Stranice

 

  Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

 Zag Kia

  Tajna društva

  Ekosfera

  Putopisi

 Tekst 14

  Lepota planete

 

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

 Alexanthorn

 Kontakt

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Putopisi

 

14

 

Vadi Rum

Kao mesečeva dolina

Autor: Sonja Lapatanov
Izvor:
POLITIKA

17.03.2011

Veličanstvena i istovremeno surova pustinja slovi za jednu od najlepših na našoj planeti. Njena lepota, bezgranično prostranstvo i grandioznost zadivljuje ljubitelje prirode.

Zapadnoj civilizaciji pustinja Vadi Rum postala je zanimljiva zahvaljujući Tomasu Edvardu Lorensu, britanskom pukovniku, arheologu, obaveštajcu, pustolovu i piscu, poznatom kao Lorens od Arabije. Ovaj zagonetni čovek bio je opčinjen lepotom pustinje u kojoj je boravio u periodu od 1916. do 1918. godine, i koja mu je bila utočište u vreme Prvog svetskog rata, kada su Britanci forsirali ustanak Arapa protiv Osmanlijskog carstva.

Iako je opevana u mnogim pesmama i pričama koje su se prenosile od usta do usta, tek kroz avanture koje je Lorens opisao u knjizi „Sedam stubova mudrosti”, i kasnije još više kroz film „Lorens od Arabije”, pustinja Vadi Rum postaje poznata i izazovna ostatku sveta. U svojoj knjizi Lorens je u epskom tonu opisao začaranu pustinju, čija divlja lepota danas zanemele posetioce ostavlja bez daha.

Pustinja Vadi Rum nalazi se u Kraljevini Jordan, 300 km južno od prestonice Aman i 50 km severno od luke Akaba i pored Petre i Đeraša, jedno je od najpoznatijih i najomiljenijih pohodišta u ovoj zemlji. Kao odgovor Jordana moćnom Grand kanjonu koji se nalazi u SAD, kamene formacije Vadi Ruma su neosporno najveće i najvrednije prirodno bogatstvo ove zemlje.

 

Pesak i prašina

 

Vadi Rum je prekrasan svet tišine, vanvremenska čarolija i očaravajuća prirodna lepota, koja živi u srcu svakog Jordanca kao otelotvorenje pustinjske romanse i stvarne poezije pustinje. Posetioci uklešteni između jedinstvenih kamenih formacija koje se izdižu iz crveno-ružičastog peska, pustinju često upoređuju sa površinom Meseca, ne bez razloga, s obzirom da Vadi Rum nazivaju i „Mesečevom dolinom”. Vadi Rum je posebna i po tome što je jedina crvena pustinja koja se nalazi izvan afričkog kontinenta.

Pustinja je duga oko 100 i široka oko 60 kilometara, okružena je visokim „zidovima”, zatim stenama i piramidalnim gromadama ružičastih tonova, razbacanim po pesku. U daljini, iz pustinje uzdižu se dva vrha, Đebel Rum masiv visok 1754 metra i nešto niži Đebel Um Išrin. Vadi Rum je vekovima bio prolaz koji je povezivao Arabiju sa Sirijom i Palestinom i što je neverovatno, ali istinito, jeste činjenica da u pustinji postoje izvori sveže vode, oko kojih se prostire vegetacija.

To je bio dovoljan razlog da su se na takvim mestima zaustavljali i odmarali karavani koji su prenosili začine i tamjan iz Saba kraljevstva, današnjeg Jemena, do luka u Sredozemlju. Jedan od najposećenijih izvora danas u Vadi Rumu je Aš Šalala, znan kao Lorensov izvor, na kome je Lorens od Arabije rado provodio vreme slušajući njegovo klokotanje i kupajući se u njegovoj „zdravoj”, bistroj i prijatno hladnoj vodi. Ipak, nisu Nabatićani prvi otkrili dragocene izvore Vadi Ruma, koje su kasnije koristili i Rimljani, već su to bili prastanovnici koji su na ovom području živeli u doba paleolita.

O tome da je Vadi Rum još u praistoriji bio naseljen ljudskim kulturama, svedoče mnogobrojni petroglifi, hramovi, crteži i grafiti ispisani na glatkim stenama, koje su kroz vekove za sobom ostavljali putnici koji su pohodili pustinju. Potomci antičkih žitelja Vadi Ruma su beduini, koji su se bavili uzgajanjem koza i dromedara, odnosno arapskih jednogrbih kamila, a njihovi naslednici se pak smatraju jezgrom legendarne pustinjske patrole. Danas pustinjske patrole spadaju u rod jordanske vojske, zovu se Shurtat al Badiya, „crvene marame”, a njeni pripadnici jašu kamile i sviraju gajde. Inače se u Vadi Rumu nalaze jordanske rezerve pijaće vode, dovoljne za sledećih 40 godina. Čak i prilično udaljeni glavni grad Aman, snabdeva se vodom iz ovog područja. U jedinstvenu pustinju Vadi Rum krenula sam starim izraubovanim vozilom preostalim od saudiarabijske vojske. Mada mi ni staro vozilo, a ni njegov mladi vozač sa znanjem samo arapskog jezika, nisu ulivali poverenje, kada se preda mnom otvorila bizarna, tajanstvena, netaknuta pustinja, sve brige su nestale.

Kad sam kod filmskih naslova, saznala sam da se u Vadi Rumu snimalo nekoliko filmova. Osim čuvenog „Lorensa od Arabije”, snimani su još i „Crvena planeta”, „Strast u pustinji”, „Lice” i još neki manje poznati naslovi. Jezdeći kroz crvenu pustinju, preko prekrasnih grudolikih dina i mesečevog krajolika, na nekim mestima primetila sam delove pruge koji pripadaju čuvenoj Hedžaz železnici. Gradnja železnice započela je 1900. godine za potrebe transporta muslimanskih hodočasnika za Meku.

 

Železnica hodočasnika

 

Železnička mreža povezivala je Damask u Siriji sa Medinom u današnjoj Saudijskoj Arabiji i odvajala se ka Haifi na Mediteranu i ka unutrašnjosti do Busre i Nablusa. Mada zbog izbijanja Prvog svetskog rata deo pruge do svetog grada Meke nije izgrađen, železnička mreža duga preko 1300 km nazvana je „železnicom hodočasnika”. Danas su u funkciji delovi stare trase pod nazivom Jordanska Hedžaz železnica koja povezuje Aman i Damask i Akaba železnica koja služi za prevoz fosfata. Tokom boravka u pustinji stalno sam imala utisak da tu negde, među stenama Vadi Ruma, luta duh Lorensa od Arabije. Zato me je rastužila poseta kući u kojoj je boravio, od koje su ostali temelji i hrpa kamenja naslonjena na kamenu gromadu.

Preostalo mi je samo da nekoliko minuta oćutim kraj ostataka doma legendarnog Lorensa. Neraspoloženje mi je popravila sveža voda koju sam popila iz njegovog bunara, a zatim i fenomenalan pogled na planinu znanu kao „Sedam stubova mudrosti” kojoj je Lorens kumovao i koja mu je poslužila kao inspiracija za naziv istoimene knjige.

Posle kratkog predaha ponovo sam krenula u vožnju preko plameno crvenih dina, sve do beduinskog logora, u kome sam u društvu ljubaznih domaćina popila osvežavajući čaj od mente.

Kada sam izašla iz šatora, prišao mi je dečak koji me je odveo do mesta sa kojeg se najbolje vidi zalazak sunca. U želji da ne zakasnimo, a trebalo se popeti na jednu uzvišicu, vukao me je za rukav uzvikujući „jala, jala”. Iako su mi stopala do članaka upadala u pesak, stigla sam na vreme da bih prisustvovala svečanom činu zalaska sunca u pustinji Vadi Rum. Kada je započela igra svetlosti, sunčevih zraka, boja i senki, zavladala je neverovatna tišina, koja skoro da je mogla da se opipa. Dok sam obamrla od lepote, sedela na pesku, u ušima su mi odzvanjale reči Tomasa Edvarda Lorensa: ...„večernje rumenilo obavija moćne stene i klisure purpurnom vatrom”...

 

Kako je nastala

 

Ime pustinje Vadi Rum proizlazi iz arapske reči vadi, što znači dolina, isušeno rečno korito, klisura, ostatak vodenog toka, dno praokeana, i reči iram, što znači visok, podignut, izdignut. Naučnici veruju da je pustinja nastala od velike raspukline na zemljinoj površini, koja je tokom svog enormnog izdizanja, lomila ogromne komade granita i kamena peščara sa planina afro-arapske ploče.

 

 

 

 

 

 

Vrh strane

 

 

Sva prava rezervisana

Copyright © 2011 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 23-01-2013 02:41