400. milja od Portugala pronašla je Sovjetska ekspedicija, a nju je vodio Boris Asturua 20. septembra 1970. god. Nađene su zgrade koje su pravljene od izuzetno jakog betona i plastike. On je uspeo da izvuče odatle statuu i izjavio je da je ta civilizacija koristila viseće jednošinske pruge za transport.

Tot je vladao drevnom rasom Egipta (koja je poticala sa Atlantide) oko 16.000 godina, približno od 50.000 do 34.000 godine pre nove ere. Za to vreme stara varvarska plemena, koja su tu bila od ranije, uzdigla su se do visokog stepena civilizacije. Tot je bio besmrtnik, nestajao je po svojoj volji, ali ni tada ne kroz smrt. Njegova ogromna mudrost učinila ga je vladarem nad raznim kolonijama razorene Atlantide, uključujući i one u Južnoj i Centralnoj Americi.

Kada je došlo vreme da napusti Egipat podigao je Veliku piramidu nad ulazom u Velike dvorane Amentija i smestio u njoj svoje zapise i imenovao za čuvare svojih tajni neke od svojih najviših ljudi. Tokom vremena, potomci čuvara postali su sveštenici piramide i oni s Tota uzdigli na status Boga Mudrosti, Vrhovnog sudije i Zapisničara radi onih koji su ostali u Tami neznanja nakon njegovog odlaska. Po legendi dvorane Amentija su postale podzemni svet, dvorane Bogova, kuda su duše odlazile posle smrti na sud.

Tokom poslednjih vekova Tot se inkarnirao u ljudsko obličje tri puta. U poslednjoj inkarnaciji bio je poznat kao Hermes Trismegistos (Hermes "tri puta rođeni"). U ovoj inkarnaciji on je ostavio spise poznate okultistima kao Smaragdne ploče, koje predstavljaju vrlo uprošćeno izlaganje drevnih misterija.

U Knjizi Kralja Tota prevedenoj u okviru kodeksa Zag Nehar, su jedna tabla, 15 ploča i 14 svitaka papirusa. Prvobitno je bilo deset ploča koje su postojale u Velikoj piramidi pod nadzorom sveštenika. Deset ploča je podeljeno u 33 dela radi preglednosti. Poslednje dve su tako velike i od takvog su značaja da je za sada zabranjeno objavljivati ih. Ipak, i u ovim ovde izloženim date su neprocenjive tajne ozbiljnim tragaocima na Stazi Znanja. Treba ih pročitati ne jednom već stotinu puta jer se samo tako može otkriti pravo značenje. Povremeno čitanje će dati bljeskove lepote, ali će intenzivno izučavanje tragaocu otvoriti skrivene tunele mudrosti.

Kako je došlo do otkrića ovih važnih Tajni modernom čoveku nakon tako dugog skrivanja?

Oko trinaest vekova pre nove ere Egipat, ili drevni Kem, bio je u nemirima i mnogi sveštenici su poslati u druge delove sveta. Među njima su bili i neki od sveštenika Piramide koji su poneli sa sobom Smaragdne ploče kao talismane pomoću kojih su imali autoritet nad nižim sveštenstvom plemena koji su poticali iz drugih Atlantiđanskih kolonija. Iz legendi se vidi da ploče daju i prenose autoritet samog Tota. Jedna grupa sveštenika koja je nosila ploče emigrirala je u Južnu Ameriku gde su našli napredno pleme, Maje, koji su zapamtili mnogo od drevnih mudrosti. Sveštenici su se nastanili i ostali među njima. U desetom veku Maje su potpuno nastanili Jukatan, a ploče su bile smeštene ispod oltara jednog od velikih hramova Boga Sunca. Posle pokoravanja Maja od strane Španaca gradovi su bili napušteni, a blago u hramovima zaboravljeno.

Treba razumeti da je Velika Piramida bila još i hram za inicijacije i misterije. Mnogi su veliki adepti tamo bili inicirani. Dr Maurice Doreal (Claude Doggins), autor ovog prevoda na engleski jezik, imao je vezu sa Velikim belim bratstvom koje deluje sa sveštenicima Piramide, i bio je upućen da povrati Velikoj Piramidi drevne ploče. Pre nego što ih je vratio data mu je dozvola da ih prevede i vrati kopije Mudrosti ugravirane na pločama. To je urađeno 1925. godine.

Mnogi će ismejavati ovaj tekst. Ipak, ozbiljan tragaoc će čitati između redova i steći mudrost. Ako ima svetlosti u vama, svetlost koja je urezana u ovim pločama će je odraziti kao odgovor.

Knjiga se sastoji od dvanaest smaragdnih ploča napravljenih od supstance stvorene alhemijskom transmutacijom. One su neuništive i otporne na sve elemente i supstance. Njihova atomska i ćelijska struktura je fiksirana tako da nema nikakvih promena. U ovom pogledu, oni krše fizički zakon jonizacije. Na njima su urezane reči na drevnom atlantiđanskom jeziku, znacima koji su podešeni da odgovore na mentalne vibracije čitaoca. ploče su povezane zlatnim prstenovima. Mudrost koju sadrže je temelj drevnih misterija i mudrost čoveka koji čita otvorenog duha biće stostruko uvećana.
Čitajte, i verovali ili ne, vibracije pronađene unutra probudiće odgovore u vašoj duši.

Čovekovo traganje za razumevanjem zakona koji upravljaju njegovim životom je beskrajno, ali ipak skriveno velom koji je zaklanjao više dimenzije od čovekovog čulnog opažanja. Istina je postojala uvek dostupna samo onima koji su bili spremni da u svom traganju prošire svoju viziju okretanjem unutra, a ne više prema spolja. U smirenju fizičkih čula leži ključ za otkrivanje mudrosti. Onaj ko govori, ne zna. Onaj ko zna, ne govori. Najviše znanje je neizrecivo jer postoji kao entitet na stazama koje nadilaze sve reči i simbole. Simboli su samo ključevi za vrata koja vode do Istine, a mnogo puta vrata se ne otvaraju jer ključ, tj. simbol, izgleda tako veliki da stvari na koje on ukazuje nisu vidljive. Ako možemo razumeti da su svi ključevi, svi simboli, samo manifestacije ili produžeci Velikog Zakona Istine, počećemo da razvijamo viziju koja će nam omogućiti da prodremo iza vela.

Sve stvari i svi univerzumi se kreću po zakonu, a zakon koji reguliše kretanje planeta nije više nepromenljiv od zakona koji reguliše fizički život čoveka. Jedan od najvećih, od svih kosmičkih zakona, je onaj koji je odgovoran za nastanak čoveka kao fizičkog bića. Veliki cilj škola misterija svih vekova bio je da se otkrije dejstvo zakona koji povezuje fizičkog čoveka sa duhovnim. Spona koja povezuje duhovno sa materijalnim je intelekt, jer um sadrži i fizička i duhovna iskustva. Tragalac za višim znanjem mora da razvije intelektualnu stranu svoje prirode i da ojača snagu volje da bude sposobna da koncentriše sve snage bića u svakoj ravni koju želi.

Veliko traganje za svetlošću, životom i ljubavlju počinje na fizičkom planu. Uzneseno do vrhunca njegov cilj postaje kompletno jedinstvo sa univerzalnom svešću. Temelj u materijalnom je prvi korak, nakon njega dolazi viši cilj duhovnog postignuća. Ima mnogo prikrivenog značenja u rečima Tota koja se ne vide na površini. Svetlost znanja u pločama otvoriće mnoga nova polja ideja. Čitajte i bićete mudri, ali samo ako svetlost vaše vlastite svesti probudi duboko razumevanje koje je urođeno vašoj duši.

 

 

 

 

 

 

O Putu i Njegovoj Moći

Knjiga Dao

DAO DE ĐING

 

Knjiga Dhao, prema kazivanju Velikog Učitelja Po Jang Lao Tan, predstavlja biser duhovnog razvoja svakog ko se nalazi na putu u Kraljevstvo Magije. Više je poznata pod naslovom Tao Te Đing, a njen autor kao Lao Ce.

Doslovno bi se naziv preveo kao Knjiga o Putu i Njegovoj Moći. Ovo remek delo duhovne kulture je prema predanju, sastavio Lao Ce u VI veku pre nove ere. Najstariji raspoloživi primerak potiče iz vremena između izmedu 206. i 195. godine pre nove ere. Dao de đing, koji je po tradicionalnom verovanju Lao Ce preneo čuvaru Jin Sju, pre nego što je iščezao na zapadu, sastoji se od 81 kratkog poglavlja, od kojih prvih 37 čine Knjigu o Putu (Dao), a ostalih 44 Knjigu o Moći (De). Knjiga je sastavljena od 5000 znakova kineskog pisma, pa se zbog toga u Kini često naziva Tekstom od 5000 znakova.

Taoizam, učenje koje je tradicionalno osnovao Lao Ce, imao je odlučujući uticaj na kinesku filosofiju. Ipak, konfučijanski učenjaci Dao De Đing nisu smatrali klasičnim delom sve do njegove kanonizacije, 666. god. nove ere, za vreme vladavine cara Kao Cunga, koji je Lao Cea proglasio za "vrhovnog gospodara najdublje misterije".

Knjiga je prvobitno nosila naziv Lao Ce. Naslov Dao de đing dobila je tek kasnije od jednog cara iz dinastije Han. Oznakom đing (klasik) delo je po svom rangu izjednačeno sa konfučijanskim klasicima.

Danas, uz Dao de đing, postoji preko pedeset komentara koji delo interpretiraju sa najrazličitijih aspekata. Na Dao de đing se ne pozivaju samo predstavnici taoističkih škola, već i predstavnici škole Jin-Janga, Jin-Jang đia, sledbenici škole Ji-đinga i nebrojeni zapadnjački mistici. Knjiga Dhao, koja je uključena u kodeks Svetih Knjiga Zag Nehar, lišena je svih pratećih tekstova i tumačenja. Ona prenosi čist izvorni tekst.

Sadržaj Dao de đinga nije jednoobrazan. Pored čisto taoističkih razmišljanja, mogu se naći i misli drugih filosofskih učenja. Filosofija Dao de đinga kristališe se u pojmovima Daoa, odnosno Puta, i dea, odnosno vrline, moći ili snage. Ostale centralne predstave odnose se na nenamerno, ili neprijanjajuće delanje (vu-vei) i na povratak svih stvari njihovim korenima (fu).

U Dao de đingu, Dao se tumači kao sveobuhvatni konačni princip koji je postojao pre Neba i Zemlje. On se ne može označiti, niti opisati. On je majka svih stvari. On sve stvara, a ipak ne de-la. Njegova snaga (de) upravo je ono što pojavne stvari dobijaju od Daoa i ta ih snaga čini onim što jesu. Dao u kineskom jeziku je identičan reči Nakšir u sumerskom jeziku i nosi istu odnosnost.

Da bi se postiglo jedinstvo sa Daoom, dakle sa Nakšir, što inače predstavlja cilj svakog maga, "sveti čovek" mora u sebi ostvariti, svim bićima svojstven, zakon povratka korenima (fu), odnosno Neharu po sumerskoj tradiciji. Taj će cilj postići tako što će usvojiti prazninu (vu) i jednostavnost (pu) Daoa i postupati shodno pravilima ne-namernog delanja (vu-vei). Ovo poslednje, u Dao de đingu odlikuje svetog čoveka čije vrline u Knjizi o Putu i Njegovoj Moći zauzimaju prilićan deo. Sveti čovek se trudi da što je moguće manje narušava prirodni tok stvari. On tradicionalnim vrlinama ispravnosti (ji) i čovečnosti (žen) ne pridaje nikakav značaj. On pokušava da redukuje svoje želje i pohlepu, pri čemu objektima pohlepe umanjuje vrednost. Tada u čovekovom srcu neće biti pometnje i moći će da se postigne jednostavnost (pu).

Metafizika Dao de đinga građena je na osnovu intuicije koja se ne može ukalupiti ni u kakve statične ili usko definisane koncepte. Lao Ce ju je uz puno muke nazvao Dao. Još od samog početka je ispravno prevođenje ove reči bio povod za mnoge nesuglasice. Bog, Put, Smisao, Reč, Logos - ovo su samo neki od predloženih prevoda, dok je veći broj prevodilaca jednostavno uveo reč Tao u evropske jezike ne prevodeći je. Zapravo, tačan prevod ne znači mnogo, obzirom da je ovaj pojam i za samog Lao Cea predstavljao simbol za izražavanje neizrecivog.

Dao je po svom karakteru neodređen. On označava ono što je bezimeno. Dao ne predstavlja samo nepromenljivu jednost što počiva skrivena iza promenljivih obrazaca Jina i Janga, koji stvaraju materijalni svet i on je istovremeno i Put ili stanje u kojem je sva promena bespredmetna i gde je nedelovanje (vu-vei), suština postojanja. Sveti čovek koji je iskusio Dao ostvaruje sva svoja dela bez namere i želja. Volja i dovršenje stvari su jedno te isto. Pojavni svet se stvara uzajamnom igrom Jina i Janga, Tame i Svetlosti, ženskog i muškog principa.

Dao je mreža vremena i promena koja čini suštinu života. Prihvatiti Dao, praktikovati put nedelanja, znači sposobnost prilagođavanja toku promena, bez namere da se borite sa virovima promene, već da, instinktivno opažajući suptilne tokove koji se kriju ispod površine događaja, uskladite svoja vlastita dela s njima. Sveti čovek Daoa istrajava pomoću sile univerzuma koja ga podržava noseći ga nevidljivim strujama, bez ulaganja bilo kakvog vidljivog napora. On ne ulazi u sukob sa univerzumom i nije sve vreme okupiran često osujećenom akcijom. On ne troši svoju snagu, a postiže svoje ciljeve. On izražava svoju Istinsku Volju prolazeći kroz vrtloge vremena i prostora. Svest o tim strujama nalazi svoj odraz u različitim aspekatima života: počev od vešto uzgajanih vrtova, koji prianjaju uz prirodne živopisne obrasce zemlje, preko buđenja zmaja koji uspavan leži u tami unutrašnjeg bića, sve do tanane i često ponavijane seksualne igre koju simbolizuju Jin i Jang, u kojoj svaki ljubavnik potpomaže jedinstvo čoveka i Daoa. Malo je drugih učenja koje se tako duboko uklapaju u sva-kodnevni život ljudi. Dao ne samo da prožima predmete, događaje i sudbine, već i ljudsko telo. Pogled na univerzum uključuje kompleksan sistem energija koje protiču kroz telo, nalik na struju eterične krvi. Dao čoveka se zasniva na usklađivanju mikro-kosmičkih energija sa energijama univerzuma.

Besmrtnost je bila jedan od ciljeva negovanja tih suptilnih energetskih kanala i upravo su u toj oblasti prakse taoističke joge i alhemije postale značajne. Mimo mnogih medicinskih recepata, često baziranih na upotrebi zlata ili žive, iscrpno datih u knjigama kakvi su rani spisi o medicinskim supstancama - Pen Cao Čing (200. god. p. n. e.) ili, Ko Hungova, Pao Pu Cu - postoji duga tradicija psihosomatskih vežbi i praksi čiji je cilj postizanje besmrtnosti.

Mnogo bliža praksama indijske tantričke joge jeste upotreba seksualnih energija u cilju stimulisanja, cirkulisanja i profinjavanja unutrašnjih energetskih obrazaca. Taj oblik samouzgajanja se zasniva na međusobnoj razmeni energija Jina i Janga tokom seksualnog odnosa, pri čemu muškarac i žena mogu jedno drugom pomoći u nadopunjavanju međusobnih nedostataka Jin ili Jang energije. Normalno seksualno oslobađanje semena može biti zaustavljeno, i tokom tog sprečavanja semena da sledi svoj uobičajeni tok seksualnog zadovoljstva i oplođenja, koristi se oslobođena energija da upali unutrašnju vatru koja, u saradnji sa različitim tenikama disanja, uzrokuje cirkulisanje energije kroz eterične kanale. Ti kanali se mogu kontrolisati pomoću tehnika vizualizacije. U velikoj meri po ugledu na praksu tantrizma, vežbama stimulacije kundalini, koja se uzdiže različitim čakrama duž kičmenog stuba, u taoističkoj praksi se prolaze različite "kapije", i uspostavlja sekundarna cirkulacija, koja aktivira "šupljinu duha" u mozgu, nakon čega dolazi do prosvetljenja, preobražaja bića i "rođenja" besmrtnika, zvanog hsien.

Čitajte Knjigu Dhao, uvek iznova. Čitajte je uvek, u celini ili tamo gde se knjiga orvori. Ni hiljadu puta pročitana knjiga, neće vam otkriti Dao, ali posle svakog čitanja, makar samo jedne strofe, samo jednog stiha, neizmerno ćete biti bliži Daou.
 

 

 

 

 

Tajna Zlatnog Cveta

Knjiga o Zlatnom Životu

ĐIN DAN DIAO

 

Đin dan diao, Kineska Knjiga Života, prema kazivanju Velikog Učitelja Ling Tun Pina, produžetak je kazivanja o velikom učenju o Daou.

Ne zna se kada je nastala ova knjiga, ali je poznato da potiče iz jednog mističnog tajnog kruga ljudi u Kini. Od svog nastanka, bilo je zabranjeno zapisati i jednu jedinu reč iz ove knjige te je tako prenošena samo u usmenom obliku, linijom učeničkog nasleđa. Prvi put je zapisana u periodu Ćien Lung u osamnaestom veku. Štampana je 1920. godlne u Pekingu u hiljadu primerka, dopunjenih tekstom Huei ming đing, i razdeljena maloj grupi ljudi koji su, po mišljenju izdavača, razumeli pitanja o kojima se u njoj raspravljalo. U to vreme je u Kini oformljen niz tajnih sekti koje su, služeći se praksom tajnih tradicija iz drevnih vremena, težile da dosegnu psihičko stanje koje bi ih uzdiglo iznad svekolike bede života. Ove grupe su se služile magijskim pisanjem, molitvama, žrtvama i sličnim metodama, a pored toga, vršili su i medijumske seanse, široko rasprostranjene u Kini, pomoću kojih se tragalo za direktnim vezama sa Bogovima i umrlima. Pravljeni su eksperimenti i sa planšetom, letećom duholovkom, kako su je Kinezi zvali.

Pored sve ove duhovne šarolikosti običaja, postojao je i jedan mistični pokret koji se u potpunosti posvetio meditaciji u postizanju Daoa. Sledbenici ovog učenja, gotovo bez izuzetka postižu središnje iskustvo. Stoga se može reći da nam je, bar što se kineske psihe tiče, dostupan potpuno pouzdan metod ostvarivanja konačnih psihičkih iskustava. K.G. Jung ističe, da se kineski mentalitet, bar do nedavno, bitno razlikovao u nekim osnovnim detaljlma od evropskog. Pored oslobađanja od okova iluzornog spoljašnjeg sveta, razne sekte streme i mnogim drugim ciljevima. Na najvišem nivou, one se služe ovim oslobađanjem pomoću meditiranja u cilju traganja za budističkom nirvanom, ili podučavaju da se sjedinjavanjem duhovnog principa sa povezanim psihogenim silama čovek može pripremiti za mogućnost življenja posle smrti, ne samo kao senovito biće koje se mora raspasti, već kao svesni duh. Osim toga, a često u vezi sa tom idejom, postoje škole koje pomoću meditacije pokušavaju da vrše psihički utlcaj na izvesne procese simpatikusnog nervnog sistema (sistem endokrinih žlezda). Ovaj uticaj pojačava, podmlađuje i normalizuje životne procese, tako da se čak i smrću može ovladati na takav način da se uklopi kao harmoničan završetak života. Drugim rečima, duhovni princip, prilagođen za nezavisan nastanak života u astralnom telu, stvorenom iz vlastitog sistema energije, napušta ovozemaljsko telo, koje ostaje iza njega kao sasušena ljuštura cvrčka.

Niz značajnih otkrića pokazuje da je ova knjiga znatno starija od njenog pisanog oblika. Tai ji đin hua cung đi može se naći još u sedamnaestom veku, kada je štampan pomoću drvenih ploča. Usmena tradicija je još starija, i vodi nas do učenja Zlatnog eliksira života, Đin dan diao, koja se razvila u osmom veku, u periodu Tang. Smatra se da je njen osnivač bio poznati taoistički posvećenik Li Jen (Li Tung Pin), koji je kasnije uvršten među osam besmrtnika, i o kojem se tokom vremena stvorilo obilje mitova. Reči zapisane u ovoj knjizi se pripisuju Li Jenu, koji je predstavljen kao Učitelj Li, Li-cu. Njegovim rečima pridodat je kasnije komentar, ali i on potiče iz iste tradicije.

 

 

Odakle je Li došao do ove mistične, tajne nauke? On sam pripisuje poreklo ovog učenja Guan Jin-sjiu, učitelju Jin-sjiu iz Tesnaca, za koga je, prema tradiciji, Lao Ce napisao svoj Dao de đing. U stvari, u samom sistemu naći će se mnogo misli koje su preuzete iz mističnog, prikrivenog učenja Dao de đinga. To se može videti u primeru, "Bogovi u dolini", što je identično sa "Duhom doline" Lao Cea. Ali dok se tokom perioda Han taoizam sve više pretvarao u svetovno mađioničarstvo, zahvaljujući činjenici da su taoistički dvorski mađioničari pokušavali pomoću alhemije da pronađu zlatnu pilulu (kamen mudrosti), koja bi pretvarala metale u zlato i omogućila čoveku fizičku besmrtnost, pokret Li Jena predstavljao je reformu. Alhemijski znaci su postali simboli psiholoških procesa. U tom smislu postojala je bliska veza sa prvobitnim idejama Lao Cea. On je, naravno, bio krajnje slobodan duh, a njegov slebenik, Čuang Ce, prezirao je sve varke jogina, iscelitelja i onih koji su tragali za eliksirom života, iako je on sam, svakako, primenjivao meditaciju i pomoću nje ostvarivao ono saznanje Jedinstva na kojem se zasnivao njegov kasniji, intelektualno razvijeni sistem.

Kod Li Jena je postojala izvesna vera, u religioznom smislu, koja ga je, podstaknuta budizmom, uverila u iluzorni kvalitet svih svetovnih stvari, ali na način koji se jasno razlikovao od budizma. On svom snagom traga za učvršćenim stožerom u protoku pojava, gde bi posvećenik mogao da ostvari večni život, što je misao sasvim strana budizmu, koji poriče bilo kakvu materijalnost egu. Međutim, ne sme se potcenjivati uticaj mahajana budizma, koji je u to vreme dominirao kineskom mišlju. Svugde se navode budističke sutre. Predpostavlja se da je i u ovoj knjizi taj uticaj nesumnjivo veći nego što je bio u prvobitnom učenju Zlatnog eleksira života. U trećem delu knige izričito se govori o metodi poznatoj kao "utvrđivanje razmišljanja" đi-guan, što je čisto budistički metod koji se primenjivao u školi Tien-tai Đi Kaja.

Nepristrasno čitanje knjige otkriće činjenicu da ova dva izvora, taoizam i budizam, ne pokrivaju ceo obim rasuđivanja. U knjizi će se naići i na konfučijanstvo u obliku koji se zasniva na Ji đingu. U raznim delovima knjige nalazi se osam osnovnih trigrama, bagua Ji đinga koji su upotrebljeni kao simboli izvesnih unutrašnjih procesa. Konfučijanstvo i taoizam imaju široku zajedničku osnovu. Sjedinjavanje ove dve škole mišljenja nije prouzrokovalo nikakav gubitak koherentnosti.

U knjizi je veoma zastupljena Magija Vode: Čovek se duhovno ponovo rada iz vode i vatre, kao iz utrobe ili uzoranog polja. Kako sugestivna postaje misao o "vodi" kao semenoj supstanci i koliko jasna postaje razlika izmedu "izvan usmerenog toka" aktivnosti koja se iscrpljuje u začinjanju (što je rođeno od tela, telo je) i "unazad usmerenog" kretanja (što je ka duhu usmereno, duh je - oboženje bića). Prema učenju koje nam prenosi ova knjiga, ritualno Kupanje igra značajnu ulogu u ponovom rođenju, odnosno duhovnom preporođenju.

Ono što možda najviše iznenađuje, čak i kao naizgled nevažan detalj, jeste naglašavanje potrebe da u lampama bude dovoljno ulja kako bi jarko gorele. Ovo zadobija psihološko značenje u paraboli o unutrašnjoj Svetlosti kojom sjaji svaki čovek, ako je ispunjen duhovnošću, sjajiće neizmernom duhovnom Svetlošću. Treba, takođe, pomenuti da izraz "Zlatni cvet" (Din hua), u jednoj ezoteričnoj vezi, uključuje i reč "Svetlost". Ako se ta dva znaka napišu jedan iznad drugog, tako tvore ideogram za "Svetlost" (guang). Taj tajni znak je očigledno izmišljen u vreme proganjanja, kada je veo duboke tajnovitosti bio neophodan za produžavanje učenja. U isto vreme to je razlog zbog kojeg je ovo učenje uvek ostajalo ograničeno na tajne krugove. Navešću dve misli koje se posebno izdvajaju: Svetost je život čovekov. Oko je svetlost tela.

Ako se upitamo odakle potiče ovo Učenje o Svetlosti, mora se pre svega razmotriti učenje koje je nastalo u Mesopotamiji i koje je od Sumera, Akada i Vavilona suštinski preslikano u Zoroasterizam. U periodu Tang postojalo mnogo persijskih hramova Zaratustre, a posebno onih u kojima je upražnjavan persijski misticizam.

Treba takođe razmotriti i uticaj hrišćanstva. U periodu Tang, religija jednog turskog plemena, Ujgura, koji su bili u savezu sa carom, predstavljala je nestorijanski ogranak hrišćanstva. Ona je bila izuzetno cenjena, što potvrđuje poznati nestorijanski spomenik u Sianfu, koji je podignut 781. godine i nosi natpis na kineskom i sirijskom. Otuda su veze između nestorijanaca i Đin-dan-diaoa sasvim moguće.

Timoti Ričard je otišao toliko daleko da je smatrao Đin-dan-diao običnim ostatkom iz vremena starih nestorijanaca. Na takav stav navele su ga izvesne podudarnosti u ritualu i nekim običajima među članovima Đin-dan-diaoa koji su sasvim bliski hrišćanskoj praksi. Nedavno je P. J. Saeki ponovo prihvatio tu teoriju i, podržan nestorijanskom liturgijom koju je Pejo pronašao u Dun-huangu, utvrdio niz daljnjih parelela. On je čak identilikovao Li Jena, osnivača Đin-dan-diaoa, sa Adamom koji je napisao tekst na nestorijanskom spomeniku i potpisao se kineskim imenom Li Sju-jen. Prema toj hipotezi, Li Jen, osnivač Đin-dan-diaoa, bio bi hrišćanin nestorijanske veroispovesti. Saeki odlazi predaleko u svom oduševljenju za identifikacije: njegovi dokazi kadkad deluju uverljivo, ali uvek nedostaje ključna tačka koja bi konačno utvrdila stvar. Mnogi delimični dokazi ne sačinjavaju jedan ceo. Može se uočiti da u Đin-dan-diaou postoje izvesne sličnosti sa nestorijanskim idejama. Međutim, to bi se moglo zaključiti iz analize poređenja bilo kojeg magijskog ili religioznog sistema. Tu dospevamo do jedne od onih tačaka koje se neprekidno dokazuju: šta je starije, i koja je ideja na koju uticala? Ne govori li to možda da svi sistemi potiču iz istog korena?

Ovo učenje je, do izvesne mere, zajedničko svojstvo svih tokova kineske filosofije. Ona se zasniva na stavu da su Kosmos i čovek podložni istom Zakonu, da je čovek mikrokosmos i da nije odvojen od makrokosmosa nikakvim utvrđenim preprekama. Isti Zakoni vladaju jednim koliko i drugim, a od jednoga vodi put do drugog. Psiha i Kosmos su kao unutrašnji svet i spoljni svet. Otuda čovek po prirodi učestvuje u svim kosmičkim zbivanjima, a oni ga prožimaju i iznutra i spolja.

Dao, dakle, Put, vlada čovekom kao što vlada nevidljivom i vidljivom prirodom (Nebom i Zemljom). Znak za Dao se u svom prvobitnom obliku sastoji od glave, koju treba protumačiti kao "početak", zatim od znaka za "hodanje" u njegovom dvostrukom obliku u kome označava "stazu", kao i od znaka, u dnu, za "mirovanje", koji je izostavljen u kasnijem obliku pisma. Prvobitno njegovo značenje, pokazuje "stazu koja vodi od početka direktno do cilja". Osnovna ideja jeste Put kojim čovek mora da putuje. Lao Ce je koristio tu reč, mada u metafizičkom smislu, kao konačni svetovni princip, koji prethodi realizaciji, ali još uvek nije podeljen između suprotnosti od kojih zavisi sagledavanje stvarnosti.

U konfučijanizmu se javlja izvesna razlika u terminologiji. Reć Dao poseduje izvestan smisao unutrašnjeg sveta i označava "Pravi Put"; s jedne strane, Put Neba, a s druge, Put Čoveka. U konfučijanstvu konačni princip nepodeljenog Jednog jeste Tai-đi, Veliki Stožer, Vrhovna Konačnost. Reč "Stožer" povremeno se javlja i u ovoj knjizi, gde je njeno simboličko značenje identično sa Daom.

Iz Daoa i Tai-đija razvijaju se principi stvarnosti, kojima je jedan kraj Svetlost (Jang) a drugi Tama (Jin). Bilo je pokušaja da se to objasni pomoću seksualnih pojmova, ali ove oznake se odnose na pojave u prirodi. Jin je senka, i otuda predstavlja severnu stranu planine i južnu stranu reke, jer položaj Sunca tokom dana čini da južna strana reke izgleda tamna. Jang, u svom prvobitnom obliku, označava lepršave barjake i, u skladu sa Jinom, predstavlja južnu stranu planine i severnu stranu reke. Započevši samo sa značenjem "Svetlo" i "Tamno", princip je potom proširen na sve suprotnosti, uključujući i seksualne.

S obzirom da i Jin i Jang imaju zajedničko poreklo u nepodeljenom Jednom, a aktivni su samo u oblasti pojava, gde se Jang pojavljuje kao aktivan princip koji uslovljava, dok je Jin pasivni princip koji je izveden i uslovljen, sasvim je jasno da metafizički dualizam ne predstavlja osnovu ovih ideja. Manje apstraktni od Jina i Janga jesu koncepti Kreativnog i Prijemčivog, Đien i Kun, koji potiču iz Knjige promena, a koji su simbolično predstavljeni Nebom i Zemljom. Kroz Jedinstvo Neba i Zemlje, i kroz dejstvo dvojnih primarnih sila unutar tog polja aktivnosti, kojim vlada Dao kao primarni zakon, razvija se "deset hiljada stvari", odnosno, spoljašnji (pojavni) svet.

Među tim stvarima, sagledanim spolja, nalazi se i čovek u svojoj telesnoj pojavi koja, u svim svojim delovima, predstavlja mali svemir sjao tien-đi. Otuda, prema konfučijanizmu, unutrašnja priroda čoveka potiče sa Neba, ili kao što bi taoisti to izrazili, ona predstavlja pojavni oblik Daoa. U pojavnom svetu čovek se razvija u mnoštvo jedinki, a u svakoj od njih nalazi se središnja monada kao životni princip, ali ona se odmah, još pre rođenja, u trenutku začinjanja, razdvaja u dvopolne pojave čovekove prirode i života, sjing i ming. Reč koja označava čovekovu prirodu sjing sastavljena je od reči za srce ili um, sjin i rođenje, šeng. Srce je, prema ovom učenju, sedište emocionalne svesti, koji bude pet čula svojim reakcijama na utiske primljene iz spoljašnjeg sveta. Ono što ostaje kao podloga kada se nikakva osećanja ne izražavaju, ono što počiva u transcedentnom, nadsvesnom stanju, jeste čovekova priroda, sjing. Menjajući se prema tačnijoj definiciji ovog koncepta, čovekova priroda je ili prvobitno dobra, ako se sagleda sa gledišta večne ideje, ili je prvobitno zla, ili je u najboljem slučaju neutralna. Sagledana sa gledišta empirijsko istorijske evolucije, ona se može pretvoriti u nešto dobro samo dugotrajnim razvijanjem moralnih običaja, Sjin Đing.

Čovekova priroda, kao ideja nesumnjivo povezana sa Svebićem, deluje prisno isprepletana sa životom, ming, kada stupa u pojavni svet. Znak ming u stvari označava carsku zapovest, potom sudbinu, sudbinu dodeljenu nekom čoveku, otuda i trajanje životnog veka po meri vitalne energije koju čovek ima na raspolaganju, i odatle proizlazi da je život blisko povezan sa erosom. Čovek kao duhovno biće načinjen je lju-skim bićem pomoću svoje prirode, sjing. Svaki pojedini čovek je poseduje, ali ona prevazilazi granice zbog toga što čovek mora naprosto da prihvati takvo stanje jer ono ne potiče iz njegove svesne volje. Konfučijanstvo u životu, vidi Nebeski Zakon kojem se čovek mora prilagoditi. Taoizam ga prihvata kao šaroliku igru prirode koja ne može izbeći zakone Daoa.

Ovim dvojnostima odgovaraju određene dvopolne tenzije u čoveku. Telo se aktivira međuigrom dve psihičke strukture: hun, koja se zbog toga što pripada principu Jang tumači kao animus, i po, koja pripada principu Jin i koja se tumači kao anima. Obe ideje potiču iz posmatranja onoga što se događa pri umiranju, i stoga obe u svom pisanom obliku sadrže znak za demona, odnosno, preminuloga, guei. Smatralo se da je anima posebno povezana sa telesnim procesima, prilikom smrti ona tone u zemlju i propada. Animus je, s druge strane, viša duša, posle smrti podiže se u vazduh, gde je u prvi mah još uvek aktivan, a potom isparava u prostor ili se ponovo unosi u zajednički bazen života.

Kod živih, ove dve strukture u izvesnoj meri odgovaraju cerebralnom sistemu i sistemu pleksus solarisa. Animus boravi u očima, a anima u trbuhu. Animus je svetao, aktivan i usmeren ka Nebu, dok je anima tamna, pasivna i vezana za Zemlju. Znak za hun (animus) sačinjen je od znakova za "demona" i "oblak", dok je znak za po (anima) sastavljen od znakova za "demona" i "belo". Ovo ukazuje na ideje slične onome što se u drugim učenjima pojavljuje kao senka-duša i telo-duša. Kao zaključak, jasno se uočava da je animus (hun) Svetla, Jang-duša, a anima (po) Tamna, Jin-duša.
Uobičajeni protok, u smeru kazaljke na satu, odnosno, nadole usmeren protok životnog procesa, jeste onaj u kojem dve duše stupaju u odnos kao intelektualni i animalni faktori. Po pravilu, anima, ta volja koja ne pravi razlike, nagnaće, podbadana strastima, animus ili intelekt da joj služi. Ako ništa drugo, anima će to učiniti da bi se intelekt usmerio prema spolja, zbog čega će energija i animusa i anime isticati i život se trošiti. Pozitivni rezultat jeste stvaranje novih bića u kojima se život nastavlja, dok se prvobitno biće "pospoljašnjuje" i "na kraju ga stvari pretvaraju u stvar". Posledica je smrt. Anima tone, animus se diže, a ego, lišen svoje energije, ostaje u neizvesnom stanju.

Ako se ego pomirio sa "pospoljašnjavanjem", onda sledi smer naniže i tone u bedu smrti, slabašno održavan iluzornim slikama života koje ga još uvek privlače, iako nije u stanju ni u čemu aktivno da učestvuje. Ali ako je ego učinio napor da krene na gore uprkos procesu "pospoljašnjavanja", on zadržava još neko vreme, onoliko koliko je ojačan energijama izraženim kroz žrtve preživelih, relativno srećan život, i to svako prema svojim zaslugama. U oba slučaja lični element se povlači i dolazi do nevoljnog odgovaranja na "pospoljašnjavanje". Biće se pretvara u impotentnog fantoma jer mu nedostaju životne energije, i život mu se primiče kraju. Ono tada kuša plodove svojih dela u nekom od svetova koji, naravno, nisu spoljašnja, već čisto unutrašnja stanja. Što više biće prodre u ta stanja sve veća postaje nevoljnost, dok napokon ne išćezne sa ravni postojanja, bez obzira koje prirode ona bila, i potom, ušavši u novu utrobu, zapoćinje novu egzistenciju dopunjenu prethodnim zamišljanjima. To stanje je stanje demona, duha, preminulog, onog koji se povlači. Kineska reć za takvo stanje bića jeste guai (što se često pogrešno prevodi rečju "đavo"). Ako je, s druge strane, tokom života bilo moguće da se pokrene "unazad usmeren protok", kretanje životnih energija na gore, ako energijama anime ovlada animus, tada dolazi do oslobadanja od spoljašnjih stvari. One se prepoznaju, ali se ne žele. Tako se iluzija lišava svoje energije. Dolazi do unutrašnjeg, silaznog kruženja energije. Ego se povlači iz sveta, a posle smrti ostaje živ jer je "pounutrašnjavanje" sprečilo gubitak životnih energija u spoljašnjem, pojavnom svetu. Umesto da se rasipaju, one su unutar unutrašnjeg kruženja monade stvorile životni centar koji ne zavisi od telesnog postojanja. Takav ego je Bog, Šen. Znak za Šen znači širiti, stvarati i suprotnost je od guei. U nastarijem kineskom pismu predstavljen je dvostrukim vijugavim obrascem, koji takođe može da označava grom, munju, električni nadražaj. Takvo biće živi sve dok se unutrašnje kruženje nastavlja. Ono čak može, premda nevidljivo, i dalje da utiče na ljude i da ih podstiče na velike misli i dela. Sveci i mudraci iz drevnih vremena su takva bića, koja su hiljadama godina podsticala i obrazovala čovečanstvo.

Međutim, jedno ograničenje ostaje. Ta bića zadržavaju lični karakter, i stoga su podložna posledicama prostora i vremena. Ona nisu besmrtna, kao što ni Nebo i Zemlja nisu Večni. Večan je samo Zlatni Cvet, koji izrasta iz unutrašnje odvojenosti od stvari. Čovek koji dostigne taj nivo preobražava svoj ego. On više nije ograničen na monadu, već prodire kroz magični krug polarne dvojnosti svih pojava i vraća se nepodeljenom Jednom, u Daou. U tome leži razlika između budizma i taoizma. U budizmu je taj povratak u Nirvanu povezan sa potpunim poništavanjem ega, koji je, kao i svet, tek iluzija. Ako nirvana ne može da se objasni kao smrt, prekid, ipak je striktno transcedentna. U taoizmu, s druge strane, cilj je da se u preobraženom obliku sačuva ideja osobe, "tragovi" koje je iskustvo ostavilo. To je Svetlost koja se, sa životom, vraća sebi i koju u ovoj knjizi simbolično predstavlja Zlatni Cvet. To je onaj isti Plamteći Cvet u Dvoranama Amenti o kojem Govori Tot, isti onaj Nehar kojim zrači Sveopšta Nakšir u sumerskoj tradiciji.

 

 

Na kraju treba dodati još nekoliko reči o upotrebi osam trigrama iz Knjige promena Ji đing koji se pojavljuju u ovoj knjzi.

Trigram Džen, (Grom, Podsticaj) jeste Život koji izbija iz dubina Zemlje. To je početak svekolikog kretanja.

Trigram Sun, (Vetar, Drvo, Nežno) karakteriše tok stvarnosnih energija u formu ideje. Kao što vetar prožima sva mesta, tako je i princip koji Sun označava sveprožimajući, i stvara "realizaciju".

Trigram Li, (Sunce, Vatra, Sjaj, Prijanjanje) igra veliku ulogu u ovom učenju Svetlosti. On prebiva u očima, tvori zaštitni krug i dovodi do ponovnog rođenja.

Trigram Kun, (Zemlja, Prijemčivo) jeste jedan od dva primarna principa, odnosno, Jin princip koji je otelotvoren u energijama Zemlje. To je Zemlja koja, kao obrađeno polje, prima seme Neba i daje mu oblik.

Trigram Duei, (Jezero, Izmaglica, Radost) konačno je stanje na Jin strani,

i stoga pripada jeseni.

Trigram Ćien, (Nebo, Stvaralac, Snaga) otelotvorenje je Jang principa koji oplođuje Kun, Prijemčivo.

Trigram Kan, (Voda, Ambis) jeste suprotnost trigrama Li. On predstavlja područje erosa, dok Li označava Zakon. Li je Sunce, Kan je Mesec. Spajanje Kan i Li je tajni magijski proces koji stvara dete, novog čoveka.

Trigram Gen, (Planina, Mirovanje) simbol je meditacije, koja smirivanjem spoljašnjih stvari oživljava unutrašnji svet. Stoga je Gen mesto gde se smrt i život sreću, mesto gde se "sve stvari okončavaju".

 

 

 

 

Oslobođenje osluškivanjem u posmrtnoj ravni

Knjiga o Smrti

BARDO TODOL

 

Onakva kakva je čovekova žudnja, takva je i njegova sudbina. Jer, kakva je njegova sudbina, takva je njegova volja, a kakva je njegova volja, takvo je njegovo delo, a kakvo je njegovo delo, takva je njegova nagrada, bilo dobra ili loša. Čovek se vlada prema žudnjama kojima je privržen. Posle smrti odlazi u sledeći svet, držeći na umu tanane utiske svojih dela, a pošto uzbere žetvu svojih dela, vraća se ponovo u ovaj svet akcije. Tako onaj koji ima žudnje ostaje stalni subjekt ponovnog radanja.

Brihadaranjaka Upanišada

Onaj kome nedostaje sposobnost razlučivanja, čiji je um nestalan i čije je srce nečisto, nikada ne dostiže krajnji cilj, već se rađa ponovo i ponovo. Ali, onaj koji ima sposobnost razlučivanja, čiji je um staložen i čije je srce čisto, dostiže krajnji cilj, a dostignuvši ga ne rada se više.

Katha Upanišada

Knjiga o smrti izvorno nosi naziv Bardo Todol. Originalni naziv znači: Oslobođenje osluškivanjem (Todol) u posmrtnoj ravni (Bardo). Bardo znači stanje između stanja smrti i stanja novog rođenja (bar - između, do - dva), stoga se posmrtna ravan smatra međustanjem između smrti i ponovnog rođenja, odnosno posrednim stanjem svesti. Bardo Thodol je knjiga upustava za mrtve i umiruće. Ona je zapisana da bude vodič mrtvom čoveku tokom perioda njegovog Bardo postojanja, simbolično opisanog kao međustanje u trajanju od četrdeset i devet dana između smrti i ponovnog rođenja. "Tibetanska knjiga mrtvih" je naslov koji je dao dr W. Y. Evans-Ventz prilikom rada na njenom prvom prevodu na engleski jezik 1927. godine.

Tekst knjige je podeljen u tri dela. Prvi deo, ili Čikai Bardo, opisuje psihičke doživljaje u trenutku smrti. Drugi deo, ili Čonjid Bardo, opisuje stanje sna koje nastupa odmah posle smrti i onim što se naziva "iluzije života". Treći deo, ili Sidpa Bardo, odnosi se na početak rađanja i na događaje neposredno pre rođenja.

Najviše saznanje i prosvetljenje, pa otuda i najveća mogućnost postizanja oslobođenja podareni su u trenutku smrti, odnosno, tokom stvarnog procesa umiranja. Omah posle ovoga nastupaju "iluzije" koje na kraju vode u novo rođenje. Tokom ovog zbivanja, prosvetljujuća Svetlost postaje sve slabija, a vizije sve užasnije. Ovaj silazak u Tamu, ilustruje udaljavanje svesti od oslobađajuće Istine i približavanje ponovnom fizičkom rođenju. Svrha uputstva datog u knjizi je da usmeri pažnju mrtvog čoveka pri svakoj sledećoj obmani i teškoći. Ona ukazuje na stalno prisutnu mogućnost oslobođenja, objašnjavajući prirodu "vizija". Tekst Bardo Todola recituje sveštenik nad odrom mrtvaca. Sveštenik recituje, a mrtvac u posmrtnoj ravni osluškuje. Ovo je religijski kontekst Knjige o Smrti, ali ona ima svoje dublje, skriveno značenje. Zato ova knjiga ne predstavlja religijsko opevanje mrtvog, poput nama znanog opela. Ona je svojevrstan vodič probuđenoj i samospoznatoj duši kroz stanje smrti, za koje se priprema dok je u punoj snazi, kako bi sa punom svešću ušao u stanje smrti i doživeo oslobođenje od Zakona Uzročnosti i tako se oslobodio Točka rađanja i umiranja.

Ko može govoriti o smrti sa autoritetom, ako nije umro i ako se nije iz smrti vratio? Ko je taj koji kaže: "Ja znam šta je smrt, i šta se posle nje dešava"?

Drevni mudraci bi rekli: "Ne postoji ni jedan čovek, niti jedno živo biće, koje se nije iz smrti vratilo. Svi smo mi umrli mnogo puta, pre nego što smo dospeli u ovaj pojavni život. Ono što nazivamo rođenjem samo je obrnuta strana smrti. To je Dvostrana Kapija, koja predstavlja "ulaz" spolja ka unutra i "izlaz" iznutra ka spolja.

Niko se od ljudi ne seća svoje smrti, niti prethodnog života. Zbog ovog nedostatka sećanja, većina ljudi i ne veruje da je prethodne smrti bilo. Ali, isto tako, ti se ljudi ne sećaju ni svog nedavnog rođenja, a ipak, sigurni su da su nedavno bili rođeni. Ono što prosečan čovek ne razume je to da je aktivno pamćenje samo jedan mali deo naše normalne svesnosti, a da naše podsvesno sećanje beleži i čuva svaki prošli utisak i iskustvo, koje naš um ne uspeva da upamti.
Postoje oni koji su se, zahvaljujući koncentraciji i meditaciji, osposobili da dovedu podsvesno u sferu diskriminativne svesti i da, na ovaj način crpe iz neograničenog blaga podsvesnog sećanja, u kojem su uskladišteni zapisi, ne samo o našim prošlim životima, već i zapisi o prošlosti naše rase, o prošlosti ljudskog roda i svih predljudskih oblika života, ako ne i oni o samoj svesnosti koja čini mogućim život u celokupnom Svemiru.

Ako bi se dogodilo da se Kapija podsvesti čoveka iznenada otvori, nepriprijemljen um bio bi preplavljen i smlavljen. Zbog toga, Ključ Kapije podsvesti svi posvećenici čuvaju u tajnosti i skrivaju ga iza zastora misterija i simbola.

Spoznaja u koju upućuje Knjiga o Smrti, omogućava oslobođenje iz posrednog stanja između života i ponovnog rođenja. Sadržaj knjige je izražen prikriveno, simboličkim jezikom. To je knjiga zapečaćena sa sedam pečata tišine.

Ovo znanje je skriveno, ne zato što ga treba uskratiti neupućenima, već zato što bi se pogrešno shvatilo. Ljudska rasa je davno pala i duhovno nazadovala, a takav čovek, pojedinac, mogao bi ovo znanje zloupotrebiti i povrediti one koji nisu podobni da ga prime. Naša je civilizacija već ušla u poslednje Veliko i prelazno Doba u kojem svaki pojedinac mora da odluči hoće li se zadovoljiti podjarmljivanjem materijalnim stvarima, ili će stremiti ovladavanju Duhovnim svetom, potčinjavajući iluzornost uma i prevazilazeći samonametnuta ograničenja.

Bardo Todol je jedna od retkh knjiga koja prenosi drevno učenje Bon-posa. Srž knjige je Bon učenje, dok su svi prateći tekstovi budistički. Padma Sambava, koji je zapisao Bardo Todol, upeo je u potpunosti da adaptira u budistički sistem tibetanska Bon Božanstva, imenujući ih čuvarima vere, čime je Bon, religijsko magijski sistem, uskladio sa principima ortodoksnog Budizma. Zbog toga su danas u svim budističkim zemljama, Bogovi Zemlje i Prostranstava koja okružuju Zemlju poštovana i umilostivljavana, budući da su ona zaštitnici Zakona (Darma i Karma). To najbolje oslikava sledeća Pali molitva koju još uvek recituju, tokom redovnih slavljenja, sledbenici Teravada Budizma širom Istoka.

Neka Bića Nebesa i ona Zemlje,
Bogovi i Nage (zmije duhovi) velikom moći,
Kao saučesnici u delotvornosti (ovog doba),
Dugo još štite Sveto Učenje.

Bon-pos, kao magijsko religijski sistem, jedan je od retkih koji nije imao ni jednu napisanu knjigu. Tako je nemajući sopstvenu literaturu, preuzeo budističke koncepte i simbole na širokoj osnovi i na taj način stvorio literaturu i ikonografiju, koja toliko liči na budističku da je jedva razabirljiva običnom posmatraču.

U svakom od još postojećih Bon manastira na Tibetu, pravila manastirske discipline su striktnija nego u većini budističkih manastira. Za mnoga najvažnija dela budističkog Kanona može naći paralela u zapisima Bon-posa. Oni imaju svoje Prađnaparamita Sutre, svoju Pratijasamutpadu, svoje Tantre i Mantre, a njihova Božanstva opisana su različitim Budama, Bodisatvama, Devatama i Dharmapa lamama Budizma.

Zaista, sa duhovne tačke gledišta, moguće je u potpunosti zaći u misterije Bon učenja, u kojem Bardo Todol treba posmatrati kao krunu, učenje o smrti i posmrtnom stanju. Bardo Todol je daleko više od lamaističko budističkog religijskog koncepta. On je ključ za najdublje unutrašnje kutke ljudskog uma, i vodič za upućenike, i za one koji tragaju za duhovnom stazom oslobodenja. Iako je Bardo Todol u današnje vreme u širokoj upotrebi na Tibetu kao molitvenik i čita se, ili recituje, u slučaju smrti - ne treba zaboraviti kako je on, prvobitno, zamišljen da služi kao vodič ne samo umirućima i mrtvima, već pre svega živima. Dubokoumna otkrovenja Bardo Todola imaju vrednosti samo za one koji upražnjavaju i ostvaruju Uzvišenu Nauku Spoznaje tokom svog života.

I dok jedni veruju da je dovoljno pročitati ili recitovati Bardo Todol u prisustvu umiruće osobe, ili čak osobe koja tek što je umrla, da bi se proizvelo njegovo, ili njeno, oslobođenje, mi magovi pratimo onu drugu nit znajući da je Bardo Todol jedan od najstarijih i najuniverzalnijih činova pri kojem upućenik mora da prođe kroz iskustvo smrti, pre nego što se može duhovno ponovo roditi. Simbolično, mag mora umreti za svoju prošlost, i za svoj stari ego, pre nego što zauzme svoje mesto u novom duhovnom životu, u koji biva uveden.

Bardo Todol se obraća živom čoveku i prvenstveno uzvišenom čoveku iz tri razloga. Prvi je razlog upozoravajući: posvećenik u drevne misterije Tajne Nauke trebalo bi da svaki trenutak svog života smatra poslednjim. Drugi je razlog podsećanje: kada sledbenik ovih misterija oseti dolazak smrti, odmah se treba podsetiti iskustava iz vremena inicijacija, ili na meditaciju, da um u umirućem času ne ostane bez pozornosti tokom kritičnih trenutaka, Treći je razlog razvezivanje: posvećenik u smrtnome času ispunjava um voljenim i korisnim mislima, ne dopuštajući emocionalnom privrženju da ga suspregne, ili da izazove stanje morbidne mentalne deprijesije. Saglasno tome, glavna je funkcija Bardo Todola da pomogne onima koji su upućeni da zauzmu pravilan stav prema smrti i da skladno sa svojom sopstvenom Stazom, svesno uđu u međustanje između smrti i novog rođenja.

 

 

Kod primene nauke Bardo Todola, temelj je upamtiti pravu stvar u pravo vreme. Ali, da bi se to tako upamtilo, čovek se mora mentalno priprijemiti tokom svog života. Čovek mora stvarati, izgrađivati i gajiti one veštine koje želi da odlučujuće utiču u času smrti i u posmrtnom stanju - tako da nikad ne može biti uhvaćen u nepažnji i da može biti u mogućnosti da reaguje, spontano, na pravi način, u kritičnom trenutku kad smrt nastupi. Ovo je jasno izraženo u sledećim stihovima Bardo Todola:

O, ti koji oklevaš i sve odlažeš, i ne misliš o dolasku smrti,
Predavajući se beskorisnim delima ovog života,
Nepredostrožan si ti što uludo proćerda svoju veliku povoljnu priliku.
Pogreš.na će, zaista, tvoja svrha sada biti,

ako se vratiš praznih ruku (iz svog života).
Pošto je Zakon Uzročnosti poznat kao tvoja istinska potreba,
Nećeš li se posvetiti Zakonu ovom čak ni sad?

Sve je ovo jasno opisano u Korenim stihovima šest Bardoa, koji zajedno sa Stazama dobrih želja čine autentični i originalni nukleus Bardo Thodola, oko kojeg su se prozni delovi kristalizovali kao komentari. To dokazuje da se ova knjiga bavi samim životom, a ne smrću, ili još gore ako je shvaćena kao opelo za mrtvog, na koji je Bardo Todol sveden kasnije u religijskim pravcima budizma.

Bardo Thodol obraća se ne samo onima koji vide da se kraj njihovog života približava, ili onima koji su blizu smrti, već pre svega, onima koji pred sobom imaju još mnoge godine života i onima koji, po prvi put, shvataju puno značenje svoje egzistencije kao ljudskog bića. Biti rođen kao ljudsko biće privilegija je, prema svakom učenju Ta privilegija pruža retku priliku za oslobodenje putem nečijeg odlučnog napora, putem preokreta u najdubljem sedištu svesti.

Ovde se nalazi suočavanje sa stvarnošću u posrednom stanju: Veliko izbavljenje osluškivanjem u posmrtnoj ravni koja je dubokouvidna doktrina o uzdignuću svesti putem meditacije nad mironosnim i gnevonosnim Božanstvima, Glasnicima smrti:

Svi oni koji su nehatni, niti se obaziru,
U vreme kad se glasnici smrti pojavljuju,
Mora da duge nalete patnje osećaju
U nekom od temeljnih telesnih sastava.
Ali, svi oni dobri i sveti ljudi,
U vreme kad vide glasnike smrti,
Ne ponašaju se nehatno,
već se opominju na Ono što Plemenito Učenje govori.
I u privrženosti preplašenoj vide Rođenja i smrti plodan izvor,
I od privrženosti razuzdavaju se,
Time rođenje i smrt zatirući.
Bezbedni i srećni su oni,
Rasputati od sveg tog kratkotrajnog privida,
Pošteđeni svakog greha i straha,
Svu bedu oni su prijevazišli.

 

 

 

 

Učenje o temeljnoj suštini suptilne Istine

Knjiga o Nečistim Silama

ČOD

 

Knjiga o nečistim silama, uvodi čitaoca u jedno od najčudesnijih tibetanskih učenja, zvano Čod, što u prevodu znači "odsecanje" i odnosi se na egoizam (sebeljublje), predstavljen čovekovim telesnim oblikom zajedno sa svim strastima i nasleđenim sklonostima koje obrazuju ličnost.

Ova knjiga je napisana u Ningmapa školi Padma Sambave. Iako je, u spljašnjoj formi, budistički tekst, ovo je ipak reprezentativni prebudistički spis magijsko religijskog Bon sistema koji je bio dorninantan na Tibetu u doba dolaska "Dragocenog učitelja". Kako je ovaj spis u veoma maloj meri pretrpeo budističku adaptaciju Padma Sambave, knjiga verno ilustruje rani animizam Tibetanaca koji je kasnije bio preoblikovan u Bon religiju i time ona ima posebnu istorijsku, ali i magijsko upotrebnu vrednost.

Dva rukopisa Čoda koji se nalaze u ovoj knjizi pripadaju jednom nizu okultnih rasprava nazvanih Temeljna suština suptilne Istine ili doslovnije prevedeno Kapi srca iz velikog prostora, koji predstavljaju deo Veikog sistema usavršavanja koji je sastavio Long Čen Rab-jampa. Rab-jampa je stepen u lamaizmu koji se delimično može uporediti sa evropskim stepenom doktora teologije, što pokazuje da je Long Čen bio učeni profesor svetog karaktera. Njegovi sledbenici su ga smatrali inkarnacijom Velikog gurua Padma Sambave koji je stigao na Tibet 747. godine i počeo da među Tibetancima širi tantrički, ili duboko ezoterični, vid Budizma. Čini se da je sam Long Čen živeo oko pet stotina godina kasnije.
Pokojni lama Kazi Dava Samdup smatrao je da je sadržaj brojnih tibetanskih dela koja obrazuju Veliki sistem usavršavanja, kompilacija tajnih učenja Ningmapa, ili "Starih", prvobitne duhovne zajednice tibetanskog Budizma, Veliki sistem usavršavanja izlažu i na praktičan način predaju samo ovlašćeni posvećenici od kojih je Long Čen bio jedan od najvećih.

Takve duše, oslobođene svih svetovnih poseda i veza, posvećuju veći deo svog života hodočašćima na usamljena i sveta mesta, često se povlačeći tokom određenih perioda vremena u isposnice, s jedinim ciljem proslavljanja Čod obreda u psihički najpovoljnijim okolnostima. Oni lutaju po celom Tibetu, Butanu, Sikimu, Nepalu i Indiji, pa čak i Mongoliji i Kini, neometani opasnostima i teškoćama koje bi malo zapadnjaka moglo da podnese, u nadi da će postići konačnu pobedu nad samim sobom.

Kao što objašnjavaju veliki učitelji, mag koji se prihvati vršenja Čod obreda, on se otisnuo u svet na najveću od svih velikih avantura. A onda kad dođe čas najvećeg iskušenja, kad ostane sam u divljini bez ikakve pomoći pri ruci osim svoje magijske moći, on mora da se suoči sa čudnim bićima elementalima koja je ritual dozvao i da ih nadvlada, ili da, ukoliko ne uspe, rizikuje poremećaje duhovne ravnoteže i psihičkog ustrojstva koji mogu da vode u ludilo ili čak i smrt.

Elementali su veoma moćne duhovne sile kojima mag mora ovladati i to kao prvi zadatak na svom razvojnom Putu. Sve dok Elementalima ne ovlada neće uspeti da se otisne beskrajnim Nebesima, niti će moći da stupi i kontakt sa višim bićima i Bogovima. Ovi Duhovi nastanjuju četiri elementa, od čijih najtananijih niti su i sačinjeni. Gnomi su Duhovi Zemlje, Nimfe ili Undine su Duhovi Vode, Silfi su Duhovi Vazduha, a Salamaderi su Duhovi Vatre. Nevidljivi su i kao smrtna bića su stvoreni. Besmrtnost mogu steći, a moć vidljive pojavnosti, jedino ako stupe u seksualni čin sa ljudima. Njihovo prizivanje i stavljanje pod kontrolu je prvi nivo magijske veštine.

Kao i u svakoj spoznajnoj praksi, tako i u ovoj mag teži da pretekne normalan i za njega spor i mukotrpan proces duhovnog razvoja, i da, ako Zakon Uzročnosti dopušta, postigne Oslobođenje u toku jednog života, kao što je ovim obredom postigao veliki tibetanski mistik Milarepa. Čod je tako jedan od mnogih tibetanskih obreda koji pripadaju "Tajnom putu", koji se takođe naziva i "Kratkim ili direktnim putem" postizanja Oslobođenja od uslovljenosti Zakona Uzročnosti i nužnosti sve novih i novih rođenja. Posredstvom tajinskog žrtvovanja svog sopstvenog tela, uspešni mag raskida lance ličnosti, strasti, razdvojenosti i celokupne iluzije, i transcendirajući Neznanje, čiji su oni izvori, postiže direktni uvid u istinsku prirodu ljudske egzistencije. Pošto je jednom shvatio iluzorni karakter svih fenomenalnih pojava, koje neprosvetljeni smatraju stvarnim, spoljašnjim i odvojenim, i razvrstavaju ih na žive i nežive, uključujući i bezbrojna stvorenja Nebeskih oblasti čulnih bića, vidljivih i nevidljivih, razasutih po celom Kosmosu, mag vidi mnoštvo kao Jedno, i Jedno kao sve, i zna da je jedina stvarnost Duh.

Na ovaj način, ova knjiga kao i drugi tekstovi kodeksa Zag Nehar, uči da su čovekovo telo kao i svaki fenomenalni pojavni oblik proizvodi duha. Neki su puke vizualizacije, ili misaoni oblici, svesno ili nesvesno projektovani u spoljašnju prirodu, čime im njihov tvorac daje iluzornu egzistenciju. Ovakvu prirodu ima verovatno najveći deo materijalizacija koje stvaraju medijumi. Onako kako čovek, teran karmičkom nužnošću, nesvesno stvara telesni oblik koji nosi, isto tako onaj ko je ovladao magijom, svesno i po volji, može da stvori bilo koji broj podjednako nestvarnih tela, ljudskog i neljudskog oblika, i da im da iluzornu odvojenu egzistenciju. On može čak da ih učini fizički isto toliko "stvarnim" kao što je i njegovo sopstveno telo i da, udahnjujući im deo svoje animalne vitalnosti, upravlja njima kao da su živi stvorovi. Mnogo čudnih priča kruži po Tibetu o ovoj veštini, o kojoj zapadni čovek ne zna ništa.

Za one koji su još uvek uronjeni u iluzornost sopstvene prirode postoje Bogovi i Demoni, ljudi i zveri, Duhovi i različito rangirana nevidljiva bića koja mogu da utiču jedna na druge, kao i na dobro ili zlo.

Ali posvećenik u Čod će reći, kao što je u Bardo Todolu zapisano, da Osim naših halucinacija, u stvarnosti ne postoje van nas takve stvari kao što su Gospodar Smrti, Bog ili Demon. Ovde je, prema tome, sažeto suštinsko učenje koje leži u osnovi cele ove knjige koja se bavi spoznajom Ne-Ja.

O vi gomile Bogova magijskog Kruga!
Otvorite svoja usta kao Nebo i Zemlju,
stisnite kandže kao stenovite planine
i spremite se da potpuno prožderete kosti,
krv i utrobu svih štetnih i zlih Duhova.

 

 

 

 

 

Put Ispravnosti

Suma učenja Preuzvišenog Bude

DAMMA-PADAM

 

Dampada se smatra antologijom budističkog učenja zato što se od ukupno 423 izreke u stihovima ove zbirke, njih 152 nalaze u drugim delima osnovne kanonske budističke književnosti, a neke se strofe nalaze i u drugim, kasnijim delima budističke i ostale indijske klasične književnosti, između ostalih i dvadesetak u Mahabharati. U tom smislu Dampada sadrži nesumnjivo najvažniji i najneposredniji deo učenja Gotame Bude kroz vekove.

Buda se rodio 563. g. pre nove ere, u Južnom Nepalu, u mestu Kapilavatu, manje od 200 kilometara severno od Benaresa, a umro je 483. pre nove ere, u osamdesetoj godini, na povratku u svoj rodni kraj.

Ne verujte mojim rečima samo zato što ih je Buda izgovorio, već ih dobro preispitajte. Budite sami sebi svetlo.

Ove Budine reči jasno izdvajaju budizam od onog što uobičajeno nazivamo religijom i pokazuju da je budizam praktičan pristup, namenjen stvarnom životu. Upitan zbog čega i čemu podučava druge, Buda je odgovorio: Prenosim Učenje jer vi i sva ostala bića tragate za srećom, pokušavajući da izbegnete patnju. Ja vam otkrivam stvari kakve jesu.

Budino Učenje je tokom prvih 1500 godina postojalo u Indiji i nazivano Darma, a u narednih 1000 godina na Tibetu, ime mu je bilo Čo. I jedno i drugo znači stvari kakve jesu. Razumevanje stvari kakve jesu predstavlja ključ ostvarenja svekolike sreće. Sam Buda je ujedno učitelj, primer, zaštitnik i prijatelj. On svakome otvara mogućnost da izbegne patnju i uplovi u stanje narastajućeg blaženstva i da pri tom ka oslobođenju i prosvetljenju usmerava i druge.

Buda je pre više od 2500 godina imao jedinstvene uslove da prenosi svoje Učenje: rodio se u visoko razvijenoj kulturi, živeo okružen izuzetno nadarenim ljudima i nakon prosvetljenja imao pred sobom punih 45 godina da pokazuje metode koje vode spoznaji uma. To objašnjava bogatstvo i širinu Učenja (Darme): Kanđur, Budina originalna kazivanja, sastoji se od 108 tomova sa 84000 korisnih predavanja, dok su kasnije nastali komentari Kanđura - Tenđur, uobličeni u još 254 isto tako obimne knjige.

Zato je Buda, osvrnuvši se na svoj celokupni život, mirno zaključio: Mogu srećan da umrem. Ni jedno jedino učenje nije ostalo skriveno u mojoj ruci. Uspeo sam da vam prenesem sve što vam može pomoći.

Ukazujući šta postoji apsolutno, a šta je uslovljeno, Buda je podučavao metode pomoću kojih je moguće ostvariti puno prosvetljenje. Pokazivao je svojim učenicima kako da sve životne situacije koriste kao korake ka prosvetljenju i davao učenja koje vode ka trajnoj, najvišoj radosti. Podsticao je učenike da budu nezavisni i kritični, da sami pažljivo ispitaju da li su učenja sputana dogmama i slepom verom ili su istinski oslobađajuća. Budistički metodi meditacije mogu pokrenuti moćne unutrašnje promene. Kroz iskustvo prostora rađaju se neustrašivost, spontana radost i aktivno saosećanje, a život poprima narastajuće bogatstvo i smisao. Nivo svesnosti ostvaren meditacijom moguće je učvrstiti tako da se nikad više ne izgubi. Najviša učenja, Mahamudra i Džogćen, omogućavaju spoznaju jedinstva subjekta, objekta i akcije. U budizmu, meditacija predstavlja "nenaporno ostajanje u onome što jeste". Ovo stanje može biti ostvareno umirivanjem i usredsređivanjem uma, kada se spoznaju mudrost i saosećanje, ili radom sa energetskim kanalima tela i meditacijom na svetlosne forme. Najdelotvorniji metod, ukoliko smo u stanju da ga koristimo, je poistovećivanje sa vlastitom Čistom prirodom, i doživljaj da smo u Čistoj Zemlji. Oba metoda pripadaju Dijamantskom Putu. Kada nema odvojenosti između posmatrača, posmatranog i samog čina posmatranja tokom i između meditacija cilj je ostvaren.

Buda je, pre više od 2550. godina, spoznao da je um - nikad rođen i besmrtan, da je jasna Svetlost. Iako se tela, misli i osećanja pojavljuju, menjaju i nestaju, sam um, koji je otvoren, jasan i beskrajan prostor je nepovrediv i neuništiv. Kada je Buda ostvario oslobođenje, prestao je da sebe doživljava kao metu - nije više bio telo podložno bolestima, starosti i smrti, niti misli i osećanja koja se neprestano menjaju i nestaju. Postao je blistava svesnost. To je dovelo do prosvetljenja, spoznaje da nema odvojenosti između prostora i energije ni u jednom trenutku, ni na jednom mestu. Znao je sve i svega bio svestan.

Cilj Spoznaje je ostvarivanje stanja izvan svake dualnosti, kada spoznajemo da je sve savršeno upravo tako kako jeste, jednostavno zato što izražava beskrajni potencijal uma. Put Ispravnosti je krunski dragulj Budinog učenja. Polazeći od razumevanja uzročnosti i nadahnute spoznaje, kako bi se sva iskustva transformisala u samooslobađajući smisao i prirodnu čistotu, Magijski Put Spoznaje, takođe kao i učenje Bude, koristi metode potpunog poistovećivanja sa Prosvetljenjem.
 

 

 

 

 

Božanska Pesma

Kruna učenja vedskog nasleđa

BHAGAVAD GITA

 

Među svim narodima koji koji su razvijali svoju kulturu, gotovo da nema nijednog kod kojeg su se filosofija i religija razvile u tako prisno organsko jedinstvo kao kod Hindusa. Duhovni život Indoarijaca nedostižno visoko stoji iznad našeg, zapadnjačkog, jer ne samo što je filosofija bila religija, i religija bila filosofija, već su filosofija, religija, magija, etika i svetovni život bili nerazdvojivo isprepletani.

Ova doboko religiozna, mistična i individualno samospoznajna filosofija života iskazana je u Božanskoj Pesmi u poetsko izražajnom obliku na jedan tako organski način, u jednoj takvoj organskoj celini, da se one ne mogu rastaviti jedna od druge. I ta religiozno filosofsko životna delatnost indijskog duha predstavlja se kao naročita osobina čitavog naroda. Takvo stvaralaštvo izrasta iz duha ovog naroda, iako to ne znači da je u Indiji svako bio filosof i sveštenik, indijsko religiozno filosofsko stvaralaštvo je bilo i ostalo duša Hindusa. Te osobine određivale su im spoljašnji život i davale oblik sadržini njihovog unutrašnjeg života. Mogu pesnici Kalidasa i Bavabuti Šrikanta, ili mislioci Kapila i Šankara, ili sveci Buda i Ramakrišna, nadmašivati druge svojom obdarenošću, ali su oni po suštini svoga talenta ili genija, i po načinu svoga stvaralaštva, svi slični jedan drugome. Ona ista snaga religiozno filosofskih zanosa koja zrači iz Rigvede i najstarijih Upanišada razbuktava se i dalje kroz Vedante, Šastre i razne zakonike, razbuktava se kroz velike epopeje Mahabharatu i Ramajanu, dobija nove oblike u Budizmu indijskom, tibetanskom lamaizmu i japanskom zenu, kristališe se u različitim filosofiskim sistemima i komentarima, živi i dalje u Puranama, Agamama, Tantrama, i bezbrojnim drugim delima. Bilo je raznih pravaca u indijskoj filosofiji, strogo sistematskih i analitičko diskurzivnih tvorevina, ali svi arijski zanosi, od najstarijih do današnjih, dišu religijom i filosofijom. Ko nije bio mislilac uzvišenog kova, taj je kao sledbenik njihovih dela osmišljavao svoj život i zauzimao svoj stav u, i prema univerzumu.

Božanska Pesma je delo koje će uvesti ne samo u tajnu Hinduizma nego i u duboku tajnu Azije, koja je jedna, iako gigantski Himalaji rastavljaju dve moćne kulture, Kinesku sa Taoizmom i indijsku s individualizmom Veda. Jer, ono što vezuje te dve kulture, to je ona ljubav ka beskrajnom i univerzalnom, ona ljubav koja je zajedničko duhovno nasleđe svih azijskih naroda i koja ih je osposobila da donesu u život sve svetske religije. Po toj ljubavi, oni se razlikuju od naroda evropskih i drugih zapadnjaka, koji pretpostavljaju da ostanu pri pojedinostima i da traže sredstvo, a ne cilj života.

Evropa i ceo zapadni svet danas predstavljaju odsviranu melodiju. Odigranu ulogu evropskoga impulsa u razvitku istorije i duha već je osećao Fridrih Niče, i drugi zapadnjaci posle njega, a od Slovena naročito ju je u današnje vreme naglasio čuveni ruski istoriosof Nikolaj Berđajev.

Imperijalistički ideali i tvrdi nacionalni egoizam staroga Rima bili su opasni obrasci za modelatore evropskih država. Rim je zloupotrebljavao svoju državnu moć, i tu leži uzrok raspada njegove moći. U tome leži opasnost i za današnje zapadne države. Iznikla iz grčko rimskoga nasleđa, evropska svest se u svom dugom i složenom istoriskom životu i suviše izradila i postala jedna duhovna svršenost. I tu leži sva težina problema Evrope. I ono što obeležava današnji evroamerički duh to je: prekomerno uvažavanje materijalnog blaga i staranje samo za ono što godi donjoj polovini čovekovoj.

Može li se šta, sem nasilničkog cinizma u spoljašnjoj i unutrašnjoj politici i jednog strašnog bespuća koje se rasprostrlo među ljudima, izreći kao osobina evroameričke kulture. U nauci zapadnog čoveka vlada duhovna kratkovidost, jalova analiza, i registracija radi registracije. Odmetnuo se zapadnjak od večnih živih stvaralačkih snaga Svemira iskazujući očajno odsustvo bogočovečanskog osećanja. Na sve strane caruje tehnicizam, koji je uništio vedri mit Bogovskog života, razorio zdravlje čestitog tela i opustošio elementarnu lepotu proste duše. Pogledi na svet ne meniaju se više od epohe do epohe, nego iz dana u dan, iz sata u sat. Etičke vrednosti, menjaju se koliko i žene menjaju suknje. Nemajući korena u dubinama duha, ljudi se danas kupuju i prodaju kao ma koja roba, poput metresa i prostitutki. Svuda se vidi i oseća život in puris naturalibus.

Evroamerički čovek je zaboravio da zlo leži u samom čoveku. Drugim rečima, Zapadu nedostaje onaj oganj duha i onaj zanos poniranja u sebe koji je osvajao mislioce Indije i koji bi mogao izvršiti lekovit uticaj na savremenog čoveka, čiji stav prema životu, u ovo materijalističko vreme, liči na vitlanje gladnog kurjaka u stepi. Kad mislim o sutonu današnjeg zapadnjačkog stvaralaštva, često mi pada na pamet jedna slika: raskošni pejzaž prolećni, a u prvom planu čovek, oborio oči, a na licu mu izraz dubokog bola. Pored njega, dole, vrzmaju se golubovi. Oko njih svuda samoća, pusta, očajna, užasna samoća. Ljudi su bez traga pobegli, i samo je ostao on, drugar golubova i brat vetrova i kiša.

Evropski je čovek, dakle, ispevana pesma, i zbog toga je za razvitak duha najvažnije upoznavanje učenja datih u Svetim Knjigama. Takvo jedno učenje, nazvano Darma, prenosi ova Božanska pesma, sumirajući u sebi celokupno vedsko nasleđe Indije. Što je Darma za Hindusa, to je Božanska Pravda za nas zapadnjake.

Današnja eonska funkcija čoveka, nalaže što prisnije dodirivanje sopstvenog duha sa snovima i vizljama stare i mudre propovedi proroka i velikuh učitelja. Svaka jedinka ima svoju darmu, koja odgovara njegovoj istorijskoj misiji u Svemiru, i njegova je uzvišena dužnost da živi po toj darmi i na taj način ostvari autonomnu individualnost kojom svira melodiju Sopstva u kosmičkoj simfoniji Svebića.

 

 

 

 

<<<       O       >>>

 

 

Sva prava rezervisana

Copyright © 2011 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 23-01-2013 03:20