Stranice

 

  Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

Knjiga I - Ogledalo Duše

Sadržaj

Predgovor

Put u zemlju Kutu

SVETE KNJIGE

SVETA MAGIJA

OGLEDALO DUŠE

Razgovor sa sopstvom

Sveto i profano

Magijski život

Odvajanje stvarnosti

Suma pitanja

UMEĆE ŽIVOTA

MAGIJSKA PRIPREMA

ISKRA SRCA

 

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

  Zag Kia

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

 Alexanthorn

 Kontakt

 

 

 

 

 

Treće poglavlje

OGLEDALO DUŠE

 

Razgovor sa sopstvom

 

 

SVETO I PROFANO

 

Mnogo puta sam u razgovoru sa ljudima koji se bave magijskim radom, nailazio na njihove brojne nedoumice i nerazlučenost najosnovnijih polaznih činjenica. Mnogo sam video različitih poriva za ulazak u svet magijskog, ali malo onih pravih i istinskih. Neverovatne mentalne sklopove ličnosti sretah. Ljude koji su po predstavi svojoj, ovladali voljom i sa mnogo znanja stečenog. A onda ti isti, na sasvim uobičajene stvari svetovnog, reaguju, ne čak ni razumski, već nagonski i instinktivo. Što bi se reklo, reaguju ljudski. A mag može da bude sve drugo, samo ne čovek, čovek u smislu ljudskih osobina.

Kada jednom stane na Stazu i otisne se kroz Beskrajna Prostranstva Duha, sve manje i manje ostaje ljudskog. Jer čovek je ipak stvoren iz krvi Kingua, moćnog Drevnog predvodnika Demonskih Sila, i od tela Tiamat, Drevne Majke, Krilate Zmije Bezdana.

Mag nije zanimanje, niti kakva kauzalna odrednica. Mag je stanje bića. Mag nema ljudske osobine. On ih samo ispoljava u svetu ljudi po sopstvenom nahođenju, bez strasti, bez prijemčivosti. U drevnom Sumeru su govorili da postoje ljudi i magi. Zato postoji podela na Sveto i profano, na inicirane i laike, na moćnu prirodu maga i robovsku prirodu čoveka.

Zbog ovoga krećemo od prve korelacije magijskog prema svetovnom. U ovom prvom određenju - samoodređenju, sazdana je polovina spoznaje. Poništavanje ljudskih osobina je temelj spoznaje. Ovo je zapravo, svojevrsno poništavanje ega, ali ne u religijskom smislu kakvo propovedaju mnogi orijentalni, a u novije vreme i zapadnjački sistemi, i magije i religije. Ovo je proces izdizanja Jastva iznad Uma. To je Čista Volja, Sila koja deluje kroz Um kao oruđe.

Čovek kaže: "Moj um, to sam ja".

Mag kaže: "Ja sam onaj koji jesam."

Magijski Put spoznaje nije za svaku ljudsku prirodu, nije za svakog čoveka. Mnogo je onih koji ne mogu izdržati taj pritisak iskonske biti. Mnogo je onih koji ne mogu istrgnuti dušu svoju iz ropstva svetovnom. A koliko je tek onih koji nisu ni spremni ni sposobni da se suoče sa realnošću života koji žive u ovom svetu, a kamo li da se suoče sa samim sobom i stvarnoću magijske spoznaje. Put Spoznaje je neverovatno težak, mučan, kadkad svirep i bolan, a opet tako prost i jednostavan, radostan i pun ushićenja. Kakav paradoks!

Zbog toga ću pokušati da na što jednostavniji i sažetiji način, odgovorim na nekoliko važnih pitanja i neoumica polaznih stremljenja na Putu Magijske Spoznaje. To su pitanja na koja se mora dati vrlo jasan i definisan odgovor. To su pitanja na koja svako mora odgovoriti, pre svega samom sebi. Stoga, ja ću se posvetiti osnovnom razlučivanju korelacija magijskog i svetovnog, a ne davanju odgovaora na pitanja. Odgovore na ova pitanja mora učiniti svako od vas, sam pred sobom. Svaka od korelacija nameće jasno pitanje. Zato budite spremni da dobro razmislite o svakom pitanju, i da kao aspiranti odgovorite svom Sopstvu jasno i iskreno. Tek kada se odgovorima aspirant odredi prema Sopstvu i prema Apsolutu, prema svetovnom i prema magijskom, može da radi slobodno i neometano.

Korak po korak se ide, ali se može i potrčati ako se ukaže takva spoznajna prilika. Mag grabi svaku priliku koja mu se ukaže. Nemilosrdnost u Magijskoj Spoznaji je vrlina. Zapamtite ovo!

 

 

 

U dodiru magijskog i svetovnog leži izvor svih nedoumoca, svih frustracija koje nastaju ispoljavanjem težnje ka magijskoj spoznaji, a da osnovno razlučivanje pri tom nije jasno razdvojeno, niti definisano. Magija nije posao sa radnim vremenom. Ništa se ne može postići ukoliko ne postoji potpuna posvećenost magijskom. Svetovni, svakodnevni život mora u svakom trenutku biti podređen magijskom. Jedino ovako prožimanje i proživljavanje magijskog i svetovnog isključuje mogućnost njihovog međusobnog sudaranja. U suprotnom, bilo da je magijski život podređen svetovnom, bilo da se naizmenično smenjuju kao prioritet, to neminovno dovodi do niza kako spoljašnjih tako i unutrašnjih sukoba. Nedefinisanost i neodređenost magijskog kao primarnog, nedvosmisleno je izvor frustrirajućih i konfliktnih stanja i okolnosti.

Mag je u svakom trenutku svog života mag. Bez obzira šta radio i gde boravio, svako njegovo delo je magijsko delo. Bilo da obavlja sasvim obične svakodnevne poslove, bilo da ide u školu ili na posao, svaka aktivnost mora biti usaglašena magijskim tonalitetom i modalitetom magijske prakse. Bez ovog usaglašavanja, nema uspešne nmagijske prakse. Nije moguće biti čovek pre i popodne, a kad Sunce zađe i u tami noći, obasjan mesečinom, postati mag.

Jesam li sposoban da razdvojim magijsko od svetovnog i da svetovno podredim magijskom?

Ovo je prvo pitanje na koje mora jasan odgovor dati svaki aspirant. Tek posle ovog određenja, zapravo samoodređenja započinje se proces izgradnje i stvaranja svih neophodnih uslova za magijsku spoznaju i magijsko delovanje.

 

 

 

Razlučivanje magijskog i svetovnog ima jednu zamku. To je pitanje poriva za magijkim delovanjem. Odmah ću definisati ovo neophodno pitanje.

Šta je uzrok moje potrebe za magijskom spoznajom i sticanjem magijskih moći?

U ovom pitanju na koje se, isto tako, mora dati jasan, nedvosmislen i potpuno iskren odgovor, leži velika, možda najveća zamka samoodređenja, samoposvećenja od koje zavisi svaki daljii ishod magijske prakse.

Porivi mogu biti različite prirode, a uglavnom su svetovnog karaktera. Od razočarenja u porodicu i sukoba s pojedinim članovima porodice, nedostatka jednog ili oba roditelja, preko nesrećnog detinstva, torture i zlostavljanja u porodici i okruženju, života, uslovno rečeno, u bedi i siromaštvu, do razočarenja u ljubavi i sveukupnog nerazumevanja prijatelja i okoline. Ovo su neki, najčešći, porivi. I svi su utemeljeni na emocionalnom reagovanju. Ljubav, mržnja, osveta, težnja za bogatstvom, težnja za moći i uticajem u društvu, ili pak postojanje neke "hronične" ili "neizlečive" bolesti, sve su to užasne sablazni magijske spoznaje, kamenje spoticanja na Stazi Znanja.

Uslovljenost magijskog dela porivom svetovnog porekla, opaka je prepreka koja pre ili kasnije odvede u ludilo, u izgubljenost duše, kako za ovaj tako i za Onostrani svet. Poriv svetovnog karaktera konstantno vrši presiju nad mentalnim bićem i onemogućava jasnoviđenje. To je svojevrsna samoobmana, iluzija ega nametnuta umnim operacijama reagovanja i uslovljenosti u svetovnom životu. To se još naziva "magijskim slepilom".

Svaki poriv svetovnog karaktera, a to je svako uslovljeno reagovanje na događaje iz svetovnog života od najranijih dana života, smatra se bolesnim porivom u magijskom smislu. Zaista je mnogo onih koji su podlegli uticaju pojedinih entiteta, samo zbog pogrešne motivacije, pogrešnog poriva za ulazak u Onostrano. Poriv je polazna tačka samoinicijacije. Zbog toga je prvi korak samoizlečenje i neutralizacija pogrešnog poriva. A to je moguće tek nakon jasnog odgovora Sopstvu, šta je moj poriv. Tada je moguće poimati pravo stanje stvarnosti, shvatiti iluzornost svetovnog kao inicijalnog. Tada je tek moguće preobraziti ljudsku prirodu u prirodu magijsku, odbacivanjem iluzornosti svetovnog kao jedine realnosti.

 

 

Izraz nedostatataka, potreba i razmimoilaženja

 

Sada dolazimo do onoga što se definiše kao ograničenje realizacije izraza i željeljenog. Mentalne frustracije koje se često manifestuju i na fizičkom planu nizom posledica i to uvek loših. Ovo dalje neminovno vodi u konfliktne situacije, najpre sa samim sobom u vidu različitih stanja iskompleksirane svesti, a potom sa okolinom kroz različite forme odbacivanja, prokazivanja i ozloglašavanja. Sve ovo je posledica raznih nedostataka svesnog poimanja stvarnosti, nerealizovanih željenih potreba i razmimoilaženja sa okolinom usled nerazlučenosti magijskog i svetovnog.

Uslovljenost elementima svetovnog karaktera deluje poput tega oko vrata čoveku koji pliva. Što pre se odbaci iluzornost svetovnog, tim pre se stvarnost da sagledati. Svaka naša potreba iskazana u ovom svetu jeste samo kamen spoticanja na Putu Spoznaje. Usredsređenost na svetovne potrebe, odnosi svu Životnu Silu, svu raspoloživu energiju. To se zove prijemčivost. A ona će izrasti u nepremostivu prepreku ako se u korenu ne saseće. Kukuruz neće u korovu dati ploda, niti će žito roditi u kukolju.

Koje su to stvari i koje su to potrebe ovog sveta prijemčive mom biću?

O ovome posebno i dobro razmislite. Ne donosite zaključke na prečac. Sedite na neko osamljeno mesto, u sumrak, i zagledajte se u daljinu beskraja. Otvorite um svoj i srce svoje. Svoju dušu posmatrajte, gledajte je sa svih strana i osluškujte. Tada svom Sopstvu iskreno odgovorite na ovo pitanje. Kako odbaciti iluzornost svetovnog, kako odbaciti svaku prijemčivost, biće pojašnjeno kroz niz sledećih tema.

 

 

 

Sada se postavlja pitanje odnosa prema svim stvarima svetovnog. Mag može sebi dozvoliti svako delo u uvom svetu ukoliko je ono delo samoposvećenog Sopstva. Odbacivanje prijemčivosti za elemente svetovnog ne znači odbacivanje svetovnog, niti znači isposnički i pustinjački način života. Mag se može prepustiti svakom svetovnom odnosu, svakoj vrsti uživanja u životu, svakoj vrsti rada i delovanja, ali samo ako je to delo posledica čiste volje. Ovo znači neprijemčivost. Svaka svetovna aktivnost je prvo magijska, pa tek onda istovremeno magijska i svetovna.

Prema svakoj stvari svetovnog života mag nema nikakav odnos, jer je svestan njene iluzornosti. Sve stvari svetovnog, moraju biti samo sredstvo i to posvećeno sredstvo! A sredstvo uvek, i samo, služi svrsi - magijskoj svrsi.

Mag je uvek samo nemi posmatrač ovog sveta, nikada njegov deo. Ovo zapamtite i uvek imajte na umu! Mag nikada ne pripada ni jednom ustrojstvu sveta ljudskog. Mag nema ni rod, ni naciju, ni državu. Nema političko uverenje niti pripada bilo kakvoj organizaciji ljudi. Mag nije čovek, kao što već rekoh. Kako onda može biti kao jedan od njih? Ovo je pravilo: "Mag se nikada ne upliće u istoriju sveta ljudi delujući na socijalni poredak". Stvari svetovne, kao da ga se ne dotiču. Nema samilosti prema svetovnom poretku stvari.

Ali, isto tako, mag je i zaštitnik ovog sveta. Nijednim delom svojim neće narušiti harmoniju prirodnog poretka stvari. Pun je samilsti prema svakom biću čiste priode. Mag zrači silinom univerzalnog poretka i svakoj stvari zna njeno mesto. Zahvalan je za svaku blagodat i nemilosrdan je protivnik svake disharmonije poretka stvari.

Koliko sam i u čemu, zaista deo ovog sveta ljudskog ustrojstva stvari i života?

Dobro pazite kako ćete na ovo pitanje odgovoriti. Dobro pazite jer je ovo pitanje u neodvojivoj vezi sa predhodnim.

 

 

 

Šta je čovek što neposvećen prolazi kroz život? Ništa. Ko je čovek koji neposvećen prolazi kroz život? Niko. Kakav je onda moj odnos prema neposvećenom čoveku? Nema ga.

Mag nema samilosti prema drugom čoveku. Iako po svojoj prirodi zemaljskoj iz istog roda potiče i ne razlikuje se na oko, ne mnogo, samoinicijacijom poništava svoju ljudsku prirodu. Prelaskom Bezdana, mag se preobražava u prirodu Božansku od koje je i stvoren.

U životu maga nema mesta za neposvećenog čoveka. I kada kakvog uzme sebi, i uvede ga u svoj život, to čini s ciljem i potrebom da izvrši određeno delo svsishodno Sopstvu. Mag nema roditelje, braću, sestre i drugu rodbinu. Mag nema ženu, niti maga ima muža. Nema decu. Nema prijatelje. A opet može imati sve, ako su i oni posvećeni. Kad se dve reke spoje, ne prave one novu reku kao što se misli, već i dalje svaka za sebe teče, zajedno teku jedna kraj druge, i svaka sledeća koja se sa njima slije.

Svaka paradigma je put za sebe. Svaki je mag put paradigme po sebi. Svaka reka ima svoja odličja i po sastavu je hemijskom drugačija, ali kad se sliju, zajedno opstaju jer im je suština ista - voda. Tako i posvećene duše opstaju jedna pored druge, treće, pete i hiljadu druge, bez obzira kroz koju paradigmu ispoljavaju Sopstvo, jer im je suština ista - magijska.

Zbog toga je važno za svakog aspiranta da odmah i što pre otpočne rad na uspostavljanju samodovoljnosti, ili što bi se u svetovnom smislu reklo, da radi na osamostaljivanju u svakom smislu. Nema zadovoljavajućeg napretka u saživotu sa neposvećenima. Dva sveta ne mogu ići jedan kraj drugog. Kao što reka umire kad se u nju izlije otrov, tako aspirant odumire u saživotu sa neposvećenima.

Šta sam uradio i koliko sam izgradio sopstvenu samodovoljnost?

Neka odgovor na ovo pitanje zaista bude iskren i jasan. U starim je spisima ostao zabelžen razgovor gde mag sa Sopstvom zbori: Šta mi je činiti, kada srce moje čoveku žudi? O, zar ću u društvu robova sedeti i sa njima vino piti? Ja, kojem je svet dat i pod noge stavljen!?

 

 

 

Mnogo sam puta slušao žalopojke, samosažaljive i tužne priče, ali ne od ljudi svetovnih jer me njihove priče zaista neinteresuju. Slušao sam ih od aspiranata, čak i onih koji se magovima nazivaju. Slušao sam ih i od magova obdarenih neverovatnim sposobnostima. I u knjigama raznim, pročitati se može o životima mnogih magova, čak i onih koji su nesvakidašnji trag iza sebe ostavili.

Šta odgovoriti, šta reći aspirantu, ili magu sa višegodišnjim iskustvom, koji dođe i započne svoju tužnu priču: "U teškoj sam situaciji. Nemam novaca, imam problem sa stanovanjem, ne mogu da kupim i da nabavim čak ni osnovne stvari, a kamo li sve ono što mi teba. Hteo bih da otputujem, ali nemam para za to. Ne kupujem više ni časopise, a kamo li knjige, u teškoj sam materijalnoj situaciji. Razboleo sam se, a nemam novca za lekare i lekove."  Bilo je čak i onih koji su spavali na ulici i nisu imali ni šta da jedu... Jedino što uradim u ovakvoj prilici je pitanje koje postavim: "Šta si ti do sada radio?" A češće se vrlo surovo postavim pitanjem: "Kakav si ti to mag, kad nisi u stanju ni najosnovnije potrebe svoje da podmiriš?"

Gde je onda problem? Opet u korelaciji magijskog i svetovnog, u odnosu prema materijalnim dobrima. Svetovni život je neminovno opterećen stalnim mentalnim angažmanom u pravcu rešavanja materijalnih problema. Time su zaokupljeni jednako i siromašni i bogati. Prvi traženjem rešenja za nemaštinu, a drugi traženjem rešenja za održavanje bogatstva. Magijski život uopšte nije zaokupljen ovim problemima. Mag sasvim dobro zna da Promisao funkcioniše kroz delovanje Univerzalnih Zakona. Zaokupljenost materijalnim problemima odvaja svetovni život od magijskog i preuzima inicijativu. Usredsređenost na rešavanje svetovnih pritanja svetovnim metodama, predstavlja krah i kraj magijske prakse. Ali reći ćete: čovek mora da jede, mora da obezbedi krov nad glavom, da se obuče, i više od toga, da živi dostojanstveno ili bar životom pimerenim čoveku. To jeste tačno, to zna svaki mag, ali to zna i Promisao.

Mag je uvek usredsređen na magijsko, i svaki problem rešava kroz magijsku paradigmu. O problemima osnovnih pitanja, ne razmišlja uopšte. O osnovnim potrebama isto tako. One se rešavaju same po sebi jer Promisao to čini delujući kroz Univerzalne Zakone. Ali Promisao deluje i suprotno od ovoga. Ako strepite od bolesti, bolest će vas zadesiti. Ako ste zaokupljeni mislima šta ćete jesti, verovatnoća je velika da ćete gladni ostati, a i creva tada više krče. Brinete li se suviše oko toga gde ćete stanovati, neretko će se desiti da u kakvoj rupi, straćari ili čak na ulici ostanete. Sve je ovo toliko puta potvđeno u praksi. Pa šta onda činiti?

Stalna posvećenost i usredsređenost na magijski rad predstavlja Uzvišeno delo. A svaka Uzvišenost automatski podrazumeva sve stvari koje su joj podređene. Mag može da bude bogat, ali nikad nije bedan. Uvek ima taman toliko koliko mu je potrebno, čak i da ništa ne radi po tom pitanju. Promisao se stara da svaka stvar dođe na svoje mesto i u vreme kad je potrebna. O ovome bih mogao mnogo primera da navedem. I iz svog ličnog iskustva znam da Promisao sasvim sigurno deluje baš kao što je rečeno. I sam sam se povodio za mnogim stvarima u životu i mnoge greške činio. Proživljavao uspone i padove. Zaprepastili bi se mnogi kada bih opisivao sve doživljeno i proživljeno. Ali, jedno nikada s uma nisam smetnuo, nikada zapostavio, a to je Besprekornost magijskog dela. Mnogo puta nisam čak ni konstatovao nešto kao problem, a on bi već bio rešen.

Mag nema prijemčiv odnos prema materijalnim dobrima poput ljudi. U svakom je trenutku spreman napustiti i ostaviti sve iza sebe. I opet će, kao čudom sve potrebno steći. Važno je ovo: mag uzima samo ono što mu treba, samo onoliko koliko mu treba i samo onda kada mu treba. A Promisao uvek daje mnogo više od toga.

Zar ptice što nebom lete i zveri u polju zemaljskom razmišljaju o tome šta će jesti? Promisao je sve stvari postavila u harmoničan poredak, prirodni red stvari, gde je sve postavljeno na mesto svoje. I zato nikada um svoj ne opterećujte brigama o materijalnim dobrima, jer iz ove korelacije magijskog i svetovnog vreba neumoljivi Demon izmetanja stvarnosti. Kako god stvar postavili, On će je izmetuti. To mu je posao.

Magijski rad u svom kvalitetu, kontinuitetu i sinhronicitetu učiniće vas nevidljim pred Demonom izmetanja stvarnosti, pred Demonom Želje, ili Žudnje i pred svim drugim Demonoma koji skriveni po ćoškovima vrebaju i čekaju.

Stremi li moja duša više materijalnim dobrima svetovnog ili blagodatima magijskog?

Pitanje je ovo prepuno zamki i zato je na njega teško odgovor dati. Ali uvek iznova treba pokušavati. Duša lako zavedena bude. Ovde je tek iskrenost prema Sopstvu važna.

I ne zaboravite da i iz života onih koji su iza sebe veliko delo ostavili, vidite ne samo delo njihovo u teoriji i praksi opisanoj. Gledajte i na život njihov, i mnoge ćete odgovore naći.

 

 

 

Seksualnost "sama po sebi" je od velike važnosti u magijskom životu, pa time je i uloga u magijskom radu posve značajna, dok seksualnost "sama za sebe" nema nikakvog značaja. Ovo je prva filosofska dvojba seksualnosti koju treba razjasniti.

Seksualnost "sama po sebi" je odraz praiskonske prirode, ne samo čoveka, već i svakog živog bića. Ona je nužnost života. Orgazam je na mikrokosmičkom planu odraz velikog praska na makrokosmičkom planu. "Kako gore, tako dole" - drevna mudrost koja se uvek potvrđuje. Velika eksplozija (muški princip) u Praiskonskom glibu (ženski princip), stvara pojavni svet, stvara život. Isto tako, orgazam muškarca u orgazmu žene stvara novu pojavnost, novi život. Ovo je nespoznatljivo moćna sila, ogromna energija koja se oslobađa u prostoru. Oni koji poznaju prirodu energetskih tokova znaju da seksualnim činom čovek oslobađa veliku količinu energije. Nijedna druga aktivnost čoveka ne oslobađa toliku energiju. Kako je čovek, kao fizička pojava, smrtno biće, ova energija bi mogla da izazove trenutnu smrt u trenutku orgazma, međutim to je prirodno regulisano povišenim lučenjem adrenalina u krv. Adrenalin je poput "crne rupe" koja guta sve pred sobom, ali se izluči taman toliko koliko je potrebno da "upije" u sebe višak energije i omogući stvaranje novog života, poput "bele rupe" iz koje proističu novi svetovi na makrokosmičkom planu.
Kako je u pitanju ogromna energija, sila kojom se sva "čuda" mogu proizvesti, seksualna energija je oduvek bila oruđe velikih magova. Kontrola ove energije i njeno usmeravanje omogućava vlast nad životom i smrću, vlast nad svakim oblikom Pojavnog i Onostranog. Ovo je seksualnost "sama po sebi".

Magovi veruju u višeslojnu stvarnost i za razliku od većine religija, ne izjednačavaju materiju i telo sa zlom. Za njih, fizički nivo je samo jedan deo spektra, odnosno celine bića ili celine sveta, podjednako važan i vredan poštovanja. Shodno tome je i shvatanje seksualnosti kao prirodnog i svetog fenomena. Muškarac i žena su potpuno ravnopravni i međusobno se dopunjuju. Magija ne prihvata patrijarhalno stanovište po kome je muškarac dominantan i poseduje ženu, koja postoji samo radi njegovog užitka ili, po još ekstremnijem hrišćanskom ili islamskom stavu, radi funkcije pukog produžetka vrste.

Transformacija energije. Ovde je tajna ispoljavanja svake svake seksualnosti u magiji. Seks koji mag upražnjava odvija se u strogoj privatnosti i na unapred pripremljenom mestu moći. Seksualni čin i kad nema izgled ritualnog, a koji mag može upražnjavati bilo kad, bilo gde i bilo s kim, takođe je osmišljen i vešto vođen jer ima cilj... Mag akumulira velike količine enrgije iz svog okruženja i iz raznih izvora, ali često to može biti seksualni čin koji se, kao takav, može okarakterisati kao energetski vampirizam, odnosno isisavanje životne energije partnera i uvećanje sopstvenog energetskog resursa. Ovo rade neki magovi. Ali seksualni čin može biti i razmena energije, uzajamno preusmeravanje energetskih tokova, stapanje transformisane energije i zajednička emenacija u prostor ili bilo koju ravan.

Ne-magijsko ispoljavanja seksualnosti, odnosno seksualnost "sama za sebe" bio bi svaki seksualni čin zarad pukog zadovoljstva samo.  Što bi rekli "seks radi seksa", ispoljavanje nagonskog poriva. Ovakav vid ispoljavanja seksualnosti je najrasprostranjenija civilizacijska forma, čak i ako je praćen uzajmnom emocionalnom vezanošću pratnera. Takav seks je uzaludno trošenje energije, odbacivanje moćne sile mikrokosmosa i nesklada sa makrokosmosom. Još je jedna karakteristika ove vrste seksualnosti: neusklađenost partnera, to jest, odnos subordiniranosti, koja je gotvo kao po pravilu uvek prisutna. Takođe, ako ne postoji saglasje želje, gde jedna strana trpi, druga je svakako u tom sličaju energetski vampir na nesvesnom i sublimiranom nivou.

Ovo bi, ukratko, bilo razjašnjenje osnovnog pitanja seksualnosti u magii, prva filosofska dvojba. Druga je pitanje stupanja u odnose sa jednim ili više partnera. Ovde ću biti vrlo kratak. Već sam napomenuo da su u magijskom smislu muškarac i žena ravnopravni te da nema odnosa subordinacije niti posedovanja. Čovek je po svojoj osnovnoj prirodi poligamno (muškarci) i poliandrno (žene) biće. Kako nema posedovanja na nivou fizičke strasti, postoji samo ekspanzija mentalnog ushićenja. Ako je seks praćen ispoljavanjem čistih ne-sublimiranih emocija, doživljaj je potpun. Dakle, u magijskom smislu, broj partnera nema presudnu ulogu, već samo kvalitet odnosa. To se može postići i sa samo jednim partnerom, ali svakako je put lakši i prijatniji ako ih ima više. No to je stvar ličnog izbora i unutrašnje prirode aspiranta na Stazi Znanja.

Svest je u magiji na sasvim drugačijoj razini, te ako su dve ili više osoba povezane i u ljubavnom smislu (emocionalno i seksualno), to se ne doživljava poput obične svetovne veze. Ovde je odnos daleko uzvišeniji. Ovde je svest samosvesna svog androginog (dvopolnog) porekla, gde je uobičajeno jedna polnost izraženija od druge, kako na telesnom, tako i na mentalnom nivou. Tako je seksualni čin, zapravo spajanje četvorostruke prirode, a ne dva suprotna pola. E ovde izvire i treće pitanje, treća filosofska dvojba seksualnosti, seksualno opredeljenje.

Prvo ispoljavanje seksualnosti je takozvana autoseksualnost. Ne postoji čovek koji nije autoseksualno biće, od najranijeg doba polnog sazrevanja, tokom celog života zrelog doba i podmakle starosti do smrti. Autoseksualnost predstavlja spoznaju sopstvene seksualnosti te njeno ispoljavanje kroz razne forme samozadovoljavanja. Kod autoseksualnosti, kao i kod svakog drugog vida ispoljavanja seksualnosti, nedvosmisleno stoji tumačenje koje sam već razjasnio kao seksualnost "sama po sebi" i "sama za sebe". Dakle, ako nije usmerena na preobražaj energetskih tokova, bezvredna je i predstavlja gubljenje energije. Čak i kad postoji uzdržavanje od seksa (apstinencija), u krajnjoj instanci kao ne ispoljavanje seksualnosti (aseksualnost), i tu se radi o autoseksualnosti koja se manifestuje kroz preobražaj (transformaciju) seksualne energije. Primer je za takvo ispoljavanje seksualnosti "desni put" u tantrizmu, a postoje mnogi pravci mistično religijskih i magijskih učenja koji podrazumevaju seksualnu apstinenciju.

Drugo ispoljavanje seksualnosti jeste stupanje u seksualni odnos sa partnerom. Ovaj vid ispoljavanja seksualnosti ima više varijeteta koji zavise isključivo od sklopa fizičke i mentalne ravni bića. Čovek je stvoren iz dva principa. Prema sumerskoj tradiciji iz krvi (semena) Drevnog Kingua (aktivni princip) i dela tela Drevne Tiamat (pasivni pricip). Stvaranje čoveka je slično u svim tradicijama te ovo neću objašnjavati. Suština je stvaranje iz oba principa i izgradnja dvostruke prirode koja teži uravnoteženju u četvorostrukosti božanske prirode. Iz te neuravnoteženosti proističu svi varijeteti drugog seksualnog ispoljavanja. Biće čoveka je, po sumerskoj tradiciji, izgrađeno sa 144 stanice (kombinacije elemenata). U ovim kombinacijama elemenata postoje preovladavanja i to u odnosima: s jedne strane od 108:36 do 36:108 s druge strane. Ovo su krajnosti. Čista kombinacija ne postoji. Sredina je 72:72, dvopolno biće sa fizičkim i mentalnim karakteristikama oba pola (hermafrodit). Veoma retka pojava, ali zabeležena u istoriji svih vremena.

Heteroseksualnost je najrasprostranjeniji vid ispoljavanja seksualnosti (sklonost) i podrazumeva seksualno spajanje muškarca i žene. Ovo je idealno ispoljavanje seksualnosti koje podrazumeva uravnoteženje u četvorostrukosti božanske prirode i stvaranje života (obezbeđuje produžetak vrste). Ovo podrazumeva spajanje muškarca čiji odnos elemenata ide od 108:36 do 96:48 i žene čiji je odnos elemenata dijametralno suprotan i ide od 36:108 do 48:96. Ovo znači da u oba partnera preovlađuju elementi aktivnog, odnosno pasivnog principa na fizičkom i mentalnom planu. Heteroseksualnost može podrazumevati jednog ili više partnera. Idealna veza bi bila spajanje uravnoteženih dijametralnih parametara: npr. muškarac 100:44 - žena 44:100, ali ako parametri nisu usaglašeni, recimo muškarac 98:46 - žena 39:105, takva veza ne bi mogla ni da se uspostavi, a kamo li da opstane. Što su parametri približniji usaglašenom uravnoteženju, to je izvesniji kontakt i opstanak veze. Ovi parametri se lako izračunavaju proračunima astroloških korespondencija (znanje koje posduju poznavaoci okultne astrologije). Ovi parametri usaglašavanja se odnose i na ostale varijetete seksualnog ispoljavanja (sklonosti).

Biseksualnost je manje rasprostranjen vid, ali znatno prisutan u populaciji. Ova sklonost podrazumeva seksualno spajanje, poterebu ispoljavanja seksualnosti prema oba pola (muškarcima i ženama). Muškarci ove kategorije imaju odnos elemenata koji ide od 95:49 do 83:61, a žene suprotno ovom, odnos elemenata između 61:83 i 49:95. Biseksualnost se može ispoljiti kroz tri glavna podvarijeteta i to: heteroseksualna biseksualnost (veća sklonost suprotnom nego istom polu), najzastupljenija grupacija u ovoj kategoriji; čista biseksualnost (uravnotežena sklonost ka oba pola), retka pojava; i homoseksualna biseksualnost (veća sklonost istom nego suprotnom polu). Biseksualnos kao vid ispoljavanja seksualnosti uvek podrazumeva dva ili više seksualnih partnera.

Homoseksualnost je treći i najmanje zastupljen vid ispoljavanja seksualnosti i podrazumeva seksualno spajanje istih polova (muškarac-muškarac, žena-žena). Odnos elemenata kod muškaraca ove kategorije ide od 82:62 do 73:71, a kod žena između 62:82 i 71:73. Treba napomenuti da postoje dva glavna podvarijeteta homoseksualnosti i to: aktivni homoseksualizam (poistovećenje sa sopstvenim polom) i pasivni homoseksualizam (poistovećenje sa suprotnim polom). Ovaj vid seksualnosti može podrazumevati jednog ili više partnera.

Naravno, ovo je osnovna podela ispoljavanja seksualnosti, a to znači da postoji niz raznih varijacija i podvarijacija. Govoriti o njima nepotrebno je, a i radi se o srazmerno malo zastupljenim pojavama koje mogu ići i do raznih patoloških oblika ispoljavanja seksualnosti izazvanih socijalnim faktorima uticaja sredine i uglavnom su posledica patoloških stanja svesti, ali ovo je već drugo pitanje.

Dakle, u magijskom smislu, svako ispoljavanje seksualnosti je prirodno i ono nije stvar izbora, već prirodne datosti. Na seksualno opredeljenje ne utiču socijalni faktori, već isključivo priroda poretka 144 stanice odnosa gradivnih elemenata i principa fizičkog i mentalnog sklopa čoveka.

Kako se, i da li se u potpunosti moje seksualno biće ispoljava?

Potpun i iskren odgovor Sopstvu na ovo pitanje je od posebne važnosti, jer je uticaj naše seksualnosti i seksualnog opredeljenja na magijski rad, iz svega rečenog, neizmerno veliki, a ogleda se u sposobnosti maga da dostigne uravnoteženje u četvorostrukosti Božanske prirode. Da li će to postići seksualnim spajanjem sa jednim ili više partnera, suprotnog ili istog pola, ili će odabrati uzdržavanje od seksa kao svoj put, to je stvar unutrašnje spoznaje prirode sopstvenog bića svakog aspiranta na Stazi Znanja.

Ovde je važno pomenuti i problem potiskivanja ispoljavanja sopstvene seksualnosti. Ovo nije retka pojava i radi se o ljudima koji, iako svesni svojih seksualnih sklonosti, usled dejstva određenih socijalnih fatora i sopstvene neinformisanosti vrše postiskivanje sopstvenog ispoljavanja seksualnosti. Potiskivanje sopstvenog nagona je veoma opasna i teška mentalna presija nad sopstvom, koja vodi nastanku jakih frustracija i u krajnjem slučaju duševnim poremećajima, te raznim patološkim stanjima svesti. Zbog toga je važno da svaki aspirant sagleda sopstveno biće, prepozna svaki nagon za ispoljavanjem seksualnosti i dozvoli njegovo puno ispoljavanje, lišen svih predrasuda i drugih mentalnih ograničenja.

 

 

 

 

MAGIJSKI ŽIVOT

 

 

Na dalje, ovaj jedinstveni razgovor sa Sopstvom, odnosi se na sve ono što zovemo magijska praksa, ali je u neodvojivoj korelaciji magijskog i svetovnog. Ulazeći u svetilište Magije, čoveka obuzima divljenje pred učenjem koje je tako logično, tako jednostavno i istovremeno tako apsolutno. Magijsko učenje je esencijalno jedinstvo ideja i znakova, posvećenje najosnovnijih realizama prvobitnim slovima i brojevima. Magijska je filosofija jednostavna kao abeceda, duboka i beskrajna kao Reč. Teorija Magije je celovitija i jasnija od od bilo koje naučne. Čak se i u teološkom smislu, Magija može lako sumirati. Ona je beskraj koji može na dlan ruke da stane.

Osnovni izraz u Magiji je načelo pisane Reči, koja je odraz one izgovorene reči, emanirane energije koja je stvorila svet! Sve dogmatske religije proizašle su iz Magije, i ponovo su se u Nju vratile, jer šta god da je veliko ili naučno stvoreno u religioznim spisima posvećenih, pozajmljeno je iz Magije. Sva tajna i ezoterijska društva i bratstva, Magiji duguju svoje tajne i svoje simbole. Samo Magija posvećuje čoveka u savez sa Sveumom Nakšir (Univerzalni Um) i Bogovima. Samo Magija može utvrditi čoveka u sukobu dvaju sila u prividnoj opoziciji, kroz večnu ravnotežu bića. Samo Magija miri razum sa verom, snagu sa slobodom, nauku sa misterijom. Samo Magija ima ključeve sadašnjosti, prošlosti i budućnosti!

Da bi se uputilo ka posvećenju u Magiju nije dovoljno čitati i razmišljati o Svetim i Magijskim spisima. Neophodno je izučavati i razumeti Svete i Magijske spise. Tek tada ćemo moći da razumemo Veliko Delo, i tajno ćemo priznati da, nezavisno od svetovne emancipacije, učen i posvećen čovek ne može biti toliko lud, kakvim ga smatraju oni koji nisu čitali Svete tekstove. Svetovna razmišljanja, sada se odnose na nauku, ali Magija, ili bolje rečeno, magijska moć, podrazumeva dve stvari, nauku i snagu: bez snage nauka ne znači ništa, ona je opasnost. Obdariti moć znanjem, vrhovni je zakon inicijacije.

Vrata Istine su zatvorena, poput devičanskog svetilišta. Aspirant koji namerava ući mora da bude čist. Vera iščekuje čuda, a šta je vera osim odvažnosti Volje koja ne okleva u Tami, ide prema Svetlosti uprkos svim iskušenjima, i savladava sve prepreke. Nije potrebno ponavljati istoriju drevnih inicijacija: što su opasnije i užasnije bile, veći je bio njihov efekat. Zato je svet u to vreme imao ljude koji su njime upravljali i upućivali ga. Sveštenička i Kraljevska Veština sastojale su se iz iskušavanja, slobode odlučivanja i Volje.

Nakon što provedemo svoj život u traženju Apsoluta u Magiji, religiji, nauci i pravdi, i nakon prolaska kroz Nebeski Krug, dosežemo prvobitnu doktrinu i Prvu Stvar Velikog Dela. Na ovoj tački se zaustavljamo, otkrivši tajnu ljudske svemoći i neprekidnog napretka, ključ svih simbolizama, prvo i konačno učenje. Tada počinjemo da razumevamo smisao izraza koji se tako često javlja u Svetim i Magijskim spisima - Sveto Kraljevstvo.

Pronaći čvrstu tačku oslonca za ljudsku aktivnost, znači rešiti Arhimedov problem, shvatiti primenu njegove čuvene poluge. To su dovršili slavni posvećenici koji su naelektrisali svet, i nisu mogli to da učine na drugi način, osim sredstvima velike i neprenosive Tajne. Međutim, uveravajući nas u svoju obnovljenu mladost, simbolički feniks se nikada ponovo ne pojavljuje pred očima sveta, a da pre toga svečano ne uništi ostatke i dokaze svog prethodnog života. Kako se pristupa Svetoj Magiji? Odbacivanjem upletenosti u svetovno. Zašto? Zato, jer simbolična zmija mudrosti večito proždire svoj rep. Zbog toga je, kao esencijalni uslov egzistencije, svakom obilju neophodna praznina, dimenziji prostor, negaciji afirmacija: neprekidno ostvarivanje alegorije o feniksu.

Ustanite! Uzmite nove oblike i hodajte! Ovako je rečeno. Svaki aspirant, ponaosob, mora da bude hrabar i pokuša ono što se niko od ljudi ne usuđuje da izvede, da podigne sopstveni hram. Za maga, taj Hram je biće njegovo. Samo će tada inteligencija i volja naizmenično koristiti svoju moć u svetu. Religija i filosofija još uvek ratuju jedna protiv druge, ali i to mora da se završi sporazumom. Cilj religija je uvek bio je da ustanovi, putem poslušnosti i vere, natprirodnu ili religijsku jednakost među ljudima, da sputa inteligenciju verom, kao i da obezbedi oslonac za učenje stvoreno radi destrukcije magijskog znanja, odnosno da preuzme mesto primata nad spoznajom. Nasuprot tome, filozofija je nastojala da slobodom i razumom vrati ljude prirodnoj nejednakosti, i da na mesto vrline postavi um, uvodeći u sistem spoznaje preterano teoretisanje o svemu i svačemu bez utvrđenog reda, ono što bi smo mogli nazvati mentalnom industrijom. Međutim, ni jedan od ovih zahvata nije se pokazao dovoljnim i adekvatnim, niti je bilo koji učinio ljude savršenima i srećnima. Ono o čemu mag sanja, a niko se ne usuđuje da mu se nada, jeste jedan savez između dve sile koje su toliko dugo smatrane suprotstavljenima. To je savez Zemlje i Nebesa. A za jedno takvo htenje ima osnova, s obzirom da vidimo kako te dve sile unitar ljudske duše nisu u većoj suprotnosti nego što su to muški i ženski pol. Nesumnjivo je da se one razlikuju, ali njihov prividno suprotstavljen položaj proizlazi iz njihove sposobnosti da se sretnu i ujedine. Znači li to da je Magija univerzalno rešenje svih problema? Odgovor je - da. Nesumnjivo, jer cilj Magije je da objasni Tajnu Velikog Dela.

 

Vrh

 

 

Ne prepustiti se ni u jednom trenutku svetovnom, bio bi odgovor na ovo pitanje. To znači, a to sam već napomenuo, mag je u svakom trenutku svog života mag.

I kad priprema hranu koju će pojesti, mag je energizuje. I kad pije vodu on je isto tako energizuje, kao i svako drugo piće. I vazduh koji diše on udiše kao Životnu energiju. I svetlost sunčevih zraka i toplotu njihovu upija kao Silu Života. Svaka stvar koju poseduje je čista, osvećena i posvećena Velikom Delu, bez obzira čemu ona služi. I svaki odnos prema drugim bićima je uvek kroz prizmu sopstvene paradigme izgrađen.

Ovo, možda, na početku izgleda opterećujuće, ali neverovatno brzo to postaje nesvesna radnja poput disanja, poput otkucaja srca. O, kakva blagodat proističe iz magijskog dela samoposvećenja svake stvari, svake aktivnosti i svakog odnosa. Nevarovatan štit, tvrđava se ovim podiže oko sebe. Nedodirljiv mag postaje za svaku silu i energiju stranu ili nepoželjnu.

Dobro pazite na ovo! Svaka misao oblikovana u umu, svaka reč izgovorena, svako delo učinjeno, svaka stvar u posedu i svaki odnos prema drugom biću, bio to čovek, životinja ili biljka, mora imati svoju magijsku svrhu. U protivnom ne služi ničemu, a troši energiju i stvara prijemčivost.

Koliko je moj život zaista magijski život?

Zaista budite neizmerno iskreni odgovarajući na ovo pitanje Sopstvu bića svog. Jer kakav će nam život biti, u mnogome od ovoga zavisi. Koliko nam je život, čak i u njegovom najmanjem delu posvećen magijskom radu, toliko će nam Put biti lakši i podnošljiviji, a o uspešnosti magijske prakse ne treba ni govoriti.

 

Vrh

 

 

Kada se pomene magijska praksa, obično se postavi pitanje: šta je to magijski rad? Odgovor je sasvim jednostavan - sve. Za maga, kao i za aspiranta, svako delo, svaki rad, svaka fizička i mentalna aktivnost predstavljaju magijski rad i magijsko delo. E ovde nastupa problem u korelaciji prema svetovnom. Da li se baš svaka aktivnost čoveka može i treba tretirati kao magijski rad. Odgovor je opet - da. Aspirant mora da shvati, da svaka misao oblikovana u umu, svaka reč izgovorena i svaka aktivnost preduzeta, od trenutka samoposvećenja, predstavljaju magijsko delo.

Od trenutka samoinicijacije, svaka aktivnost, bilo mentalna ili fizička, ne samo da se tretira kao magijsko delo već ima i posebnu, mnogo veću težinu u duhovnom smislu. Dejstvo je trajnije i dalekosežnije, a posledice su kao neminovnost neizbrisive i veoma teško popravljive. Zašto je tako, zašto se magiski život ne može odvojiti od svetovnog? Odgovor je dvoslojan. Svetovni život, čak i kad je obojen duhovnošću, funkcioniše po principu "ja verujem". Magijski život funkcioniše po principu "ja znam". Svetovni čovek veruje da je nešto tako, misli i razmišlja na osnovu onoga što mu je dato da zna. On misli da zna, ali kada sazna i za drugo, on menja svoje mišljenje i težište delanja. Svetovnost nema postojanost. Mag, sasvim suprotno, on zna. On misli i razmišlja na osnovu spoznatog. Njegovo težište delanja je utvrđenost Duha. Zbog toga je magijsko delo, kao posledica Čiste Volje, uvek postojano.

Vazduh koji dišemo znači život. To zna i laik, ali mag zna da dubokim udahom, osim neophodnog kiseonika za biološki rad ćelija organizma, unosi unosi i čistu životnu energiju koja hrani um. Sve ovo je biološki regulisano na nesvesnom nivou nervnih impulsa kao uslovni refleks. Čovek ne mora da razmišlja o disanju. Zato običan čovek diše plitko i time održava organizam u životu. Povremeno tokom dana čovek zeva, a zevanje je vid dubokog udisanja vazduha, čime čovek unese minimalnu, ali dovoljnu, količinu životne energije da bi um mogao da funkcioniše. I to je, takođe, biološki regulisano kao uslovni refleks. Ali mag zna da je unos veće kolićine životne energije neophodno za umno delanje, neophodno za moć spoznaje, moć ovladavanja energijama i moć emanacije energija. I zbog toga mag svesno i često diše dubokim udahom.

Svaka aktivnost, bilo mentalna, bilo fizička, počev od disanja, i na dalje uzimanjem hrane, pa do svakog drugog dela učinjenog umom ili telom, mora biti obojena kroz prizmu magijskog dela. Šta god činio, mag svoje delo sagledava kao magijski rad. U svakom trenu svog života. U budnom stanju i u stanju sna isto tako. Svaki opažaj, svaki osećaj ili nervni impuls, koji kroz čula dolazi, predstavlja poruku univerzuma.

Ceo život maga, u svakom trenutku je uređen kao savršeno vođen ritual. Ne samo kada diše, i kada jede i vodu pije, već i dok svakodnevne obične poslove radi. I kada se kupa, to čini kao ritualno kupanje. Svaka pročitana knjiga, svaki napisan tekst, rad na prevođenju i tumačenju svetih spisa, kako za sebe, tako i za druge, deo je spoznaje i opšteg magijskog ustrojstva. I kada radi ne samo na sebi u duhovnom smislu, već i za sebe u svetovnom smislu obavljanjem poslova koji omogućavaju zaradu neophodnu za vođenje života, i tada rad treba da bude prožet magijskim dejstvom. Jer ako nije ovako, distorzija između svetovnog i magijskog je neminovna. A ta distorzija vodi u propast ne samo magijske prakse, već i svetovnog života uopšte. Samo ovako uređen život, znači da je mag gospodar svake situacije i svake akcije. Mag je uvek mag, u svakom trenutku i na svakom mestu, u svakom delu i pri svakoj misli. I dok govori, svaka mu je reč sila magije žive.

Koliko su i da li su moje misli, reči i dela zaista magijsko delo?

Na ovo pitanje Sopstvo zaista traži neizmerno iskren odgovor. Jer kakav će nam život biti, u mnogome od ovoga zavisi. Koliko nam je život, čak i u njegovom najmanjem delu posvećen magijskom radu, toliko će i Promisao odgovoriti na naše zahteve.

 

 

 

Ciljevi magijske prakse su posve različiti, čak do te mere različiti, da bi se mogli formulisati kroz poređenje: koliko magova toliko ciljeva. A tek ako samo spomenem, bez naglašavanja, da svaki mag može imati i po nekoliko ciljeva, onda se jasno može zaključiti da postoji nesagledivo mnoštvo ciljeva. Ciljevi mogu biti prostorno mali i veliki, ili vremenski kratkoročni i dugoročni. Ovo znači da je svako magijsko delo cilj za sebe.

Jedan će reći: "moj cilj je samospoznaja". Drugi će reći: "moj je cilj da steknem moć..." Opet, neko će reći: "cilj mi je da upoznam Bogove". A ima i takvih koji će reći: "cilj mi je da vladam ljudima". Kako god bilo, mogao bih čitavu knjigu, samo pojmovno, izraženih ciljeva da poređam. Koliko je duhovnih i onostranih, toliko je, a možda čak i više, svetovnih i pojavnih ciljeva. Ali, sve ovo su samo prateći razvojni ciljevi. Postoji li, dakle, neki uzvišeni, jedinstveni, sveopšti cilj. Postoji li Konačno Delo? Postoji, rekli bi mudraci. Ali da krenemo redom.

Već je rečeno da svaka aktivnost, bilo mentalna, bilo fizička, učinjena umom ili telom, mora biti obojena kroz prizmu magijskog dela. Šta god da čini, mag svoj rad sagledava kao magijsko delo. Ozbiljan mag ne razlučuje svetovno od magijskog dela. Zbog toga se magijska dela kvalifikuju kao magijski rad u kontinuitetu. To je magijski život.

Ozbiljan mag, isto tako, zna da svako delanje podleže Zakonu Uzročnosti, te shodno tome ima svoj rezultat, ima svoju posledicu. Ovo je delanje zarad delanja, ali postoji i magisko delo ne-delanja. Ovde je mudrost: svako delo vodi ne delanju. Onaj ko ovo razume, razumeće i Veliko Delo i moći će da dosegne Konačni Ishod Velikog Dela. U suprotnom mag ostaje u raljama vezujućih sila. Delanje u ne delanju znači biti ne vezan za delo, a time i ne vezan za rezultat dela. Samo ovako shvaćen magijski rad znači da mag ne podleže posledici dela.

Vezivanjem za delo, mag se vezuje za svetovno, i tada nastupa ona distorzija između magijskog i svetovnog. Tada, bez obzira na rezultat javlja se opterećujuća rastrzanost koja je pogubna po Sopstvo koje se sve više utapa i davi u viru umne iluzije moći. Delanje radi dela, pogubno je i sa sobom nosi potpunu propast, kako mentalnu tako i fizičku. Vezivanjem za delo, mag za sebe vezuje i posledicu dela. Zakon Uzročnosti je nemilosrdan. Samo mag ne vezan za delo i neopterećen rezultatima dela, od dela se oslobađa. Izdižući sebe iznad dela, slobodan je od Zakona Uzročnosti čime otvara Kapju Bogova i utire put oboženju svog bića.

Možda je ovo opterećujuće za razmišljanje, ali razmišljajte neprestalno. Preisptujte svoje ciljeve uvek iznova i ponovo. Ovo je među svim pitanjima u razgovoru sa Sopstvom najvažnije:

Šta je moj cilj, kakv rezultat on donosi i kakva posledica iz njega proishodi?

Dobro pazite da odgovor ovaj bude precizan, jer kad je jasna formulacija cilja, jasna je i vizualizacija rezultata, a sagledavanje posledice je čisto poput bistrine planinskog potoka na izvorištu svom.

 

 

 

Kloni se neznanja! Kažu mudraci, jer Neznanje je najveći greh. Uostalom, samo je jedan Ključ koji ima moć da slomi sedam Pečata i otvori sedam Kapija koje zatvorenim drže prolaz u Sveto Kraljevstvo. Taj ključ je Saznanje.

Koji god put vodio Saznavanju stvari Života, onaj ko njime krene naići će, pre ili kasnije, na granicu čije prelaženje omogućava samo razumevanje magičnog vrtloga Brojeva. Među Brojevima, Sedam ima poseban značaj. Filosofija Brojeva nas uči da se Brojem Sedam prevodi kretanje jedne natčulne Stvarnosti kroz Prostor i Vreme. Nauka o tom kretanju jeste Sveta Magija. To je nauka o mutacionom pulsiranju Zračeće Energije, to jest o permutaciji oblika koju oblikuje Svetlost.

Permutacija oblika oduvek teži savršenstvu, što za maga znači da je priroda teži dovršetku ciklusa evolucije. Na pragu Novoga Doba važno je potpomoći razvoj jednog tipa Ijudi koji je pozvan đa bude društveni element civilizacije prilagođene osvajanjima fizičke prirode koja ostvaruje čovečanstvo, civilizacije sređene harmoničnom integracijom konkretnih rezultata što ih nudi nauka s manifestacijama duhovnih moći čije je sedište u čoveku. To bi bila civilizacija otvorena za nova energetska osvajanja, koja su zastrašujuća za nedovoljno pripremIjenog, nedovoljno oduhovljenog čoveka.

Ukratko, valja se nadahnuti Duhom Napretka utemeljenog na naučnom istraživanju, i Večnom mudrošću, koji zajedno upravljaju obnavljanjem oblika s kojima se čovek upoznao u svojoj dugoj istoriji, da bi se kroz rastvaranje i zamenu elemenata opažanja otkrila Nauka Svete Magije iz koje će se roditi novi čovek.

Da bi se u tome uspelo, treba združiti fizičku napetost i duhovno širenje kojem se ona suprotstavlja. Valja združiti intelekt i instinkt, inteligenciju i osećajnost, um i dušu kako bi se došlo do takvog viđenja sveta koje bi prevazišlo sve pojave cerebralno uslovljenog univerzuma.

To viđenje će omogućiti čoveku da se otvori prema novim treperenjima, da opazi manifestovanje harmonične logike u čulnome svetu, da shvati da cilj "inicijacije" dopušta intelektu da prevaziđe znanje kako bi dospeo do Saznanja i da, isto tako, otkrije i tajni rad Života skrivenog u omotač postojanja.

Egzistencijalne Stvarnosti, presložene u svojim odrazima što ih je oplemenila visoka razina svesti, kroz inicijaciju se preobražavaju u reči koje pevaju u razdoblju čije je postojanje omogućila Reč.

Iz manifestacije Reči proističe Vrhovni Zakon koji određuje putanju. To vršenje otkriva unutrašnju logiku čulnog sveta, a ta se logika nalazi, takođe, kako u logaritmičkoj spirali školjke, tako i u savršenoj izvijenosti 14 milijardi neurona čovekovog mozga. Zahvaljujući neuronima koji prenose nervne nadražaje iz čula do mozga i dalje u um, čovek misli. Preko svoje stvaralačke misli on sudeluje u Sveumu (Univerzalnoj Inteligenciji) čiji je izraz ta misao. Pomoću reči čovek prenosi svoju misao, no to je prenošenje manje lako nego što izgleda. Reč, sredstvo prenošenja misli, izneverava misao.

Psihološka evolucija, tehnološki napredak, srozavanje suštinskih vrednosti, sve to čini da reči menjaju smisao, gube rezonancu, dobijaju lažan identitet i prekomerno se kvare. Preko običnog ili profesionalnog značenja, reč prestaje da vrši svoj otkrivalački uticaj, što povlači sobom izvrtanje ideja koje bi trebalo da prenese. Daleko od toga da jezik rasporedom slogova, harmonijom sintakse, koja se pokorava živoj igri misli, odiše dahom religioznosti, on gubi cenu. Tad se srozava i misao, a kako ona upravlja svekolikim delanjem, srozava se delanje i izrođuje u nasilje, protivno svakoj pameti, i to srozavanje vodi u haotično stanje koje rađa strah.

Magija je neodvojivo povezana s religijom i njeni sveopšti simboli zakoniti su čuvari misterija prirode čije poznavanje vodi ovladavanju životnim silama. Ono pak iziskuje veoma strogu disciplinu, jer retki su oni koji bez napora dostižu nadmoćnost. Ne treba smetnuti s uma da se šarlatanstvo dočepalo izvesnih rituala kako bi navelo svoje žrtve da se odaju postupcima koji su u najmanju ruku sumnjivi. Svakovrsne vračarije oslanjaju se na "magijske" obrede i upinju se da u svoju korist skrenu provalu individualne ili kolektivne dinamike koju su prethodno uspele da izazovu. Tvrdilo se da je osnivač magijskih obreda bio Zoroaster. Nije bio. On je samo reformisao obrede kakve su upražnjavali drevni Sumeri.

Kao nauka nad naukama, rnagija je primenjivana odvajkada. Sve drevne civilizacije imale su svoje posvećenike, svoje prvosveštenike i svoje vračeve. Jedan actečki kip prikazuje princezu kako, s kapom indijanske Boginje na glavi, obavlja izvesnu magijsku radnju, a na jednoj medalji nađenoj u Gvatemali predstavljeno je Drvo Spoznaje sa stotinama očiju i ušiju oko kojeg se obavija zmija Mudrosti, šapćući na uho Svetoj Ptici magičnu reč.

Stari narodi smatrali su magiju prirodnom. Po njima, magija je sadržavala početak i kraj Univerzalne Nauke, završnicu u kojoj su zbrana sva saznanja, to jest Znanje koje je ovamo dole doneo Božanski Tot. U tom Znanju sazdan je apsolut filosofije, koji predstavlja rešenje problema Života i Smrti.

Odgonetati misterije hijeratičnih simbola i koristiti se stečenim Saznanjem zarad samoživih ciIjeva, osobina je pristalica moderne magije, i to u svim ravnima njihovog delovanja. Bajke i praznoverice, reći će racionalisti zaboravljajući da se magija u svim mogućim oblicima iz dana u dan upražnjava na naše oči.

Psihološko uslovljavanje, mesmerizam razlivenih govora, naizmenične vibracije dobro orkestrirane propagande, kretanje mase vođene na daljinu, samo su oblici jednog magijskog obreda koji zahvata nemirni um sklon da se jednoglasno odazove talasu šoka što ga dovodi u vezu sa skupinom kojoj bi želeo da pripada.

Svet je pun nesavesnih vračeva, tačnije rečeno, veštaca. Da u svoju korist skreću životne sile koje su se oslobodile usled pucanja brana što ih tvori uravnoteženost telesne, duševne i duhovne ravni, i da izvesnim postupcima izazivaju to pucanje, osobina je "magova" modernog sveta.

Istinski izučavalac magije može to samo da konstatuje, a Mudrac ćuti. Magija se, zapravo, sastoji iz dvojake moći podupiranja neke radnje, bilo blagotvorne, bilo zlokobne. Eksperimentator koji ne ume da pravi razliku brzo će skliznuti u vračariju i na pojavu nepovoljnih ishoda neće se dugo čekati.

Nekad je magija smatrana Božanskom naukom, Herodot, Tales, Parmenid, Empedokle, Orfej, Pitagora odlazili su kod hijerofanata da potraže Mudrost, s nadom da će naći rešenje velikih problema Univerzuma. Magija, pisao je Pselos, beše poslednji deo svešteničke nauke. U njoj je tražena priroda, moć i svojstvo svake stvari, elemenata i njihovih podela, životinja, različitih biljaka i njihovih plodova, kamenja i trava.

Magija je istraživala moć i suštinu svake stvari. To je naprosto dokaz da je magija bila pomešana sa istorijom sveta te da je neumesno potcenjivati je. Treba shvatiti da svaka zajednica, pa i svaki pojedinac, može da navede izvesne manje-više prostrane zone kolektivne svesti da zatrepere. Dospeti u sazvučje s kolektivnom svešću, umeti je navesti da zatreperi u našem vlastitom dijapazonu, to znači izmeniti nevidljivu osnovu po kojoj Duhovi vezu arabeske ljudske sudbine.

To je pravi smisao obreda inkantatornih molitava koji se stalno sreće na svim geografskim širinarna, a posebno na Istoku, gde se za svakog pojedinca smatra da u svakom vremenu prihvata svoju "magijsku ulogu", ulogu koja se upisuje u kontekst kolektivnog pritiska na drugu stranu.

Na Istoku je molitva inkantatorna. Ona teži da magijski deluje na neopipljivi svet. Nekad je u Kini Car bio onaj koji, prelazeći iz jedne od dvanaest odaja svoje palate u drugu, upravljao mesecima i godišnjim dobima. On, i jedino on, donosio je narodu sreću. Svaki ritual ritmički je izraz i obuhvata magiju znaka i magiju reči. Nisu iz čistog zadovoljstva magovi svih vremena pomno krili Ključ svoje spoznaje.

Vladati nad materijom preko Duha, znači imati magijsku moć čiju tajnu smeju da poseduju samo posvećeni. U naše doba magija je demokratizovana. Tako imamo rulju demokratskih magova koji bestidno manipulišu Znacima i Rečima. Ishod je savršeno očigledan. Po ugledu na glavne učesnike koji naslepo učestvuju u pantomimi u koju su gurnuti, mnogi aspiranti su se zaglavili i traže.

Poplava nasilja, mržnje i samorazaranja sve je veća. Kao i da su na delu neke neutažive sile, i retki su oni koji uviđaju izvor slabašnih struja što bi da postanu struje moći. One se šire, vibriraju i odzvanjaju, da bi se s vremena na vreme rasprsle. Daleko od toga da potraže Mudrost koja osvetIjava Put Spoznaje čiji je izraz Umeće Življenja, Ijudi zaboravljaju da istinska vlast nije vlast za kojom oni žude, da dobro-postojati nipošto nije sinonim za Dobro-Biti, i da je istinska moć, moć Duha, jer za ishod ima Slobodu što se rascvetala s one strane prividnih suprotnosti.

Ta Sloboda-Načelo, suština svake stvari, omogućava magu da se izrazi potpuno samoniklo, do genija, prenoseći tim izrazom Univerzalnu Harmoniju na odabranome području. U odgovornosti do kraja prihvaćenoj, tada se magu otkriva misterija koju krije njegovo prolaženje Zemljom. To otkriće je korisno za celo čovečanstvo jer, kako to uči Sveta magija, čovečanstvo je JEDNO i napredak svakog pojedinca osvetljava put onima koji pipaju po mraku.

Preko Autoriteta kojim zrači, mag će biti zastupnik otpora protiv neminovnosti, koja kao da se okomila na svet. Iz toga će mag, kada savlada neumoljive zahteve svog istraživanja, naći ne neku jednostavnu formulu, nego dah Života. Na nesreću, između većine Ijudi i sredine u kojoj oni evoluiraju ne vlada Harmonija. Čovek zbog toga pati i pod dejstvom patnje buni se protiv prividne apsurdnosti pojava. Ono što shvata on svodi na pojmove, a pojmove smatra za stvarnost. Tako dolazi do nereda i pometnje. Pometnja i nered vladaće svetom sve dok svest čovekova ne uspe da shvati zbivanja u njihovoj opštoj povezanosti, a ne kao razbijena zbivanja, slična usporenim filmskim slikama, slikama uhvaćenim slučajno za njihovog kratkotrajnog pojavljivanja u zamračenoj dvorani, usred prikazivanja filma od kojeg nismo videli ni početak ni kraj.

Tada će se, u svom jedinstvu, pojaviti i polazak i prispeće, to jest ostvarenje nadahnuto jednim osnovnim Načelom koje je srž srži manifestacije. Ta srž srži, to nepromenljivo središte, probojem svojih klica, svojom nedejstvujućom aktivnošću, određuje struju života koja evolutivnom spiralom povlači za sobom manifestovanje.

To je onaj Stožer na koji se pozivaju predanja, to je ona Tačka s one strane suprotnosti, to je Eter ili Kvintesencija alhemičara, to su Alfa i Omega čuvstvenoga sveta. Da li bi čovek svesnim otvaranjem mogao da dosegne nad-razumsko Poimanje, ono načelno jedinstvo koje poznaju mistici svih vremena? Da, bio bi odgovori. Čovekova svest može se premestiti u bilo koju tačku njegove univerzalne stvarnosti. Ta univerzalna stvarnost, spojište s one strane suprotnosti, središnja je tačka preko koje se uspostavlja veza s Nebeskim Oblastima. Kapija koja se otvara prema Kraljevstvu Bogova, Filosofski je Kamen što daje besmrtnost čoveku koji je prispeo u središte sveta i koji ubira zlatne plodove s Drveta Života.

Ne treba ni sumnjati u to da magija pobuđuje nepoverenje. Stoga su magijska dela prikrivena, presvučena nekim drugim delima, nalik običnim, svetovne prirode. Mnogo je dela magijskih oko nas, ali ih mnogi ne prepoznaju. Ne govori li se o magiji reči i ne kaže li se za govornika da je opčinio slušaoce, nije li to čista magija? Nauka iz dana u dan prodire u prostrano područje skrivenih puteva magije, ali neće to da prizna. Cepanje odvlači atom u bezgraničnu prazninu, a ta praznina je puna zračećeg energetskog polja. Nije li to čista magija?

Istina je da se izvesna magija, unižena nečistom mišlju, vrlo brzo izrođuje, jer kad čovek povučen svojom delatnošću, unese nemir u Ijudsko društvo izazivajući sukobe i mržnju, on deluje zlokobnom moći, te ponekad i ne znajući oslobađa snage koje su, premda tanane, i te kako pogubne.

O magijo, ti nisi skrivila ono za šta te optužuju, naprotiv, ti otvaraš vrata čudima koja Duh može da učini. Magija je, zapravo, nauka o skrivenim silama Prirode, silama koje fizika još nije priznala. Ta nauka nas vodi boljem razumevanju odnosa koji svaku stvar povezuju sa svim ostalima, što nam omogućuje da opazimo Suštinu. Suština je Jedinstvena Istina, a ona stiče bezbrojne oblike, koji su ogledalo u kojem tragalac ne posmatra otegnutu priču ni predmet kakav bi, na primer, bilo sleđeno drvo čije se grane njišu pod naletima vetra, već posmatra jedan arhetipski svet u kojem podrhtava diiša koja svim bićima daje Život.

Svi istinski mistici imali su tu viziju suštine svega, i ona se ispoljava u svim uzvišenim delima genija čovečanstva, u delu jednog Betovena, jednog Pitagore ili jednog Bude, kao i u delima na kojima nema ničijeg potpisa, budući da tvore kariku posvećenog prenošenja, legendarnog, proročkog, ili mitskog. Osnovni element tog prenošenja sastoji se iz herojskih epopeja, čarolijskih pustolovina, često mutnih vizija za čije je razumevanje neophodno napustiti logička merila procenjivanja.

Očigledno, nemoguće je odrediti udeo izmišljenog i udeo istorijske istine u pričama koje treba da održe jedno kadikad i namerno velom obavijeno, katkad i namerno osakaćeno učenje. Poricati sve bez razlike, dakle, isto je tako pogrešno kao i prihvatati pojave kao stvarne. Najbolji pristup prenošenju što nas uvodi u tajne jeste, pustiti da deluje ritam priče kako bi se, s one strane svakog logičkog umovanja, s one strane čudesnog, shvatila poruka.

Verovati ili ne verovati, pitanje je sad! Pogrešno pitanje jer nije posredi ni verovanje ni neverovanje, to su stavovi koji na kraju izlaze na isto, jer su sva verovanja sumnjiva, pa imala pozitivni ili negativni predznak.

Sve razumeti, ništa ne verovati, to beše krilatica Mudraca koji su nam preneli svoja iskustva. Prihvatimo njihov savet, pustimo simbole, legende i mitove da na nas blagotvorno deluju i, da parafraziram Šekspira, priznajmo da su mnoge stvari između neba i zemlje kadre da očas izazovu našu zbunjenost.

Prema tome, magijom se može smatrati širenje Zakona koji upravlja dejstvom svih enargetskih preobražaja, a magom onaj ko razume to širenje, potpomaže ga radnjom, uz koju stoji i inteligencija, i koji otkriva ključ svake istinske posvećenosti u tajne. Taj se ključ prilagođava gnostičkim magijskim spisima isto tako dobro kao i drevnim egipatskim, grčkim, sumerskim, persijskim ili kakvim drugim Svetim Knjigama. On se prilagođava kanonima indijskog i budističkog ezoterizma, kao i mazdaističkom predanju i muslimanskom misticizmu, te samim tim omogućava i pristup mitskoj baštini čovečanstva. Taj ključ slikovito prikazuju mitovi i legende. Tumačeći fantastične podvige i herojska dela, slike Ključa bacaju svetlost na poruke Proroka, Mudraca i Svetaca.

Sve Svete Knjige su kao otvoreno oko kojem slike ne mogu promaći. Mitologija isto tako, je poput uha koje osluškuje tu neverovatnu bajku. Da bi se prišlo miitskoj baštini, Treba napustiti razumski um i pustiti da nas vodi isključivo intuicija dopunjena, što treba ponovo podvući, pristankom razuma koje simbolično predstavlja otvoreno oko. Zbog toga kažem da nema magije bez saznajnog zahvatanja učenja mnogih mudraca, raznih spoznaja, različitih metodologija. Što više različitih učenja i naučnih saznanja, to je bogatstvo maga veće. Mnogo je knjiga, i mnogo je dela. Različiti sistemi i paradigme različite preporuke daju, ali ovde budite obazrivi da ne podlegnete prijemčivosti i identifikaciji koje vode u isključivost.

Spoznaja učenjem podrazumeva sveobuhvatnu širinu i sistematičnost. Ali, što je još važnije, spoznaja mora biti kontinuirani procec koji se ne prekida i ne zaustavlja. A najvažnije u spoznaji je intuitivni paralelizam. To znači spoznaju učenjem vođenu intuitivnim uvidom. Kruna spoznaje je kontemplacija spoznatog. Bez promišljanja i razumevanja nema spoznaje. Magija ne poznaje dogme. Niko vam ne sme reći idi tamo, uradi ono, prihvati ovo. Ko vam tako govori prevarant je i varalica.

Šta sam danas saznao?

Ovo je najjednostavnije pitanje u ragovoru sa Sopstvom. Ali dobro pazi na pitanje. Ovo je jedino pitanje koje se postavlja, a da traži odgovor svakoga dana.

 

 

 

Relacije u magijskoj praksi su svi oni odnosi koje mag stvara tokom svog života. Ti odnosi mogu biti pema svim stvarima ili bićima, prema svim procesima i postupcima, prema svim htenjima i željama, i na kraju, prema svim težnjama i realizacijama. Ovi odnosi su uvek isprepletani korelacijama magijskog i svetovnog rada.

Postavlja se pitanje davanja prioriteta magijskog i svetovnog u ovim odnosima. Magijski rad uvek ima prioritet nad svetovnim, ali ne zato što se vrši podela na magijsko i svetovno, pa se daje prioritet, nego zbog toga što svetovni rad mora biti prožet magijskim delom, čime zapravo svaki rad postaje magijski rad. Može se dogoditi, kao što se i događa, da se određena svetovna aktivnost ne može prožeti magijskim delom, jer je sa tačke magijske spoznaje takav rad nepotreban, čak i u najmanjoj meri. Takav rad, ukoliko nije moguće iz raznih uslovljenih razloga odbaciti u potpunosti, svaki aspirant mora podrediti magijskom radu, kako bi stekao uslove za odbacivanje te svetovne aktivnosti.

Svi odnosi koje aspirant ima već izgrađene ili će ih tokom života graditi moraju biti podređeni magijskom poimanju svrsishodnosti. U koliko ove relacije ne podležu magijskom kao prioritetu, moraju biti ili transformisane ili odbačene. Sve što nema magijsku svrhu, za maga ne predstavlja vrednost. Odnosi koji nemaju vrednost svrsishodnosti, ako ne mogu biti transformisani, prekidaju se. U suprotnom, stvaraju frustracije, ograničenja i odvlače enormne količine energije. Ovo se odnosi na sve tipove međuljudskih odnosa i veza, na sve odnose prema drugim nižim bićima (životinje i biljke), i na sve aktivnosti i rad koji zahtevaju angažovanost i posvećenost.

Pitanje koje se ovde postavlja Sopstvu je višedelno i široko shvaćeno te se mora sažeti i sumirati izvođenjem kroz prosto nabrajanje. Opis treba dati samo u slučaju procesa ili stanja koji traju.

Koje su i kakve su moje relacije u kontekstu davanja prioriteta u korelaciji magijskog i svetovnog?

Ovo pitanje treba često postavljati Sopstvu, kao podsticaj za afirmaciju prioriteta magijskog. Ako nam je život, čak i u njegovom najmanjem delu rastrzan između magijskog i svetovnog, ta afirmacija magijskog jenjava pod prtiskom svetovnog. Ovo ću opet ponoviti, i često ponavljati: mag je u svakom trenutku svog života mag, u svim delima i u svim odnosima.

 

 

 

Kvalitet magijske prakse se ogleda u realizaciji ciljeva, od najmanjih do onih najuzvišenijih. A ta realizacija moguća je jedino u kontinuumu rada. Dakle, kvalitet magijske prakse se postiže kontinuitetom rada. Kontunuitet magijske prakse je moguć jedino ako se odvija kroz sinhronicitet sa svim delatnostima u svim segmentima života. Dakle, prožetost celokupnog života magijskim delom, dovodi do realizacije i ostvarenja ciljeva.

Pitanje koje se ovde postavlja, neminovno se odnosi na realizovanje pročišćenja i posvećenja svakog segmenta života i svake aktivnosti, bilo da je ona mentalna ili fizička.

Da li je svaka moja aktivnost prožeta magijskom praksom?

Odgovor na ovo pitanje omogućava Sopstvu da odredi kvalitet magijskog dela od kojeg zavisi realizacija i postignuće cilja.

 

 

 

Rituali, ili obredi su sredstvo čija je svrha da maga odvede željenom cilju, ili da željeni cilj dovede magu. Za vršenje rituala nije potrebna ustaljenost. Taj kontinuitet u vršenju obreda je odlika religijskog poimanja stvarnosti. Stalno ponavljanje rituala izraz je religijske svesti. A to znači mnogo ponavljanja koje može odvesti cilju nakon dužeg vremena ritualne prakse. Ovde je i vidna razlika između Ritualne Magije i Kraljevske Veštine. Prva je, svakako, neminovnost u razvoju na Putu Spoznaje. Jer početak, kojem nedostaju znanje i uvid, zahteva veru i ritualnost. Ceremonijalna Magija. kako se još naziva, ne sme biti cvrha i cilj. Zadržavanje i ostanak na ovom nivou razvoja magijske svesti, može doneti izvesne rezultate, ali isto tako može odvesti u jačanje religijske svesti i predanosti sistemu magijske prakse koji prerasta u kult ili sektu. Čak iako mag sam protežira ceremonijalnu praksu magijskog rada, to se nedvosmisleno posmatra kao kultna radnja ili sektaško ponašanje.

Treba znati sledeće. Svaki ritual mora da bude uspešan. U protivnom on nema svrhu. Uzalidno je trošiti i vreme i energiju na nešto što ne donosi plod. Ovo je stav magije kao Kraljevske Veštine. Znajući ovo, Uzvišeni mag, postepeno, odvajajući se od svetovnog, odvaja se i od ceremonijalnog. Ritual nije ništa drugo do spoljašnji izraz unutrašnjeg. Ritualna magija je izraz metalnog i fizičkog delanja sa nivoa Zemaljske ravni. Uzvišeni magovi Kraljevske Veštine uvek deluju sa Eterične ravni na sve ostale. Njeno delo, ne zahteva sakramente i relikvije, ni ritual i oltar, niti prostor i vreme. Kraljevska Veština je izraz Čiste Volje Sopstva.

Eksperimentisanje u vršenju raznih rituala, a naročito ukoliko pripadaju različitim sistemima, nikako se ne preporučuje jer to vodi mentalnoj zbrci. Ovo je za aspirante veoma važno, jer ta mentalna papazjanija neminovno vodi u razočarenje. Aspirant mora sažeti svoj rad u okvir jerdnog sistema magijske prakse. Tek kasnije, dovoljno utemeljen, može se po volji upustiti u sažimanje više sistema, gradeći sopstveni Put.

Da li se u vršenju obreda pridržavam jednog sistema i njegovog izričitog ustrojstva?

Ovo pitanje jasno zahteva odgovor koji mora razluči sopstveno opredeljenje u smislu izbora paradigme.

 

 

 

Svaki ritual ima niz pripremnih radnji koje je potrebno ispoštovati kako bi doneo uspeh. Pripremu za izvođenje Rituala većina aspiranata zanemaruje ili formalno odradi. Formalizam u pristupu obredu dovodi do njegove formalizacije i odsustva rezultata. Ritual mora da ima jasan cilj. Mora da ima svrhu, jer u protivnom neće doneti očekivane plodove.

Formalizam u magiji je opasan i ne samo što ne donosi rezultate, već donosi veliko razočarenje. Formalizam, takođe, označava religijski pristup vršenju obreda. Najčešća konstatacija: "Sad nisam uspeo, biće bolje drugi put, bolje ću se pripremiti i usredsrediti", poražavajući je pristup magijskom radu. Oslobodite se formalizma u pristupu magijskoj praksi i rezultati će početi da se nižu.

Da li ritualu pristupam formalno ili sa predhodnom potpunom pripremom?

Ovo pitanje je neodvojivo vezano sa predhodnim. Zato pazite da ono bude potpuno iskreno i realno.

 

 

 

Volja je izraz Sopstva. Zakon magije je jasan po pitanju ispoljavanja Volje. Ispuni svoju Volju. To je sav zakon. Mag nema drugog dela osim da ispunjava svoju Volju. Ostvaren cilj, to je ispunjena Volja. Ispunjavanje Volje je neprestalni zadatak svakog maga i svakog aspiranta, isto tako. Svako delo mora biti pod Voljom. Suprotno, svako delo učinjeno bez saglasja sa Voljom, jeste delo usmereno protiv Sopstva.

Ispunjavanje volje predstavlja sistem usaglašavanja voljnog procesa prema piramidalnoj strukturi odozgo na dole. To znači odrediti Konačni Cilj, vrh piramide, koji predstavlja Konačnu Volju. Ispod se nalaze Viši Ciljevi, a ispod njih mnoštvo malih ciljeva. Nemoguće je ostvariti Konačni Cilj, pre ispunjenja Viših Ciljeva, koje isto tako nije moguće realizovati bez ostvarenja mnoštva malih ciljeva. Kad kad se može učiniti da nešto činimo mimo svoje volje, ali ako je to delo voljno usaglašeno predpostavljenom Višem Cilju, a time i ispunjenju Konačnog Cilja, onda je to delo usklađeno sa voljnim sistemom, čak i ako nam, naizgled, ne prija vršenje tog dela. Kad je delo ovako shvaćeno ono više ne biva mentalno niti fizičko opterećenje, već delo koje služi višim predpostavljenim ciljevima. Neophodno je što pre stvoriti sopstvenu Piramidu Volje. Samo izgrađena Piramida Volje može omogućiti različivanje svih dela, kako magijskih tako i svetovnih i na taj način otkloniti sve distorzije u korelacijama magijskog prema svetovnom.

Magijski život, znači i uvođenje još jednog voljnog sistema, koji se naziva Preplitanje Volje. Ovo je neminovnost na Stazi Spoznaje i odnosi se na isprepletanost voljnog sistema Sopstva sa drugim voljnim sistemima, kako onih magijskih, tako i onih svetovnih, mada su ovi poslednji gotovo uvek sublimirani i neodređeni prema Sopstvu. Svaki odnos mora biti pod Voljom i kao takav usklađen sa predpostavljenim ciljevima. Zbog toga ponekad izgleda, da ono što činimo služi interesu druge (tuđe) volje i to može biti da je tako, ali ako to delo ili odnos služi realizaciji predpostavljenog cilja naše volje, onda je svako takvo delo opravdano. Zbog toga je neophodno izgraditi Piramidu Volje, kako bi bilo omogućeno razlučivanje svih dela i svih odnosa, razlučivanje potrebnog od nepotrebnog, kako u magijskim, tako i u svetovnim relacijama. Piramida Volje znači uklanjanje svih distorzija u korelacijama magijskog i svetovnog. Stoga sledi jasno pitanje:

Da li ispunjavam svoju volju?

Ovo je pitanje ključ svih pitanja, jer po svojoj suštini Volja maga je dvostruke prirode budući da predstavlja početak i kraj svakog dela. Hteti da budete nešto, znači priznati da to niste. Ovo je Ključ. Otuda, hteti bilo šta, osim Najvišeg, znači udaljiti se još više od toga, jer svaka želja da se predamo nekome, izuzev Najvišem, je niži cilj. Ova samopredaja Najvišem, iako jednostavan čin, za naš složen um, ona predstavlja najteži zadatak. Zbog toga je neophodna magijska obuka. Samopredaja ne sme biti manja od predavanja Sve Sopstva, čovek ne sme pristupiti Oltaru Najvišega sa nečistim ili nesavršenim davanjem.

Tokom magijske obuke može doći do raznoraznih problema, u zavisnosti od prirode aspiranta, a možda će za njega biti potrebno da u svakom trenutku želi sve vrste stvari, za koje drugima može izgledati da nemaju nikakve veze sa ciljem. Pošto, dakle, možemo požeti bilo šta, hajde da vidimo šta je potrebno da bi naša volja bila dovoljno jaka da možemo dobiti sve što poželimo bez gubljenja vremena. Za ovo je neophodno da se volja razvije do njene najviše tačke, premda je poslednji zadatak, pre kraja, potpuna predaja te volje. Delimična predaja nesavršene volje nema nikakvog značaja u magiji. Budući da je volja poluga, potreban joj je oslonac, a taj oslonac predstavlja glavni cilj koji aspirant teži da postigne. Svaka druga volja koja ne zavisi od ove osnovne volje predstavlja nepotreban teret.

Većinu čovečanstva čine nesposobni ljudi. Oni nisu u stanju da usklade svoj um kako bi ostvarili smisaoni život. Oni nemaju istinsku volju, već tek splet želja, od kojih su mnoge u međusobnoj suprotnosti. Takav čovek se baca sa jedne na drugu želju, da bi na kraju života ove želje poništile jedna drugu. Na kraju ništa ne biva postignuto, osim jednoga, čega čovek nije svestan, uništenja sopstvenog bića, kao potvrde neodlučnosti. Takvog čoveka je, deo po deo, pojela Tama.

Kako onda obučiti volju? Sve te želje, ćefovi, kaprici, naklonosti, sklonosti, prohtevi, moraju da budu otkriveni, ispitani, procenjeni prema tome da li pomažu ili odmažu glavnoj svrsi, i u skladu s tim treba se odnositi prema njima. Očito je da su potrebni opreznost i hrabrost. Ovome se može dodati i samoodricanje, ali ne u pravom smislu reči sledeći pravila konvencionalnog izražavanja, jer kako se može samoodricanjem nazvati nešto što je isključivo odricanje od onih stvari koje su štetne?

Postoje velike teškoće koje se moraju savladati prilikom obuke uma. Verovatno najveću od njih predstavlja zaborav, koji je možda najgori oblik onoga što Budisti nazivaju neznanjem. Postoje posebne metode vežbanja uma, ali, pre svega je neophodno da se vežbe Osnovne Magije Elemenata, o kojoj će biti reči, stalno ponovo izvode, jer ove vežbe ne razvijaju samo budnost i unutrašnje sposobnosti, već i one inhibitorne centre u biću čoveka koji su, prema drevnom učenju, glavni izvor mehanizma pomoću koga se čovek uzdiže u bogoliko biće.

Volja je poput cveća u bašti. Korov se uvek lako počupa, ali cveću je potrebna nega. Kada smrvimo svaku volju u sebi, a po potrebi i u drugima, koja se suprotstavlja našoj istinskoj Volji, stvorićemo prostor da ta istinska Volja sama počne slobodnije da se razvija u nama. Zato je neophodno da se rade i pozitivne i negativne stvari bez lažnog moralisanja, kako bi ta Volja došla do izražaja. Odricanja i žrtve jesu potrebni, ali su oni relativno laki. Ne činiti neku stvar je lako, ali ne činiti ništa drugo sem jedne stvari je veoma teško.

Stari učitelji preporučuju povremeno presecanje Magijske Volje, na osnovu pravila da čovek uvek bolje radi nakon "potpune promene". Oni su, bez surnnje, u pravu. Svaka promena, znači očvršćavanje volje i napredak u razvoju. To je isto kao poređenje savremenog motora koji ima bolji učinak od parne mašine. Na kraju se Magijska Volja u tolikoj meri poistovećuje sa celokupnim čovekovim bićem, da postaje nesvesna i stalna Sila kao što je to sila zemljine teže. Čoveka kadkad mogu iznenaditi i njegovi vlastiti postupci, i može smetnuti sa uma njihovu povezanost. Ali treba da zna da kada se Volja istinski uzdigne do visine Božanskog Promisla, tada je verovatnoća da će pogrešiti toliko mala kao i mogućnost da će psu izrasti krila.

Sada se postavlja pitanje: da li razvoj Volje dolazi u sukob sa etikom? Odgovor je: Da. Magija ne poznaje moralne vrednosti jer je etika religijska i socijalna kategorija koja se nameće robovskoj psihologiji prostog čoveka.

Volja je postignuće, a korak na putu do postignuća, je skupoceni biser, na koji kada mag naiđe spremno sve što ima prodaje da bi mogao da ga kupi. Mnogi ljudi najteže odustaju od običaja i navika, koji se u sociološkom smislu označavaju pojmom etika, pa je otuda koristan način da se oslobodimo od svih navika "hodanje" putem koji vodi ka oslobodenju od svih navika. Taj put koji nas oslobađa od ropslva jeste istrajan prkos ustaljenim običajima. Zato se primenjuju metode prekidanja sna, postavljanja tela u naporne i neprirodne položaje, izvođenje teških vežbi disanja i činjenje onih stvari koje prosečan čovek, ili večina ne bi nikada činila. Glavna vrednost svega toga, pored posebne vrednosti koju svaka od tih vežbi ili aktivnosti može da ima sama za sebe u nekim posebnim namenama, je u tome što čovek tera sebe da ih izvodi uprkos svm okolnostima koje se mogu javiti. Pobedivši unutrašnji otpor, čovek lako može da pobedi svaki spoljašnji otpor.

Kada, na ovaj način, volja prestane da bude samo privremena, postaje neophodno da se sagleda njena veličina. Neko može imati snažnu Volju usmerenu u jednom pravcu, ali ona neće uvek biti dovoljna pomoć u nekom drugom smeru, čak može delovati i glupo. Postoji priča o čoveku koji je četrdeset godina vežbao da hoda preko površine reke, i pošto je napokon uspeo, njegov učitelj ga je prekorio, rekavši: "Ti si velika budala. Svi ljudi prelaze reku svakodnevno splavom, samo za dva novčića." Ovo se mnogima od nas, a verovatno i svima, dešava tokom našeg života. Podnosimo beskrajne patnje da bi naučili nešto, da bi postigli nešto, što kada ostvarimo, izgleda da ne vredi čak ni izgovorene želje. Ali, to je pogršeno razmišljanje. Disciplina koju smo stekli učeći jednu stvar dobro će nam doći kada budemo želeli da se bavimo nečim sasvim drugim. Zato se smatra da se postizanjem nekog cilja čovek ne zadovoljava samo postizanjem toga, već da tu svoju moć upotrebi za neke bolje ciljeve i više ciljeve. Čovek ne treba da bude vođen mišlju o vrednosti izvesnog dela. Tek kada Veliko Delo bude potpuno izvršeno i kada se pogleda sa vremenske distance može se zaključiti da je upravo to izvesno delo baš na tom mestu bilo neophodno. Upravo zbog ovoga mnogi aspiranti padaju u iskušenje da slome vlastito koplje sudbine na tom najstarijem bojnom polju ispoljavanja slobodne volje.

Svaki čovek može da nauči da radi stvari koje bez obuke nikada ne bi mogao da učini, stoga je u zabludi svako ko misli da je nemoguće obućiti nekoga čija sudbina nije da bude obučen. Obmana u razlozima onih koji govore o predodređenosti je nepoznavanje voljnog sistema u funkciji ispunjenja Konačne Volje. Već sam napomenuo da prava Magijska Volja mora biti usmerena ka postizanju Najvišeg, a da do toga ne može doći pre nego što se razvije sposobnost razumevanja Prirode Stvarnosti. Setimo se samo naših želja kad smo bili mali: "biću pilot", ili "biću vojnik" ili šta god. Samo neki to postaju i ostaju celog života, ali u većini slučajeva, Razumevanje raste brže od Volje, tako da mnogo pre nego što budemo u mogućnosti da ostvarimo svoju želju, mi je već i zaboravimo. Postoje i oni slučajevi gde Razumevanje nikada ne pređe granicu sagledavanja stvarnosti, a Volja ostane bez inteligencije. Tako bogat čovek uvek teži sigurnost i udobnost, i zarad ostvarenja te želje on svakodnevno u svojoj kancelariji robuje mnogo okrutnijim zahtevima nego što to čini najbediniji radnik koji se nalazi na njegovom platnom spisku. Tek kada odluči da se penzioniše, shvata da je život prazan. Sredstvo koje je stekao progutalo je cilj. Zbog toga se kaže da su srećni samo oni koji su poželeli nedostižno.

Mag mora da ugradi u svoju piramidu duše sve što ima i što može da sakupi. Ne postoji znanje ili moć koji su nekorisni za maga. Gotovo se može reći da u čitavon Univerzumu ne postoji ni jedan komadić tvari koji magu ne bi bio potreban. Istovremeno mag nikada ne sme da smetne s uma, da svaka cigla koja se ugradi, mora da stremi ka vrhu piramide, ne sme da bude pogrešnih smerova čak ni u najnižim slojevima.

Praktičan i jedini važeći oblik ispunjavanja Volje za svakog aspiranta i maga glasi: Svaku pojavu i svaki događaj tumačiću kao poseban odnos Boga sa mojom dušom. Tek tada Volja postaje aktivan oblik Razumevanja. Kada vidi pticu, mag postavlja pitanja: Koju svrhu ima ova poruka Nevidljivog? Kako treba da protumačim ovu Reč Najvišeg Boga? Kako bih mogao da upotrebim ovu pojavu ptice? I on mora istrajati u tom smeru, svagda i na svakom mestu. I premda mu je, koliko je on u stanju da vidi, poslano mnogo beskorisnih stvari, jednoga dana on će pronaći stvar koja mu treba, a njegovo Razumevanje će mu pomoći da shvati činjenicu da nijedna stvar nije bila beskorisna.

Svako mora sam da odluči da li je mudro da sledi ovaj put. Ali je tačno da je lakše osloboditi se prvo stvari koje se nalaze izvan nas. Većina ljudi će uvideti da im najviše problema stvaraju osećanja i misli koje ih uzbuđuju. Ali, i moguće je i neophodno ne samo da se suzbiju osećanja, već i da se pretvore u poslušne sluge. Tako se osećanje besa može korisno upotrebiti u borbi protiv onog dela mozga čija nepokretnost onemogućava kontrolu. Ako postoji neko osećanje koje se nikada ne može korisno upotrebiti, onda je to ponos. To je zato što je ono u potpunosti povezano sa Egom. Zaista, nikakve koristi nema od ponosa! Sledeći voljni proces, uništavanje opažanja, grubljih i flnijih, izgleda da je mnogo lakši, zato što um, kada je neuznemiren, može da misli na kontrolu. Evo primera: čovek koji sedi na plaži i čita knjigu, nije teško da se u nju udubi, čak toliko da ne vidi ni najlepšu devojku koja sedi u blizini, ali kad u smiraj dana na obalu nagrnu komarci, knjigu će odmah zaboraviti. Dalje, kada govorimo o sklonostima, mnogo je teže izboriti se protiv njih nego protiv bilo čega drugog, zato što se sklonosti najvećim delom nalaze u podsvesti, a da bi se uništile, one moraju prvo da se probude, tako da se volja maga tada nalazi u položaju da istovremeno čini dve suprotne stvari. A onda na scenu stupa voljna kontrola misli. Postoji ranogo metoda za uništavanje različitih duboko ukorenjenih misli. Najbolji metod je uspostavljanje ravnoteže. Naviknite um da prizove suprotnu misao svakoj misli koja se u njemu javi. Uvek imajte i suptorno mišljenje za svaku misao koja se pojavi. Sagledajte sva obrazloženja, i ma koliko da se slažete ili ne sa njima, ovo je jedini način da se pronađe pravi odgovor. I radite ovo bez strasti. Što ste više ubeđeni da je izvestan način mišljenja ispravan, to odlučnije tražite dokaze da ga pobijete. Ako to u potpunosti uspete da postignete, mnogobrojna gledišta vas više neće uznemiravati i bićete u situaciji da iznosite svoje vlastito gledište sa smirenošću mudraca, što je mnogo ubedljivije od žustrine početnika.

Na kraju prestaće da vas interesuju sporovi, politika, etika, religija, izgledaćete tako detinjasti, a vaša Magijska Volja će biti oslobođena svih prepreka. Baš kao kada kažete detetu da ne radi neku stvar, nije važno koju, ono će istog trenutka poželeti da je uradi, iako mu to nikada ranije nije ni palo napamet, tako je i sa svetim čovekom. U svima nama pritajeno leže sve sklonosti. Većine njih možemo biti nesvesni celog našeg života, sve dok ih nešto u nekom trenutku života ne probudi. One leže u zasedi. Zato svaka od njih mora da bude svesno probuđena, i svaka od njih mora da bude uništena. Svako ko se odvaži na Put Magijske Spoznaje, udara pravo u stršljenovo gnezdo. Čim se samo iskaže svesna težnja, neprijatelji su već tu pred nama. Ovo izgleda kao da je jedva moguće da je bilo ko u stanju da prevaziđe ove početničke dileme i probleme, ali aspirant mora čvrsto da se drži svoje težnje, mora se potvrdivati iznova i iznova u časovima očaja koji traje. Može se dogoditi da gotovo svaku nadu u uspeh izgubi iz vida. Može se dogoditi da izgubi i poimanje samog sebe, ali ukoliko uspe da prione za sopstvo, uspeće. I kada jednom uspe, stvari će ponovo dobiti svoje pravo značenje. Tada će uvideti da su čista iluzija sve one stvari koje su mu izgledale tako stvarne, i biće osnažen za borbu protiv novih izazova koji ga čekaju.

I zaista je jadan onaj ko ne uspe da izdiži ovo iskušenje bola, patnje, tuge, jada, nemoći i čemera. Za takvog nema nikakve koristi to što će reći: Ne svida mi se ova magija, vraćam se u sigurnost sveta kojem pripadam. Vraćam se kući svojoj. Kada se jadanput krene ovim putem, povratka nema. Ovo je istina. Tvrdnja da se mag može odreći zaveta kad god to poželi, istinita je samo u slučaju kada je zavet neozbiljno preuzet. Pravi Magijski Zavet se ne može prekršiti. Ima onih koji misle da je moguće, ali to nije tačno. Ovo je prokletstvo i blagodat pravog Magijskog Zaveta. Ma koliko daleko da odete, nikada se ne možete vratiti na predhodno stanje. Jedino što ćete uspeti da učinite pokušavajući da prekršite preuzeti Zavet, je da sebi stvorite najužasnije nevolje, pretvarajući sopstveni život u pakao. Teško je sasvim jasno shvatiti da je takva Priroda Stvarnosti.

Zato se još jednom vratimo na pitanje koje je ključ svih pitanja: Da li ispunjavam svoju volju? I kao što je rečeno da je Volja dvostruke prirode budući da predstavlja početak i kraj svakog dela, iznenadujuće je koliko je tipičan stav: "Ja sam Ja", upravo stav onoga koji je najmanje "Ja". Samo je mag, čija je Volja toliko snažna da se na njen najmanji izliv dešavaju nezamisliva čuda, sposoban da kaže Ovo nije moja Volja, već Volja Božanskog Promisla, neka bude izvršena. Hteti da budete nešto, znači priznati da to niste.

 

 

 

Varaju se svi koji misle da je magijski sistem koji iziskuje magijska praksa po svojoj prirodi čisto magijski i da nema korelaciju sa, ili prema svetovnom. Sistem je sam po sebi svetovnog karaktera, ali ima magijsku svrhu. Zato je opravdan. Kakav god bio sistem mora biti stvar ličnog izbora. Ali pazi! Sistem, ako je shvaćen samo kao stanica u sopstvenom razvoju na putu Magijske Spoznaje je opravdan sistem. Sve drugo je prijemčivost koja podrazumeva manji ili veći izraz religijske svesti.

Sistem treba da vodi sopstvenom prevazilaženju. Ako nije tako onda to nije magijski već religijski, sledbenički sistem. Delovanje izvan svakog sistema je takođe sistem i ne prihvatanje bilo koje paradigme je takođe paradigma. Ovo je paradoks najviših razina spoznaje. Bogospoznaja kroz magijsku praksu jeste sistem, ali je neograđen. Bogospoznaja jeste i paradigma, ali je neuslovljena. Bogospoznaja je beskrajno putovanje duše.

Da li sistem koji praktikujem omogućava njegovo prevazilaženje i izdizanje u sistem uzvišeniji ili u sistem bez sistema?

Odgovor Sopstvu na ovo pitanje podrazumeva potpunu spoznaju ili spoznaju temelja sistema.

 

 

 

Živimo u vremenu mogućnosti upoznavanja sa svim sistemima ili proklamovanim paradigmama. Ponuda je raznolika i velika. Predstave sistema su virtuozno primamljivo predstavljene. Predstavljeni su knjigama, organizovanim zajednicama i bezmalo svi, internet prezentacijama. Ovde se od strane predstavljača igra na kartu prijemčivosti laika i ciljnih grupa populacije. Tako imamo više od 7.000 raznih religijskih, pseudoreligijskih, magijskih, pseudomagijskih i sinkretističkih učenja, organizovanih u crkve, verske zajednice, grupe, pokrete, društva, kultove i sekte. Ovde se postavlja pitanje:

Da li je sistem koji praktikujem moj izbor na osnovu predstavljene ponude, ili je proistekao iz spoznaje?

Utemeljenje kroz određeni sistem na osnovu predstavljene ponude može biti dobar, ali je najčešće pogrešan jer je plod prijemčivosti bića. Jedino utemeljenje u sistemu kroz spoznaju sistema na temelju samospoznaje je ispravan put.

 

 

 

 

ODVAJANJE STVARNOSTI

 

Strah

Prvi neprijatelj Spoznaje

 

Strah je prvi veliki neprijatelj na putu Magijske Spoznaje. Na putu prema inicijaciji, aspirante je kroz sva vremena vodila prva reč spoznaje. Ta prva reč jeste SMETI. Smeti napustiti svet koji se nalazi u istraženim i od našeg cerebralnog univerzuma prihvaćenim granicama. Smeti otkriti da se sve što je izgledalo savladano mora svakog trenutka dovoditi u pitanje. Smeti priznati da ništa nije izvesno osim neizvesnosti. Zar ne živimo, kao što i savremena nauka tvrdi, u "kontinuumu talasa verovatnoće", što je kao pojam bar onoliko apstraktno koliko i pojam Boga. Ali, napuštanje svojih shvatanja, svojih mišljenja i teorija, izaziva strepnju, pa i strah. Strepnja i strah ipak, nipošto nisu isto.

Čovek se boji nekoga ili nečega, ali strepi, a da i ne zna tačno od čega. Strepnja je zarazna. Strepnja se može proneti gomilom već i samo zato što tome pogoduje opšta atmosfera. Opšta atmosfera, neopipljivo polje koje utiče na ponašanje ljudi, zapravo je ogromno polje sazvučja u kojem trepere i šire se talasi što ih emituje ljudski mozak uzburkan mislima, težnjama, sukobima i nadama. Kad se javi, strepnja narušava unutrašnju ravnotežu. U čoveku se sukobljavaju duboke, istinske težnje i čulni zahtevi koje ima kao osoba koja postoji.

Ta postojeća osoba u čoveku želi da uživa, da se nameće, da vlada. Ona želi da se potvrdi i žudi za svim zadovoljstvima koja joj čula mogu pružiti. Iz te žudnje, koju raspaljuju oruđa jedne usavršene tehnike, audio-vizuelna, psihološka, politička i intelektualna, rađa se strah. Strah pred stvarnošću života i eventualne osujećene mogućnosti da uživa dovoljno brzo, dovoljno dobro, dovoljno dugo u svemu što želi.

Paradoksalno, čovek se boji i straha od straha. Strepnja se konstantno probija, pa čovek dolazi u iskušenje da odgurne ono za čim u stvari žudi. Na vlast tada stupa pometnja i čoveka hvata neka grozničava uznemirenost, koja svoj izraz nalazi u lavini teorija, parola i tvrđenja što obećavaju ključeve blaženstva. Zanos razularene dijalektike, neprestalna prepirka i jalova rasprava zabašuruju istinsko pitanje koje mag postavlja pod okriljem uzdrmane civilizacije, pitanje: "Ko sam ja?"

Zapravo, civilizacija i nije uzdrmana. Ona je, na nesreću, odsutna. Odvojena od same sebe. Moderno shvatanje smatra da civilizacija obuhvata skup tehničkih sredstava kojima čovečanstvo raspolaže. Ta tehnička civilizacija je, očigledno, sveprisutna, ali ne treba smetnuti, da je civilizacija ukupan zbir civilizovanih Ijudi. Civilizovan jeste onaj čovek koji sam i na ispravan način radi ono što treba raditi. On je po vrsnosti srca i duha ravnopravan sa svim ostalim Ijudskim bićima, što pokazuje izvršavajući poslaništvo čoveka svesnog svog dostojanstva. On je istinski čovek koji, iznad doktrina, struktura, iznad mnjenja, ostaje živ i slobodan. Nije li ovo čisto magijsko poimanje čoveka i rase ljudi. Iz tog ugla gledano, teško je tvrditi da se civilizacija posvuda otkriva. Stoga, učiniti da se rasprsne okvir jednog takozvanog civilizovanog društva, koje to u stvari nije, proces je koji se povremeno obnavlja. Kad se zakreče, strukture se rasprskavaju. To je neminovno.

Za žaljenje je što često treba sačekati eksploziju umesto da se hladno zameni ono što mora biti zamenjeno. Po navici, čovek se uglavljuje u sistem. Uspavljuje se. Zbog toga je buđenje samo još mučnije. Da bi bilo blagotvorno, ovo neminovno rasprskavanje pretpostavlja osvešćivanje kojim aspirant koji traži sebe utire put sopstvene evolucije, to jest put kojim se stiže do viđenja što, šireći se, obuhvata svet u kojem vlada Harmonija.

Prepuštanje svetovnom životu, znači ostanak u rovu nerazumevanja, suparništva i nasilja, čime se ne rešava ništa. Plovila levom ili desnom stranom, lađa ostaje ista. Da bi se išta moglo promeniti, čovek sam treba da se promeni. To je jedina, istinska revolucija i, ako nju svako sprovede, Pravedno društvo, Civilizovano društvo, ipso facto će se ostvariti. Ali ovo je utopija.

Izvršiti revoluciju u sebi, znači otvoriti se za razumevanje uzroka opšteg sučeljenja, koje je samo projekcija našeg vlastitog unutrašnjeg sukoba. Izvršiti revoluciju u sebi znači prevazići vlastitu protivrečnost, uravnotežiti svoje težnje i svoje potrebe, uskladiti dužnosti i prava, rečju biti u redu, jer "Red", ako se ne shvati kao nešto fizički korisno, nego kao izraz bitnih pojmova prema kojima čovek treba da se upravlja, sadrži sliku savršenog stanja, stanja u kojem vlada Harmonija.

Dovesti sebe u red, znači imati smelosti da se umre u svojim navikama, mnjenjima i shvatanjima koja sputavaju ono što se oduvek menja, te tako ostati živ. Tako se u magijskom smislu obistinjuje čudo da čovek može da bude bez ikakve prinude. Prihvatajući odgovornost po sopstvenoj volji, mag uvek dela i na opšte dobro.

Međutim, crni barjak današnje civilizacije, čije se vijorenje vidi, nije simbol reda, a oni koji su njime mahali nisu bili ni slobodni ni civilizovani. Njih je Strah obuzimao isto onako kao što je obuzimao i one protiv kojih su bili, jer svi Ijudski poslovi isprepletani su do neodvojivosti. Apsurd stoji bok uz bok s uzvišenim. Čovek osvaja kosmos, a tone u sukobe u kojima nisu pošteđeni ni žene ni deca. Nasilje nameće vlastiti zakon, i velika je smetenost onih koji žele da shvate.

Zbrka raste zavisno od bujice političkih, naučnih, medicinskih i drugih novosti koje tokom celoga dana pothranjuju radoznalost masa i njihovu želju za senzacijama. Usled pometnje i straha, promišljen čin uzmiče pred činom izvršenim iz bojazni od nekoga ili nečega. Strepnja je već tu, a kompleks straha, čak i nesvesnoga, nagoni Ijude da se upuste u sulude poduhvate iz kojih se kasnije veoma teško ispetljavaju.

Strah sužava i iskrivljuje izgled stvari. Da li strah oduvek postoji? Da li je povezan s prostorom kojim se krećemo? Da li ga uzrokuje vreme? Čovek je juvek zatočenik Vremena i Prostora, zatočenik jednog sveta koji ograničava vidik. Otuda se postavlja pitanje: može li se ta tamnica izbeći?

Smeti, je prva odvažnost kojom aspirant treba da se rukovodi u tom poduhvatu. Bez smelosti nema razumevanja, jer izbeći smrtonosni spoj uzroka i posledica znači biti svestan toga da svaki uzrok koji dovodi do neke posledice prenosi toj posledici klicu nekog novog uzroka koji će je održati, sem ako se ne pročisti kroz Svetlost koju širi Nehar, Svetlost svih Svetlosti. Ta se Svetlost odražava u probuđenoj svesti čoveka čiji vidici obuhvataju karike lanca koji povezuje početak i kraj.

Vreme savršeno podseća na uvijenu i zakrivljenu spiralu čije neumoljivo kretanje čoveka povlači za sobom. Kad ga zahvati to kretanje, vreba ga strepnja pred nepoznatim, strepnja pred budućnošću. To kretanje ne zna ni za kakvo odgađanje.

Vreme se, govorio je Aristotel, meri kretanjem, a kretanje vremenom, jer i vreme i kretanje svojstva su prostora. U prostoru čovek postoji. On klizi niz padinu vremena i, klizeći, boji se, Strah ga je od promašaja, strah od budućnosti, strah od smrti.

Ima li mnogo Ijudi koji bi pošteno mogli da ustvrde: "Nikad se nisam bojao"? Ako ih ima, to su mudraci. Aristotel nije bez razloga stavio mudrost ispred svih nauka. Zar upravo mudrost ne proglašava sreću za najviši cilj svekolikog Ijudskog delanja? Zar upravo mudrost ne izlučuje inteligentno delanje, kao odraz Čistog Uma? Zar upravo inteligentno delanje ne omogućuje čoveku da istinski ispuni svoju Ijudsku sudbinu? Dajmo, stoga, reči Magija značenje Traganja za Mudrožću i prodrimo u neznanstva Tajne nauke o Tajnama Prirode, "hermetičke" nauke zvane i okultnom ali, koja je takva samo za one koji se ne usuđuju da joj pristupe.

Koji su moji strahovi i kakve strepnje izazivaju?

Bez jasne definicije sopstvenih strahova i strepnji, njihove podrobne analize, nije moguće spoznati njihove uzročnike, niti ih je moguće prevazići. Zadržavanje strahova i strepnji. ili još gore, njihovo potiskivanje, može odvesti u ludilo i šizofreniju. Zato aspirant mora s posebnom pažnjom odgovoriti Sopstvu na ovo pitanje.

 

 

Drugi neprijatelj Spoznaje

 

Sretao sam se sa mnogobrojnim problemima u procesu spoznaje među kojima se identifikacija izdvaja kao jedan od temeljnih i možda čak najvećih problema u poimanju stvarnosti. Posle straha kao "prvog najvećeg nepriatelja" na Putu magijske Spoznaje, identifikacija se može bez dvojbe nazvati "drugim velikim neprijateljem". U korelacijama kako svetovnog, tako i magijskog, identifikacija se može okvalifikovati i kao blokator objektivne spoznaje broj jedan. I pored veoma jasnih objašnjenja pojedinih pitanja, ljudi jednostavno ne shvataju, odnosno identifikacija im ne dozvoljava objektivno sagledavanje i razumevanje.

Identifikacija je lažna sloboda. To je svojevrsna iluzija slobode, slika koja čoveku omogućava da se oseća slobodnim jer navodno čini ono što želi da čini. S pravom mogu da kažem da je identifikacija prva i najpoasnija vezujuća sila svesti čoveka koja sprečava afirmaciju Čistog uma. Ali u čemu je problem?

Umesto da pronađe sebe, čovek se gubi u onome što radi, jer ono što radi, može biti slobodno, ali čovek i dalje ostaje porobljen. Ljudi se mogu izgubiti u onome što čine čak i ako to nije ono što žele, ili pak ako je to nešto u vezi sa čime nemaju izbora. Kada se nađe u tom stanju, čovek svako mešanje u ono što radi doživljava kao narušavanje svoje slobode. Ako na primer sprema doručak u kuhinji, biva toliko uzbuđen, toliko se identifikuje sa onim što radi, da ako majka ili žena uđe u kuhinju i kaže da to ne radi na pravi način, čovek postaje ljut i oseća se kao da je napadnut. Čovek smata da se njegova sloboda sastoji u tome da sve radi na svoj sopstveni način, ali time odbacuje onu slobodu, koju bi mogao da ima. Tako i pored mogućnosti da bude zaista slobodan da čini bilo šta, čovek bira da postane rob. Kako to funkcioniše?

Kada se identifikuje, čovek uopšte više nije on, jer je preneo sopstveni osećaj za realnost na nešto izvan sebe. Ljudi se čak i trude da stanje identifikacije izgleda kao nesto vredno, hvaleći se pri tom kako se slamaju od posla ili troše ogromne sume novca na poslednje, senzacionalne - dakle, pogodne za identifikaciju - tehničke uređaje, odeću, knjige, filmove, izlaske u nove klubove... Čovek postaje rob svega što radi, biva porobljen i od ljudi koje sreće i od situacija u koje ulazi. I tu leži taj užasni apsurd, da u svemu tome čovek veruje da je slobodan.

Veoma je čest primer unutašnje borbe u kojoj čovek pokusava da potisne izražavanje nekog "negativnog" stanja, dok iznutra ključa i razjeda samog sebe. Onda posle izvesnog vremena izbaci sve to iz sebe, ne razlučujući da time objektivno odbacuje sve ono što je stekao. Onda nastupa lažni osećaj smirenosti jer se navodno bolje oseća zbog toga i pravda sebe govoreći kako je samo hteo da bude iskren. Međutim, čovek je samo dopustio da ga kontroliše to "negativno" stanje. Dopustio je da se navodno oseća dobro zbog toga, a da pri tom i ne sluti da je to zapravo robovanje "sistemu vrednosti" u kojem polaže pravo na to da se naziva čovekom i pripadnikom "sistema".

Evo gde se to stanje identifikacije veoma jasno izražava. Kada je reč o posedovanju ili bilo kojoj formi vlasništva, identifikacija tu dolazi do svoje kulminacije. Svaki čovek ima nešto u svom vlasništvu za šta je zakačen ili sa čime se identifikuje. Ukoliko postoji bilo kakva opasnost da to izgubi, to je u nekim situacijama gori osećaj nego da izgubi i samog sebe. Naveo bih jedan veoma upadljiv primer, iz prakse radnih grupa Uspenskog. Razgovor se vodio o teškoćama koje ljudi imaju u pokušaju da se sete sebe. Uspenski je naveo da čovek mora imati faktor za podsećanje, da bi se setio. Najbolji faktor prisećanja, po Uspenskom, treba da bude žrtvovanje nečeg što nam je veoma dragoceno, odnosno odbacivanje nečeg što je sa naše tačke gledišta veoma vredno. Jedna žena je rekla da postaje očajna, jer već nekoliko meseci pokušava da uradi nešto, ali je nesposobna da uradi bilo šta. Uspenski joj je rekao da treba da se osvrne po svojoj kući i nađe nešto do čega joj je istinski stalo i da to žrtvuje. Izgledala je veoma zbunjeno za trenutak, a zatim rekla: "Pa, imam veoma lepi drezdenski servis za čaj kod kuće, koji sam nasledila od majke i za koji sam veoma vezana.“ Njegov odgovor je bio: "Polomite jednu od vaših drezdenskih šoljica i setićete se sebe.“ Sledeće nedelje došla je u istinski histeričnom stanju i rekla: "Bila sam tako uznemirena onim što ste rekli o mojim drezdenskim šoljicama. Ne bih mogla da razbijem neku od tih šoljica, čak i ako bih time spasla svoju dušu.“ Njegov odgovor je bio jednostavan: "Vidite li šta znači identifikacija?“

Još je upečatljivije kad se čovek identifikuje sa ljudima i onim što bi mogli da misle ili osećaju za njega. Dovoljno je da neko napravi najbeznačajniji mali gest i čovekov unutrašnji svet se puni svim vrstama emocionalnih reakcija. Bilo šta na ovom svetu se može preuveličati do apsurdnih razmera. Ako je upućena reč kritike, čovek će umisliti da je omraženi prognanik. Ako li je pak pohvala upućena, odmah će umisliti kako je cenjen kao mudra ili kao izuzetno važna osoba. U svim ovim primerima, niko drugi nije učinio identifikaciju. To čini sam čovek. Ako se desi da bude izbačen iz stanja identifikacije, to stanje će izazvati jedan veoma neprijatan osećaj, a to je osećaj izgubljenosti koji čovek teško može podneti, jer mu je teško da se suoči sa istinom.

Kada se identifikuje, čovekova slika o svetu je veoma mala. Sadašnji trenutak se sažima u tačku. A kada se potpuno identifikuje i postane sasvim izgubljen, tada veruje da je u najvećem stepenu slobode i da sve vidi sasvim realno. Kada o ovome razgovaram sa ljudima gotovo svi kažu kako je nemoguće da se ikada mogu identifikovati: drugi ljudi, da, ali oni ne. Ali kada to jednom istinski sagleda u sebi, kada okusi gorki ukus realnosti, tek tada čovek prestaje sebe gledati kao ranije. Zbog toga se samoposmatranje mora konstantno slediti uz odlučnost da se ne zastane ni na jednoj barijeri, da se ne ustukne ni od čega što se otkrije i da se ne propusti da se obradi ono što neizbežno sledi iz onoga sto je viđeno ili doživljeno.

Ja sam 25 godina proveo u magijskoj praksi kroz izučavanje, rad i način života. Kao profesionalni astrolog proživeo sam dobrih 15 godina. Uz svog učitelja sam proveo 11 godina. Strah, prvog neprijatelja spoznaje, savladao sam za svega nekoliko meseci, ali su mi bile potrebne čak tri godine da dođem do razumevanja identifikacije i toga kako niži negativni zakoni deluju na mene i kako da ih, kada shvatim njihovo delovanje, zamenim stavljajući sebe pod uticaj viših univerzalnih zakona. U realnosti, ne postoje dva različita pristupa ovom radu, jedan, koji se bavi negativnim zakonima, i drugi, koji se bavi višim zakonima. Svaki put, kada sam putem borbe sa sopstvenim negativnim stanjima dolazio do tačke na kojoj sam u stanju da se odvojim od sebe samog i da sebe posmatram nepristrasno, ne samo da sam razumeo kako niži zakoni deluju, već takođe u isto vreme sam kreirao prostor u sebi, koji je slobodan od njihovog uticaja, koji deluje pod višim zakonima. Mnogo sam učio, proučavao sisteme, paradigme, i svaki put, kada sam pristupio bilo kakvom teoretskom istraživanju, a koje nije bilo utemeljeno na radu na sebi, viši zakoni jednostavno nisu delovali. Bilo je to samo delovanje imaginacije, čista iluzija. Tada sam shvatio šta je to identifikacija i šta je to prijemčivost uma. Tada sam otkrio slobodu. Tada sam istrgavši sebe iz okvira svakog sistema otvorio "oko". Ono što sada vidim, jedan je sasvim drugačiji svet. Da bi se taj svet razumeo, mora se biti u stanju da mu se priđe svesno, da se bude u stanju da mu se pristupi uprkos, a ne preko sopstvene mehaničnosti i sistemske ograđenosti paradigmičnom uslovljenošću.

E sad, ovde će neko reći da je delovanje izvan svakog sistema takođe sistem i da je ne prihvatanje bilo koje paradigme takođe paradigma. Tačno! Ovo je paradoks najviših razina spoznaje. Bogospoznaja jeste sistem, ali je neograđen. Bogospoznaja jeste paradigma, ali je neuslovljena. Bogospoznaja je beskrajno putovanje duše. Objasniti ovo aspirantu ili svetovnom čoveku bi bilo isto kao i pokušaj de se objasni zašto 1 i 1 nisu 2 nego dve jedinice. Ne postoji sistemsko objašnjenje. Pa kako onda to ja razgovaram sa čovekom koji kaže: "Ja imam svoj cilj", "Ja sam svoj put sam izgradio", "Ja sledim paradigmu...", "Ja radim po sistemu..."

To otprilike izgleda ovako: Posmatraj svoje ponašanje tokom svih dnevnih aktivnosti. I šta se vidi? Vidi se samo konstantno reagovanje. I više od toga, te reakcije su većinom negativne: strah, ljutnja, iritacija, bes, neprijateljstvo, otpor prema onome, što se od čoveka traži, inertnost u većini aktivnosti i konstantni stres izazvan mnogobrojnim frustracijama, kompleksima i konfliktima. I šta se još vidi? Potpuno identifikovan čovek sa tim unutrašnjim stanjima. To je realnost.

Mi svet i događaje većinom vidimo onako kako nam to naše oči i ostala čula predstave. Međutim to se samo tako kaže. Naša čula su samo organi uma koji prenose impulse koji se u umu slažu po određenom izgrađenom sistemu, Tako da to zaista možemo nazvati "realnošču“, ali se mora reći da je to "subjektivna realnost“. Da bi se videlo ono što je realno i da bi se prema tome videla realnost, ne smemo biti identifikovani, jer u trenutku kada se identifikujemo, gubimo kontakt sa objektivnom realnošću i sami postajemo svoja sopstvena realnost, drugim rečima, negativne emocije su za čoveka realne, dok god je identifikovan sa njima.

Prva stvar, koju čovek mora da uradi, pre nego što bude u stanju da razlikuje ono što je realno bez znakova navoda od onoga što je realno sa znakovima navoda, je da mora izgraditi stanje odvojenosti. Samo u stanju odvojenosti je moguće pomeriti centar pažnje na posmatrača. To je psiholoski proces, koji nije upravljen ka mislima, osećanjima i senzacijama.

To znači "raditi na sebi“, pri čemu čovek počinje jasno da razlikuje dva stanja: prvo u kome je potpuno uronjen u misao, osećanje i senzaciju gde postaje jedno sa tom mišlju, osećanjem ili senzacijom, i drugo, gde je u stanju da vidi to stanje i istovremeno vidi samog sebe. Kako dostići nivo opažanja, na kome možemo istovremeno videti sebe i svoje ponašanje?

Treba postati čovek broj dva. Dok god smo čovek broj jedan naše opažanje samih sebe će uvek biti zamagljeno opažanjem centra, u kome smo ustanovili centar pažnje. Ali ni tu nije sve. Čovek broj jedan ima čak tri centra pažnje: fizički, emocionalni i intelektualni. Čovek broj dva ima samo jedan centar pažnje - Jastvo. Tako se način, na koji opažamo ponašanje odvija kroz četiri centra. Ako je centar fizičko biće, ponašanje je instiktivno, a mentalno opažanje na nivou debiliteta. Afirmacija intelektualnog centra vodi u ludilo, dok spajanje intelektualnog sa emotivnim stvara halucinacije. Čovek broj jedan funkcioniše po principu seobe centra pažnje te je uvek vezan impresijom i identifikuje se prema impresiji.

Čovek broj dva je čovek, koji je putem rada na sebi doveo sva tri centra u balansirano stanje, što znači da su njihove funkcije harmonično koordinisane da hrane njegovu suštinu, tako da može postići zrelost spoznaje. Sada se postavlja i pitanje prave i lažne ličnosti. Šta je lažna ličnost? Da li je to čovek broj jedan?

Postoji velika razlika između lažne ličnosti i ličnosti. Lažna ličnost stoji u tesnoj vezi sa egom čoveka, jer čovek čini mnoge stvari da drugi ljudi ne bi šta loše govorili protiv njega, ili se ponaša na određeni način, da bi drugi mislili dobro o njemu. Lažna ličnost stalno izgleda i pretvara se da jeste ono što nije. Ovo je imaginarna ličnost, jer predstavlja sliku koju je čovek izgradio svojom imaginacijom. Sa lažnom ličnošću čovek uvek teži da ga ljudi cene zbog onoga što nije. On laže druge o sebi i na kraju sam kreće da veruje u te laži. Lažnu ličnost je veoma tesko uništiti, jer ju je kreirala većina navika centara pažnje usklađena po određenom, ne retko, opšte prihvaćenom sistemu.

Naravno, ne treba ovo suprotstavljanje ličnosti shvatiti kao težnju ka poništavnju ega koje zagovaraju neka učenja, naročito religijska. Ličnost nije negativna, niti štetna za čoveka naprotiv, ona je potrebna, ali na pravom mestu. Ličnost je izražena kroz stečeno znanje, iskustvo, obuku koju čovek dobija, način na koji brine o sebi i odgovara svetu koji ga okružuje. Problem sa ličnošću nastupa kada ona odgovara na život bez učešća suštine i preuzima inicijativu u bilo kojoj aktivnosti, koju preduzmemo tokom svakog dana. Sedište ličnosti je u formativnom aparatu, tako da ona većinom koristi reči i dela da bi odgovorila na životne situacije.

Magijski put nam daje oruđa koja možemo koristiti da obrnemo pravac situacija, tako da suština može postati aktivna, a ličnost pasivna. U magijskoj praksi je sustina u stanju da koristi ličnost onako kako je potrebno u nekoj situaciji. To je stanje čoveka broj dva, kod koga se svi centri opažanja nalaze u balansu, što znači da sve aktivnosti preduzima pravo "Ja“ u njemu i da su sve funkcije podređene tom pravom "Ja“. U tim okolnostima ličnost više nema uticaj, niti određuje ponašanje osobe. Lažna ličnost će nestati sama od sebe u procesu magijske spoznaje, jer čovek tada više ne živi od pojavnog i više ne mora da se pretvara da jeste, jer spoznata duša zaista "jeste“.

Magijska spoznaja čoveka postepeno uvodi svet izmenjene percepcije stvarnosti gde se realnost doživljava na drugačiji način u skladu sa nivoom spoznaje. Taj nivo spoznaje je tesno povezan sa oplemenjivanjem energije. Realnost se opaža u skladu sa nivoom energije, koju smo sposobni da generišemo, izdržimo i održimo. Ne kaže se zalud da je magija proces spoznaje energija, čuvanja energija, njihovog oplemenjivanja i uvećavanja. Svaka energija je u stanju da nam pruži više ili manje sposobnosti da opažamo realnost.

Realnost može biti vrhunski subjektivna za ljude, čiji je nivo energije tako nizak, da samo svoja stanja mogu da opažaju kao realna. To je rasa "ljudi robova", koji vide samo uz pomoć automatske energije koja im je usađena u svest po sistemu opšte prihvaćenog društvenog kolektivizma.

Sledeći nivo bi bio nivo senzitivnosti, na kome čovek postaje osetljiv na impresije i postaje svestan da ih prima. Na tom nivou ne samo da čuje, on i sluša, ne samo da gleda, on i vidi, ne samo da jede, već i kuša, ne samo da dodiruje, vec i oseća dodir. Ovo je rasa "ljudi polutana" koji svoja opažanja manifestuju kroz stvaralaštvo u umetnosti ili nauci. To je usled toga što imaju dodatnu energiju, organizovaniju nego što je automatska energija, koja je bazirana uglavnom na reakcijama, privlačnosti i odbojnosti, dopadanju i nedopadanju. Na nivou senzitivnosti čovek počinje da biva gospodar svojih impresija.

Najviši nivo energetskih upliva je opažanje svesnih energija. Ovo je nivo spoznaje rase ljudi nazvanih "Kraljvi Čarobnjaci" Njihova opažanja, u kojima učestvuju, počinju da dobijaju smisao i daju značaj njihovom životu. Svesna energija je veoma specijalna, jer nasuprot onome što ljudi nazivaju rečima "ja sam svestan“, mag će reći "ja učestvujem u svesti“. Zato ne postoji tajna koju mag ne može doznati, ne postoji stvar koju ne može spoznati, niti postoji biće koje ne može upoznati.

Postoji i, takozvana, sistemska identifikacija, a to je sagledavanje stvarnosti iz perspektive strogo određenog sistema vrednosti, opšte prihvaćenog društvenog sistema i ustrojstva, religijskog sistema poimanja sveta i čoveka i magijskog sistema ili paradigme kojem se pristupa sa prijemčivošću. Bez obzira na nivo tolerancije i poštovanja drugih sistema, svaki je sistem isključiv u svojoj odnosnosti i ograničen u svojoj spoznaji. Sistemi ili paradigme, shvaćeni i prihvaćeni samo kao stanice na Putu Spoznaje otvaraju Kapiju Beskrajnog Putovanja Duše, otvaraju Kapiju Bogova.

Sa čime se identifikujem i kakva je priroda moje identifikacije u razlučivanju magijskog i svetovnog?

Dobro se zamislite ovde. Nema toga koji će reći: "ja se ne identifikujem". Ovo bi mogle biti reči samo istinskog adepta. Ali, ove reči nećete čuti ni od jednog adepta.

 

 

Vrh

 

 

SUMA PITANJA

 

Razgovor sa Sopstvom je prvi korak na putu magijske spoznaje, zato ovaj razgovor mora biti potpuno iskren. Samo od toga koliko je aspirant iskren prema samom sebi i koliko je sposoban da sagleda sopstvenu prirodu i sopstvenu spremnost, zavisi svaki dalji rad. Ovaj jedinstven razgovor sa Sopstvom u najosnovnijoj formi sadrži odgovaranje na dvadeset pitanja, mada, kada se svako od pitanja analizira, niz podpitanja može biti izvedeno. Na samom početku, ovih dvadeset pitanja je dovoljno:

1. Jesam li sposoban da razdvojim magijsko od svetovnog i da svetovno podredim magijskom?
2. Šta je uzrok moje potrebe za magijskom spoznajom i sticanjem magijskih moći?
3. Koje su to stvari i koje su to potrebe ovog sveta prijemčive mom biću?
4. Koliko sam i u čemu, zaista deo ovog sveta ljudskog ustrojstva stvari i života?
5. Šta sam uradio i koliko sam izgradio sopstvenu samodovoljnost?
6. Stremi li moja duša više materijalnim dobrima svetovnog ili blagodatima magijskog?

7. Kako se, i da li se u potpunosti moje seksualno biće ispoljava?

8. Koliko je moj život zaista magijski život?
9. Koliko su i da li su moje misli, reči i dela zaista magijsko delo?
10. Šta je moj cilj, kakv rezultat on donosi i kakva posledica iz njega proishodi?
11. Šta sam danas saznao?
12. Koje su i kakve su moje relacije u kontekstu davanja prioriteta u korelaciji magijskog i svetovnog?
13. Da li je svaka moja aktivnost prožeta magijskom praksom?
14. Da li se u vršenju obreda pridržavam jednog sistema i njegovog izričitog ustrojstva?
15. Da li ritualu pristupam formalno ili sa predhodnom potpunom pripremom?
16. Da li ispunjavam svoju volju?
17. Da li sistem koji praktikujem omogućava njegovo prevazilaženje i izdizanje u sistem uzvišeniji ili u sistem bez sistema?
18. Da li je sistem koji praktikujem moj izbor na osnovu predstavljene ponude ili je proistekao iz spoznaje?
19. Koji su moji strahovi i kakve strepnje izazivaju?
20. Sa čime se identifikujem i kakva je priroda moje identifikacije u razlučivanju magijskog i svetovnog?

Ne zaboravite da uvek u svoj dnevnik beležite svaki razgovor sa samim sobom, svaki odgovor na postavljena pitanja. I činite ovo često i analizirajte. Tako se prati sopstveni razvoj. Tako se da sagledati svaki uspon, ali i pad svaki, da se ne zaboravi. I neka razgovor sa Sopstvom uvek iskren bude, jer ako mag sebe slaže, Promisao će znati, i svaki Duh će znati, i svaki zreo mag će znati. A onda, kome će se obratiti? Mag može drugog čoveka slagati, čak i bez griže savesti, ali Sopstvo ne sme slagati nikada.

Promisao ne prašta, jer Ona nije ni dobar ni zao Bog, ni Duh osvetoljubivi, niti zlopamtivi entitet. Promisao je izraz svih Univerzalnih Zakona u Jednom.

Čini uvek što god ti je po volji, ali pazi dobro, da voljom svojom ne naudiš sebi!

 

 

 

 

 

 

 

<<<       O       >>>

 

 

Sva prava rezervisana

Copyright © 2011 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 23-01-2013 03:19