Stranice

 

  Naslovna

  Baragnir Zag Nehar

  Sveta Magija

  Svete Knjige

 Biblioteka

 Arhiva

 Zag Kia

  Tajna društva

 Tekst 5

  Ekosfera

  Putopisi

  Lepota planete

 

  Zvezdarijum

 Kalendar

 Galerija

 Multimedia

 Psyradio FM

 Chat

 Linkovi

 Alexanthorn

 Kontakt

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Tajna društva

 

5


 

Ruža i Krst - Nikad završena priča

Autor: Kristofer Mekintoš

Izvor: The Rosicrucians, Weiser Books, Boston
Slike
:
Memorial Library, University of Wisconsin-Madison

10.01.2011

 

Koja je korist baklji, svetla i lupe, onima koji ne žele videti?

Heinrich Khunrath

 

Istorija koju sam skicirao u svojoj knjizi "Rozenkrojceri - istorija, mitologija i rituali ezoternog reda" oslikava Ružu i Krst kao fenomen koji je čudesno teško kategorizovati. Ruža i Krst nisu religija, budući da su ih njeni sledbenici često praktikovali rame uz rame s hrišćanstvom i drugim religijama, smatrajući je dodatkom radije nego zamenom. Rozenkrojceri nisu kult, budući da to implicira nešto prespecifično i prolazno. Nije to ni filosofija, budući da je prenebulozno i neuhvatljivo dati joj taj naziv. Još jedna naglašena karakteristika Ruže i Krsta je činjenica, spomenuta u uvodu moje knjige, da je nastala iz nagle pojave namerno kreirane mitologije.

Intelektualno-duhovna matrica kojoj možda ponajviše nalikuje je slobodno zidarstvo, s kojim, kako sam pokazao, ima određenih povezanosti, iako puni opseg tih veza ostaje nejasan. Mi znamo da su rozenkrojcerski elementi, u stvari, bili pridodati slobodnom zidarstvu u 18. veku, te da i dalje postoje u obliku Rose Croix slobodnog zidarstva kao i u Societas Rosicruciana. Ali veza može ići čak i puno dalje u prošlost. Možda je upravo rozenkrojcerski katalizator doneo promenu operativnog u spekulativno slobodno zidarstvo. Dalja će istraživanja, nadamo se, baciti više svetla na ovo pitanje.

Svođenje Ruže i Krsta na njene bazične elemente ostavlja tek malo više od imena, simbola, legende, određene ezoterne asocijacije te naličja gnostičkog tipa. Međutim, nekako, ovaj čudni organizam je uspeo preživeti i narasti u periodu više od tri veka. Kako i zašto?

Jedan od odgovora jeste da im je upravo njihova neodređenost pomogla preživeti. Ruža i Krst su često menjali svoje boje i oblike kako bi bolje pristajali svome okruženju, međutim i dalje su ostali neidentifikovani. Samoprozvani adepti su davali ekstravagantne tvrdnje svih oblika u ime Rozenkrojcera, bez ikakve opasnosti da budu kontradiktorni, budući da niko nikada nije bio u poziciji da kaže od čega se "istinska" Ruža i Krst sastoji. Pokretu nikada nije nedostajalo učenika, ljudsko biće voli misterije, a Ruža i Krst je misterija par excellence.

Sledeći istoriju pokreta Ruže i Krsta kroz njegove mnoge manifestacije do današnjih dana, prirodno je zapitati se koje lekcije ta istorija nudi. Jedna od lekcija jeste razumevanje da nebulozna ideja može biti stvar moći ukoliko se obuče u misteriju i, u isto vreme, predstavi u obliku jednostavnog, ali sugestivnog simbolizma. Drugi je da takva ideja može voditi u slepe ulice kao i u avenije svetla. Iako je pokret iznedrio mnoge značajne ličnosti, takođe je inspirisao ljude koji izvorno žude za "Novom Zorom". Rozenkrojceri su pomogli da se održi duh alhemije koja naglašava homeopatiju i dalje nas inspiriše da "čitamo Knjigu prirode" s osećanjem obožavanja. Njihova holistička, univerzalistička vizija je prisutna u pokretima kao što je antropozofija. Ima i zasigurno obogaćujući učinak na umetnost i literaturu.

Još jedan aspekt Ruže i Krsta kojeg su se malobrojni pisci dodirnuli, ali koji ja smatram važnim, jeste njihov kvalitet zaigranosti, nešto što je nedvosmisleno prisutno u gnostičkoj tradiciji koja je toliko uticala na Rozenkrojcere. Dualistički svet gnostika, s njegovim demijurgom koji je stvorio fizički svet, ne mora biti sumoran i depresivan. Radije, on otvara mogućnost gledanja na svet kao veličanstveni opsenarski trik, s demijurgom kao opsenarom, čijoj veštini se divi i aplaudira. Ali pre ili kasnije predstava će se završiti i vi ćete morati napustiti teatar. Iz ovog ugla gledanja, gnosticizam prestaje biti negativni, melanholični pogled i umesto toga postaje zaigran i slavljenički.

Holandski istoričar Johan Hulzinga, u svojoj klasičnoj knjizi Homo Ludens, bavi se zaigranošću i njenom značaju u ljudskoj kulturi kroz istoriju. Ovo je stav koji pronalazimo među određenim budističkim mudracima koji su kultivisali humor kao otvoreni put prema prosvetljenju. Oduviek je bilo, i na Istoku i na Zapadu, "majstora koji se smeju" koji su sledili ovakav put. Kada sam započeo pisati o Ruži i Krstu, nisam odmah uvideo važnost ovog elementa humora i zaigranosti. Stoga, nisam cenio stvarno značenje reči ludibrium, iliti "šala", koju je Johan Valentin Andre upotrebio da opiše Himijsko venčanje. Tek kasnije mi se pojavilo verovatno značenje. Andre nije mislio na humoresku ili specifični vic, nego radije na čin kreativne zaigranosti u duhu homo ludensa. Andre je u izvesnom smislu bio "majstor koji se smeje", kao i mnogi drugi koji su igrali ulogu u istoriji Ruže i Krsta.

Često je "majstora koji se smeje" teško razlikovati od hohštaplera - u stvari, osoba može biti oboje u isto vreme. Istina je ilustrovana u jednom od okultnih romana i priča Nemca Gustava Meirinka (1868-1932). Meirink je imao više od akademskog interesa za ezoteriju. Bio je član ezoterične lože Plave zvezde u Pragu, koja je bila povezana s grupom starijeg tkača koji je navodno primio rozenkrojcersku inicijaciju. U kratkoj priči zvanoj Majstor Leonard (izdanoj 1916), Meirink opisuje nadrilekara i čudotvorca nazvanog Šrepfer. Možda je malo više od slučajnosti što je izabrao isto ime kao i slobodnozidarski agitator iz 18. veka, dvostrukog karaktera, spomenutog u 8. poglavlju.

Meirinkov Šrepfer je opisan kao znatiželjno kontradiktorna individua: Doktor Šrepfer je jeo vatru, gutao mačeve, pretvarao vodu u vino, probadao bodeže kroz obraze i jezik bez krvarenja, isceljivao opsednute ljude, čarolijom terao povrede, prizivao duhove, opčinjavao ljude i stoku.

Svakodnevno Leonard je shvatao da je čovek prevarant koji nije znao niti čitati niti pisati, a ipak je izvodio čudesa...
Sve što je lupež govorio i napravio imalo je dvostruki aspekt: on je varao ljude, a u isto vreme im pomagao; on je lagao, a njegov je govor skrivao najviše istine; govorio je istinu, a laž se podrugljivo pojavljivala. Besramno je fantazirao, a njegove reči su se obistinjavale.

U ovom opisu, Meirink otkriva paradoksalnu činjenicu da se ezoterno znanje često prenosi kroz kanale naoko na lošem glasu. Čovek u isto vreme može biti jeftini šarlatan i snabdevač najviše mudrosti. U stvari, teško je zamisliti velikog mističnog učitelja modernijih vremena koji nije imao element prevaranta ili šoumena u sebi. To se odnosi na nedavne figure poput Levia, Croulija i Gurđijeva. Nigde ova istina nije očitija nego u istoriji pokreta Ruže i Krsta.

Ja verujem da je najplodonosniji način gledanja na Ružu i Krst ne kao na specifičnu doktrinu ili autoritet koji se preneo kroz neprekidan niz grupa, nego radije kao način na koji su određene individue odlučile izraziti unutrašnju potragu. Svaki tragaoc za istinom mora izabrati simbologiju koja nabolje pristaje njegovoj posebnoj potrazi. Ciklus Grala je jedan primer takve simbologije. Ruža i Krst je drugi. S vremena na vreme, ljudi koji su osetili da ih privlači ovaj simbolizam okupili su se zajedno s različitim nivoom formalnosti. Ali potraga sama po sebi je suviše varljiva u svojoj prirodi da se ikada prepusti analizi.

Te grupe su kao "Savez" opisan u romanu Hermana Hesea "Putovanje na istok". U ovoj moćnoj maloj noveli, Heseov pripovedač opisuje svoje učešće u grupi putnika, u kojoj je svaki predan ostvarenju nekog svog ličnog sna kroz to putovanje. Kasnije, pripovedaču je data dozvola od strane vođa saveza da pristupi svim tajnim arhivima grupe kako bi mogao napisati izveštaj o bratstvu. Ali odmah nakon što je počeo pregledati arhiv, suočava se sa zbunjujućim područjem dokumenata koji ispunjavaju sobu za sobom, dokumentima, često pisanim stranim jezicima koje ne može razumeti. Uskoro shvata, s osećajem poniznosti, da je zadatak iznad njegovih mogućnosti i proklinje svoju aroganciju u mišljenju da je takav poduhvat moguć. Možda je jednako arogantno pokušati napisati istoriju pokreta Ruže i Krsta, i ako sam ja ustrajao tamo gde je Heseov junak odustao, to je bilo zbog nade da otvorim pukotinu svetlosti na nejasan objekt.

Ostaju drugi velovi da se maknu. Ali to mora ostati privilegija individualnog tragaoca.

 

 

 

 

 

 

 

Vrh strane

 

 

Sva prava rezervisana

Copyright © 2011 by Alexandar Thorn

Poslednje izmene: 23-01-2013 02:23