Stranice

 

  Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

 Zag Kia

  Tajna društva

  Ekosfera

  Putopisi

 Tekst 9

  Lepota planete

 

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

 Alexanthorn

 Kontakt

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Putopisi

 

9

 

Kad oko sevne nad plavetnilom

CRNO JEZERO

Autor: Indira Hadžagić-Duraković
Izvor: DANAS

17.10.2010

 

I sam put pruža zadovoljstvo. Moćni četinari gube se u visinama grupišući se kao neka mitska vojska snažnih, namrštenih i ćutljivih gorštaka. I tamo negde gde stoji drvena tabla ko iz "kaubojskih" filmova na kojoj piše: "Imanje Vučji krš" pukne pogled dole, a dole - vižlja Tara, ta čudesno lepa i izazovna reka, koja se pod nabreklim rastinjem tek nazire ispod Mosta.

Naime, kao što je Tara čudesno delo prirode, tako je i taj most čudesno delo građevinske mašte. U kamenu je uklesano ime graditelja. A u drugom ime inženjera koji je most što beše tu srušio tokom Drugog svetskog rata kako bi se okupator sprečio da pređe na drugu stranu. Streljali su ga. Odmah se setim jednog od meni dragih domaćih filmova, istog naziva, koji je režirao Hajrudin Krvavac, a inženjera je igrao neponovljivi Cico Perović.

Put dalje vodi ka Žabljaku, toj varoši što je "najviša" u ovom delu Evrope. Nalazi se na nadmorskoj visini od 1.450 metara. Neznatna varoš okupana suncem rane jeseni. Vele da je mesto dobilo ime po tome što su ovde žabe kreketanjem najavljivale dolazak proleća tako željenog od "vavijeka" jer je to značilo prestanak višemesečne izolacije od sveta. Ovde kad napada sneg - baš napada. Ali jutro rane jeseni "ko upisano". Varoš se pre 1870. godina zvala Hanovi. Ne videh hana nijednog, ali ostalo je nešto tradicionalnih planinskih kuća, od drveta, sa badžama. Ipak, ono što ovde, u ovoj neznatnoj varoši sa svega četiri hiljade duša, izaziva pravi šok jeste "prisustvo" Durmitora. Imate osećaj da je tu, kraj vas, na ulici, da ga možete dodirnuti.

Na desetine ljudi uputilo se tog nedeljnog jutra ka Nacionalnom parku koji nosi ime kamenog diva. Planinari sa adekvatnom opremom, mladi svet lagano odeven, porodice sa "piknik" asortimanom, sredovečni i stariji, iz okoline ali i iz "sveta". Malko po neko gunđa kad na ulazu mora da plati dva evra po osobi, plus toliko za parking. No, kada prolazite stazom kraj besprekornih drvoreda, nije vam žao nijednog centa. Sve je sređeno, uredno, svuda su klupe, kante za odlaganje ambalaže. I česma. I tišina.

A onda, bez ikakve najave, pred vama se ukaže magičan prizor. Jezero se meškolji pred pogledom, a iznad njega dva ogromna vrha Durmitora ogledaju se u vodi kao dva kicoša. Međed i Savin kuk, dva diva od preko 2.200 metara. Staze, odlično obeležene na mapi, odvajaju radoznale koji se opredeljuju. Oni "utrenirani" odlaze put visina. Oni "samozatajni" na stazu koja vodi kraj jezera. Kao da nikog nema do ptica kojih je ovde preko 160 vrsta, a najčuveniji je veliki tetreb i veoma redak primerak planinske senice. Ja prepoznajem samo detliće i slavuje.

Crno jezero je sve u četinarskoj šumi. Čine ga dva lednička jezera:Veliko, čija je dubina 25 metara i Malo, čija je dubina dva puta veća. Zimi je, vele, jezero mahom zaleđeno, ali mu je leti temperatura oko četiri stepena niža od temperature vazduha, pa uvek ima kupača. Nekako se čini da je malko nepravedno dobilo to mračno ime. Pa, jezero se plavi kao nebo iznad dok ga posmatramo iz Titove pećine. Tu je, naime, Tito sa Vrhovnim štabom bio deset dana maja 1943. godine i baš tu je odlučio da partizani sa ranjenicima pokušaju proboj kroz Sutjesku. Ne možemo a da ne primetimo kako je neverovatno mesto za donošenje tako velike odluke. Okolo svuda gusta šuma, dole jezero kao neko veliko oko, slično onom "oku" koje krasi paunov raskošni rep, a tamo, iznad, dižu se kameni masivi što kao onaj nož za led "krckaju" oblake. Oblake?!

Valjda nikada nisam prisustvovala tako munjevitoj promeni vremena. Nebo je odjednom postalo potpuno crno, a jezero... Pa, kao da su se svi oni borovi nakostrešili i potpuno ga obojili u tamno. Crno jezero je počelo da se mršti. Munje su sevale jal sa Međeda, jal sa Savinog Kuka... Srećom da se mali restoran našao na pravom mestu. Sve što je bilo u blizini nagrnulo je, sad sa više ili manje sreće, jer su neki pokisli do poslednjeg dela odeće na sebi i to za tili čas. I kako obično biva - neko sedi za stolom i jede "jagnjetinu ispod sača", neko kačamak sa "kisjelim mlijekom", neko ispija čaj, a najbrojniji stoje okolo i kad zbog ogromnog pljuska i krov počne malko da "štrcka" - onda sve zaprašti od spontanog smeha... Kako nedostaju smeh i vedrina na licima ljudi koje srećem svakodnevno... Pa nije baš sve tako crno kao što je Crno jezero na kiši! Lete iglice sa borova svuda unaokolo, grom se negde baš zabada, pokisli radoznalci se "cede", konobari jure između gomile ljudi i stolica i stolova... I to traje. I traje. Ceo jedan sat. I niko se ne nervira, niko ne psuje, niko nema nijedan "ubojiti" komentar...

A onda - kao da se ništa nije dogodilo. Sunce razbistri prizor, primiri borove, jezero ponovo zablista u onoj boji "oka sa paunovog repa"...

I još malo mirisa koji postaje intenzivniji posle pljuska...
I još malo ptica što se razmeću i nadmeću...
I gotovo...

 

 


 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Vrh strane

 

 

Sva prava rezervisana

Copyright © 2010 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 23-01-2013 02:41