Stranice

 

  Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

 Zag Kia

  Tajna društva

  Ekosfera

  Putopisi

 Tekst 11

  Lepota planete

 

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

 Alexanthorn

 Kontakt

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Putopisi

 

11

 

Zarobljeni dragulj

Autor: Sonja Lapatanov
Izvor: POLITIKA

28.10.2010

 

Jezero Panong, koje se nalazi u maloj indijskoj provinciji podseća na safir, koji je na divlji krajolik Himalaja pao iz nebeskih visina.

Koliko sam se radovala odlasku do jezera Panong, toliko sam bila i zabrinuta, jer na putu do njega valjalo je preći Čang Lapas, koji sa visinom od 5599 metara slovi za treći najviši planinski prelaz na svetu. Do pred sam polazak bilo je neizvesno da li ćemo uopšte krenuti u avanturu, jer samo dva dana pred naš dolazak u Leh, posle duge zime, put do jezera pušten je u saobraćaj. Jezero je od Leha, glavnog grada Ladaka, udaljeno više od 200 kilometara ali, usled lošeg stanja na putevima i konfiguracije terena, predstojala nam je višečasovna vožnja, po rupama i džombama himalajskih visija.

U blizini manastira Hemiš i reke Indus, sa glavnog puta skrenuli smo na uzani put koji je preko golih strmina vijugao, čini se, neznano kud. Osim što je razlokan, put je na hladovitim mestima još uvek bio pokriven snegom i ledom. Preko nebrojenih serpentina i rupčaga punih otopljenog snega i šljunka, penjali smo se sve više i više ostavljajući za sobom retka sela. Svaki pogled niz sivo-braon planinske obronke, bez i jednog jedinog drveta ili žbuna, ledio mi je krv u žilama. Nad ovom nestvarnom slikom nalik na površinu udaljene planete, bdelo je kristalno plavo nebo, po kome se šepurio zlatni sunčev disk. Učinilo mi se da se sunce kikoće i naslađuje mojim strahom da se ne strmoglavimo niz neku padinu. Da bih odagnala strah, zamolila sam vozača da pusti neku muziku. Rekao mi je da radio ovde nema domet i da ima kasete samo sa domaćom muzikom. Pusti bilo šta, rekoh mu, samo da bih odagnala crne misli. I pustio je domaću cigu-ligu i cincilinci muziku! Zbog blizine sa kineskom granicom prisustvo vojske i vojnih postaja je nešto što ovde ne može da prođe neprimećeno. Tako smo usred planinskog krša u jednoj udolini naišli na ček point. Dok smo čekali da se obave pasoške formalnosti, zbog velike količine vode koju je na ovim visinama preporučljivo piti, sišla sam niz padinu do poljskog toaleta. Za ovdašnje prilike toalet je predstavljao pravi luksuz. Od talasastog lima, naheren i smrdljiv, ipak je štitio od pogleda radoznalih vojnika i namrgođenih crnih stena i litica boje indiga. Posle kontrole i olakšanja, nastavljamo put ka prevoju Čang La. Na putu su se ponovo smenjivale rupe, lokve, odroni, sneg, led, kaljuge i šljunak koji je pod točkovima prštao na sve strane. Doživeli smo i „češanje” sa autobusom koji se kao duh pojavio iz suprotnog smera. Brekćući preko vlažne uzbrdice, naš terenac najzad je izbio na prevoj Čang La, na kome se nalazi ček point, vojnici koji su nam se veoma obradovali, nekoliko baraka i nasred prelaza, kameni obelisk. Na obelisku je pisalo da visina prevoja iznosi 17800 stopa, a pri dnu, na mestu gde se nalazi zastava Indije, ispisana je dobrodošlica na prevoj Čang La. Levo i desno od obeliska raznobojne molitvene zastavice vijorile su se na vetru uveseljavajući surovost predela, a okolne padine pokrivene snegom blistale su na suncu. Slab, ali leden i oštar vetar uvlačio mi se pod odeću, no ono što je bilo bitnije na ovoj visini je da mi se nisu pojavili simptomi visinske bolesti. Znači da je telo posle tegoba u Nepalu, prepoznalo kako da se ponaša i izbori sa nedostatkom kiseonika! Samo su mi noge bile kao da su od olova i disala sam „na kratko”, ali moja ushićenost lepotom krajolika i snežnih vrhova koji su se belasali u daljini, nadjačala je te „male” tegobe. Spuštajući se od prevoja Čang La ka jezeru Panong, prolazili smo kroz neverovatno divlje predele. Ipak ova pusta suva zemlja beše na svoj način i lepa. Brda bez biljnog pokrivača i tamnoružičaste litice što su se izdizale uvis, bile su veličanstvene. Da nije sve jalovo uverila nas je dolina kroz koju je žuborio plitak potok. Nehajno je klokotao napajajući bistrom vodom zemlju, žutu travu i busenje. Nedaleko od puta bili su razapeti šatori pastira nomada, čija su stada jakova, ovaca i koza mirno pasla naokolo. Sa izvesne udaljenosti budnim očima na stada motrili su psi. Osim domaćih životinja po padinama su se povremeno kretali i simpatični himalajski mrmoti. Njihova mimikrija bila je savršena, jer se krzno plašljivih glodara uopšte nije razlikovalo od boje zemlje. Ispred šatora, na improvizovanom ognjištu mlada žena pripremala je hranu. Iz zemljanog ćupa u tučanu tavu sipala je ulje, a kada se zagrejalo dodala je semenke kardamoma u ljusci, karanfilić i lovor. Kakav izbor začina u ovoj pustari, pomislih! Onda je dodala komade jagnjetine koju je spretno pržila okrećući je metalnom hvataljkom. Zatim je dodala povrće, vodu, so, masalu, biber i poklopila tavu. Dok se kurma kuvala i širila miomirise koji su golicali čula, zamesila je testo za somune. Hrana je brzo bila gotova, a da nije, mislim da bih svisla od gladi. Dugo nisam tako slatko jela i nikad u ovakvom ambijentu. Umakala sam komade toplog somuna u tavu i uživala u svakom zalogaju. Sebično sam oglodala svaku koščicu, zaboravljajući da i psi treba nešto da pojedu. Da bih upotpunila hedonistički užitak, napila sam se vode iz klokotavog potoka. Nedostajalo je samo da prilegnem i dremnem u šatoru, ali za to više nije bilo vremena.

Na desetak kilometara od jezera, posetili smo selo Darbuk, u kome se nalazi memorijalni spomenik vojnicima poginulim u indo-kineskom sukobu 1962. godine, a onda smo krenuli ka jezeru i ubrzo naišli na obelisk na kome je pisalo da se sa ovog mesta može baciti prvi pogled na svetski poznato jezero Panong. I zaista, stešnjen između ružičastih brda izbrazdanih vododerinama, pojavio se plavi trougao koji se sjaktio u daljini.

Kada smo izašli na čistinu, pred nama se prostrlo azurno jezero. Optočeno ružičastim brdima, sa snežnim kapama na vrhu, ličilo je na plavi zarobljeni dragulj, koji je ovamo pao iz nebeskih visina. Možda se zbog toga jezero i zove Panong, što znači optočeno udubljenje. Jezero se nalazi na 4350 metara nadmorske visine, dugačko je 144, široko pet-šest kilometara, a najveća dubina iznosi 40 metara. Voda je izuzetno čista i prozirna, ali slana, pa u njemu nema riba. Popevši se na jedno uzvišenje, prepustila sam se toplim zracima sunca i apsolutnoj tišini, koju skoro da sam mogla da opipam.

Preda mnom se prostirao bajkoviti prizor: siromašan i go, a očaravajuće lep. Izgledalo je kao da su se sve nijanse plave boje slile u jezero, pa čak i nebo, po kome su plovili svileni oblaci. Ni sunce nije moglo da odoli izazovu, pa je utkalo zlatne zrake u plavi dragulj. Na žalost, uvek kada je lepo, vreme prolazi brzo. Glas vodiča nas je upozorio da moramo nazad, jer nas čeka dug put do Leha. Na ovakvom putu, bogu iza nogu, zaista ne bi bilo dobro da nas zatekne mrak! Hitajući ka zapadu, sunce je zašlo za brda i zahladilo je, a naš karavan kretao se veoma sporo radi odrona koji su nastali tokom dana. Na jednom delu puta odron je blokirao put, pa smo morali da čekamo na buldožer koji ga je otklonio. Dan je već bio na izmaku, a nebo se bojilo u oker, kada smo stigli u Leh. Pre nego što sam utonula u san, kroz glavu mi je, kao film, prošao današnji dan. I ovog puta, jedinstvena priroda Himalaja ostavila je na mene nezaboravan utisak. Shvatila sam i zbog čega ljudi baš ovde dostižu viši stepen u spiritualnosti koju je danas teško naći na nekom drugom mestu. Posle dolaska iz haotičnog sveta u kome živimo, Ladak se s pravom može opisati kao oaza mira i melem za dušu.


 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Vrh strane

 

 

Sva prava rezervisana

Copyright © 2010 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 23-01-2013 02:41