Stranice

 

  Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

Knjiga I - Ogledalo Duše

Sadržaj

Predgovor

Put u zemlju Kutu

SVETE KNJIGE

SVETA MAGIJA

Na Kapiji Kraljevstva

Uvodna razmatranja

OGLEDALO DUŠE

UMEĆE ŽIVOTA

MAGIJSKA PRIPREMA

ISKRA SRCA

 

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

 Alexanthorn

 Kontakt

 

 

 

 

 

Drugo poglavlje

SVETA MAGIJA

 

 

Na Kapiji Kraljevstva

 

Nijedan simbol ne izražava rečitije ovu zamršenu tajnu prirode i čoveka od Drevne Sfinge, koja se u pradavna vremena pojavila u Egiptu. Ljudska misao, narodi i religije isprobavaju svoju snagu nastojeći da odgonetnu ovu tajnu.

Pre dvanaest hiljada godina, tj. od postanka prvih kultura, koje se javljaju pre nego nama poznate civilizacije, ogromna sfinga u Gizi isklesana i postavljena nasred pustinje, nudi prolazniku svoju tajnu izazivajući ga da je pokuša odgonetnuti. Sa njenih usana se oglašava neki govor, koji se čoveku prikazuje jačim od svih jezika sveta.

 

 

Gledaj me, veli ona, ja sam Sfinga. Anđeo, orao, lav i bik. Imam uzvišeni obraz kao u Boga, a telo krilate zveri koja riče. Ti čoveče nemaš takve bokove, ni kandže, ni krila, ali tvoji su prsti slični mojima. Ko si ti? Od kuda dolaziš? Kuda ideš? Da li si nastao iz zemlje ili silaziš sa sunčeve sjajne ploče, koja se diže nad pustinjom ovom? Ja jesam, vidim i znam od početka vremena. Jer ja sam jedan od večnih arhetipova, koji žive u svetlu, koje nije stvoreno, ali zabranjeno mi je da govorim drukčije do samo svojom prisutnošću. A ti prolazni čoveče, neznani putniče, seno koja nestaješ, traži i nagađaj, odgonetni tajnu ili očajavaj!

Na to pitanje ili bolje zapovest krilate zveri odgovarahu razne mitologije, religije i filosofije na hiljadu različitih načina tokom ljudske istorije. Ti odgovori ublažiše ovu žeđ za istinom, ali ipak nisu zadovoljili, te ona i dalje izjeda ljudsko srce. No uprkos različitim dogmama i obredima, sve se religije slažu u jednom bitnom pitanju. Svojim kultom, simbolima, žrtvama, službama i obećanjima, duhovne vođe neprestano govore čoveku: "Ti dolaziš iz božanskog sveta i u njega ćeš se vratiti, ako želiš. Ima u tebi nešto što je prolazno i nešto što je večno, te ne može umreti. Ne služi se onim prvim drugačije, no tako da razrešiš i obogatiš ono drugo".

Otkako je zapadnim svetom, a indirektno celim, zavladalo hrišćanstvo, koje je obećalo istinu i onim najbednijim i najsitnijim otvorivši čovečanstvu nadu, legenda o izgubljenom raju, krivicom prvoga čoveka, i nauka o spasenju čovečanstva žrtvom božjom, uspavala je u slatki san bezbrojne duše tokom dve hiljade godina. Ali ova priča kakvu narodi vole ne može više da zadovolji odraslog i zrelog čoveka, koji je postao gospodar prirodnih sila, Čoveka koji bi hteo da svojim razumom prodre u sve tajne i koji veruje samo u ono što može opipati.

I tako se današnji čovek postavio pred Drevnu Sfingu i povikao iz sveg glasa: "O sfingo večna, glupo je i besmisleno tvoje pitanje. Nema Boga. Pa da ga i ima tamo gde ne dopiru moja čula, ne želim o tome da znam, a mogu i da živim bez Njega. Bogovi su mrtvi. Ne postoji ništa apsolutno, nema Vrhovnog Božanstva, ni prvog uzroka. Nema ništa drugo do večne i neprekinute bujice fenomena, koji slede jedan za drugim poput talasa, što teku u zatvorenom krugu kosmosa. O sfingo koja si nas toliko razočarala, mučiteljico mudraca i strašilo gomila, ja te se više ne bojim. Nije važno kako sam se oslobodio tvojih kandži, jer moja su imena Volja i Razum, sve mora kleknuti pred mojom vlašću. Zato sam ja tvoj gospodar, a ti više nisi potrebna. Isprazna bajko prošlosti, poslednja aveti umrlih Bogova, iščezni već jedanput u pesku pustinje i prepusti mi zemlju, da u svetu zavladaju slobode i sreća".

Tako govori novi čovek, nadčovek, koji se odlikuje naukom i znanjem, koji nisu ništa drugo do poznavanje materije. Današnji čovek ne razume Sfingu, koja je izgubila svoju aureo­lu, svoj zlatni nakit iz drevnih vremena, simbol Krilatog Sunca i svoju raniju moć. Jer nekada su kroz Njena usta govorili Bogovi u samoći hramova, a danas Sfinga ćuti i polako propada. A čovek, pobednik, posmatra svoj lik u ogledalu nauke i ne zna da kad Sfinge ne bude, neće ni njega biti.

Najednom, neki prestrašeni povikaše: "evo čoveče tvoga pretka, pozdravi tvog novog Boga". Njegova neumoljiva nauka strašno ga je ponizila, a u dubini svoje svesti on sluša glas, koji je sličan glasu Drevne Sfinge, koji je nežan i mio kao vazdušni talas što izlazi sa prvim zracima sunca: "Ludi čoveče, veli taj glas, koji si izrastao iz pepela majmuna, zaslužio si da se nikada ne uzdigneš. Znaj, da je tvoj najveći zločin što si ubio Boga!".

Tako raspoloženje stvorila je nauka bez duše, nauka bez Boga. Tako su nastale dve doktrine: agnosticizam i materijalizam, koji potpuno zagospodariše savremenim duhom. Agnosticizam kaže: ignorabimus, nikada nećemo saznati šta je suština stvari. Prestanimo, dakle, da se time bavimo. A materijalizam uči: ne postoji ništa drugo do samo materija i životinjski na­goni. Sa tom činjenicom treba da se pomirimo i podesimo, kako je najbolje moguće, naš život. Posledica ovih doktrina je ista: opšti fatalizam u istoriji i filosofiji, krajnji realizam u umetnosti, potiskivanje i slabljenje religioznih osećanja i pojma o Božanstvu. Oni misle da će osloboditi čoveka, ako ga oslobode od Boga, a učiniše ga robom stvari. Odsekavši glavu kosmosu, odsekli su glavu i čoveku. Samo se po sebi razume, da ja pritom ne mešam samu nauku, koja nas je zadivila svojim čudesnim delima, s onim fanatičkim propovednicima nauke koji uče agnosticizam i materijalizam. Oni crnim velom prekrivaju misao, te nam se svet pretstavlja kao kakvo ogromno groblje.

Ima i onih koji se bore protiv ovog talasa, koji skriva živu vasionu i vezuje u lance misao. Ali gde da nađemo plameni mač svetlosti, koji će saseći ovu koprenu?

Neki traže pomoć u starim metafizikama, ali njihovi apstraktni pojmovi nemaju vezu sa živom prirodom, a njihovo je oruđe tupo i nemoćno. Drugi se obratiše filosofiji, koja nauku razvrstava u delove i stvara opštu nemoć i jalovu rezignaciju, jer deli čoveka na dvoje. Neki se opet vraćaju dogmama crkve, a da ih zapravo i ne razumeju i traže utehu u obredima koji svojim čarima mogu da uteše čoveka, mada je i tog čara nestalo onoga dana, kada su obredi izgubili svoj uzvišeni smisao. Oni danas mogu uspavati nemir, ali ne mogu pružiti istinu.

Gde je mač svetlosti, koji će se zariti u mrak duše i ponore prirode kako bi pronašao Boga? Da li je nauka koja ubija doista gospodarica sveta? Nije li mudrost koja oživljavava, danas samo isprazna reč? Mnogi to danas kažu, a gotovo svi u to i veruju.

Postoji, ipak, iskonska, transcendentna i večna mudrost koja je nastanjena u srcu saznanja. Nekad je tekla širokim obalama Tigra i Eufrata, u zemlji koja je nestala. Danas je, čini se, tek maleni potočić koji se s mukom probija kroz peščano korito. Ovaj izvor, ipak, nikada nije sasvim presahnuo. Ova se mudrost služi drugim čovekovim sposobnostima, koje se razlikuju od onih koje koristi savremena nauka. Ova se mudrost naziva Magija, kontemplacija Božanstva, živo pričešće sa večnošću. Ona se rađa iz unutrašnje svetlosti, koja nastaje u čoveku na određenom stupnju njegovog razvoja, prolazi astralnim svetom, radionicom stvaralačkih sila, dok ne dospe u duhovni svet, svet porekla svih stvari. Nejasni su i nesavršeni pokušaji ljduskog jezika i umetnosti da nam prevedu ovu mudrost, ali je njen izvor čist i blistav, jer ona izlazi na javu usled duhovnih moći i direktnim sadejstvom sila, koje su stvorile svest. A nekadašnji mudraci ne samo da su razumeli ove zakone, već su i gledali u duhu velike tajne stvaranja pre nego što je zemlja oblikovana. Gledali su ih u živim slikama, koje lebde u astralnoj svetlosti, okom čistoga duha i zato zvezdama i planetama dadoše ista imena kao i kosmičkim silama, koje su ih stvorile. Zato su i planete postale Bogovi o kojima pripovedaju mitologije.

Veliki astronomi XVI i XVII veka: Kopernik, Galilej, Kepler i drugi, koji su formulisali zakone nebeske mehanike i našem pogledu otvorili neizmerne prostore, imali su slične koncepcije kao i haldejski magovi i egipatski sveštenici. Oni određuju vasionu po zakonu hijerarhijskog dinamizma, jednog opšteg animizma, koji je tačno diferenciran. Po njihovom shvatanju, iako nebom vladaju matematički zakoni, zvezde su živa bića, koje su oni gledali čitavom svojom dušom. Zato su u nebeskim telima osetili Bogove, a u kosmosu videli tragove stvaralačkog duha. Evo šta Kepler kaže na jednom mestu: Sve što je stvoreno, nije ništa drugo do čudesna simfonija, bilo da se odnosi na ideje, duh ili materijalna bića; sve se to drži zajedno i povezano je međusobnim odličjima koje nije moguće rastaviti i sve to tvori skladnu celinu. U Božanstvu vlada ista harmonija, vrhovni sklad, pošto nas je Bog stvorio po svome liku i udahnuo nam smisao i osećaj sklada. Sve što postoji je živo, nadahnuto životom, jer sve je postepeno i povezano. Nema zvezde koja nije živo biće i koja nema dušu. (Kepler, Harmonium Mundi, 1619).

Veliki okultisti i mistici XVI i XVII veka zahvatili su nekoliko čestica ove iskonske mudrosti. To nije bilo znanje, već neko uzvišeno gledanje. Henrik Kunrat pokušava da sažme tu spoznaju u delu pod naslovom Teatrum sampientiae aeternae. Jakob Beme joj se približio vizijama koje je opisao u delu Aurora. Paracelzus ju je proučavao u svojoj raspravi Astronomia magna. Lajbnic je predoseća nazvavši je perennis qaedam philosophia, a veliki teozof Rudolf Štajner naziva je Urweltweisheit, reč koja je neprevodiva, a otprilike znači: mudrost izvora svetova. Sve što čovek može postići u inspiraciji u viziji, nije ništa drugo do odraz duhovnih moći koje su stvorile svet. Časovničar ima ideju o satu i pravi ga prema toj ideji. Pošto je sat gotov, možemo rastavljajući ga na pojedine delove, pronaći ideju prema kojoj je konstruisan. Tako se i čovek odnosi prema božanskoj stvaralačkoj mudrosti. Ova mudrost je postojala pre nego što je svet bio stvoren. Bio je to plan sveta. Docnije je bio pripisan čoveku, ali su to ideje koje su izrazili bogovi. (R. Štajner, Beleške sa predavanja, 1909).

U srcu nekadašnjeg okultizma i svih okultnih nauka, koje su po prvi put definisali sumerski mudraci nalazi se nauka o vatri, koja je princip svega, tkanje kosmosa i oruđe Bogova. Vatra, koja je skrivena u svakoj stvari, jeste iskonski i nevidljivi plamen koji se spolja manifestuje u svetlu i dimu. Vatra je stvaralac, opšti agens i supstancija svega. Vatra je elementarni oblik materije, ona je u neku ruku telo Bogova, medij pomoću koga Oni deluju u svetu. Užareni put kojim Duh silazi u materiju, sjajna staza kojom se materija vraća Duhu. Ova drevna nauka o principu vatre, koju svojom proročanskom poezijom ispunjava i osvetljava Šotenerom, izražena je kasnije, u naučnom obliku, u delima najvećeg grčkog filozofa jonske škole, Heraklita iz Efesa. Heraklit je smatrao vatru opštim principom vidljivog kosmosa. Vatra je stvaralački element i njenim preobražajem, bilo da postaje ređa ili da se zgušnjava, nastaju sve stvari. Kondenzacijom od vatre nastaje para, a para se pretvara u vodu. Novom kondenzacijom nastaje zemlja. Tu pojavu Heraklit naziva kretanjem odozgo nadole. Obratno, zemlja kada postane ređa preobražava se u vodu, odakle nastaje sve ostalo koje se javlja na površini, a to je kretanje odozdo na gore. Dodajmo tome da vatra nije samo princip koji oživljava svet nego i element rasipanja i rušenja. Kosmos je nastao iz vatre, a vatra će ga i uništiti.

Podvucimo i to da se obe ove pojave javljaju u našoj kosmogoniji i da je u njima sadržan čitav istorijat našeg zvezdanog sistema: silaženje Duha u tvar i vraćanje materije svome izvoru. Recimo još i to da je Heraklit napisao svoju knjigu o vatri kao stvaralačkom principu u Dijaninom hramu u Efesu, želeći time da istakne kako njegovo znanje potiče od Božanskog nadahnuća, inspiracije, i da ga nije stekao samo mudrovanjem i razumom. Filosofija je u to doba bila intuitivna i sintetička, analitička postaje sa Elejcima, a dijalektička sa Sokratom, Platonom i Aristotelom.

Rudolf Štajner, teozof, koji spaja u jedno staru okultnu nauku o četiri elementa i principu vatre sa savremenim naučnim pogledima, kaže:

Da bismo bolje razumeli ovu drevnu i svetu nauku, koja nam dolazi sa Istoka, treba razmotriti kako se vatra odnosi prema ovim elementima. Savremeni materijalizam ne razume značenje ovih elemenata. U ezotorijskom značenju reč element ne znači kao danas jednostavna i nepretvorljiva tela, kako to želi moderna hemija. Elementi nisu ništa drugo do pojedinačna stanja materije.

Zemlja znači čvrsti element (te je, na primer, u tom smislu i led zemlja). Voda znači tekuće stanje (živa i rastopljeno gvožde su, prema tome, voda). Vatra ili toplina pretstavlja samo suptilnije i finije stanje od vazduha; možemo je nazvati materijom u obliku vazduha, kako bi to otprilike rekao Kruks. Vatra se razlikuje od ostalih elemenata najpre po tome što prodire kroz sve stvari dok su te stvari, jedne od drugih, rastavljene prostorom. Postoji još jedna razlika: sve što je čvrsto i žitko osećamo čulima, spolja. Tako možemo dotaći neko usijano telo, ali se toplina oseća tako reći i iznutra; drevna mudrost je to dobro zapazila. Vatra je ujedno, da tako kažemo, i spoljni i unutrašnji element u odnosu na čoveka i sve druge stvari. Mudraci su zapisali: sa vatrom materija postaje duša; u vatri ima duše, a u duši ima vatre.

Vatra je, dakle, ulaz kojim prodiremo iz spoljneg sveta u unutrašnje stvari. Kada posmatramo neki predmet koji gori, zapazićemo dve stvari: dim i svetlost. Svetlost se rađa iz vatre, ali se možemo zapitati da li je i doista vidimo? Obično mislimo da je vidimo, ali to nije istina. Mi vidimo samo čvrste stvari obasjane svetlošću, ali ne i samu svetlost. Fizička svetlost je, u stvari, nevidljiva. Tokom preobražaja, kad iz vatre nastaje svetlost, doživljavamo nešto nevidljivo, duhovno, eter. Obratno se događa sa dimom. Kad jedna stvar gori vidimo i učestvujemo u nečemu što je materijalno i duhovno, jer nastaje svetlost, ali ujedno nastaje i neprozirni dim. Vatra sadrži u sebi duhovni element. Ništa se ne rada samo za sebe, odvojeno, svaki napredak ima i svoj nazadak, koji je u srazmeri sa napretkom. Tamo gde nastaje svetlost nastaje i mrak. Dim nastaje iz vatre, voda iz vazduha koji je zgusnut u tečnost, a zgusnuta tečnost jeste zemlja. Čitav kosmos se u tom smislu sastoji iz vatre i duha, koji je zatvoren i prognan u materiju.

Kad se ovako zagledamo u radionicu svetova promatrajući kako njegovim žilama teče svemoćna vatrena reka, agens života, lakše ćemo razumeti veličanstveni i moćni kult prvih Arijaca koji su slavili vatru, pošto im se ona činila supstancijom i odećom Bogova. Drevni mudraci su smeštali Bogove na vatrene prestole, jer je vatra i svetlost koja isijava Njihov element.

Šta je to na vrhu Kule Svetlosti? Ako se uzdignemo stepenicama materije naićićemo na Duh. Ako se uzdignemo stepenicama svesti čovekove naićićemo na Boga. Isto tako, kao što se iznad četiri elementa nalaze drugi, suptilni elementi, tako i iznad ona četiri carstva prirode: rudnog, biljnog, životinjskog i ljudskog uzdižu i ostala carstva, koja se razlikuju od stvari. To su sfere Bogova. To je sfera Duhovnih Sila, koje se uzdižu nad čovekom i koje možemo nazvati kreatorima kosmičke radionice, jer Njihova je akcija najživlja i najsloženija i prodire duboko u materiju kao i u tajnu ljudske individualnosti.

Ova knjiga, i ostatak kodeksa Zag Nehar, omogućavaju tragaocu da dođe do podnožja Kule Svetlosti. Dalje mora sam. Na vrhu je Kapija Bogova. I kroz Nju mora sam.

Izbor uvek postoji.

 

 

 

 

Uvodna razmatranja

 

MAGIJA

 

Verovanje u realnost postojanja okultnog, pojava je koju srećemo tokom istorije u svim tradicijama, kulturama i civilizacijama. Tako je i danas. Verovanju da postoji magija priklanja se i dobar deo savremenih naroda. Ako analiziramo religije, kako stare, tako i nove, videćemo da se svuda spominje postojanje različitih duhovno moćnih ljudi koji svojim duhovnim i fizičkim silama nadmašuju običnog čoveka, a veza tih ljudi sa onostranim silama koje im pomažu u ostvarivanju čarobnih efekata stavljajući im na raspolaganje svoje usluge, smatra se čarobnjaštvom, magijom ili veštičarenjem.

Postoji mnogo naziva za magove i ono čime se oni bave, ali nekako je najprihvatljivije nazvati to magijom. Posebno treba naglasiti da je osnovni cilj svakog ko se magijom bavi ozbiljno, razvoj i uzdizanje sopstvene svesti.

Magija nije ništa drugo do manipulacija energijama, i da bi se ta moć stekla, sve što se u magiji uči je kako sačuvati stečenu i akumulirati mnogo druge energije.

 

 

 

Biti mag ili veštac znači biti vešt, odnosno posedovati veštinu. Biti vešt ne znači posedovanje odrđene veštine već, biti univerzalno vešt, vešt u svemu.

Saživljavanjem sa prirodom otvara se put u okultno. Mag posmatra nebo, razgovara sa oblacima i zvezdama, osluškuje vetar, druži se sa životinjama i čvrsto stoji na zemlji. Zaljubljen u cveće, mag s njim sklapa lično poznanstvo i baš zbog toga od njega traži da leči ili oboli, opčini ili rasčini, zavede ili razvede, oživi ili život uzme.

To znači odvojen i samotnjački život. On nema rodbinu ni prijatelje. Razlog tome je odnos običnog sveta prema magiji i stav duhovnih i svetovnih vlasti. Stav različitih religija određen je stanovištem tih religija prema onim onostranim silama, duhovima i bićima sa kojim mag ostvaruje vezu. U jednobožačkim religijama kontakti sa onostranim su zabranjeni posebno ako su ta bića neprijateljski raspoložena prema vladajućem božanstvu. Mnogobožačke religije su znatno fleksibilnije i magiju podržavaju ukoliko je usmerena u interesu vladajućeg duhovnog ustrojstva. Stavovi svetovnih vlasti u prošlim vremenima, a i danas potpuno su indiferentni ukoliko ne štete interesima države ili vladajućem društvenom sistemu. Zbog te javne nesigurnosti magija je život u tajnosti. Mag je individua samostalna i nezavisna kojom je nemoguće manipulisati i upravljati i zbog toga je opasnost u društvu jer ne podleže uticaju vladajuće klase i vladajućem ustrojstvu sistema vrednosti. Cilj svakog maga jeste da u svet magije uvede što više ljudi. Eto razloga više za odbojnost svake vlasti prema sistemu vrednosti u svetu magova.

Dakle, ovde je na sceni rat između dva sveta, sveta globalizacije s jedne, i sveta individualizacije s druge strane.

 

 

 

Obično se smatra da su magovi muškarci koji su čarali i bacali čini u starom i srednjem veku. Međutim magovi postoje i deluju i danas. Magovi su kadkad organizovani u okultna bratstva koja deluju uglavnom tajno ili polujavno.

U svetu okultnog je mnogo više žena nego muškaraca. U jednoj staroj knjizi je zapisano »na jednog vešca, deset hiljada veštica«. Zašto? Magija podrazumeva genijalan um. Takav um poseduje žena, to je svojstveno njenoj prirodi. Ona je kao zemlja, ona rađa. Ona poznaje najmisteriozniju tajnu prirode, ona je intuitivna i ima uvid u sve tajne. Žena se rađa kao vila. Zanos, kojem se prepusta, od nje stvara proročicu. Ljubav od nje čini čarobnicu. Žena uvek razmišlja, ona se snalazi u svakoj situaciji. Žena odlučuje o sudbini, ona vlada svetom. Niko kao žena ne može ublažiti bol, smanjiti patnju, rešiti probleme, odagnati muke. Ona rađa sinove i bogove. U određene dane je vidovita i ima bezgraničnu moć želje i sna.

Žena je za muškarca kao boginja, jer on ne zna tajnu rađanja. Jednostavan je i prost. Njegov um je ograničen, podložan iluziji i ne može ništa od onoga što žena može. Ni hiljadu muškaraca kao jedna žena. On nosi aktivan princip i zbog toga je, kao i u ovom i u svetu magije muškarac neophodan.

 

 

 

Magija postoji. To danas znaju svi, međutim, ne zna svako za postojanje Magavana ili, kako se još nazivaju, Kraljevi Čarobnjaci. Oni rade sami i veoma retko se dešava da pripadaju nekom okultnom bratstvu. Njihova filosofija i sistem veština imaju izvesnih sličnosti sa opšte poznatom magijom pa se često dešava da ih ljudi zamenjuju sa vešcima. Razlika je velika i zbog toga se mora razjasniti.

Obred magavana teži kompleksnosti do najsitnijih detalja. On dovodi svoju svest u potrebno stanje da sazove i zapoveda bićima na svim planovima postojanja. Podizanje svesti na određeni nivo podrazumeva i poprimanje izmenjenog i odgovarajućeg oblika. Magavan to čini uvek sam, za razliku od ceremonijalnih magova koji rade u paru ili grupi.

Magavanu se ne prilazi bez čiste namere, jer on je kao Crna rupa u svemiru. On uzima. Nekad samo pogledom, nekad dodirom, i kad u seksualnom činu izgleda kao da daje sebe, on proždire, kao zmija svoj plen. Samo ljudsko biće čiste namere može da se preda sili kojom magavan upravlja, jer kao što u svemiru iza Crne rupe stoji Bela koja rađa nove svetove, tako i magavan preobražava ljudsko biće u novu iskru, novog čoveka što poput Zmaja stoji i gospodari Nebom i Zemljom.

Magavan se rađa pod posebnim ili neuobičajenim okolnostima. On ima žensku intuiciju i polovinu ženske prirode. On razmišlja, ali voli da spekuliše. On ne rađa, ali zna tajnu stvaranja. On oblikuje materiju i udahnjuje joj život. On je čarobnjak i alhemičar, ratnik i tragač. On koristi prava imena Bogova, Anđela, Demona, Duhova i svih stvari materijalne i nematerijalne prirode. On zna sve simbolizme i poznaje mirise, boje i zvukove. Magavan gospodari u svim korespondencijama i zbog toga stoji iza drevnih moćnih reči:

Ja znam čarobnu moć Sile.
Ja poznajem vas i znam vaša Imena.
Izrekoh reči moći!

Magavan je astrolog i prorok, sveštenik prirode i lekar, alhemičar i učitelj. Proroci i vidovnjaci tumače sudbinu, a magavan je stvara. U tome je velika i suštinska razlika. Magavan priziva, odvraća, oblikuje i proizvodi sudbinu.

Kraljevska proročica iz Persije, čarobna Kirka, što sa prestola istoka poučava o svojstvima bilja i putanjama zvezda, jasno je videla budućnost, kao i uzvišena Sibila, što je obasjana svetlošću s podnožja Delfa saopštavala svoja proročanstva oplakujući ih u iščekivanju. Magavan budućnost stvara. Više od Kirke, više od Medeje, on ima moć čudotvorstva i u prirodi nalazi svoju sestru i saputnicu. Nasuprot proročici zagledanoj u svitanje, magavan upire pogled u noć, ali ta tamna noć mnogo pre svitanja najavljuje novi dan.

 

 

 

Pod Velom Noći Magija izvire iz hijeratičkih i mističnih alegorija drevnih učenja, iza tame i čudnih iskušenja svih posvećenja, pod pečatima na svim svetim spisima, u ruševinama Ninive i Tebe, na izmrvljenom kamenju starih hramova i na potamnelom licu asirske ili egipatske sfinge, na čudovišnim i predivnim slikama koje indijskim vernicima tumače nadahnute stranice Veda, na kriptičnim slikama iz naših starih knjiga o alhemiji, u ceremonijama koje prate prijeme u sva tajna društva, svuda postoje naznake jednog učenja, jedinstvenog i pažljivo prikrivenog.

Okultna filosofija je odnegovala i dala ime svim uzvišenim moćima, ona je ključ svih božanskih tajni i apsolutna vladarka u vremenima kada je bila dostupna samo sveštenicima i kraljevima. Vladala je u Mesopotamiji, sa Magima, koji su na kraju nestali onako kako iščezavaju zemaljski vladari, zbog zloupotrebe svoje moći. Obdarila je Indiju najčudesnijim nasleđem i neverovatnim bogatstvom poezije, čari i straha u njenim simbolima. Učinila je da Grčka uznapreduje do muzike Orfejeve lire i krila principe svih nauka, čitav razvoj ljudskog uma, u tada slobodoumnim Pitagorinim računima. Mitovi obiluju njenim čudima, a istorija, pokušavajući da prozre ovu nepoznatu moć, se sjedinila sa mitom. Svojim proročanstvima ona je podizala i rušila kraljevstva, navodila tirane da drhte na svojim tronovima, upravljala umovima, gospodarila radoznalošću i strahom.

U magiji nema ničeg nemogućeg. Kroz nju magavan upravlja elementima, govori jezik zvezda i usmerava putanje planeta. Kad on progovori, mesec boje krvi ruši se sa neba, mrtvi ustaju iz grobova i mrmore zloslutne reči, dok noćni vetar prolazi kroz njihove lobanje. Magavan gospodari ljubavlju i mržnjom, veštinom daruje ljude rajem ili paklom po svojoj volji. On raspolaže svim oblicima i bira lepotu ili rugobu. Uz pomoć Kirkine palice pretvara ljude u zveri i životinje u ljude, naizmenično. On čak raspolaže životom i smrću, može da podari bogatstvo i besmrtnost svojom kvintesencijom ili eliksirom.

 

 

 

Moćna je bila Magija od Zaratustre do Manilija, od Orfeja do Apolonija iz Tijane, kad se hrišćanstvo, odnoseći na kraju pobedu nad veličanstvenim snovima i titanskim stremljenjima aleksandrijske škole, usudilo da javno anatemiše ovu filosofiju, i tako je prisililo da se povuče u još veću tajnost i bude misterioznija više nego ikada. Osim toga, o posvećenicima počeše da kolaju čudne i uznemirujuće glasine. Ljude je pritiskala neka zlokobna sila, a uništavali su ih i razarali oni kojima su dozvolili da ih prevari njihova slatkorečivost ili čarolija njihovog nauka. Žene koje voleše, pretvoriše se u Strige, a njihova deca nestajala su tokom noćnih okupljanja, dok su muškarci u drhtavici šaputali o krvavim orgijama i gnusnim gozbama. U kriptama drevnih hramova ostajale su kosti, krici ispunjavaše noć, letina se sušila, a stoka oboljevala, kada bi prolazio Mag. Bolesti koje prkosiše lekarskoj veštini su harale, a zasluga za to svaki put pripisivala se otrovnom pogledu posvećenika.

Konačno, začula se kletva koja glasno optuživaše Magiju, samo ime posta zločin, a sveopšta mržnja iskazana uzvikom: "U vatru s magovima!" baš kao što se nekoliko vekova ranije klicalo: "Hrišćane lavovima!" Gomila svoju zaveru kuje samo protiv prave sile. Ona ne zna šta je istina, ali dobro oseća ono što je snažno. Onaj kojeg Crkva naziva Zaštitnikom Crkve, sveti Kiril, poveo je tu naoružanu gomilu u poslednji veliki obračun sa nasleđem i znanjem pohranjenim u hram i biblioteku rimske metropole Aleksandrije. Počinjen je, možda najveći i najgnusniji zločin u istoriji ljudskog roda, spaljena je Aleksandrijska biblioteka, srušen hram, a mrtve niko nije ni brojao...

 

 

 

Novi vek, vek opčinjen Rusoovim raspravama i Kaljostrovim iluzijama, doneo je nauku i ismejao i hrišćane i magove. Ali, kako je ljudsko neznanje oduvek zaziralo od nepoznatog, magija je morala da se skriva kako bi izbegla strasne nalete slepe želje: odevala se u nove hijeroglife, tajila svoje namere, poricala svoje stvarne nade. Izrastajući iz magije u nauku ona stvara rečnik alhemije, nenarušivu iluziju za neupućene u njihovoj pohlepi za zlatom, jezik koji je živ samo za pravog učenika Hermesa. Tu sad izranja jedno delo, ali iako je u izvesnom smislu popularno i može se svuda pronaći, ono je najokultnije od svih i najmanje poznato. To delo je ključ za sva ostala. Objavljeno je, ali ostalo je nepoznato u javnosti. Niko ne sumnja u to da ono postoji i niko ne pomišlja da ga traži tamo gde se ono u stvari nalazi. Ta knjiga, koja je možda i najstarija, nikada nije bila prevedena. Međutim, sačuvana je onako kako je zapisana u prastarim znacima, na odvojenim plavo-zelenim listovima od nepoznatog materijala nalik na drvene ploče. Ta činjenica je izbegla pažnji, iako je čuveni naučnik otkrio ne baš njenu tajnu, ali zato podatak da je sačuvana u samo jednom primerku. Drugi naučnik, po prirodi više sklon fantastici nego racionalnom zaključivanju, proveo je trideset godina u izučavanju ovog remek dela, i uspeo je da dođe samo do pretpostavke o njegovoj punoj važnosti.

Delo je uistinu monumentalno, začuđujuće snažno, jednostavno kao arhitektura piramida, i shodno tome, isto tako trajno, knjiga koja je rezime sveg znanja, koja nudi rešenja za sve tajne svojim beskrajnim upućujućim mislima. Remek delo, možda, ne sasvim ljudskog uma. Ona se bez sumnje može ubrojati medu najvrednije darove koje nam je zaveštala prošlost. Ona je univerzalni ključ čije reči uvode u zanos svaki duh na putu u Sveto Kraljevstvo. To je Knjiga Kralja Tota, kojeg grci zovu Hermes.

Sigurno je da u domenu duhovnosti, kojom upravlja Reč, ništa što je bilo zapisano ne može nestati. Sve što ljudi prestanu da razumevaju za njih više ne postoji, bar u poretku Reči, i to onda prelazi u područje enigme i misterije.

U početku hrišćanstva u Aleksandrijskoj školi, magija i hrišćanstvo su bili gotovo udruženi pod pokroviteljstvom Ammoniusa. Hermesova doktrina se skoro u potpunosti može naći u spisima koji se pripisuju Dionisiju Areopagiti. Sa ovim periodom izraženih apstrakcija i strasnog ratovanja rečima treba takođe povezati filosofsku vladavinu Julijana, nazvanog Apostata otpadnik, jer je u svojoj mladosti nevoljno ispovedao hrišćanstvo. Svi su svesni toga da je Julijan imao tu nesreću da ne bude heroj u Plutarhovo vreme, ali ono što većina ne zna je to da je on bio jedan od prosvetljenih i posvećenik prvoga reda. Verovao je u jedinstvo Boga i u univerzalnu doktrinu Trojstva. Nije žalio ni za čim iz starog sveta, osim za njegovim predivnim simbolima i njegovim čarobnim prizorima. Julijan nije bio paganin, već gnostik koga su privlačile alegorije grčkog politeizma, kome je na nesreću ime Isusa Hrista bilo manje zvučno od imena Orfeja. Imperator u njemu, ispaštao je zbog akademskog ukusa filosofa i retoričara, i nakon što je dopustio sebi spektakl i satisfakciju iščezavanja poput Epaminonde u vreme Katona, u javnom mnjenju, tada već potpuno pokrštenom, bio je anatemisan zbog svoje nadgrobne besede i dobio je prezriv epitet za sva vremena.

Zato, ustanite i otvorite oči, ali pazite pre svega da ne napravite ni jedan hrišćanski znak, niti da izgovorite neku hrišćansku reč.

 

 

 

Da li su Templari zaista obožavali Bafometa? Da li su sramno pozdravili Mendesovog jarca? Kakvo je u stvari bilo to tajno i snažno društvo koje je ugrozilo Crkvu i Državu, a zatim bilo uništeno u tišini? Ni o čemu ne sudite blago. Templari su krivi za veliki zločin. Izložili su očima profanih svetilišta drevnih misterija. Oni su ponovo pokupili i podelili sve plodove sa drveta saznanja da bi tako postali gospodari sveta. Sud izrečen protiv njih viši je i mnogo stariji od suda pape ili kralja.

Šta se onda dešava u svetu i zašto sveštenici i vladari strahuju? Kakva tajna sila preti vladajućem poretku? Nekoliko ludaka tumara iz zemlje u zemlju, krijući, kako oni kažu, Kamen Mudrosti pod svojom dronjavom odećom. U stanju su da pretvore zemlju u zlato, a nemaju šta da jedu, niti krov nad glavom! Njihova čela su obavijena oreolom slave i senkom sramote! Koju to tajnu ovi ljudi nose sa sobom? Zašto im se čude, a ne razumeju ih? Zašto su osuđeni, a da ih nisu ni saslušali? Zašto su posvećeni u te strašne tajne nauke od kojih se Crkva i društvo plaše? Zašto su upoznati sa stvarima o kojima drugi ne znaju ništa? Zašto oni kriju ono što drugi žude da saznaju? Zašto su obdareni strašnom i nepoznatom moći? Pitanja, pitanja, pitanja...

Odgovor je: Okultna nauka, Magija! Ali opet pitanja... Šta je zapravo bila ta Magija? Kakva je bila moć tih ljudi, nekada tako ponosnih, a potom proganjanih? Ako su bili zaista jaki, zašto nisu nadvladali svoje neprijatelje? Ali, ako su bili slabići i lakrdijaši, zašto su im ljudi ukazivali čast plašeći ih se? Da li Magija postoji? Postoji li neko okultističko znanje koje je uistinu moć i čini čuda, koja se mogu uporediti sa čudima potvrđenih religija? Na ova poslednja dva istaknuta pitanja odgovoram potvrdom, a na sva pitanja ovom knjigom.

Knjiga će opravdati sledeću tvrdnju: postojala je i još uvek postoji moćna i prava Magija. Sve što je o njoj rečeno u legendi, istina je na izvestan način, pa ipak, suprotno opštoj navici popularnog preuveličavanja, to nije istina u potpunosti. Zaista postoji strašna tajna, čije je otkrivanje već jednom promenilo svet, kao što potvrđuju sumerska i egipatska religijska tradicija, koju je i Mojsije preneo u Knjigu Postanja.

Tajna predstavlja fatalnu Spoznaju Znanja rezervisanog samo za Bogove, a posledica njene spoznaje je smrt. Mojsije znanje opisuje slikom Drveta Spoznaje Dobra i Zla, koje stoji u središtu zemaljskog Raja, u blizini Drveta Života, sa kojim je spojeno korenom. U podnožju tog Drveta nalazi se izvor četiri misteriozne reke koji čuvaju plameni mač i četiri heruvima... Kakvo Znanje čuvaju četiri sumerske Sfinge? Šta je to u, još uvek, skrivenom Hramu Tota? Kakav je to misteriozni Izvor u Dvaranama Amenti? Šta to tako besomučno Kraljica Ereškigala čuva u Bezdanu?

 

 

 

Postoji jedna jedinstvena, univerzalna i trajna dogma, snažna kao vrhovni um, jednostavna, kao sve što je veliko, razumljiva, kao svaka opšta i apsolutna istina. Iz te dogme proističu sve ostale. Isto tako, postoji nauka koja daje čoveku nadljudske moći, Magija. Te moći su toliko mnogobrojne da je lakše reći, sve što um zamisliti može i još ono što zamisliti ne može, Ali neke poređati mogu:

Magavan stoji pred Bogom licem u lice.
On razgovara prisno sa Sedam Duhova koji upravljaju nebeskim silama.
On je iznad svih patnji i svih strahova.
On vlada Nebom i Bezdan mu je potčinjen.
On raspolaže svojim životom i jednako utiče i na tuđe.
On ne podleže nesreći, niti propast može da ga skrha.
On je među neprijateljima nepobediv.
On zna tajne prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
On poseduje tajnu uzdizanja mrtvih i ključ besmrtnosti.
On ima Kamen Mudrosti i Univerzalni Lek.
On zna Zakone neprestanog kretanja i kruga.
On zna Tajnu Zemlje i Preobražaja svih tvari.
On potčinjava najsurovije životinje.
On ima moć da izgovori reči koje paralizuju i očaravaju zmije.
On poseduje Pečat koji pruža univerzalno Znanje.
On stiče znanje ne-učenjem i ne-delanjem
On jednim pogledom prodire u dubine čovekove duše i misterije srca žene.
On može naterati prirodu da ga od ropstva sebi oslobodi.
On predviđa sva buduća zbivanja uzrokovana vidljivim i nevidljivim.
On pruža najdelotvorniju utehu i najbolji savet.
On nadvladava svaku pošast.
On vlada ljubavlju i mržnjom.
On zna tajnu bogatstva i uvek je njegov gospodar, a nikada rob.
On uživa čak i u siromaštvu, ali nikada nije bedan i jadan.
On zna Tajnu Vatre, Zemlje, Vazduha i Vode.

On zna Tajnu Sile koja elemente spaja i razdvaja.

U prirodi postoji Sila neuporedivo snažnija od svake poznate, a čovek koji njome ovlada i usmeri je, u stanju je da izmeni lice celog sveta. Ova Sila beše poznata starima, ona sadrži Univerzalni Agens čiji je vrhovni zakon Ravnoteža, dok je njegov pravac povezan s Velikim Arkanumom transcendentalne Magije.

Usmeravanjem tog agensa moguće je menjati redosled godišnjih doba, izazivati dnevne pojave noću, u jednom trenutku opštiti između dva kraja zemlje, videti šta se dešava na drugom kraju sveta, isceljivati ili zadavati rane na daljinu, govor učiniti univerzalno razumljivim. Ovaj agens jeste upravo ono što su posvećenici u srednjem veku nazivali Prvom Stvari Velikog Dela. Gnostici ga predstavljaše kao ognjeno telo Svetog Duha. Bio je predmet divljenja u tajnim Ritualima izvođenim na Sabat i u Hramu predstavljen hijeroglifskom figurom Bafometa ili Androgina. Ovo su tajne okultne filosofije, to je istorija Magije.

Ključ svih magijskih alegorija nalazi se na pločicama koje znamo kao Totove. Oko ove knjige, koju možemo nazvati kamenom temeljcem celokupnog zdanja magije, grupisane su nebrojene legende koje su ili njen delimični prevod, ili njen komentar koji se neprestano reprodukuje u hiljadu različitih formi.

 

 

 

Ponekad se ingeniozne priče skladno slažu u veliki ep koji je obeležje jedne epohe, iako neposvećenima nije jasno kako i zašto. Tako predivna priča o zlatnom runu prenosi, ali istovremeno prekriva velom hermetičku i magijsku doktrinu Orfeja i, ako se vratimo samo mističnoj grčkoj poeziji, to je zato što nas svetilišta Egipta i Indije na izvestan način poražavaju svojim bogatstvom, ostavljajući nas neopredeljene sred takvog obilja.

A mi smo željni da odmah dostignemo Tebaidu, tu strašnu sintezu celokupne doktrine, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, tu beskrajnu priču koja, kao Orfejevo božanstvo, doseže do oba kraja ciklusa ljudskog života. Neverovatno! Sedam kapija Tebe, koje su napali i branili sedmorica poglavara, zaklinjući se krvlju svojih žrtava, imaju isto značenje kao i sedam Kapija na sedam spratova sumerske piramide, Kule Svetlosti na čijem je vrhu Kapija Bogova.

Tajanstveno poreklo Edipa, koji je pronađen dok je visio na nekom drvetu u Kiteronu kao kakav plod koji krvari, priziva Mojsijeve simbole i pripovesti iz Knjige postanja. On napada svog oca i ubija ga u neznanju, izvanredno proročanstvo slepog oslobođenog razuma, nezavisnog od nauke. Nakon toga, on sreće sfingu, taj simbol nad simbolima, večitu nepoznanicu za običan svet, granitni pijedestal učenja mudraca, proždrljivo i tiho čudovište, čiji nepromenljivi oblik izražava dogmu Velike Univerzalne Misterije.

Kako se tetrada pretvara u dijadu i objašnjava trijadom? Kakva je to životinja koja ujutru ide na četiri noge, u podne na dve, a s večeri na tri? Rečeno jezikom filosofije, kako je doktrina o elementarnim silama stvorila dualizam Zaratustre, dok je u isto vreme dala trojstvo kod Pitagore i Platona? Koji je konačni uzrok alegorija i brojeva, konačna poruka svih simbolizama? Edip odgovara jednostavnom i užasavajućom rečju koja uništava sfingu i proglašava božanskog Kralja Tebe: odgovor na zagonetku je Čovek.

Nesrećnik. Previše je video, pa ipak kroz zamagljeno staklo. Još samo malo i on će ispaštati svoju zlokobnu i nesavršenu vidovitost dobrovoljnim slepilom, a zatim će iščeznuti u sred oluje, isto kao i sve civilizacije koje, svaka u svoje vreme, pogode odgovor na sfingino pitanje, ne dosežući do njenog složenog smisla i tajne. Sve je simbolično i transcendentalno u tom titanskom epu o ljudskim sudbinama.

Dva zavađena brata čine drugi deo Velike Misterije, božanski okončane žrtvovanjem Antigone. Sledi poslednji rat; braća ubijaju jedan drugoga; Kapaneja je uništio oganj, kojem je on prkosio, a Amfijaraja je progutala zmija. Sve su to razne alegorije koje svojom istinom i veličanstvenošću zaprepašćuju one koji mogu da pojme njihov trostruki hijeratički smisao.

Tajna knjiga drevnog posvećenja bila je poznata i Homeru koji skicira njen plan i glavne figure na Ahilejevom štitu sa podrobnom preciznošću. Ali, čarobne Homerove priče zamenile su suviše brzo u narodnom sećanju jednostavne i apstraktne istine drevnog otkrovenja. Humanost je prionula uz formu i učinila da ta ideja bude zaboravljena. Znaci su izgubili snagu umnožavajući se.

Magija se takođe iskvarila u tom periodu, degenerisala se kod tesalskih vračeva u najprostije vradžbine. Edipov zločin dao je svoje smrtonosne plodove, i nauka o dobru i zlu izdigla je zlo u svetogrdno božanstvo. Ljudi, iznureni svetlošću, sklonili su se u senku telesne supstance. San o toj praznini, koja je ispunjena Bogom, izgledao je u njihovim očima veći od samog Boga. Tako je nastao pakao. Zločin Kralja Tebe je bio u tome što on nije uspeo da shvati sfingu, što je prekinuo pošast u Tebi, ali pri tom nije bio dovoljno čist kako bi dovršio ispaštanje u ime svog naroda. Kuga je, usled toga, ubrzo osvetila smrt čudovišta, i Kralj Tebe bio je prisiljen da napusti presto. Žrtvovao je sebe užasnom duhu sfinge, živom i halapljivom više nego onda kada je od oblika postao ideja. Edip je pogodio šta je čovek, a iskopao je svoje vlastite oči jer nije video šta je Bog. Otkrio je polovinu Velike Tajne, a da bi spasao svoj narod, beše neophodno da drugu polovinu ponese u izgnanstvo i u grob.

U čarobnoj poemi o Psihi, koju sigurno nije izmislio Apulej, Veliki Magični Arkanum se ponovo pojavljuje u vidu tajanstvenog saveza između jednog boga i slabe smrtnice, napuštene i ostavljene nage na steni. Psihi je zabranjeno da sazna tajnu svog idealnog kraljevstva, a ukoliko vidi svog muža izgubiće ga zauvek.

Zar Elohim iz Izraela i Apulejevi bogovi svi zajedno ne potiču iz svetilišta Memfisa i Tebe? Psiha je Evina sestra, ili još bolje, ona je spiritualizovana Eva. Obe čeznu za spoznajom i gube nevinost u čast iskušenja. Obe zaslužuju da ih bace u pakao, jedna da bi donela staru Pandorinu kutiju, druga da pronađe i smrska glavu drevne zmije, simbola vremena i zla. Obe su krive za zločin koji će morati da ispašta Prometej starih vremena i Lucifer iz hrišćanske epopeje, prvi kojeg je oslobodio Herakle, i drugi kojeg je nadvladao Spasitelj. Velika Magična Tajna je tako Psihina lampa i bodež, Evina jabuka, sveta Prometejeva vatra, gorući Luciferov skiptar, ali je takođe i Sveti Krst Iskupitelja. Poznavati sve ovo da bi se zloupotrebilo ili razotkrilo, zaslužuje kaznu patnjom, ali znati onako kako to treba da se zna, upotrebljavati ali ne otkrivati, znači biti gospodar Apsoluta.

Da je Edip, umesto što je ubio, savladao sfingu upregnuvši je u svoje kočije i tako ušao u Tebu, bio bi kralj bez počinjenog incesta, bez nesreća i bez egzila. Da je Psiha, pokornošću i ljubavlju, nagovorila Kupidona da se otkrije, nikada ga ne bi izgubila. Ovako, Kupidon je jedna od mitoloških slika Velike Tajne i velikog Agensa. Jer, ona istovremeno postulira akciju i strast, prazninu i obilje, strelu i ranu.

Nakon predivnog Apulejevog Zlatnog magarca nije više bilo magičnih epova. Nauka, pokorena u Aleksandriji fanatizmom Hipatijinih ubica, pokrštena je, tačnije, sakrila se pod hrišćanskim velom sa Amonijem, Sinesijem i pseudonimnim autorom knjiga Dionizija Areopagite. U tim vremenima bilo je neophodno rešiti čuda sujeverja i osloboditi nauku korišćenjem nerazumljivog jezika. Ponovo je oživelo hijeroglifsko pisanje: izmišljani su simboli kako bi se čitava doktrina sažela u jedan znak, niz pokušaja i otkrića u jednu reč. Kakav je bio cilj onih koji su pretendovali na znanje? Tražili su tajnu Velikog Dela, formule koje bi ih uvek spašavale od progonstva i mržnje, čineći da ih smatraju maloumnicima, a sve te formule označavaju velike magijske Tajne.

 

 

 

Magija se smatra najvišom naukom jer otkriva kako metafizičke tako i metapsihičke zakone koji važe na svim planovima postojanja. Ne postoje čuda kao takva, nema ničega natprirodnog, jer u to veruju samo oni ljudi kojima činjenice i tajne ostaju skrivene, pošto oni nisu u stanju da ih spoznaju. Strogo govoreći, nije ispravno govoriti o nižoj i visokoj magiji jer postoji samo jedna jedinstvena magija, a od stepena zrelosti do kojeg je mag stigao meri se njegov lični razvoj. Univerzalni zakoni, bez obzira da li su primenjeni sa dobrim ili lošim namerama, ostaju uvek isti. Primena zakona zavisi od karaktera i namera pojedinca. Ako mag koristi svoje moći u dobre svrhe, on obično za sebe kaže"beli mag", i suprotno, kad svoje sposobnosti koristi u loše svrhe naziva se "crnim magom". Međutim, bez obzira da li su dela maga moralno dobra ili loša, njih izazivaju baš isti zakoni. Razuman čovek će bez sumnje shvatiti da ne postoji ni bela ni crna magija. Tu razliku su u opštu upotrebu uvele mistične i religiozne sekte, jer one osobu koja im se ne sviđa nazivaju crnim magom. Da li je noć loša, a dan dobar? Jedno ne postoji bez drugog.

Pravi mag neće nikada potcenjivati negativno, i, istovremeno, on neće ni pokušavati da ga uništi. On će uvek dozvoliti negativnom da zauzme svoje mesto, i ono mu mora biti korisno isto kao i pozitivno. To znači da mag neće nikada negativne moći posmatrati kao zle moći. On na dobro i zlo neće gledati sa religijske, već sa univerzalne tačke gledišta.

Magija se obično pogrešno shvata kao veštičarstvo. Mag se uvek pridržava univerzalnih zakona, on poznaje njihove uzroke i posledice i svesno koristi te moći. U veštičarstvu praktikant koristi moći čije poreklo ne poznaje, mada je sasvim svestan posledica koje proističu iz korišćenja tih moći i nema pojma o njihovim stvarnim vezama, jer ne poznaje univerzalne zakone u smislu pravih odnosa između operisanja, razvijanja i funkcionisanja tih univerzalnih zakona. Mag nikada neće učiniti ništa bez potpunog znanja o tome šta radi. Postoje i šarlatani koji pokušavaju da prevare ostale ljude. To su varalice koje vole da se hvale svojim visokim magijskim sposobnostima koje, uistinu, ne poseduju, i pokušavaju se ogrnuti velom mistične tajnovitosti da bi prikrili svoje neznanje. Baš ova kategorija ljudi je odgovorna za ozloglašeno ime koje je dobila magijska nauka. Karakteristike maga nisu tajanstvenost, niti spoljašnja pompa, već sasvim suprotno. On je skroman i uvek pokušava da pomogne ljudima, a zrelim osobama da objasni tajne magije. Naravno, on neće svoje tajne odavati ljudima koji za njih nisu dovoljno zreli, da bi izbegao poniženje. Mag neće nikada svojim spoljašnjim ponašanjem odavati svoje znanje magijske nauke. Mag skoro da se i ne razlikuje od prosečnog čoveka, jer on uvek pokušava da se prilagodi svakoj osobi, svakoj situaciji ili slučaju. Njegov magijski autoritet je duhovni i nema potrebe za spoljašnjim sjajem.

Postoji još jedna niža varijanta magije koju treba pomenuti zato što se ona često pogrešno brka sa pravom magijom, ali sa njom nema nikakve veze. To je takozvana veština opsenarstva. Madioničareva manuelna veština i njegova sposobnost da izazove iluzorne utiske kod ljudi koji ih posmatraju omogućuju mu da imitira neke pojave koje pravi magičar izaziva primenom univerzalnih zakona. Činjenica da mađioničari uvek koriste reč magija za svoje trikove svedoče o nižem značenju na koje je ona svedena.

Od najstarijih vremena pa sve do modernog doba objavljeno je na stotine knjiga koje sadrže uputstva za prizivanje duhova, za sklapanje ugovora sa đavolom, i slično. Međutim, nijedna od tih knjiga nije bila u stanju da prenese istinsku mudrost, niti da im osigura uspeh u primeni tog učenja, premda se ponekad dešavalo da su neki pojedinci, zahvaljujući njihovoj nasledenoj sklonosti i zrelosti, postizali uspeh. Veština Magije sastoji se iz iskušavanja, slobode odlučivanja i volje. Pronaći čvrstu tačku oslonca za ljudsku aktivnost, znači otkriti Velike i neprenosive Tajne.

Tako se Mojsije pobrinuo da oni koji su poznavali Egipat i njegove misterije, završe živote u pustinji. U Efesu je sveti Pavle spalio sve knjige o okultnim naukama, a sveti Kiril u Aleksandriji spalio biblioteku. Sve religije i nove doktrine zabranjuju Magiju i osuđuju njene misterije na vatru i zaborav. Razlog tome je što je svaka religija ili filosofija koja nastane "branitelj humanosti", koji vlastiti život brani tako što uništava svoju majku.

Mene su već mnogi optužili za ludilo, ali isto tako opružiše i božanskog Paracelzusa. Optužili su me i za šarlatanstvo, ali isto tako optužiše i velikog i nesrećnog Agripu. Iako se inkvizitorska lomača ugasila, ostaje mi samo sumorna zabrana tišine i kletva. Ja ne prkosim, ali sam razočaran u rasu ljudi. Pišem ove reči po svojoj volji, ali isto tako znam da kada dođe vreme dokazivanja, da će jedino magovi biti ti koji će svedočiti. Zato ćemo ostati mirni i čekaćemo.

A sad ili, ili. Kako god. Ja otvaram Kovčeg. Došao je čas kada moramo da budemo hrabri i pokušamo ono što se niko pre nas nije usudio da izvede, da otvorimo Kapiju i sjedinimo Onostrano sa Pojavnim.

 

 

 

 

 

 

 

<<<       O       >>>

 

 

Sva prava rezervisana

Copyright © 2011 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 23-01-2013 03:19